понедељак, децембар 11, 2017

Ресавска чаролија

Прошле недеље имадох задовољство, поново, проћи кроз нека села, општине Деспотовац,  водећи планинаре не успон на Бељаницу, планину која се наткрилила над тим крајем. Лош асфалт и труцкање у минибусу, није ометало 15 пари очију, да ужива у издашној природи. Из поморавске долине, кроз Свилајнац, допријесмо до градића, Деспотовац. Име му дао Милан Обреновић, 1882г и тако послао у историју стари назив Воинци (Војник). Питомо мјесто у још питомијој долини Ресаве. На крају града раскрсница путева. Лијево се иде за манастир Манасију, један од духовних бисера тога краја. Ми смо продужили право, пратећи ток Ресаве и путоказ за Ресавску пећину и водопад Велики Бук. Брда са обје стране обале, су замјенила равницу и поглед блуди ка небу. Пролазимо поред старих рударских окана. Тек понеки вагончић напуњен угљем и пар рудара у хладу дрвета, одају  најстарији рудник у Србији, пред затварањем. До мало, табла показа скретање десно, за пећину, док ми настависмо кроз дубоки хлад високих стабала, све до села Стрмостен.

Помало нестварно изгледа, док се возимо путем, који као да је пробијен кроз село, накнадно, па многим  кућама, као да кроз двориште пролазимо. Са својих 900 становника може још и да се похвали у односу на већину других по Србији, која се топе, нестају. И видјех да се хвали, чистом обалом  Ресаве, уређеним двориштима и осмјехом на лицима оних што нам машу. Још 5 км се простирала уска и пладна долина, а пред саме Лисине, креће издубљени кањон, који је Ресава извајала својим, прољетним, дивљањем. Крај асфалтног пута, означио је и  крај вожње. Ако би се возило даље, било би то макадамским друмом, у правцу Бора. Ми пређосмо мостић и испред планинарског дома сретосмо се са Милетом и Томом, двојицом врсних планинара из Свилајнца. Дом на предивном мјесту за одмор и опуштање. Ресава, мада ниског водостаја, клокоће своју драгу музику. Одатле и креће планинарска стаза ка врху Бељанице. Кренусмо, најприје преко ливада, који одмах открише сијасет напуштених кућа. Тужним  прозорским капцима нас испратише, док дворишта, утонула у коприву и коров, одзвањаху пјесмом цврчака. Миле, велики познаваоц овог краја, нам показује сваку понособ, помињући домаћина и од кад је кућа празна. Тако лијеп и ведар дан, мало поквари  тај призор. Али, идемо даље и улазимо у стазу обавијену шумом. Назнаке доласка јесени, опијају мирисом и бојама. Атмосфера  се поправља, па весело чаврљајући, планинари лагано одмичу стазом. Таман када се појавише први знаци умора, изађосмо на пропланке, са којих се нагло отворио видик. Бијеле стијене, по којим је и добила име, шире нијему љепоту под златним одбљесцима сунца. Изнад стијена окачени  облачићи, као вунени јастуци,

позирају , занесени  тренутком. На средини стијене, пећинско гротло, озбиљним оком  надгледа терен са друге стране кањона. Слушамо наставак прича о крајолику из чика Милетове, непресушне ризнице. Одмор је пријао, па са новом енергијом излазимо на колски пут. Како се повећава висина тако очи бивају награђене узпутним благом. Напокон и мјештани! Дјед и бака, у добрим годинама, али здрави и оптимистични, изађоше до пута да се поздраве. Радо смо посветили вријеме упознавању тих, пријатних људи. Ни они не живе ту цијелу годину. Преко љета доводе  стоку на испашу. И видјесмо краве и овце, како распршене   по оближњем шумарку, једу квалитетан оброк са познатог јеловника. Радо би остали и кафу пити са симпатичним паром, али Бељаница нас зове. Поздрависмо  борце, са прве линије борбе против гашења, највриједнијег што Србија има-села! Сјетном причом о ћеркама које су удате и отишле својим путевима, а често не походе ове, Ресавске, бака заврши кратко дружење, одмахну руком и  оде за послом. Ноге нас носе све више, путем што вијуга. За кратко стојимо код познатог извора, ушушканог под корјене дрвећа. Скоро је пресушио. Мало допуњавамо флаше и крећемо на завршни успон, кроз огромну букову шуму. А стаза ту пријети  да нам сруши оног испред на главу! Велики нагиб не изгледа оптимистично. Двоје уморних, одмах одустају и враћају се до извора. Остали полако, хукћући, грабе стопу по стопу. Опало лишће направило простирку, па се шири звук шуштања, најављујући  колону. И кад још понеки помислише да краја успону нема, травната зараван се појави , раширивши довољно мјеста да сви посједају и дођу до даха. Одатле, већ је друга прича. Још има пењања, али много блажег. Довољно равног дијела, да смо пуним плућима упијали шуму. А шума, задовољна дружењем и посјетиоцима, протеже букове гране и њише их на благодарном вјетру. Онда нас, убрзо избаци из своје куће и показа нам пут до врха. Мада, врх није врх, већ велики плато, обрастао травом и каменом. Кроз закржљало растиње  поглед хвата камену коту-1339м. Окупљамо се у етапама, одмарамо и гледамо у дно вртача, којим овај крашки крај обилује. Преко Вите Букве видимо кров Србије – Ртањ. Иза њега провирује Озрен. Са лијеве стране, стидљиво, из измаглице Хомољске планине поздрављају својим вршцима…Стадо коња, расуто по ливадама, пасе, не обазирући се на наше постојање. Помислих: „Како мало човјеку треба, да му се душа испуни милином, а живимо у градовима, тупи, без искре у очима“. Ваљда смо упали у сопствену замку. Од силне жеље да нам је све при руци и доступно, изгубили смо оно најважније-преплетеност са мајком природом. Плаћамо сурову цијену…
Тјерам тмурне мисли из главе и  објављујем покрет. Сви су се пренули из занесености, па лагано, набадајућим кораком силазимо ка подножју планине. Добрим дијелом истом стазом, па онда прашњавим друмом унедоглед. Помало досадна дионица, ипак је загрљена високим крошњама букових стабала, одисала дубоким миром. Бранка и Никола, они што су одустали од врха, добро наспавани и расположени, прикључише нам се у повратку. Стигосмо и на сам Велики Бук. Због велике суше, изгубио је на сјају и количини. Ипак, остало је довољно воде, да нас расхлади и обрадује својим падом.


Смирај дана дочекасмо у ресторану, финог амбијента и још боље пастрмке из оближњег рибњака. Миле и Тома су морали да журе натраг, па смо се поздравили и захвалили на дружењу  и  пренесеном знању  о Ресавском крају.
И док је сумрак полако грлио дан, напустисмо  Бељаницу, Лисине, Велики Бук, Стрмостен и долином Ресаве, одпловисмо ка аутопуту  у правцу бетонских градова, бетонских зграда и бетонских кутија, званих- „дом“. Док се распакујем у својој „кутији“ и спремам за  пад у снове, слика разигране дјеце , у дворишту Стрмостенске школе, ми је скочила у мисао. Дјеца су нада за школе, школе су оптимизам за села, а села су…благо Србије.

 

(Бранислав Макљеновић)



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

1 коментар

  1. Comments  СРБИН ИЗ СРБИЈЕ   |  уторак, 25 септембар 2012 16:52

    Србија је јединствена земља, која има веома лепу флору и фауну. Богство разноликих крајева са шумом, пашњацима, рекама и језерима. Такође богата је и природним богаствима, рудама и минералима, гасом, топлом и хладном водом, али и са минералним изворима.
    Међутим, све би то било идеално да само нама као народу, који смо констутивни народ своје државе што допуштамо да са нама владају и управљају комшије. А знамо старо предање: Где комшија заповеда домаћинством, а комшиница сређује ту је пропала ствар…

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*