субота, новембар 25, 2017

Човек од кога је дрхтала Словенија: Одбранио војно складиште и част

Име Драгомира Грујовића из Чачка међу онима који држе до војничке части, образа и заклетве помиње се с посебним поштовањем. Реч је воднику ЈНА који је у лето 1991. заједно са 30 војника разних националности сачувао складиште горива у Мокроногу код Новог Места у којем је било 7,2 милиона литара нафте, због чега га Словенија терети за ратни злочин.

 

 

Добио оптужницу стару 20 година по којој је оптужен за ратни злочин и покушај убиства:  Драгомир Грујовић

Добио оптужницу стару 20 година по којој је оптужен
за ратни злочин и покушај убиства:
Драгомир Грујовић

 

 

*Недавно сте добили писмо из Словеније?

– Јесте, послао ми Окружни суд у Новом Месту оптужницу стару 20 година по којој сам оптужен за ратни злочин и покушај убиства. Није ме изненадило јер знам да ми Словенци никада неће опростити за оно што сам тада урадио, а у чему нема никавог ратног злочина, нити било какве кривице.

 

*Због чега вас оптужују?

– У ноћи између 26. и 27. јула 1991. словеначки територијалци покушали су да заузму складиште Мокроног. Није нам падало на памет да им га предамо. Једино је капетан Бранимир Фурлан био спреман на издају због чега смо одлучили да га елиминишемо. Десетару Војиславу Пићану је оружје затајило, па сам ја испалио у капетана три метка из пиштоља, срећом, само сам га ранио. Пустили смо неколико војника Словенаца и Албанаца који су хтели да оду, а осталих тридесет, међу којима је било Хрвата, Црногораца, Срба, Мађара и један Албанац су остали и решили да, ако затреба, дигну у ваздух и себе и складиште. Срећом, до тога није дошло!

 

*Како је избегнута трагедија?

– Преговорима у које се укључио и словеначки председник Милан Кучан. Испоштовали су све наше захтеве – да деблокирају складиште и касарну у граду, да нам наставе испоруку хране и воде и евакуишу породице свих официра ЈНА.

 

*По повратку у Србију унапређени сте у чин поручника. Да ли је то била награда за херојство?

– Јесам унапређен, али сам одмах потом и пензионисан (2005.) иако ми је тада било 45 година. Народ воли хероје, али не и они који о херојима треба да мисле. Мада, да се не схвати погрешно, себе не доживљавам као хероја, већ као војника који је држао до своје части.

 

*Шта је било са капетаном Фурланом?

– Е, он је за своје „херојско дело“ награђен. Пре неколико година био је у Београду, у званичној посети Војсци Србије, и то у функцији заменика начелника Генералштаба Оружаних снага Словеније и у чину бригадног генерала.

 

*Како је суд у Новом Месту знао адресу на коју треба да пошаље оптужницу?

– То бих и ја волео да знам. Неко сигурно зна одговор на ово питање.

 

*Да ли ћете се одазвати позиву суда из Словеније?

– Понављам по ко зна који пут – у Словенију жив не идем.

 

 

Био узор Тепићу


Нисам добио много признања, али једно ми је јако вредно.
Јавила ми се супруга хероја Милана Тепића који је у септембру 1991. у Бјеловару дигао у ваздух и себе и војно складиште иказала ми да сам ја био Тепићев узор, рекао је `Вестима` Грујовић.

 

 

(З.Марјановић, Вести)

 

 

 

На потерници Интерпола

Оптужница против Грујовића у Словенији је више пута обарана као неоснована, о чему сведочи и научни рад Марка Прешерна. Окружни суд у Новом Месту је 1997. Грујовићу у одсуству одредио притвор, а 2007. за њим је обновљена потерница Интерпола.

Указом начелника Штаба Врховне команде ЈНА, јула 1991. године, Грујовић је ванредно унапређен у официра, у чин поручника, „због изузетног пожртвовања и испољене храбрости“. Одмах је добио прекоманду у завичајни Чачак (рођен је у оближњем селу Парменцу) где је 2005. године пензионисан у чину капетана прве класе.

Убрзо пошто је напустио Словенију да се више у њу никад не би вратио, нити је у Србији вадио пасош, против њега је у Новом Месту покренут кривични поступак. Трагови о томе, с мноштвом појединости, сачувани су благодарећи словеначком истраживачу Марку Прешерену, који је 2009. године на Факултету друштвених наука Универзитета у Љубљани одбранио дипломски рад на тему „Тужилачка и судска пракса у Словенији у вези с кршењем међународног права током оружаних сукоба 1991. године“.

Он је изазвао велику пажњу тамошње јавности, доказујући у раду да није ЈНА била та која је, предвођена Србијом, напала Словенију, већ обратно – Словеначке паравојне јединице напале су ЈНА, кршећи међународно право и женевске конвенције.

Прешерен наводи бројне доказе за то, међу њима и Грујовићев пример.

Наиме, Министарство унутрашњих послова Словеније поднело је против Грујовића пријаву за кривична дела покушаја убиства и угрожавања безбедности цивилног становништва, али је основни тужилац у Новом Месту 30. јануара 1992. године пријаву одбацио „јер осумњичени није починио кривична дела и у његовом понашању нема елемената незаконитости“. Али, то решење изазвало је тренутне коментаре у војним (ТО Словеније) и тужилачким круговима, и било је тема саветовања у Љубљани, 9. јуна 1993. године, на коме су учествовали представници министарстава одбране и унутрашњих послова Словеније.

Као резултат тога, суд у Новом Месту је већ 15. јула отворио истрагу против Грујовића, теретећи га за ратни злочин против цивилног становништва по члану 142. КЗ СФРЈ, и покушај убиства из члана 46/1 КЗ Републике Словеније. После завршене истраге Тужилаштво је 8. септембра 1994. године оценило да она није понудила никакве нове доказе који би променили тужиочев став, али је накнадним правним поступком ипак био приморан да 28. октобра 1994. године Грујовића оптужи за два речена дела. И то је та оптужница који је Чачанин добио прошле седмице од поштара, двадесет година пошто је написана.

Затим је Окружни суд у Новом Месту 16. септембра 1997. године одредио притвор Грујовићу (у одсуству) и расписао међународну потерницу за њим. Исти суд је, средином 2007. године, обновио потерницу путем Интерпола, а Грујовић све то време није знао шта му се спрема, јер га нико од наших власти није упозорио нити обавестио.

– Знао сам једино да се нешто кува и зато сам стално трагао по интернету. Тако сам и видео потерницу против мене, пошто сам јануара 2011. године ушао на страницу Документационог информационог центра `Веритас`. Како човек може да се осећа у друштву криминалаца него јадно? Тада сам постао свестан да сваки полицајац на улици може да ме ухапси – прича нам Грујовић.

Он је, међутим, ћутао о том свом открићу све до средине априла 2011. године кад је министарка правде у Влади Србије Снежана Маловић потписала споразум са словеначким колегом о изручењу држављана. Тада је одлучио да путем `Политике` обелодани свој положај и одлуку да се не преда жив потери из Словеније.

Марко Прешерен у свом дипломском раду сматра да Грујовић оних врелих дана у Словенији није починио кривична дела, већ је његово понашање „било у складу са чланом 115. КЗ СФРЈ, јер је био дужан да спречи предају положаја непријатељу“.

Прешерен подсећа и на одредбе Устава СФРЈ (члан 238) „Нико нема право да призна или потпише капитулацију нити да прихвати или призна окупацију СФРЈ или појединог њеног дела. Такви акти су противуставни и кажњавају се као издаја земље“.

 

(Телеграф)



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

1 коментар

  1. Comments  Uf   |  уторак, 02 јун 2015 03:52

    Svaka ti cast brate Srbine.
    Neka te bog cuva i neka je sa tobom.

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*

Скорашњи коментари