субота, новембар 25, 2017

Годишњица 5. октобра: 15 година које су појеле Србију

Има ли разлога за славље? Револуција није, дакле, појела своју децу. Није појела ни оне због којих се десила. Али је, нажалост, појела Србију, чија будућност је једнака магли на Повлену.

 

 

 

 

Има ли разлога за славље? Да ли је Србија 15 година од револуције 5. октобра остварила домете који су тада очекивани?

 

dos...

 

Зависи кога питате.

Ако питате политичаре, они ће одговорити сходно тренутном свом и положају своје партије, пребациваће одговорност на друге партије, заклињати се у Зорана Ђинђића, неки ће и даље за све кривити Слободана Милошевића, а поједини ће упирати прстом и у грађане јер, забога, ти грађани нису променили свест.

Ако пак питате грађане, већина њих ће вам речи да је држава, стање јавних али и личних финансија, степен медијске слободе, могућност лакшег запошљавања, ниво корупције, квалитет здравствене заштите… далеко од свега онога што су желели 5. октобра 2000. године. И због чега су протестовали читавих 10 година раније.

Кад је горео парламент

 

 

5-okotobar_620x0...
Подсетимо, тадашња Савезна изборна комисија саопштила је да би требало да буде одржан други круг избора за председника Савезне Републике Југославије, иако је кандидат Демократске опозиције Србије (ДОС) Војислав Коштуница у првом изборном кругу 24. септембра освојио 50,24 одсто гласова, а тадашњи председник Слободан Милошевић 37,15 одсто гласова.

Грађани из целе Србије су тог 5. октобра пре 15 година дошли на протест испред Скупштине СР Југославије, око 17 часова су упали у Скупштину, а нешто касније и у РТС, зграду државне телевизије.
5-oktobar-04apfoto-fonetap_fotografija-objavljena-u-blicu...
Вође опозиције су потом саопштиле да је ДОС успео да прогласи победу на председничким изборима, а потом је и Слободан Милошевић у телевизијском обраћању признао пораз и рекао да ће се посветити свом унуку Марку.
Социолог Слободан Антонић пре неки дан, тачно, рече да је 5. октобар срећна револуција, јер и поред толиког оружја није било људских страдања. Међутим, никако не треба заборавити да је Јасмина Јовановић погинула када је пала под багер, а да је Момчило Стакић преминуо од срчаног удара. У сукобу с полицијом повређено је око 65 грађана.
Кабинет на кабинет

Одмах на почетку Србију је задесила стара бољка странчарења и сукоба двеју главних партија у коалицији — Демократске странке на челу са Зораном Ђинђићем, првим постмилошевићевским премијером и Демократске странке Србије са Војиславом Коштуницом, новим председником Савезне Републике Југославије. Чинило се као да је једино што раде — да траже или монтирају прљавштину једни о другима.

peti-oktobar 1...

Оптуживања за проневере, богаћења, па и сарадњу са страним или домаћим службама била су готово свакодневна. Афере о узајамним прислушкивањима, водама у коаксијалним кабловима, гласању у парламенту иако је дотична посланица била на летовању у Бодруму… Пуниле су странице таблоида који су тада никли, а који 15 година касније представљају мејнстрим српског новинарства.

Први већи сукоб било је хапшење, а затим испоручивање Слободана Милошевића суду у Хагу, затим је уследио драстичнији раскол после убиства припадника ресора Државне безбедности Момира Гавриловића, онда одузимање мандата у републичкој скупштини, а потом и побуна Црвених беретки.

Три године после промена, 12. марта 2003. убијен је испред Владе Србије премијер Србије Зоран Ђинђић, а у држави је уведено ванредно стање.

За разлику од Милошевићевог периода, тада се први пут јављају и незванични центри моћи којима, доиста, и медији приписују већу снагу него што су је реално имали. Али су је и имали. Кабинетско вођење државе и ванинституционални задаци правдани су неопходношћу брзог реаговања и решавања проблема. Суштински, све то је довело до тога да ни дан-данас Србија нема изграђене институције. Поједини из тих кабинета се и данас, и то у ТВ студијима, хвале како су штошта сазнали о свима са политичке сцене, па то спорадично користе.

Корупција, на коју су сви пре револуције били кивни, као да је под утицајем оваквих радњи узела још више маха. Несметано је пустила нове пипке и фактички само заменила главне играче. Грађани су гледали. И чекали.

Да се врати 2008.

Социјалистичка партија Србије вратила се у власт подршком мањинској влади Војислава Коштунице. Пуним учешћем у влади Мирка Цветковића показала је да је можда 5. октобар једино њој добро донео јер су њени људи видели где су и шта су, а свима осталима дочарала неспособност или превелику сујету некадашњих лидера ДОС-а.

У годинама после 5. октобра 2000. настављена су условљавања са Запада и константно померање циљева које и даље траје, расписан је референдум, а потом и проглашена самосталност Црне Горе, уследило је једнострано проглашење независности Косова и Метохије, и најзад светска економска криза, која је, иако су је неки тадашњи министри видели као српску шансу, захватила и Србију.

Врхунац економије мерен стањем БДП-а и јавног дуга била је 2008. година, последња предкризна година. БДП је достигао 33,7 милијарди евра, док је јавни дуг био на нивоу од око 28 одсто БДП-а. После удара светске економске кризе кренуло је масовно задуживање, па је сада јавни дуг достигао 72-73 одсто БДП-а. Прошле године је БДП достигао износ од 33 милијарде евра. Иако је јасно да је најјачи економски раст био у периоду 2004-2008, остаје чињеница да је индустријска производња падала у неким од тих година.

Путујте, ако имате пара

Што се тиче придруживања Европској унији, Србија је пред отварањем првих преговарачких поглавља која само што нису отворена, а опет се не зна кад ће бити отворена.

Можда је једина стварна корист коју су грађани осетили од процеса придруживања укидање визног режима за грађане који желе да путују у земље ЕУ.

Мада, има аналитичара који визни режим упоређују са канализационим системом. Наиме, ако се канализација излије, онда не ваља, просто смета. Али ако функционише, онда је то сасвим нормална ствар. А, да се не лажемо, они који су имали новца за путовање путовали су и кад је било виза. Они који га немају — не путују ни данас.

Јавни сектор, на који су пре 5. октобра 2000. сви кукали и замерали да је Милошевић позапошљавао своје гласаче, увећан је неупоредиво. Свака партија која је преузимала неки део државне администрације доводила је своје људе на чиновничка места, а оне постојеће није отпуштала.

Некритицизам на велико

Направљена је формална медијска стратегија и РТС је неколико година после промена проглашен за јавни сервис, а држава је поделила још пет националних фреквенција емитерима. Основан је већи број радио-станица и дневних листова.

Међутим, све то није упристојило медијско извештавање, нити је поспешило слободу говора и омогућило критику власти. У медијима више нема (финансијске) полиције, али зато главну реч воде агенције за оглашавање које послују према буразерском, а не према тржишном моделу.

Наиме, највећи део новца за рад и одрживост медија долази од огласа, а за протеклих 15 година агенције за оглашавање биле су или блиске властима или је свака власт била блиска са њима.

Процес је упрошћен — ако иоле критички пишеш или извештаваш, нема огласа и новца. Тако су медији и уредници за ових 15 година постали више него кооперативни са свим политичким гарнитурама које су се мењале. А нема ниједног политичара на српској политичкој сцени који није био на власти или у власти од 2000.

Напомињемо да све ово никако не треба тумачити као да је за време Слободана Милошевића било боље — јер напросто није било боље. Али, то никако не значи ни да је данас боље или да је за протеклих 15 година било боље. Свакако да се не смеју пренебрегнути чињенице које неупитно говоре да је урађено веома мало. Да је сав онај полет, жеља, нада и хтење већине грађана насилно спласнуо већ у првих неколико година после револуције. А како је време пролазило, они су били све утученији, све безвољнији и апатичнији. Основни епитет за просечног грађанина Србије постао је — немоћ.

Једна од одлика како интелектуалаца, а још више медијских кућа и уредника, за све ове године било је бирање мањег зла и некритички, односно благонаклон однос према немару, нехату и свакојаким брљотинама некадашњих опозиционих партија и лидера.

Свима њима је због таквог чињења било боље, а грађанима, па и новинарима, све горе.

Тај некритицизам један је од највећих узрока премалих домета 5. октобра. Дакако, небројено пута је поновљено да се 6. октобар није десио.

Lideri DOS-a i OTPOR-a...

И то је, ево 15 година доцније, стварно и тачно. Јер, оно што нам је сигурно појело време од „петог до петог“ јесте да нема одговорности и да политичар једино што може да доживи после лошег управљања јесте пад са власти. Па је некако небројено пута потврђена народна да „што у добру прође, у злу се не враћа“.

Револуција није, дакле, појела своју децу. Није појела ни оне због којих се десила. Али је, нажалост, појела Србију, чија будућност је једнака магли на Повлену.



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

2 коментара

  1. Comments  SRBIN IZ SRBIJE   |  среда, 07 октобар 2015 07:12

    Несхватљива је чињеница да је једна дневница за иностранство у висини најниже месечне пензије… Ово је заиста права демократија, кад једо лице може да залуђује масу…

  2. Comments  Драган   |  среда, 21 октобар 2015 20:01

    20. октобра 1944. Београд, а убрзо и Србија били су ослобођени од фашиста,
    а 5. октобра 2000. окупирани од неофашиста!
    И то траје до данашњих дана.
    Него, ако ће се историја поновити, па да нам браћа Руси опет помогну да се
    ослободимо ових непфашиста, као што су то учинили 1944. помажући да се
    ослободимо од фашиста.

    Драган Славнић

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*

Скорашњи коментари