четвртак, октобар 19, 2017

Милански Едикт и моја порука

На делу последња јасна и недвосмислена порука,“ Срби, вратите се у стадо Католика!“ Последње вршљање по светој српској Цркви и православном свештенству оставило је у нашем народу многе сумње, многе најасноће. Идеолошка навала римских идеја, запљуснула је већ давно српска села и градове. Многи догађаји и свађе у српском свештенству, народ није заборавио. Ето, и српска Држава и њен пресветли Председник, узеше учешће у овој помало тужној римској верској лакрдији!

 

Milanski edikt...

 

Опрости ми мили Боже што сам грешио….

Биле су и остале најважније речи изреке сваког хришћанског верника, онда када се он обраћа свом Богу! Молитва је увек била једна страна веровања, она друга, усмерена баш према Богу, она има варирајући значај и у пракси, код многих народа, својатањем и „приватизацијом“ Божије личности,  добија на значају у многим облицима веровања.
Оног, истинског, оданог и непосредног које кроз наслеђе од многих генерација нечије популације, преузима обреде и форме молитве у простом и непосредном обраћању Богу, или оне друге стране која кроз својствену форму веровања, узима Бога за свог личног миљеника и у постулату таквих наслеђа, Бога сматра својим, сопственим!

Милански Едикт и Константин, цезариус римски и латински, доживео је српски Ниш у посебном светлу. Не замерите мени, тврдоглавoм вернику  источног Православља и следбеника учења Светог Саве Немањића, што у тренутку славља, а познавајући карактеристике Римско-Католичке Цркве, покушавам да Вам пренесем паралеле мог ситног и безначајног малограђанског мишљења!

–   И књига каже, беху једном два брата. Од једне мајке и од једног Оца. Богатство њихових породица беше огромно, власништва непрегледна и злато, скупљено снагом и моћи њихове непобедиве војске, кроз поробљавања других народа и других простора, уписа њихова имена златним словима за навек, ширећи кроз свет њихов значај и утицај.

–   Једног дана, поделише кроз силу и похлепу своје велико царство. Онај Брат на истоку, заснује своје и народима поробљеним, Хеленима, Србима, Бугарима и Румунима, Русима и афричким Коптима, пренесе Веру у Бога силом своје воље и моћи и бритким сабљама својег оружја. Баш по начину како је то урадио и отац њихов, у оном чаробном западном Царству, пресветлом граду Ромула и Рема и свих долазећих Цезара онако, како их је историја стварала.

–   Научници њихови, мерише време на разне начине, ум свој, преузет и потпомогнут знањем далеких Маја, унесоше у временске норме по државама и градовима, по селима и свету далеко од себе и њихове моћи. И не нађоше ипак праву истину.

–   Од Христа, Божијег Сина и Спаситеља народима који у њега повероваше, па до краја њиховог рачунања, огрешише се о истину, ни по сунцу ни по месецу, не могаше превладати у својим тезама, у својој уверљивости која постаде прави и једини раздор.

–   Онај Раздор, који посвађа народе и прихвати баш онаква веровања, која у угушености праве истине, наметнуше обичаје по свим странама света, по моћном и богатом Западу и новонасталом Царству прелепог и далеко шароликијег Истока.

–   И Браћа римска заратише. Објавише свуда новонасталу мржњу, потегнуше мачеве и хелебарде, копља и силне војске, како би једно другог надјачали, поразили, отели му Царство.

–   И самог Бога, Створитеља света поделише. Грубим му трзањима, покидаше тело, у грабљењу коме ће важнији део његова тела, једном од њих припасти, на крви невиних страдалника, паћеника многих народа и подјармљеног света, обележише нове границе своје моћи. Затворени у кулама својих Царевина и окићени златом и сребром, повероваше да је сваки од њих, откинуо од самог Бога најважније делове.

–   И Бог, уплакан и растужен, у дрњцима напусти кроз свој Дух светле палате и само са штапом пастирским у руци, потражи уточиште код најсиромашнијих. Код оних који су у ЊЕГА веровали, а не у цареве окићене жезлима, мачевима и златним токама.

–   У побожном и Богу оданом Хиландару, заноћи и ту заувек остаде.

–   И да не би српског Ниша и гостољубивости српског народа, не би се никад представник тог силног западног Царства, обрео код примитивног српског света у граду Нишу.

–   Римски Кардинал Скола, и сам окићен златним прстењем и још златнијим апликацијама своје богате и светле одеће, управо је себе и представио овом сиромашном српском народу, шаљећи поруку свог западног Цара, пружајући руку „помирења“ баш онако како је све ове векове, црквена догма римског Католичанства, наметала своје учење и Веру, да је ипак и већа и боља страна Божијег тела, онда у кидању његовог ткива, ипак припала римској страни!

–   Ни један честити српски Калуђер, ни једна искрена српска душа, није подлегла обећањима и уверавањима госта, Кардинала Сколе. Као и много пута у историји, када се бранио верски интерес и проширивала моћ римског Папе, од стечених навика нису ни овог пута одустали.

–   Док се Србија после завршетка ратова на нашим просторима, и ево, скоро двадесетак година бори у свом сиромаштву, како би збринула свој протеран народ из суседне Босне и Хравтске, са Косова и српске Крајине, Херцеговине, Славоније, кроз дијалект протеривача, српски Ниш се сукобио са Римским истинама. Одабрана младост верна и одана римским Царевима, својим гласовима ме је потсетила да нам је ипак римски Папа, послао лоше курире.

–   Ето, верујући у свог Цезара Константина, освајача, организација прославе миланског Едикта, у Нишу као и читав сценарио овог акта, остао је под будним оком и хрватске католичке Цркве и смерне гласове младих хрватских представника који су српском народу, објавили своју верску истину.

–   И сјединимо се! Саставимо оног покиданог Бога јер наша је страна уверљивија, богатија, златнија и сребрнија, наша је црквена одежда од свиле, наше је тешко и масивно златно прстење доказ Божије милости, а она је на нашем западу уверљивија него на вашем сиромашном истоку. Екуменија. На делу последња јасна и недвосмислена порука,

– Срби, вратите се у стадо Католика!

Последње вршљање по светој српској Цркви и православном свештенству, оставило је у нашем народу многе сумње, многе најасноће. Идеолошка навала римских идеја, запљуснула је већ давно српска села и градове. Многи догађаји и свађе у српском свештенству, народ није заборавио. Ето, и српска Држава и њен пресветли Председник, узеше учешће у овој помало тужној римској верској лакрдији!

 

NIKOLIC - SKOLA

–   Доказивање и позив на послушност, позив на обраћање свете православне Вере мојих предака и мојих Царева, и Краљева и српских и све словенских велможа, и копљаника и пастира и калуђера и просјака, кажем с тог данас, јавно и одлучно,

–   даље од мене, – моје  Светосавско не дирајте…..

Кроз скромност и истину моје Вере,

 

(Јован М. Пидиканац)



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

4 коментара

  1. Comments  Zeka   |  среда, 25 септембар 2013 14:18

    Eх…брате Јово,
    Кад год видим ове католичке попове, који и нису попови и верници, већ преставници Ватикана, политичке и злочиначке организације, ја се сетим Светог Вукашина старине из Клепаца па ми припадне мука, срце ми заигра, очи засузе и онда почнем да се присећам злехуде судбине нашег српског народа.
    Ето, тај “кардинал“ окићен златом ватиканским дође овде не би ли нас ватиканске жртве привео својој “вери“, да нам побјасни, нама Србима, ко смо и шта смо. Да нам пружи своју крваву руку у име неког само њему знаног “помирења“.
    И уместо да оде и клекне у Јасеновац и да тражи опрост од ЈАСЕНОВАЧКИХ МУЧЕНИКА он мртав хладан дође у Ниш да НАМА проповеда о МИРУ, ЉУБАВИ И БРАТСТВУ У ВЕРИ!
    И видех како наш врли ПРЕДСТОЛОНАСЛЕДНИК и наш врли ПРЕДСЕДНИК и наши врли СВЕШТЕНИЦИ стоје и слушају мису, за кога, помислих да је за Светог Вукашина па да их разумем, али не, они су ту да би се видело колико су понизни ватиканском златоносцу.
    СРАМОТА!
    Мене је срамота због таквих Срба.
    Обичне крпе.
    Не пристајем да у моје име помирљиво сагињу главе.
    Не заборављам и не праштам.
    А ови што се ни СВЕТОГ САВЕ не боје нека им је алал!
    На њихову главу и њихово потомство!

  2. Comments  Perun   |  среда, 25 септембар 2013 22:12

    Bata Zeko da se i ja pridružim sa ovim komentarom. :-)))

    Daju Vatikan za put u Moskvu i Beograd

    Budući da na prostore današnje Srbije i Rusije do sada nije dolazio nijedan papa, među sveštenstvom i u ruskoj i u srpskoj crkvi odavno kruži pošalica da bi svaki papa „dao pola Vatikana da dođe u Moskvu, a drugu polovinu da kroči u Beograd“, jer tako bi bilo potvrđeno staro vatikansko pravilo da je „katoličko tlo svuda gde stupi papina noga“, što za Vatikan, dugoročno gledano, nije bez značaja. Intrigantno je takođe da je Benedikt XVI iz svoje zvanične titule izostavio deo koji kaže da je on „patrijarh zapada“, a stavio deo da je „univerzalni pontifeks“, odnosno „poglavar“.

  3. Comments  Zeka   |  петак, 27 септембар 2013 12:38

    10 НАЈГОРИХ ПАПА
    МАДА СУ И ОСТАЛИХ 200 И КУСУР ЛУЦИФЕРОВЕ СЛУГЕ У ОДОРИ БОЗИЈИХ ПАСТИРА

    ПЕДОФИЛИ, САДИСТИ И МАСОВНЕ УБИЦЕ: Ово су десет најгорих папа у историји!

    Стјепан VI: Његова „каријера“ је трајала кратко (896.-897.), али у том се времену успео је да се наметне као један од најлуђих.

    Сергије III … његово папинство је постало „популарно“ захваљујући суђењу Формозију, почетком „порнократије“ (владавина блудница), али и оптужбама да је убио свог претходника …

    Бенедикт IX je био је склон хомосексуалним сусретима и излетима.

    Иван XII: Називали су га развратником, убицом и заговорником Сотоне, а није му било страно ни силовање, инцест и „дружење“ с мушкарцима…

    Лав X је увео револуционарну идеју куповине опроста греха.

    Александар VI је имао најмање деветеро деце, неке и са својом ћерком Лукрецијом. Масовна убиства неистомишљеника такође му нису била страна.

    Иноћент VIII: Најмрачније раздобље католичанства заслуга је Иноцента који је одобрио мучење.

    Урбан VI није могао да пређе преко издаје кардинала па их је затварао и брутално мучио, а мучитељима се жалио када крици мучених нису били довољно гласни.

    Бонифације VIII је „прави примерак“, који није околишао када је била реч о организирању масакра у Палестини, који је 1297. однео преко шест хиљада жртава. А када није организирао масовне покоље, упражњавао је групни секс.Наравно, педофилије није недостајало.

    Јулије II је био први папа којем је откривен сифилис,волео је проститутке.Међутим, Јулије је остављен за крај као најблажи међу војском педофила, садиста и масовних убица.

  4. Comments  Perun   |  субота, 28 септембар 2013 17:19

    Милански едикт никад није постојао, нити га је издао Константин.

    Едикт о толеранцији је издао Галерије 311. године, пред смрт.
    Константин је у Милану могао само да потврди тај Галеријев едикт и да га спроведе у дело,
    тиме што је наредио да се цркви врати отета имовина.
    Константин је у Милану са Лицинијем ковао планове како даље да деле царство.
    То је све.
    Никаквог едикта у Милану није било.

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*