недеља, септембар 24, 2017

Јованово срце

 Наследих фабрике и силна имања,
непрегледне шуме и бројна стада.
Радост ми трајаше све до сазнања,
да болест тешка мноме влада.

Дивно Косово и  Метохија поред свих земаљских лепота и доброте људи који у њему живе, широј светској јавности постало је познато и по једном трагичном догађају. У последњих неколико месеци и година, у медијима смо често имали прилику чути аферу о илегалној продаји људских органа на југу Албаније, у такозваној „жутој кући“. Спомињане су невине жртве са Космета и они који су дебело профитирали на нечијој муци и сиротињи. Управо зато, овај текст посвећујемо свим невиним жртвама Косова и Метохије који су страдали у том незапамћеном помрачењу људског ума. Прочитајте истиниту причу, исповест једног Немца, који је срце купио управо тамо, незнајући чије ће срце у грудима носити.

Јованово срце
Ово су моје опроштајне речи,
које приносим времену што следи.
Можда ће неком рану да залечи,
а неког ће другог љуто да увреди.

Зовем се Јохан, Немац по рођењу,
Од оца Ханса и мајке Грете.
Наша је кућа знана по чувењу.
У раскоши живех к’о једино дете.

Наследих фабрике и силна имања,
Непрегледне шуме и бројна стада.
Радост ми трајаше све до сазнања,
Да болест тешка мноме влада.

Доктори рекоше – нећу дуго…
Годину једну, ил’ можда две.
Свет ми се сруши, о моја туго,
У једном тренутку нестаде све.

Рекоше нећу издржати више…
Најбољи доктори који постоје.
Једини лек је, сви се сложише,
да замене другим срце моје.

О судбо моја, о дивни часи,
Најлепши мој животни трене,
Кад из болнице стигоше гласи:
Нашли су доктори срце за мене.

За цену тада човек не хаје,
И не зна да ли за то постоји.
Нисам питао ни ко га даје,
Кад живот нови мени предстоји.

Операција прође у најбољем реду,
Са новим срцем престаше боли,
Тек онда схватих, кад скидох беду,
Колико се живот цени и воли.

(1)
Недуго затим, кроз ноћи тавне, у сну ми прилазе лица нека,
А звона звоне цркве православне, буди ме њихова тужна јека.

Јасно видим пределе стране, прелепе шуме и поља плодна,
Ливаде и потоке разигране, брдашца блага и винородна.

Видим и двориште, између плота, амбар и шталу, стазу до куће,
Старину неког што дуван мота, док гледа кера и звиждуће.

Старица крхка живину ваби, док баца просо из мале зделе,
А онда журно ка штали граби, да пусти на воду шарено теле.

Прелепа жена, гипка к’о срна, двориштем хита да ручак стави.
За њом вијори коса јој црна и мало дете очију плави…

О та ме слика ходила често, сновима мојим давала срећу,
Спавао нисам, ал’ то је место стварало љубав у мени већу.

(2)
А онда дођоше ружни снови, које не могах да пребродим.
Насташе неки предели нови, којима, свезан, у колони ходим.

Угураше нас затим у нека кола. Пут је трајао бескрајно дуго,
Уз псовке, претње, тренутке бола, од њих се нисмо надали другом.

У жутој кући, у граду Бурељу, сазнасмо тако је месту име,
У албанском приватном поседу, тамничише нас до почетка зиме.

Последња слика које се јежим, беше зелена маска докторска и
Лице које видех док лежим, како се кези изрод од човека.

И светло јако, јаче од сунца, које ми сева мозгом к’о стрела,
Док ме, на живо секу ко јунца и крв док шикља последња врела.

Задње што видех, бејаху руке шиптарске, како дигнуте стоје.
На њима дрхтећ’ уз тешке муке, још увек куца то срце моје.

Тај урлик страшан, што небо пара, враћ’о ме стално из ноћних мора.
Све сам мислио да сан ме вара и спас да доноси једино зора.

(3)
Кренух на пут, непознат, далек, да нађем извор несаних ноћи,
Да решим једном, али за навек, куд срце вуче, где морам поћи.Косово беше циљ мога пута. Тамо ме поведе душа и тело.
Кренух к’о путник који не лута, коме је познат и крај и село.Угледах цркву из снова мојих. Пред њом је стража, то ме зачуди.
Са војском неку реч прозборих. Кажу да чувају цркву од људи.Какви су људи што би да сруше лепоту из средњега века?
Да ли имају бар мало душе? Знају ли каква их судбина чека?Пред мојим очима пукло је село. Око њега свуда бодљикава жица,
к’о да га нешто за век проклело и људе у њему згрчених лица.Гледај, Европо, завриштах тада. Погледај свете ту правду нашу.
Докле ће овај народ да страда, а други и даље оружјем машу.Изнад те туге, изнад те жице, осетих поглед који ме тражи,
Угледах познато дечије лице које ме ноћу сновима блажи.И приђе мени кроз жица сплет, загрли ручицом око врата,
То Божје биће, небески цвет, прозбори нешто, „тата, тата“.

(4)
А срце моје к’о лудо скаче, шавови хоће да попуцају…
Шта ли те речи њему значе? Да ли се можда препознају?

Нисам ни хтео, ал’ моје руке кренуше к’ њему некако саме.
То дете нежно, о моје муке, беше к’о зрачак из љуте таме.

Жена из снова дојури с врата, из оног истог дворишта преко:
Милане, сине, то није тата. Он је на небу, негде далеко.

Наш Јован, сине, Косово чува заједно горе с Лазаром светим,
Чујем га увек кад ветар дува. Тебе кад гледам, њега се сетим.

Стојимо тако, жица нас дели, а срце спаја љубављу истом.
И свет је застао, управо цели, заустављен божанског искром.

У повратку, мало застах по страни, задивљен, поносан и препун среће.
Док Јован и мртав Косово брани, нико га Србима узети неће.

Од јуче сам Петровић Јанко, рођењем Немац, Србин по вери.
Написах ово, јер желим жарко, истину да знају светске звери.

Од стида мало да погну главу, злочинце казне – добро их знају.
Српским жртвама да одају славу, имена њихова вечно да трају.



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*