недеља, септембар 24, 2017

Изложба „Златоглава Русија“ и козачки крсни ход Русија -Србија I

21. новембра навршило се деведесет година од почетка Првог Руског Заграничног Сабора одржаног у Сремским Карловцима (21.11.-4.12.1921.). Московски Српски Дом (нова регионална организација српске дијаспоре) и удружење руске иконе Пресвете Богородице „Умекшање злих срца“ из Новог Сада  обележили су овај јубилеј: 1. ФОТО ИЗЛОЖБОМ  „Златоглава Русија“ др Валентине Ликоренко и 2. КОЗАЧКИМ КРСТНИМ ХОДОМ РУСИЈА-СРБИЈА СА ТАБИНСКОМ ИКОНОМ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ.
Наш програм посвећен је руским херојима, који су од Првог српског устанка до грађанског рата, током деведесетих година 20.века, положили своје животе за српску слободу. Цар Николај Други пружио је велику материјалну, дипломатску, војну помоћ Краљевини Србији у балканским и Првом светском рату. После бољшевичке револуције краљ Александар  примио је десетине  хиљада белих емиграната, који су пружили непроцењив допринос  научном, културном и духовном стваралаштву  у Краљевини Југославији, као део руског Зарубежја, који је  остварио васељенску мисију ширења Православља и велике руске културе.


Фотолетопис духовно-културног  наслеђа  Свете Русије, „Златоглава Русија“Валентине Ликоренко, бележен две деценије, по благослову блаженопочившег Патријарха Алексеја Другог, од маја до септембра показали смо у новосадској Галерији Дома Армије, клубу Агапе, сомборском Градском музеју, Ваљевској гимназији, земунској Галерији Кула Гардош, Музеју Воводине, и у Сремској Митровици, у храму св.Архиђакона Стефана.Благодарим за учешће у програму хоровима: „Св.Роман Слаткопојац“ петроварадинског храма св.апостола Петра и Павла, „Св.Серафим Саровски“ зрењанинског манастира св. Меланије Римске и певачкој групи „Трепетљике“ из Н.Сада.У наредном периоду изложбу ћемо показати у Белој Цркви, Вршцу, Новом Бечеју, Пожаревцу, Чачку, Краљеву, К.Митровици, Звечану, Подгорици, Београду и Бања Луци.

КОЗАЧКИ КРСТНИ ХОД СА ТАБИНСКОМ ИКОНОМ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

У  московском Међународном фонду словенске писмености и културе, на фебруарском округлом столу посвећеном Светом  Сави, позвала сам оренбуршко козачко  братство да у част сабора у С.Карловцима, Крстним  ходом кроз Србију духовно подржимо наш народ, посебно на Косову и Метохији, обиђемо руска гробља, и сетимо се десетина хиљада руских војника и добровољаца, погинулим у 19. И 20.веку  на српској земљи. Програм је благословио велики старац Власије,Пафнутије-Боровског манастира.Царски Крстни ход  са Табинском иконом, прекинут 1919.обновљен је 2010. под покровитељством МП. Козачко братство делује по благослову митрополита Валентина.Реч је о духовној, културној сарадњи православних удружења, која  негују  руско-српско братство.
Козачки поход  кроз Србију трајао је 23 дана, од 3.10. до 26.10. путовали смо аутобусом,  са крстним  ходом (литија),пешке,  око руских војничких гробаља, српско-руског на Ф.Гори, око манастира, на барикадама на КиМ. 2010.године козаци су   са иконом, (тешка преко 100 кг, носе је четворица) уз читање акатиста три пута дневно, свакодневну јутарњу и вечерњу службу, прошли 6000 км. Главни уралски атаман, генерал Владимир Глуховски и Игор Н.Мозго,представник МИД-а и Комисије за козаштво  председника Русије  подржали  су наш програм  као облик народне дипломатије.  Настојатељ Руског Подворја  МП отац Виталије Тарјасев благословио је да икона буде у Руском подворју 10.10.,  у име Руске  амбасаде подржао нас је господин Конанихин .


У понедељак, 3.10. на аеродрому „Никола Тесла“ дочекала сам братство(5 Козака,Константин, Александр, Василије, Александр, Владимир, и схимонах Илија ). У среду, 5.10. придружио нам се још један Козак, Александар.
Пред поноћ смо стигли у Белу Цркву(важнан  центар  зарубежне Русије), на румунској граници.  Испред Руске цркве,  дочекао нас је народ  са свештенством, и старешином храма оцем Младеном. Прочитали смо  дивни актист  Табинској икони Пресвете Богородице, који је саставио санктпетербуршки и ладошки митрополит Јован Сничев. Храм је био отворен целу ноћ! Ујутру, после литургије, и акатиста ,кренули смо од храма  до руског гробља, где је после помена, беседу одржао директор Руског кадетског музеја господин Владимир Кастеланов. Људи су клечали, Козаци су носили икону  на раменима преко верника! После акатиста у српском храму и ручка у Парохијском  дому, у музеју смо чули историју руских кадетских корпуса у Краљевини Југославији. Испред Руског храма у  Вршцу дочекао нас је владика банатски Никанор,  са монаштвом и свештенством, служен је молебан са акатистом Табинској икони.
После свечане беседе и  трпезе,  кренули смо у Сомбор. Козаци су пратили карту, и схватили да смо са истока стигли на западну српску границу, око поноћи. Испред Жупанијског дома чекали су нас домаћини из завичајног удружења „Корјени“. Извињавали  су се што  свештеник није благословио  да света  икона буде у  храму, тако да смо Крстним ходом прошли од Жупаније до Пензионерског дома, где смо ноћили. Свештеник је дошао у пензионерски дом, и рекао да је штета што он, Епархија, и владика, нису обавештени о доласку Козака, икони, јубилеју, па народ не може да се у храму поклони икони! Међутим,сви су обавештени усмено  и писмено.
Друштва српских домаћина позвало је  Валентину Ликоренко и мене да покажемо  фотоалбум њене изложбе игуманији  Порфирији. Она нас је љубазно примила, увела у салон где нас је на руском, поздравио бачки владика у присутству  гостију,  погледао албум, предложио да изда монографију и организује изложбу у Суботици! Рекла сам  да 90.годишњицу Првог руског заграничног сабора обележавамо козачким крстним походом, крајем септембра. Владика је замолио да му пошаљем допис. Поводом изложбе у Музеју Војводине, била сам гост радио Епархије Бачке, „Беседа.“

Одговор за изложбу у Суботици и дочек козачког крстног хода нисам добила. Сомборски свештеник добио је од удружења“Корјени“ исто писмо.Владики банатском, свештенству и монаштву, од Беле Цркве, до Белог Двора и Сланаца, у свим манастирима и храмовима, које смо обишли, није требало писмо,ни специјални  протокол, као ни допис Одељења спољњих послова Московске Патријаршије, да покажу гостољубље, сви су с радошћу дочекали руску икону, читали акатист и угостили нас. Аврам је  је примио непознате госте без писма(Свету Тројицу)! Александар Свирски није тражио  писмо од гостију, не знајући да прима Свету Тројицу! Примајући госте, примамо самог Господа! Апостоли су примали госте без подозрења. Сетимо се дивног Казивања једног боготражитеља свом духовном оцу, како свештеници, монаси, и мирјани примају  богомољце са светим иконама.  Осим Сомбора, и на северном Косову, свештеницима је забрањено да приме Табинску икону у храмове! Чак су снаге Кфора спустиле аутомате пред бодљикавом жицом, док смо читали акатист, и нису тражиле писмо Одељења Спољњих послова МП!
5.10. ујутру, телефонирао ми је господин Алексеј Панџулидзев, из руског удружења „Луч“,  из Новог Сада, са молбом да у капели код совјетског војничког гробља, манастира св.архиђакона Стефана, где је његов отац био староста, прочитамо акатист пред Табинском иконом. Пренела сам свештенику молбу потомка руског емигранта, одговор је био не! Шта рећи на ово?Ипак, сваком је отворен пут покајања, од Савла до Павла! Потомци руских хероја који су од првог српског устанка до последњег рата  проливали крв за нас,  прешли су неколико хиљада километара, и није им дозвољено да се помоле у свом храму.  Сами козаци су рекли да онога ко је овако одбио да прими саму Царицу Небеску  чека казна! Сомборци су  се извињавали због оваквог језуитског пријема, а ми смо са Исусовом молитвом мирно обишли ово гробље и отишли на  Батину и Бездан, где су нам браћа из удружења „Корјени“ описали многострадалну руску победу на овим просторима у Другом светском рату, дали спискове погинулих Руса, и успут показали још три руске војничке гробнице. После одмора у етнодому  у Бездану, били смо гости православног братства  у Врбасу, прочитали  акатист, послушали гуслара. Увече смо стигли у Велику Ремету, где нас је дочекао отац Стефан са браћом и сестрама, где је служен акатист, а ујутру рана Литургија и акатист. 6.10. У подне смо стигли у Н.Сад, где смо код споменика Св.Сергију Радоњешком пред иконом прочитали акатист, и са народом, крстним ходом, молитвено, прошли кроз Дунавску улицу, до споменика Светозару Милетићу, и Руске Николајевске цркве, Саборног храма св.Георија, а  затим били гости Кола српских сестара. Певање Исусове молитве и песме Богородици, прекидало је клицање: Живела Русија! Многи људи су били дирнути појавом козака, са сузама у очима, свуда где смо пролазили! Били смо у петроварадинском војном  храму,и  Руском друштву „Луч“, где смо пред Табинском иконом прочитали акатист.Од А.Арсењева смо добили текстове о историји руске  емиграције  код нас.У петак, после Св.литургије и акатиста у В.Ремети, посетили смо С.Карловце, Богословију, Патријаршијски дворац,капелу,  вински подрум, некад руски храм, и храм св.Николе.У новосадском  Прометеју, увече сам отворила изложбу руског уметника Андреја Будајева, а козаци су са женским руским хором Лучезарне одржали мали  концерт. Следећег дана смо обишли манастире Хопово, Ново Хопово, Крушедол, и Гргетег, где је боравило руско монаштво, после револуције. Тешко је рећи колико километара је дуга колона  верника, који су на коленима, један по један, у храмовима, око манастира, на улицама и барикадама, од Беле Цркве, до Белог Двора, чекали да Табинска икона прође изнад њихових глава. Дочек је свуда био братски, верници су се поклањали св.икони, слушали, читали и певали акатист са нама.2003. год. испричала сам дивјејевској игуманији Сергији да у Србији постоји храм Светог Серафима Саровског. Матушка је манастиру Гргетег послала огромну просфору, на којој је изображен Преподобни како се моли на камену. Како су се монахиње обрадовале поклону!

Посетили смо манастир Шишатовац  и Петковицу, где су нас срдачно дочекали. Касно увече стигли смо у Кувеждин, манастир св.Саве, код оца Варнаве. Овде је до Другог светског рата било сестринство руског манастира Лесна, које је организовало дом за ратну сирочад. 9.10. у недељу,  после Св.Литургије, акатиста и трпезе, дошли смо у оближњи манастир св.Николе, Ђипша, где се недавно упокојила драга матушка Евлалија, која је била са леснинским сестрама у Кувеждину. Са каквим умиљењем су се молиле монахиње, пред Табинском иконом! Стотине позива са свих страна, из иностранства, даљег и ближег!
У  недељу, 2.10.о. Виталије Тарасјев  благословио је да Табинска икона буде изложена на Руском подворју у Београду, 10.10. у понедељак.  Сад каже да жели да избегне скандал, звали га из Патријаршије, не сме да прими икону? Предвече смо стигли у Студенички круг-клуб Боготражитељ, где су нас срдачно дочекали домаћини. Поделили смо иконе, поразговарали и послужили се , и касно стигли у манастир Фенек, код оца Макарија.Братски  дочек, акатист, благословено тихо место,трпеза и одмор. Стотине позива, верника и  радозналаца, питају зашто сам позвала Козаке и икону,  заштитницу Руске армије, идемо ли на КиМ? Беси одапињу стреле, нападају кроз људе! Али, и Господ милује, помаже  кроз добре људе.
Игуман, велики русофил, љубитељ козаштва шаље смс: Владика ми је забранио да вас примим, и помажем, морате хитно да се вратите у Русију. Крстни ход мора да се прекине! Жао ми је! Морам да слушам владику! Немате више аутобус!
Одговарам смс:- Крстни ход се наставља, Царица Неба и Земље ће помоћи преко својих рабов, и позваће нас у госте Њени, бићемо тамо где Табинска Икона хоће! Слава Русији! Много људи се моли, окупља око крстног хода, и наравно почела је борба против нас.Вођа козачког братства и ја, по савету оца Виталија  стижемо код шефа кабинета Патријарха, оца Небојше . Предала сам му копије писама Директору Патријаршије о.Стојадину Павловићу, за Патријарха, још 18.јула, и исто писмо секретару патријарха. Отац Небојша каже да је у среду чуо за „проблем“ са иконом, баш кад нам није дозвољено да уђемо у руску капелу, на руском гробљу, у Сомбору!? Од нас се тражи да Одељење спољашњих послова Московске Патријаршије пошаље писмо којим се тражи благослов Патријарха Иринеја, да икона буде изложена  у Београдској митрополији, а друге епархије, то јест епископи, и старешине манастира имају право да приме поклонике  и икону. Изгледа да смо ушли на невидљиво минско поље високе политике? Другим речима, противници руског духовног, културног и политичког утицаја  активирали су своје агенте , да спрече Крстни ход  бирократским смицалицама  и одвоје нас од једино потребног , а то је молитвено стајање у истини! Можемо да очекујемо разне клеветничке нападе,  ђаво не дрема!
Козачко братство је на поклоничком путовању, са иконом, и  благословом свог митрополита Валентина и генерала Владимира Глуховског, главног атамана уралског. Зар у Србији не важе благослови руских митрополита? Саставила сам писмо онако како је саветовао о.Небојша, и послала атаману генералу Глуховском. Наравно, процедуре  у Одељењу спољних послова МП  могу да се одуже, и могуће је да такво писмо стигне Патријарху Иринеју уочи следећег пута у Србију.

Добијам поруке да су неке владике  добиле  задатак да спрече руски козачки поход кроз Србију.У Србији , изгледа, на цени благослови римског папе, Брисела и Вашингтона. Десетине смс  да су се појавили медијски напади  где нема речи о забрани уласка руским козацима у руску капелу на руском  гробљу, са измишљотинама  да је у Сомбору био инцидент(?), сумња се чак да се сличан планирао у Београду, у храму св.Саве(!?), и (фарисејским)списком  одликовања бачког владике?!  Поклоничко путовање,обилазак руских гробаља, читање акатиста у манастирима,нападнуто је као сумњива и штетна промоција!? Могуће да  ово приземно  измишљање  и  хвалисање  нема  везе са Епархијом бачком? Константин Крилов је ово  коментарисао: -Код аутора  је присутно осење обостреније, то јест има психичку кризу! ОДЛУКА КОЗАЧКОГ КРУГА: НАГРАДИТИ АНОНИМНОГ АУТОРА АНТИПРАВОСЛАВНИХ  АНТИРУСКИХ  САОПШТЕЊА ОРДЕНОМ ГЕРОЈА ЕКУМЕНИСТИЧЕСКОГА ТРУДА! Било је смс коментара  у стилу: ситне лажи  малих инквизитора…

Дирнула ме порука професора Милована Вујовића  из Н.Сада:  Величанствено ходочашће људима необично мило и драго, а Богу угодно.На путу има црва и паука, али се не виде јер их је прекрила прашина са обуће ходочасника, све то гледа Свевишњи, па ће Он одредити и без нас место људима без душе. Зову нас  у госте многи игумани и игуманије. У среду стижу по нас Саша и Петар! Испраћа нас добри отац Макарије, са братијом и гостима, у Пожаревцу обилазимо гроб  Слободана Милошевића, кратак помен, и настављамо до манастира Тумане, где је недавно обновљен руски дом и капела. Читали акатист, погрузили се у тишину, један од браће козака ми отворио душу:-Сестро,  искушења  су прах, треба да будемо у молитви,  да спасавамо душу, знаш, био сам недавно код старца Наума, у Лаври, и…рекао да се бринем само о души, да ми је остало мало времена, овде, на земљи…
-Свима  је остало мало времена, јер  Господа сваког часа може да нас узме, сети се приче о Лазару и богаташу, зато се не узнемиравам због напада кнеза овога света, јер ће нас нападати до преласка у вечност-одговорила сам брату.
Горском стазом, попели смо се до испоснице светог Зосиме Синаита,  чудећи се великом броју црножутих шумских крокодилчића, који су измилели после кише. Млада матушка игуманија зна руски, обилази руске манастире, послужује нас руским чајем. Козаци су тихи и молитвени, од миља ме зову наша атаманша. –Не переживај, сестра, все будет хорошо! Господ љубит нас, вот лихорадка бесов, хотјат прерват Крестни ход, но у њих нечего не получитсја!-говоре.

На позив старца Симеона стижемо у Рукумију.За трпезом говоримо о историји иконе, њеном чудесном јављању, крстним ходовима, који су прерасли 1848.године у стални, са царским протоколом. Пред Табинском иконом ишле су војне параде, дочекивале су је државне и црквене власти, пратила је царска златна кочија са пет златних купола, са посебним шестопрегом коња, које нико није смео да зајаше, после литија око градова и села пострадалих од тешких `болести, епидемије су се моментално прекидале. Икону, јављену у 16.веку,1919.године атаман Дутов  пренео  је у Кину,  ишчезла  је током кинеске културне револуције 1965. Али, иконописано је неколико Табинских икона, и све су чудотворне. После Рукумије, чудесна помоћ и подршка добрих људи се умножава!  Отац Симеон нас с љубављу благосиља, знамо да ће све бити у реду!
Икона иде куда хоће. На позив мати игуманије, нашли смо се у манастиру Раковица, на гробу  патријарха Павла. 1994. године, први пут сам дошла код Патријарха са са диригентом Московске Духовне Академије, оцем Никифором и његовим хором. Кад смо запевали Многаја љета, пошле су му сузе. Благословио ме неколико пута, и све је било везано за Свету Русију, писање књига, путовања у Дивјејево…У Москви сам преузимала сибирске мелеме за Патријарха, и носила на Шереметјево, посади Јата. Знам да нисмо случајно у Раковици, Пресвета Богородица нас је довела овде. За време читања акатиста испод десног ока на икони се појавила суза!  Појављују се незвани гости, који би да организују  маршруту са клопком! Из Раковице, на позив игуманије Параскеве крећемо у манастир Св.Меланије Римљанке у Зрењанин.Успут, свраћамо  у Сланце,  уносимо икону у храм,  читамо акатист, народ целива икону… Обећали смо оцу да ћемо се вратити 25.10, уочи повратка у Русију.
Диван  дочек у Петровграду-Зрењанину! Козаци кажу: Као да смо у Русији.Торжествена вечера у Парохијском дому у центру Зрењанина, певали смо дивне козачке духовне песме „Не дља миња“ и „Љуба братци љуба“.17.10. понедељак: после ране св.литургије и акатиста у манастиру, свечани  дочек у Руској цркви где смо чули историју о руским емигрантима, свештенству и монаштву у Петровграду, о руском крсту, верници  на коленима, у реду, испод свете иконе,  кротко испуњавање Воље Божије,  то је у ствари Крстни ход, који се не прекида. Матушке у манастиру св.Меланије“ брину се о нама, кошуље и униформе чекају опране и испеглане. Увече смо стигли у село Лазарево, где је ухапшен херој генерал Ратко Младић. Вечерње, акатист, вечера са козачко-гусларским менијем. Ујутру певамо на св.литургији, после акатиста крстним ходом  прошли око новог храма, а затим око споменика руским ослободиоцима.Ученици су формирали колону на коленима, и икона је прошла преко њих! Срдачан  дочек у Новом Бечеју, пуна Руска црква, читамо акатист, слушамо историју руске духовне и културне емиграције у овом граду, обилазимо руско гробље, помен, читамо акатист у српском храму, и са свештенством, за свечаном трапезом, певамо Многаја љета, за духовно  братство руског и српског народа. Немогуће је одбити срдачне позиве свештеника, па смо стигли у велики нови храм села Лукићево, где је био молебан са читањем акатиста, црквени хор са народом певао је духовне песме, и целивао икону, а затим смо се нашли у Перлезу, великом храму, пуном народа, где је после вечерње служен молебан са акатистом, где је икона преноћила, а народ са свих страна, из Н.Сада, Београда и других места долазио.

РАДМИЛА ВОЈНОВИЋ



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*