недеља, септембар 24, 2017

Глад

Драгана Миленковић из села Градња код Врања, девојчица од једва дванаест година, машта о томе да више не буде гладна и да бар једном заспи пуног стомака! Она, њен млађи брат, тата и мама. Сви гладни…

Миленковићи живе са шест хиљада динара месечно и сањају тешке снове у својој трошној кући од блата, негде у космичком ћорсокаку, на врањском путу без ознаке и броја…

Гледао сам уплакано и измучено лице овог детета у драматичном прилогу на РТС-у и дуго после тога није ми било добро.То су они тренуци када вам пред очима попут муње сине сва та страховита неправда друштва. Када угледате то крваво наличје живота, голо и грозно, и занемите пред силином нечије несреће. Прво што вам тада пролази кроз главу јесу огорченост и бес. Љутња на свет у коме је тако нешто могуће, на самога себе, јер немаш моћи да помогнеш.

Јер, ма колико су неке приче старе, свагдашње и потрошене од свог понављања, оне вас у датом, конкретном случају са живим људима, ту у непосредној близини, жестоко ошину као болна мисао. Жао ти оног мученог Јапанца што му се на главу сручио невиђен гнев природе, а камоли неће туга твога детета. Немоћног и заборављеног. А шта је мала Драгана него наше дете. Свих нас који данас знамо да ћемо ручати, док она свакога дана стрепи за суву кору хлеба…

И зато у овом времену невиђене отуђености и грандоманије нема важнијег питања од тога како помоћи људима са маргине, онима на слепом колосеку, одбаченим и самлевеним у том бездушном стампеду разноразних криза и опште пропасти. Хиљадама невољника без снаге да се одупру, за које су сва врата закључана и све наде унапред изгубљене. Џабе нам сва прича о великим делима и плановима за будућност ако Драгана и још многа деца слична њој у Србији данас трпе глад. Јер, све наше евентуалне победе, а сви ми их много волимо и нарочито волимо да причамо о њима, нису ништа друго него већ сутрашњи порази ако се не напрегнемо да свим нашим Миленковићима барем ублажимо муку. Да знају да нису сами, иако све изгледа као да их је и бог заборавио.

То је наш први задатак данас. И ту нема никаквих оправдања ако не покажемо добру вољу. Свако онако како он може. Макар да не окрећемо главу од тих људи и те деце. Јер никад се не зна шта доноси следећи дан. Глад може да закуца на свачија врата…

 

PRESS

komentar dana – Miloš Garić



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

2 коментара

  1. Comments  urednik   |  субота, 23 април 2011 17:49

    Малим Миленковићима враћен осмех на лице,
    http://www.pressonline.rs/sr/vesti/u_fokusu/story/158865/Malim+Milenkovi%C4%87ima+vra%C4%87en+osmeh+na+lice.html
    Ипак, хуманост још није отишла са наших простора!

  2. Comments  vlada   |  понедељак, 14 новембар 2011 11:22

    Navedenom tekstu komentar nije potreban.Čini mi se da je ovaj tekst samo puki ventil.Tekst bi imao težinu kada bi prokometarisano bilo i gladovanje porodica na teritoriji Beograda.Koliko ima porodica sa nula dinara prihoda.Ovako,skretanje pažnje na jednu glad prikrivaju se ostale gladi.

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*