четвртак, октобар 19, 2017

Ратни ветерани – отаџбина их понизила

 Између 400.000-500.000 ратних ветерана који су током распада Југославије учествовали у ратним дејствима у Хрватској, Босни и на Космету, за државу Србију и ово друштво и даље представљају непотребан терет – ваљда мисле да ће санкције, рат и све ружно што нам се дешавало од ‘90-их па до данас нестати, ако се праве да ратни ветерани не постоје. Па наравно да неће.

У том негирању отишло се толико далеко, да се чак рутински врше и физичке ликвидације свих ратних ветерана који би се “дрзнули” да случајно помену да су као припадници Војске Југославије учествовали у рату у Републици Српској. А јесмо учествовали.

Императив државе и друштва постали су антиратни профитери – корумпирани политичари, министри, владини службеници, бизнисмени, судије, лекари, професори, полицајци, безбедњаци… и овој листи можете додати све оне који ово друштво намерно спречавају да крене даље. Ако нисте припадник неке од “мафија”, онда се сматра да и не вредите много.

У том и таквом друштву, у заједници људи која је дупло суровија и крволочнија него што је то било које ратиште, ратни ветерани су понижени, гурнути на маргину друштва и заборављени. Масовна незапосленост, осећај одбачености, породични проблеми, ратне трауме и нарочито тежак живот ратних војних инвалида, довео је до тога да све већи број ветерана губи битку са животом, док неки свој живот завршавају самоубиством.

Преживели су ратишта, да би их отаџбина због које су ратовали понизила и отерала у смрт

 

извор: Дан ветерана – Видовдан

 

 

 

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

3 коментара

  1. Comments  Бранислав   |  петак, 17 фебруар 2012 11:16

    Учесник сам рата од о1.о7.1991 до 30.о6.1996 од Толмина ( Словенија) преко Карловца ( Хрватска) Сарајева,Игмана Сребренице,Горажда, Жепе и још другдје а рат сам завршио у Српском Броду на Сави као командир вода Војне Полиције.Вес ми је 21101 војна полиција јединице за посебне намене старешина у резерви, запослен као цивилно лице на служби у ЈНА у ВП 2953 Загреб.По избијанју рата у бившој СФРЈ ја сам ангажован на извлачење војске из Словеније први оружани сукоб имао сам у Толмину па у Пивци након тога у Постојној, Врхника Ново Место тако да смо 24.10.1991избили у Карловац касарна Петрова Гора ВП 3293 Карловац а 20.о5.1992 ушао и БиХ у ВРС све до потписа Дејтона кад сам демобилисан 30.о6.1996 у ВРС сам остао до 30.о4.1999 кад сам добио отказ зато што нисам потписао превођење из ЈНА у ВРС. Ја сам тражио да ме врате у војску Југославије и да се ставим на располагање од тога није било ништа.1998 год ја сам тужио ВЈ због нерешеног статуса и неизмирених новчаних примања на Врховни Војни Суд који је 26.12.2002 године донио пресуду у име народа у моју корист али тужена страна ВП 3001 Београд где сам био у евиденцији није испоштовала пресуди и то стоји да данашњих дана. Обраћао сам се свим могућим правосудним органима Србије која је правно наследила бившу ЈНА али безуспешно. Ја сам до те мере повређен прво као; човек, као патриота , као борац, као старешина осрамоћен понижен до те мере да помишљам некада да извршим суицид али срамота ме имам децу. Био сам припадник најелитније војске ЈНА као и ВРС (Гардиста) ја који сам кидао аждаје зар да ми се овако име даје, на рубу сам егзистенције не радим оболео а ту је породица, море ја док сам кидисо на непријатеља једино шта сам размишљао да га неутралишем и да останем жив да преживим и да приколко останем разуман да знам лети обути ципеле а зими чизме али немам ни ципела ни чизама. Носам ово мало униформе што је осталао. Ови из електро долазе да ми искључе струју, свак тражи своја потраживања а ја шта ћу а и са киме ћу мало руку малена и снага, јер тешко је објаснити окупљеној маси чудну мисао што ми на ум паде а да притом не повредим овај голи живот пас му ***о матер и ко ми га даде. Ово је моја сторија нажалост.

  2. Comments  Бранислав   |  субота, 18 фебруар 2012 09:58

    Čoveku nаjteže pada kada sazna da ga je izdala njgova voljena otađžbina za koju je on u datom trenutku bio spreman da položi ono što je najvažnije, a to je sopstveni život.

  3. Comments  Марко   |  петак, 24 фебруар 2012 18:53

    Браниславе,

    У потпуности те разумем, јер и ја сам један од таквих попут тебе. Овим фукарама се данас не сме ни поменути оно што си ти, ја и многи попут нас сматрали ЧАШЋУ и ОБАВЕЗОМ.
    Терају нас да се свега стидимо.
    Искрен поздрав Браниславе, могао бих још свашта рећи, али – коме ? И нема места коме се могу обратити у „оваквој Србији“ људи попут нас двојице.
    Поздрав

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*