Глад
понедељак, 14 март 2011 11:16 Рубрика: Догађаји
Драгана Миленковић из села Градња код Врања, девојчица од једва дванаест година, машта о томе да више не буде гладна и да бар једном заспи пуног стомака! Она, њен млађи брат, тата и мама. Сви гладни…
Миленковићи живе са шест хиљада динара месечно и сањају тешке снове у својој трошној кући од блата, негде у космичком ћорсокаку, на врањском путу без ознаке и броја…
Гледао сам уплакано и измучено лице овог детета у драматичном прилогу на РТС-у и дуго после тога није ми било добро.То су они тренуци када вам пред очима попут муње сине сва та страховита неправда друштва. Када угледате то крваво наличје живота, голо и грозно, и занемите пред силином нечије несреће. Прво што вам тада пролази кроз главу јесу огорченост и бес. Љутња на свет у коме је тако нешто могуће, на самога себе, јер немаш моћи да помогнеш.
Јер, ма колико су неке приче старе, свагдашње и потрошене од свог понављања, оне вас у датом, конкретном случају са живим људима, ту у непосредној близини, жестоко ошину као болна мисао. Жао ти оног мученог Јапанца што му се на главу сручио невиђен гнев природе, а камоли неће туга твога детета. Немоћног и заборављеног. А шта је мала Драгана него наше дете. Свих нас који данас знамо да ћемо ручати, док она свакога дана стрепи за суву кору хлеба…
И зато у овом времену невиђене отуђености и грандоманије нема важнијег питања од тога како помоћи људима са маргине, онима на слепом колосеку, одбаченим и самлевеним у том бездушном стампеду разноразних криза и опште пропасти. Хиљадама невољника без снаге да се одупру, за које су сва врата закључана и све наде унапред изгубљене. Џабе нам сва прича о великим делима и плановима за будућност ако Драгана и још многа деца слична њој у Србији данас трпе глад. Јер, све наше евентуалне победе, а сви ми их много волимо и нарочито волимо да причамо о њима, нису ништа друго него већ сутрашњи порази ако се не напрегнемо да свим нашим Миленковићима барем ублажимо муку. Да знају да нису сами, иако све изгледа као да их је и бог заборавио.
То је наш први задатак данас. И ту нема никаквих оправдања ако не покажемо добру вољу. Свако онако како он може. Макар да не окрећемо главу од тих људи и те деце. Јер никад се не зна шта доноси следећи дан. Глад може да закуца на свачија врата…
PRESS
komentar dana – Miloš Garić
Придружите се дискусијама на форуму Одштампајте текст
Малим Миленковићима враћен осмех на лице,
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/u_fokusu/story/158865/Malim+Milenkovi%C4%87ima+vra%C4%87en+osmeh+na+lice.html
Ипак, хуманост још није отишла са наших простора!
Navedenom tekstu komentar nije potreban.Čini mi se da je ovaj tekst samo puki ventil.Tekst bi imao težinu kada bi prokometarisano bilo i gladovanje porodica na teritoriji Beograda.Koliko ima porodica sa nula dinara prihoda.Ovako,skretanje pažnje na jednu glad prikrivaju se ostale gladi.