петак, децембар 15, 2017

Гвоздачке стијене, Соколина (Замка Јесени пред умирањем)

Док је Октобар, дубоко, тонуо у јесен, та субота се заглавила у мени. Прелазећи преко Дебелог брда, већ сам слутио, кроз мусаво стакло аутобуса, прелазне облике јарких боја. Мало испод села Пашина раван, избауљаше  на цесту, 50 поклоника планине. Згужване одјеће и, свјеже, опегланих осмјеха направише пристојну колону, упућену ка предјелу, који  се чврсто везао за Повлен. Макадамским путем загријавамо ножне мишиће, док кроз вене струји  језа, загријана топлим, сунчаним јутром. Весео жагор  и зујање фото-апарата, ремети , неоптерећујућу, тишину. Док са Славишом табирим, дубоко еколошке теме, грлим очима ливаде,

 

 

понад кањона Трешњице. Ваљда, да би дискусију довео до усијања, вади малу, металну чутуру и у којој се бућкала „Метаxа“ . Гутљај  грчког производа, префињеног укуса, учини да се пребацимо  на више опажања околине. А имало се шта! Како нас је пут вукао за ноге додајући висину, тако се крајолик отварао погледу, као узбудљива књига, већ са првим странама. Одвајање са пута  на ливадску стазу, чувала је дрвена клупа. На клупи Баба и Деда, мало зачуђени, али расположени за упознавање. Ђеда

 

 

краси бијела кошуља, шајкача и плаве патике, а баба, убрађена шареном марамом и огрнута ђедовим осмјехом, као и вуненим пуловером, мирно држи руке на цегеру и погледа у гумене опанке. На сазнање да смо планинари, оте јој се зачуђен коментар:“А, јел вас шта плаћају за то, да  се верете овуда, дјецо?“ Неко добаци „Не, бако! Ми плаћамо“. Симпатична бака одмахну главом, пресави онај цегер на пола и рече: „Ето! Свакаква времена дођу…“ Ђед весело подиже поглед са патика и  преко бабиног рупца нас испрати: „Ма, нек вам је са срећом! Мора и то неко…“
Некако ми би жао, оставити их на клупи, загледане у  зараван Јабланика, а не размјенити још коју ријеч. Али, шта су ријечи!? За некога само монотони звук из грла, а некоме мелем на душу…

 


Док сам се пренуо из кратке сјете, колони сам гледао у задњи крај. Марија и Весна су, неуморно, сликале, па се радо предах њиховим објективима. Са Славишом наставих тему коју нисмо ни почели…
Огромне пропланке, стјеновити гребен је  уоквирио  и одбио према кањону. Трешњица нам се отварала из даљине, давно усјеченим процјепима. Са друге стране ријеке, Бобија-податно гола у подножју и стидљиво,  шумом, обучена по врховима, блиставо ми је зјенице разбила у парчад. Та муза од планине, мирно се полегла по хоризонту, као прелијепа жена, док чека да је  сликар ослика у акт. Остадох тако, вијековима,  срастао са стијеном и обавијен мирисима.

 

 

Ипак, треба попети и врхове  гребена, па оживјех и пристигох остале. По камењару  смо се раштркали, једући доручак из ранца. Вирећи са видиковца, кроз пожутјело лишће, указа се Дрина. Зеленом долином је одмицала загрљај планина и претварала је сеоске оазе. Понад Дрине, мрко се опружила Тара, дајући непрегледну слику, рашчупаног шумовитог масива. Док ми је Бобија  зауставила дисање, котрљање ока, преко  села изнад Дрине, је држало уста потпуно отвореним.
Морало се даље. Но, сви смо били ухваћени у замку јесени  пред умирањем, па нам је постало свеједно, којом стазом и гдје је циљ. Лако као повјетарац, пењали смо Свилену стијену и качили погледе за крила бјелоглавих супова, који  су  царовали, тим дијелом неба. Окрајак Црвене стијене нас призва, сунчаним одсјајем и пођосмо и њој у сусрет. Мало се размиљујући по, густим шипражјем, зараслој стази дођосмо до

 

 

ограђеног, дугачким пармацима, сеоског имања. Док сам чекао да се окупимо пред наставак пјешачења  привуче ми пажњу велики бор, изнад пута. Стајао је  сав маркантан, окружен  са неколико бреза и играо  игру вјетра. Дугим, зеленим иглицама је додиривао, осушено, лишће, најближој, бјелокорој љепотици, док се, лагано, увијала гранама, испуштајући звуке, као из неких, баршунастих звона…
Неко се продера:“Ко прође задњи, нека затвори капију!“ Окупљањем цијеле екипе, на раскрсници испод Црвене стијене, прекиде се, љубавна чаролија два бића из шуме…
Једни пођоше ближом стазом, заобилазећи гребен, а друга група се спустила до првог села, којег смо гледали  са Соколине. Убрзо вода, доведена са извора, учини нашу жеђ, прошлошћу. Пут је скретао лијево

 

 

изнад прве куће. Бака ја стајала сама. Рече да је јуче давала годину мужу и да би вољела да свратимо на кафу…Хвала баки! Ми смо из града и стално журимо. И тада смо журили да видимо српског вампира-Саву Савановића, у полумраку прастарих воденица. Пролазећи облим ливадама, ка регионалном путу,  стијене су нас  посипале црвенилом украденим са лишћа поносног Јавора.
Друмска кафана нас је сачекала иза једног ћошка и угостила храном и пићем. Док смо се постепено враћали у реалност, водичи рекоше да је касно за вампире. Без много жаљења, сви се посветише хедонизму. Вампири и онако станују у главама. Свако ће са својим да се позабави…

 

 20.10.  Бранислав Макљеновић (текст и  фотографије )



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*