недеља, септембар 24, 2017

Јежевац

Са хомољских планина, планинари пустише очима на вољу. Бијели облаци су орали небеса. Понеки цвијет се стидљиво показивао, док  су птице пјевале оду прољећу. Врх, заузет брзом акцијом, остаде утрте траве, послије полусатне паузе. Ако смо се попели 450 метара,…ваља нам и сићи. Али, букова шума, рекламирајући вртаче, давала нам је ослонац на блатњавом путу.

 

Просто сам искочио из кревета, тог мусавог јутра. Дан раније, издоговарах се са Марком, водичем из ПК Железничар Београд, да спојимо екипе. Тако нас наста 34-ро. Неугријаним аутобусом, кренусмо у 7 часова аутопутем ка Пожаревцу. Ту дионицу пређосмо за час, па регионалним друмом запрашисмо ка Петровцу на Млави и Горњачкој клисури. У кафани „Звездано небо“, огрија нас осмјех конобарице и кафа, црна, врућа и горка… У 10,30 изкотрљасмо из буса на мост, који је означавао почетак клисуре. Возач је продужио до манастира Горњак, а весела групација се одала пјешачењу у правцу Јежевца. Екипа је била врло шаролика. Наравно, жене су предњачиле.

Ježevac 009......

Андреа, у виду дјевојчурка из основне школе, се жестоко трудила да прати темпо  одраслих планинара. Убрзо напустисмо асфалт, па каљавим колским путем кренусмо ка врху. Кроз шуму, прошарану сунчевим осмјехом, полако дадосмо кољенима одушак успона. Дан створен за уживање, бацао нам се у наручје. Широко раширених зјеница, убацивасмо у очи све што је могло стати. Почетак колоне је гледао Марку у леђа. Негдје на средини  је ординирао Влада. Моја маленкост је пратила ситуацију од страга.

 

Ježevac 025...

Око подне, направисмо паузу на извору код патуљка. Вода, бистра, хладна и гргољива, препаде грла многих. Као да чух нервозно зујање фото-апарата. Једна планинарка плаве косе и тмурних мисли запита:

„А колико има још до врха“?
„Ма, то је близу, ето иза оне стијене“!

„Које стене“?
„Па, ове, ту, изнад нас“?

„А за колико смо горе“?
„Ма, колико вам осмјех траје“.

„Не, стварно“!?
„Врло стварно, 15минута“.

Како би се завршио разговор, ко зна, да ми се није одвезала пертла на ципели. Запертлавах је минутима, док нисам  пружио поглед уз леђа, раштркане колоне. Скакућући према врху, сликах и бих сликан. Весна је здушно репетирала свој фото. Драган је пуцао из свог професионалца. Никола  је бацао бомбе из Никона. Најежени врх планине Јежевац, се бранио оштрим стијенама. Видик је цурио кроз сунчане наочаре.  Хомољска равница се прострла као сита прасица, дајући оквир ушушканим селима.

Ježevac 001...

Са хомољских планина, планинари пустише очима на вољу. Бијели облаци су орали небеса. Понеки цвијет се стидљиво показивао, док  су птице пјевале оду прољећу. Врх, заузет брзом акцијом, остаде утрте траве, послије полусатне паузе. Ако смо се попели 450 метара,…ваља нам и сићи. Али, букова шума, рекламирајући вртаче, давала нам је ослонац на блатњавом путу.

 

Ježevac 028...

Као крдо скакутавих срна, спустисмо се у долину ријеке Млаве. Мутна и нервозна, носила је све што јој се нашло под виром. Звук хучања, клокотања и  шиштања је обузимао ухо. Зеленило је  разбијала  маса разнобојних пластичних кеса и флаша. Оборена дебла  топола, су правила полумостове. Скуписмо се код  извора и незваничне плаже.

Ježevac 002...

 

Одатле још 1,5 км до манастира Горњак. У пола три дођосмо пред капије. Екипу подјелисмо на: пливаче, шетаче и мазохисте. Сви кренусмо бусом до извора „4 луле“. Ту изађоше шетачи и мазохисти. Остатак продужи ка бањи Ждрело. Шетачи се препустише обиласку испоснице у стијени и села Горњак, а мазохисти кренуше, маркираном стазом, од „4 луле“ ка Малом Вукану.

Мало је било оних 12 км, па кренусмо грабити још 8… Убрзо схватих да нисам ништа бацио у кљун, од 6,30! Наравно, то се показало као савршен недостатак. Врло брзо чух сопствено соптање, које је говорило…цркнућеш!
Као и сваки мушки прасац…за мало падох у несвјест. Издржах до првог видиковца, са којег су ме очи сапутника, сажаљиво гледале. Каже Владо:

„Што не рече, да ти је лоше“?
„Ма, није ми лоше, него нисам јео“!
„Да, да! Ево ти бонжита из 2009, па кад ти буде боље, крећемо“.
Изгледа да је зимски слој од сарми, печења и сира дјеловао. Јесења форма  се довела у питање! Загризох крајеве неумитног ранца, па упратих кораке вођене ка врху. Вукан-Мали…скоро да је истовјетан са Великим. Испуштајући бучне звуке, стигох на врх, хладним знојем окупан. Док смо се фоткали, испод шкргутавих зуба, церио се осмјех.

Ježevac 027...

Скоком и  лелујавим кораком, сиђосмо са Малог Вукана, улазећи у шуму црногорице, која је простирала путић, стајући стијени преко главе. На малом пропланку се окренусмо натрашке. Потмули облаци су, навирући са неба, јахали поглед. Брзо смо били у силаску. Сумрак нас је хватао за крагну, већ код манастира Ст.Тројице.

Одкотрљасмо се кроз село, пуно скупих и високо ограђених кућа. На путу продавница. Човјек нас услужи пивом.

„Има ли зајечарског“?
„Има. Колико“?

„Ма, три, за пустахије! А, ви…одакле сте“?
„Одавде…Само сам радио у Београду 40 година“…

„Па, откуд сад овдје“?
„Не знам шта сам радио и оних 40 година, тамо! Овде, мало продам, мало ћутим, мало гледам на Вукан…и добро ми је“!

Пописмо пиво, и опростисмо се од домаћина. Млађани возач довезе аутобус до цесте. Превежени у кафану, препустисмо се хедонизму. Уз „Хајдучки ражњић“ и влашку ракију уђосмо ноћи под ребра.
Скупљени  из термалних вода и замагљених, пивских, боца попунисмо оних 34…
Развесељена планинарска популација се разгаљиваљала досјеткама. Бензинска пумпа је давала намргођену дозволу за сипање горива и више врста пива. Београд се плазио приградским свјетлима. Орловача је давала тмурну ноту уласку у град.

 

„Мајсторе, јел може код сајма“?
„Може, царе, само ми бјежи са очију“

 

( Бранислав  Макљеновић, 03.03. )



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*