петак, децембар 15, 2017

Медведник -„Загрљај планине“

Силазимо стазом, која, као да води у загрљај. А загрљај је јак, од којег  мисли шкрипају. Опрезан поглед цури низ стијене. Све до следећег видиковца, упијамо краљевство шуме. Буква, краљица  раширених грана, милује сасушеним лишћем ознојене главе, озбиљних освајача. Срећемо људе, стопљене са планином…

Већ из Ваљева се диже поглед ка згрченом гребену Медведника. Зујимо гумама до села Поћута. Мало прије, из села Мијачи, креће планинарска стаза ка врху ове, мрке, планине. Ми смо, овај пут, прошли поред манастира Пустиња. Нисмо прошли, свратили смо! Спуштајући се у клисуру Јабланице, сретосмо стадо оваца, у потпуно равнодушном

походу на остатке зелене испаше. Сваки пут, кад улазим у ово здање, осјетим како ми језа пролази испод ово мало косе. Потпуно скрајнут од некадашњих путева и  Турских зулумћара, распростро се оку путника, намјерника. Нестварна тишина је лупала по бубним опнама, док сам се умивао на чесми љековите воде. Кажу да побољшава вид! Видио сам, одједном, како сунчани зрак пада са врха Јабланика, преко крова цркве и претворих  се у спори корак. Замолио сам једну од монахиња, да нас прими и проведе црквом. Учинила је то, благо нервозно, чудећи се ужурбаности, становника престонице…


Улазак у цркву, ширио је видике. Српска историја на зиду! Мјеркам се са великанима из прадавних времена. У олтару фреска мајке Богородице, заштићена и њежна, посипа милошћу ,очи радозналих путника. Мада смо били тихи и посвећени  гости, монахиња рече Марку: „Младићу! У цркви се не држе руке на леђима“! Марко није ни схватио да се то односи на њега, па се зачуђено окренуо. Разгледање је скраћено на пар минута, па смо изашли у двориште, да упијемо дио атмосфере из предивног манастира.

Успон до главне цесте, ми је донио изнанеђење! Моја другарица (наставница) Александра је довела пун минибус школараца, на исту акцију! Сусрет радостан и драг. Видимо се код дома. Пут води даље, ка Медведнику… Али, испоставило се и ка Јабланику! На крају асфалта нас је чекала табла са натписом: Планинарски дом(Маглеш)-лијево! Планинарски дом (Крушик)-десно! На возачево питање: „А куда сада“? Рекох хладно:“Лијево“. Пролазећи, непрођеним путем, загледах на све стране. Нешто ми се чинило непознато! Још, кад наиђосмо на таблу-Јабланик, потпуно се убедачих. Да не би мотокултиватора на сред цесте, после неких 3 км, отишли би на погрешну планину. Мада, ниједна није погрешна… Приупитах човјека са друге стране потока: „Колико још до Медведника“? Само ме је погледао блиједо и рекао: „Медведника? Још мало си на Јабланику! Ако хоћеш на Медведник, врати се до почетка асфалта, па настави право! Тај пут те вуче на Медведник“.
Мрзовољно се пукох по глави! Тренутак не пажње нас одведе у супротном правцу! Но, таква природа и усјек потока, не би били виђени.

И апсолвирала се стаза која силази са Јабланика до Пустиње. Све после тога је била прашина по макадамском друму. Стигосмо у 11,30. Испред планинарског дома живахна атмосфера. Отворење манифестације: „Дани Гљива“, је била у јеку. Промоцију симпатичних производа, попут прасећег печења, сира са паприком и сланинице, испратили смо здушно…Дегустација је прошла без последица. Тачно у подне, прикључи нам се четворочлана екипа из Београда, па кренусмо ка врлетима Медведника. Прашњави макадам није давао најљепшу слику. Неки су питали:“Је ли све оваква стаза“? „Не! Биће и гора“!
Утјеших и поставих поредак. Мало тужно је било ходати поред корита ријечице Завојшнице, потпуно пресушилог, без оног, лудачког, хука који прави, бацајући воду низ стијене. После једног сата пјешачења, стигосмо до раскрснице  стаза. Лијево Јабланик, десно Медведник, а остала два пута воде у бескрај… Сунце је миловало симпатичну екипу, док се одмарала испод црногорице.

Браћу Ђурђевић смо оставили у крилу планине. Они су имали другачији задатак! Ходали су планинама, до крајњег  задовољства. Успон на највиши врх Медведника(1244м) није био тако захтјеван. Попеше се сви, уз мало роптања. А онда, загрливши гребен, као витку  дјевојку, пажљивим кораком настависмо ход у понор видика. На самом крају стјеновитог рамена, Медведник нас почасти  видиковцем, са којег смо гледали како Торничка Бобија свлачи измаглицу испод својих хаљина. Не вјерујем да је ико остао равнодушан. Каскаде погледа су се

стропоштавале у понор који је направила Завојшница. Кидајући стијену, бацала се у Љубовиђу, дајући  Дрини дио себе. Овако сасушена и празна, упућивала је нијеми  вапај небу. Ријека која грли Медведник и скоро га дави, остаје поражена у игри природе. Силазимо стазом, која, као да води у загрљај. А загрљај је јак, од којег  мисли шкрипају. Опрезан поглед цури низ стијене. Све до следећег видиковца, упијамо краљевство шуме. Буква, краљица  раширених грана, милује сасушеним лишћем ознојене главе, озбиљних освајача. Срећемо људе, стопљене са планином. Само смеће, које остављаше иза себе, није могло  да се стопи. Ширећи руке,  покушавајући  загрлити сјену, остадох мизеран, испод „Војинове стијене“.
Екипа је вапила воду! Домало, стигосмо до „Кедине воде“. Извор који је прштао, сада благо цури. Ипак, окријеписмо се, пред силазак до дома.

Пут кроз шуму одисао је миром. Сретасмо још једно  стадо оваца, које се распршивало испод стабала. Распршисмо се и сами, пратећи  трачак сунца. Потом, закључен круг! Преко Завојшнице пређосмо, као преко болесника. Суво корито је плакало прашином.  Док одлазимо ка дому и поправљамо фризуре, Медведник нас испраћа ,широко  разрогачених стабала. Пропланак који је разуздао дом, нуди  сијасет дешавања. Налазим чика Свету, домара који је виртуоз на шерпи, и успјевам изцрпити мало гулаша. Већи дио екипе је уживао у том укусу. Испод сваке јеле, весела атмосфера. Дјеца из Ваљевских школа, изложила своје радове, а гљиварска прича се раширила преко паноа, директно у котлић.


Вриједне руке домаћица , стидљиво су поставиле своје радове по гломазним столовима, чекајући, макар  мало пажње. Питам: „Мало вам је скупа ова шљивовица“!? Одговара: „Да си брао шљиве и трпао у кацу, не би ти било скупо“! Одговор довољан да обори главу. Знам шта значи брање шљива…Купих мало племените течности. На том, отвореном тржном центру, изложба се претворила у славље. Боровнице, шљиве, јабуке, слатко од дуња, феферони, сир са париком, паприка са сиром, сланина, пршута, чварци…Уф, уф!

Брзо сумрак посла своје војнике. Док су из шатора одјекивали звуци цијукалих народњака, укрцасмо се у комби, дајући акценат на силазак ка магистрали. Неколико крава и једно стадо оваца, отпаде нам од погледа. Окрећући се натраг и гледајући кроз мрљаво стакло, видјех Медведник, како, крвав од заласка сунца, шири гребенски осмјех…

 

 

6.10., Бранислав Макљеновић )



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*