subota, septembar 21, 2019

Milanski Edikt i moja poruka

Na delu poslednja jasna i nedvosmislena poruka,“ Srbi, vratite se u stado Katolika!“ Poslednje vršljanje po svetoj srpskoj Crkvi i pravoslavnom sveštenstvu ostavilo je u našem narodu mnoge sumnje, mnoge najasnoće. Ideološka navala rimskih ideja, zapljusnula je već davno srpska sela i gradove. Mnogi događaji i svađe u srpskom sveštenstvu, narod nije zaboravio. Eto, i srpska Država i njen presvetli Predsednik, uzeše učešće u ovoj pomalo tužnoj rimskoj verskoj lakrdiji!

 

Milanski edikt...

 

Oprosti mi mili Bože što sam grešio….

Bile su i ostale najvažnije reči izreke svakog hrišćanskog vernika, onda kada se on obraća svom Bogu! Molitva je uvek bila jedna strana verovanja, ona druga, usmerena baš prema Bogu, ona ima varirajući značaj i u praksi, kod mnogih naroda, svojatanjem i „privatizacijom“ Božije ličnosti,  dobija na značaju u mnogim oblicima verovanja.
Onog, istinskog, odanog i neposrednog koje kroz nasleđe od mnogih generacija nečije populacije, preuzima obrede i forme molitve u prostom i neposrednom obraćanju Bogu, ili one druge strane koja kroz svojstvenu formu verovanja, uzima Boga za svog ličnog miljenika i u postulatu takvih nasleđa, Boga smatra svojim, sopstvenim!

Milanski Edikt i Konstantin, cezarius rimski i latinski, doživeo je srpski Niš u posebnom svetlu. Ne zamerite meni, tvrdoglavom verniku  istočnog Pravoslavlja i sledbenika učenja Svetog Save Nemanjića, što u trenutku slavlja, a poznavajući karakteristike Rimsko-Katoličke Crkve, pokušavam da Vam prenesem paralele mog sitnog i beznačajnog malograđanskog mišljenja!

–   I knjiga kaže, behu jednom dva brata. Od jedne majke i od jednog Oca. Bogatstvo njihovih porodica beše ogromno, vlasništva nepregledna i zlato, skupljeno snagom i moći njihove nepobedive vojske, kroz porobljavanja drugih naroda i drugih prostora, upisa njihova imena zlatnim slovima za navek, šireći kroz svet njihov značaj i uticaj.

–   Jednog dana, podeliše kroz silu i pohlepu svoje veliko carstvo. Onaj Brat na istoku, zasnuje svoje i narodima porobljenim, Helenima, Srbima, Bugarima i Rumunima, Rusima i afričkim Koptima, prenese Veru u Boga silom svoje volje i moći i britkim sabljama svojeg oružja. Baš po načinu kako je to uradio i otac njihov, u onom čarobnom zapadnom Carstvu, presvetlom gradu Romula i Rema i svih dolazećih Cezara onako, kako ih je istorija stvarala.

–   Naučnici njihovi, meriše vreme na razne načine, um svoj, preuzet i potpomognut znanjem dalekih Maja, unesoše u vremenske norme po državama i gradovima, po selima i svetu daleko od sebe i njihove moći. I ne nađoše ipak pravu istinu.

–   Od Hrista, Božijeg Sina i Spasitelja narodima koji u njega poverovaše, pa do kraja njihovog računanja, ogrešiše se o istinu, ni po suncu ni po mesecu, ne mogaše prevladati u svojim tezama, u svojoj uverljivosti koja postade pravi i jedini razdor.

–   Onaj Razdor, koji posvađa narode i prihvati baš onakva verovanja, koja u ugušenosti prave istine, nametnuše običaje po svim stranama sveta, po moćnom i bogatom Zapadu i novonastalom Carstvu prelepog i daleko šarolikijeg Istoka.

–   I Braća rimska zaratiše. Objaviše svuda novonastalu mržnju, potegnuše mačeve i helebarde, koplja i silne vojske, kako bi jedno drugog nadjačali, porazili, oteli mu Carstvo.

–   I samog Boga, Stvoritelja sveta podeliše. Grubim mu trzanjima, pokidaše telo, u grabljenju kome će važniji deo njegova tela, jednom od njih pripasti, na krvi nevinih stradalnika, paćenika mnogih naroda i podjarmljenog sveta, obeležiše nove granice svoje moći. Zatvoreni u kulama svojih Carevina i okićeni zlatom i srebrom, poverovaše da je svaki od njih, otkinuo od samog Boga najvažnije delove.

–   I Bog, uplakan i rastužen, u drnjcima napusti kroz svoj Duh svetle palate i samo sa štapom pastirskim u ruci, potraži utočište kod najsiromašnijih. Kod onih koji su u NJEGA verovali, a ne u careve okićene žezlima, mačevima i zlatnim tokama.

–   U pobožnom i Bogu odanom Hilandaru, zanoći i tu zauvek ostade.

–   I da ne bi srpskog Niša i gostoljubivosti srpskog naroda, ne bi se nikad predstavnik tog silnog zapadnog Carstva, obreo kod primitivnog srpskog sveta u gradu Nišu.

–   Rimski Kardinal Skola, i sam okićen zlatnim prstenjem i još zlatnijim aplikacijama svoje bogate i svetle odeće, upravo je sebe i predstavio ovom siromašnom srpskom narodu, šaljeći poruku svog zapadnog Cara, pružajući ruku „pomirenja“ baš onako kako je sve ove vekove, crkvena dogma rimskog Katoličanstva, nametala svoje učenje i Veru, da je ipak i veća i bolja strana Božijeg tela, onda u kidanju njegovog tkiva, ipak pripala rimskoj strani!

–   Ni jedan čestiti srpski Kaluđer, ni jedna iskrena srpska duša, nije podlegla obećanjima i uveravanjima gosta, Kardinala Skole. Kao i mnogo puta u istoriji, kada se branio verski interes i proširivala moć rimskog Pape, od stečenih navika nisu ni ovog puta odustali.

–   Dok se Srbija posle završetka ratova na našim prostorima, i evo, skoro dvadesetak godina bori u svom siromaštvu, kako bi zbrinula svoj proteran narod iz susedne Bosne i Hravtske, sa Kosova i srpske Krajine, Hercegovine, Slavonije, kroz dijalekt proterivača, srpski Niš se sukobio sa Rimskim istinama. Odabrana mladost verna i odana rimskim Carevima, svojim glasovima me je potsetila da nam je ipak rimski Papa, poslao loše kurire.

–   Eto, verujući u svog Cezara Konstantina, osvajača, organizacija proslave milanskog Edikta, u Nišu kao i čitav scenario ovog akta, ostao je pod budnim okom i hrvatske katoličke Crkve i smerne glasove mladih hrvatskih predstavnika koji su srpskom narodu, objavili svoju versku istinu.

–   I sjedinimo se! Sastavimo onog pokidanog Boga jer naša je strana uverljivija, bogatija, zlatnija i srebrnija, naša je crkvena odežda od svile, naše je teško i masivno zlatno prstenje dokaz Božije milosti, a ona je na našem zapadu uverljivija nego na vašem siromašnom istoku. Ekumenija. Na delu poslednja jasna i nedvosmislena poruka,

– Srbi, vratite se u stado Katolika!

Poslednje vršljanje po svetoj srpskoj Crkvi i pravoslavnom sveštenstvu, ostavilo je u našem narodu mnoge sumnje, mnoge najasnoće. Ideološka navala rimskih ideja, zapljusnula je već davno srpska sela i gradove. Mnogi događaji i svađe u srpskom sveštenstvu, narod nije zaboravio. Eto, i srpska Država i njen presvetli Predsednik, uzeše učešće u ovoj pomalo tužnoj rimskoj verskoj lakrdiji!

 

NIKOLIC - SKOLA

–   Dokazivanje i poziv na poslušnost, poziv na obraćanje svete pravoslavne Vere mojih predaka i mojih Careva, i Kraljeva i srpskih i sve slovenskih velmoža, i kopljanika i pastira i kaluđera i prosjaka, kažem s tog danas, javno i odlučno,

–   dalje od mene, – moje  Svetosavsko ne dirajte…..

Kroz skromnost i istinu moje Vere,

 

(Jovan M. Pidikanac)



Pridružite se diskusijama na forumu
Odštampajte tekst

4 komentara

  1. Comments  Zeka   |  sreda, 25 septembar 2013 14:18

    Eh…brate Jovo,
    Kad god vidim ove katoličke popove, koji i nisu popovi i vernici, već prestavnici Vatikana, političke i zločinačke organizacije, ja se setim Svetog Vukašina starine iz Klepaca pa mi pripadne muka, srce mi zaigra, oči zasuze i onda počnem da se prisećam zlehude sudbine našeg srpskog naroda.
    Eto, taj “kardinal“ okićen zlatom vatikanskim dođe ovde ne bi li nas vatikanske žrtve priveo svojoj “veri“, da nam pobjasni, nama Srbima, ko smo i šta smo. Da nam pruži svoju krvavu ruku u ime nekog samo njemu znanog “pomirenja“.
    I umesto da ode i klekne u Jasenovac i da traži oprost od JASENOVAČKIH MUČENIKA on mrtav hladan dođe u Niš da NAMA propoveda o MIRU, LJUBAVI I BRATSTVU U VERI!
    I videh kako naš vrli PREDSTOLONASLEDNIK i naš vrli PREDSEDNIK i naši vrli SVEŠTENICI stoje i slušaju misu, za koga, pomislih da je za Svetog Vukašina pa da ih razumem, ali ne, oni su tu da bi se videlo koliko su ponizni vatikanskom zlatonoscu.
    SRAMOTA!
    Mene je sramota zbog takvih Srba.
    Obične krpe.
    Ne pristajem da u moje ime pomirljivo saginju glave.
    Ne zaboravljam i ne praštam.
    A ovi što se ni SVETOG SAVE ne boje neka im je alal!
    Na njihovu glavu i njihovo potomstvo!

  2. Comments  Perun   |  sreda, 25 septembar 2013 22:12

    Bata Zeko da se i ja pridružim sa ovim komentarom. :-)))

    Daju Vatikan za put u Moskvu i Beograd

    Budući da na prostore današnje Srbije i Rusije do sada nije dolazio nijedan papa, među sveštenstvom i u ruskoj i u srpskoj crkvi odavno kruži pošalica da bi svaki papa „dao pola Vatikana da dođe u Moskvu, a drugu polovinu da kroči u Beograd“, jer tako bi bilo potvrđeno staro vatikansko pravilo da je „katoličko tlo svuda gde stupi papina noga“, što za Vatikan, dugoročno gledano, nije bez značaja. Intrigantno je takođe da je Benedikt XVI iz svoje zvanične titule izostavio deo koji kaže da je on „patrijarh zapada“, a stavio deo da je „univerzalni pontifeks“, odnosno „poglavar“.

  3. Comments  Zeka   |  petak, 27 septembar 2013 12:38

    10 NAJGORIH PAPA
    MADA SU I OSTALIH 200 I KUSUR LUCIFEROVE SLUGE U ODORI BOZIJIH PASTIRA

    PEDOFILI, SADISTI I MASOVNE UBICE: Ovo su deset najgorih papa u istoriji!

    Stjepan VI: Njegova „karijera“ je trajala kratko (896.-897.), ali u tom se vremenu uspeo je da se nametne kao jedan od najluđih.

    Sergije III … njegovo papinstvo je postalo „popularno“ zahvaljujući suđenju Formoziju, početkom „pornokratije“ (vladavina bludnica), ali i optužbama da je ubio svog prethodnika …

    Benedikt IX je bio je sklon homoseksualnim susretima i izletima.

    Ivan XII: Nazivali su ga razvratnikom, ubicom i zagovornikom Sotone, a nije mu bilo strano ni silovanje, incest i „druženje“ s muškarcima…

    Lav X je uveo revolucionarnu ideju kupovine oprosta greha.

    Aleksandar VI je imao najmanje devetero dece, neke i sa svojom ćerkom Lukrecijom. Masovna ubistva neistomišljenika takođe mu nisu bila strana.

    Inoćent VIII: Najmračnije razdoblje katoličanstva zasluga je Inocenta koji je odobrio mučenje.

    Urban VI nije mogao da pređe preko izdaje kardinala pa ih je zatvarao i brutalno mučio, a mučiteljima se žalio kada krici mučenih nisu bili dovoljno glasni.

    Bonifacije VIII je „pravi primerak“, koji nije okolišao kada je bila reč o organiziranju masakra u Palestini, koji je 1297. odneo preko šest hiljada žrtava. A kada nije organizirao masovne pokolje, upražnjavao je grupni seks.Naravno, pedofilije nije nedostajalo.

    Julije II je bio prvi papa kojem je otkriven sifilis,voleo je prostitutke.Međutim, Julije je ostavljen za kraj kao najblaži među vojskom pedofila, sadista i masovnih ubica.

  4. Comments  Perun   |  subota, 28 septembar 2013 17:19

    Milanski edikt nikad nije postojao, niti ga je izdao Konstantin.

    Edikt o toleranciji je izdao Galerije 311. godine, pred smrt.
    Konstantin je u Milanu mogao samo da potvrdi taj Galerijev edikt i da ga sprovede u delo,
    time što je naredio da se crkvi vrati oteta imovina.
    Konstantin je u Milanu sa Licinijem kovao planove kako dalje da dele carstvo.
    To je sve.
    Nikakvog edikta u Milanu nije bilo.

Ostavite komentar

(molimo ne ostavljajte predugačke komentare koji imaju više od 100 reči)



CAPTCHA
*