субота, јул 22, 2017

УНАПРЕД ОТПИСАНИ

Да је ова злехуда власт отписала све што живи изван зидина београдског пашалука може се видети чим пређете Бубањ поток.

Што даље од ове несрпске престонице, што јужније-то је тужније. Суморни мали градови, у горем су стању него за време османлијског царства. Тада је било калдрме, а данас је асфалт на сваком кораку тако пун рупа да будете срећни ако не изгубите точак на путу. Тада се давало 10%  пореза, а данас 63%. Тада су жене морале да се покривају због турских напасника, а данас могу и да шетају голе, али су још мање сигурне, јер је ово време суманутих убица, наркомана и лопова који ће вас убити усред бела дана због пар хиљада динара или из чиста мира, јер им је пуко филм! Османлије су узимале и данак у крви и одводили мушку децу у Цариград, али тада су се деца и рађала, а данас деце нема!  Османлије су градили џамије посвуда, али нису правили Јасеновце, нити убијали српску децу камом да би нас поунијатили. Могло се ићи у српску цркву под условом да је нижа и скромнија од џамије.Они који су изабрали мухамеданство стицали су исте привилегије, ако не и веће него Турци. Тако су настали наши Бошњаци који говоре српски језик и Срби су пореклом, а вером су постали муслимани. Чак и тада, под Турцима, покорени српски народ је могао да бира своје кнежеве и да их смењује-а данас ни то није могуће. Наше досманлије зацртале себи још 500 година владавине! Чак иако нестане Срба и Србије-они ће бити ту.

Али ако сиђете са аутопута, видећете праву Србију: као прелепа, питома и поносна девојка, али обедела и у ритама, као Пепељуга! Свако село и место у њој говори ко смо. Хиљаде љупких ливада, расутих кућа по долинама, река и потока, брежуљака и планина. Рађа све што ти на памает падне, а људи простодушни, топли и нормални. Ко год је пропутовао светом зна да овакве лепоте нигде нема, нити оваквог народа.

У близини Мерошина једно село носи име Југбогданово: од славног Косовског боја остало је да се памти. Да ли српска деца данас знају ко бејаше Југ-Богдан?  Песма о Косовском боју ваљда вређа Турке, па је сигурно више нема у читанкама! Али ко ће да памти истину, све када би истине и било у школама-  када нас је све мање и када су школе празне? Свака пета кућа поред пута је пуста, оронула и без наследника. Пале ограде, иструлели плотови. Чак ни јагњади нема на ливадама. По двориштима у паровима наши стари седе сами, без своје деце и без унучића да им блаже старост. Младих нема ни за лек. Ретка је капија на којој висе свадбени венци, а Младенци су тек прошли. Још је мање младих мајки са бебама на раном пролећном сунцу.

Као да је управо сада завршен Косовски бој у коме је пало скоро цело српство за слободу и част Србије. Али није далеко од истине. Нови Косовски бој је био 1999., а онда је почела тиха окупација која се наставила од 2000. до данас. Турци су камионима опет заузели српске друмове, заједно са својим партнерима досманлијама у службеним црним лимузинама. А народ је далеко од тих  друмова, заробљен у својим кућицама, у страху од нових рачуна, од болести и немаштине. Србија постаде гладна поред све ове плодне земље и добрих људи. Да нас слепци воде, било би нам боље. Али најгора издаја и окупација не могу ни имати другачије последице него ово што је данас.

На аутобуским станицама које су непокривене, стоје људи савијених глава, тужни и безвољни чекају  локални превоз. Људи више не разговарају међусобно-све је речено, све је упропаштено. Нема ни смисла више говорити. Сиромашни, огорчени и сто пута преварени српски народ ћути. На бандерама умрлице. Сваког дана нове. Плодови демократије и „Милосрдног анђела“. Родитељи сахрањују децу. Унучића нема.

Ипак, дошли смо у Прокупље да одржимо трибину „Срби и Арбанаси“. Рекли су нам да тамо народ не чита књиге и да ће сала бити празна. Међутим, тај огорчени и тужни народ верује професору Јовану Деретићу. Тај народ који живи у опљачканим варошицама далеко од лажног сјаја окупаторске престонице итекако чита, итекако памти и чува праву српску историју. Тај народ је дошао и напунио салу, јер му је граница са Шиптарима јако близу- са фуснотом или без фусноте, са звездицом или без звездице .

Могу се у Београду писати уџбеници пуни љагања и блаћења Србије и ослободилачких покрета-али народ памти истину од својих предака што бој бише и Србију ослободише! Прокупље, Топлица, Куршумлија увек су чували српске границе и били башта пуна семена побуне! Опасан је тај привидни мир и тишина који нас дочекује по силаску у малу долину,  где ушушкани кућерци још некако светле и дају слабуњаве знаке живота од себе. Опасна је ћутња народа иза које се крије бес.

Преко пута сале биоскопа где ће се држати трибина, налазе се седишта разних београдсих странака: треште широм отворена, опремљена луксузно. Узалуд та бахатост и бесни простори-празни стоје као прст у око ојађеном народу, као намерно ругање свом јаду који трпимо. Неки уважени седе тамо, продали се за ситне паре. Прешли су  брзо прекопута код нас да би провоцирали на трибини, али видевши много дежурних чланова „Слободне Србије“ и организацију која не трпи провокаторе, остали су у последњем реду и отишли гунђајући након предавања.

Од свих крајева Србије, овде је посебно битно знати ко су Арбанаси и како су дошли на нашу земљу, како су је заузели уз помоћ Византије, Турака и Немаца-прво предео данашње Албаније. Морамо знати како су потом створили и Призренску лигу пре двеста година да би отели и Косово и како су подлаштвом, а не чак ни освајањем ни ратом запосели српске земље на концу 20. века.  Много тога су чули људи од својих предака, много је тога сачувано по српским кућама у шкрињама и у сећањима, али научно доказана историја, која описује досељавање ових примитивних хорди у Србију у 11. веку – то је већ опасно оружје у одбрани отаџбине.

„Историја једног народа је као његова лична карта. Српски народ има часну и славну историју од 33 века. А тек народ који има и своје писмо- Србицу- која је темељ писмености целе данашње Европе, народ који чува исконско и чисто хришћанство као што је светосавско православље- тај народ нема разлога да данас поклекне пред неправедном силом која наваљује, јер „..сила Бога не моли, ал` Бог силу не воли!“ речи су са почетка ове трибине професора Деретића.

Можда ми данас мислимо да је ово крај Србије и да нам спаса нема, можда ми мислимо да нас је Бог заборавио- можда и јесте-јер су се многи у народу одали злу, превари и непоштењу.

Али, немојмо да ми заборавимо Бога, немојмо ми да заборавимо ко смо, шта смо и да је ово наша земља одувек! Готово сат и по професор је водио нит предавања од настанка пра-српског народа овде: од Винче, Лепенског вира, Страчевачке културе до открића историјско-археолошких локалитета у данашњој Србији. Петровац на Млави, недавно и Врање – који сви сведоче о том истом народу, истом језику, истој култури од пре 33 века!

Тужна је прича о таквој славној и праведној раси која је доживела свој успон и пад, коју су културно и материјално окружили и опљачкали дивљаци-они који данас чине Европу, а који су у време процвата старе Србије били варвари, људождери и дивљаци. Међу таквима су у историји остали готово исти  и данас Германи-Немци и Авари-данашњи Хрвати. Њихову окрутност и агресивност ни векови цивилизације, ни савремена наука и техника нису изменили. Њихов циљ и даље је освајање и уништење Србије. Арбанаси или Албанци само су оруђе у њиховим рукама. Када потроше то оруђе бациће га, као и многе друге мале народе које су хушкали на Србе.

Арбанаси данас иако мисле да су победили, осећају горак укус те „победе“. Последицом бомбардовања осиромашеним уранијумом на Косову данас Албанци исто као и Срби умиру од рака, леукемије, саркома. У тој вештачкој и отетој творевини, албанска деца су жртве нарко-мафије и ланаца проституције и трговине белим робљем. Рађају се наказна деца, обољевају млади људи. А напредак и економски бољитак је још даље него икада. Пирова је „победа“ коју Арбанаси мисле да су остварили под моћном заштитом Нато пакта. Отето је проклето. Док се свако не врати на своје и док се не оствари правда, неће бити мира на Балкану.

Трибина је до краја отпраћена уз потпуно поштовање и тишину.  И поједини професори и деца из школа су дошли да чују истину. Ипак, питања су увек везана и за садашњост, која је последица свега наведеног.

Било је пуно избеглих Срба са Косова. Било је пуно незадовољних, очајних, бесних. Професор Јова је одговарао искрено и уз историјско тумачење-свака бољка има узрок у прошлости, а последице трпимо данас. Као и свуда у данашњој Србији- и Прокупље је „отписано“ са мапе беградских марионета: фабрике уништене, болнице и школе оронуле,  путеви у рупчагама, свадбе и крштења нигде, сахртане сваког дана. У неким селима више нема школа-на пет села има 8 ђака! Над ободима планина које окружују Прокупље у маленој долини као да се наткрилила црна сенка Смрти са косом у рукама. Гасе се светла у домовима- једна по једна кућа опусти, а нове се одавно не граде!  Ко не ради за државна јасла тешко да може да рачуна на сигуран хлеб. Само земља која још рађа и коју народ традиционално обрађује као по завету наших старих  држе у животу отписане и одбачене Прокупчене, којих се политичари данас не сећају чак ни у кампањи! Коментари су људи из Прокупља да не смеју ни да дођу јер знају шта им народ мисли.

На крају предавања професор Деретић је  на питање о данашњој власти која је Жандармерију послала на косовске Србе и барикаде које су последња одбрана целе Србије одговорио да ову власт не посматрамо као српску-већ као окупаторску продужену руку. И то је почетак борбе-то освешћење на коме треба радити, да би свима постало јасно да од ових власти помоћи нема, да се народ мора ујединити против свега постојећег зла и да морамо створити нове странке, нове покрете, нове и честите Србе за препород у 21. веку. Ако тако не учинимо следи нам крај’- расељавање народа због беде, бела куга која ће осмехом смрти победити живот, цепкање Србије на регионе и улазак у Европску унију на силу, где ће нам коначно опет прекројити историју, језик и културу и тако докрајчити чак и оне најупорније, који ће све остало преживети, али више неће бити Срби и неће бити слободни људи већ модерни робови.

Својим радом и деловањем, и историјски и политички, академик руске царске Петроградске академије наука, др Јован И. Деретић већ 50 година води борбу за ослобођење Србије. Данас то чини и уз помоћ реке нових људи у политичком покрету који носи име његовог јединог сна и једине жеље: Слободна Србија!

По завршетку трибине, са сјајем наде која се ипак буди, пришли су Прокупчани да се рукују и да се сликају са професором Деретићем. За њих, а и за многе друге градове које смо подигли на ноге, ово је историјски тренутак буђења народа.  Биоскопска представа је каснила јер ни после два и по сата, народ није хтео да се врати кућама: сакупљени тако, осетили су трачак наде, нахранили су душу истином и правдом коју слуте одавно, напојили су се срдачности и топлине која извире са свих наших скупова.

Осећају људи да нама ово није политичка кампања. За нас је Србија једина мати и светиња која једина нема „алтернативу“. Нама је драг сав тај народ који долази јер и ми потичемо из тог народа :

„ До своје 13. године носио сам опанке и тврдим да права српска интелигенција може да се роди само ван београдскох салона. Они што се грозе села и „друге“ Србије само су квазиелита која је сама себи доделила титуле и издала Србију и свој народ. За њих је Србија крава музара коју ће заклати на крају, а народ посматрају као стоку! Они се подсмевају српском народу који је или у ритама или у кинеској гардероби-али испод те површине овај народ је злата вредан-још увек најморалнији и најчистији у целој Европи и шире! Ја свима кажем, ето ја сам геџов, ако се тако делимо! Ја сам француски дипломац, амерички докторант, руски академик- али господо ја сам  србофил, србенда, геџа, Србијанац! И свакако  нисам салонска пудлица са свиленом машном коју на поводац воде окупатори Србије „- рекао је професор у ходнику људима који нас ни после три сата нису пуштали да одемо.

Било је тужно кренути-као кад остављате рођену децу саму и јадну. Договорили смо се да Прокупље нећемо заборавити, да их нећемо отписати као што то раде београдски фићфирићи и да након ових лажних „избора“ тек почињемо борбу и да ћемо се одазвати сваки пут. Сви који су се учланили и то породично,  радиће убрзано на новој трибини. Десетине људи остало је испред биоскопа да нам маше и сви су нам пожелели срећан пут.

У Београд смо стигли у два сата иза поноћи. Телефон са летка „10 корака до слободе“ је зазвонио. Звали су наши Прокупчани да питају јесмо ли стигли здрави и живо у Београд, јер се брину и не могу да спавају и да нам се захвале на посети.

Крајичком ока у ретровизору видела сам како професор Јова трља очи. Чудним гласом који је помало титрао професор Јова је рекао: „ Ко би Вас игде на свету онако дочекао, испратио и још звао у поноћ као што мајка зове, него добра српска душа. Децо, има наде, борићемо се.“

И сви остали у ауту осетили су тежину у грудима, неки осећај туге и поноса који стеже грло и сви смо у себи прогутали сузе које окупатору нећемо показати. Сви смо слагали да нас боле очи, али болела је душа над свом патњом  и добротом овог јадног народа.

Али сами живот се и рађа уз бол и патњу-и бебе долазе на овај свет уз мајчине трудове и бол.

И нова, слободна Србија родиће се из свог овог бола.

Родиће се као јако, здраво одојче стегнутих песница.

Отхраниће се на правди и истини, поносној историји, на свом језику и култури.

Стасаће у јунака који ће поново поносно стајати на сред Балкана, свој на своме, погледа упртог у блиставу будућност под златним сунцем слободе!

Борићемо се за тај сан!

Информативна служба „Слободне Србије“

 

 

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

1 коментар

  1. Comments  Danijela   |  недеља, 30 септембар 2012 12:31

    treba nam stalno ovakvih skupova… stalno, stalno

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*