понедељак, децембар 11, 2017

Приватизација готово разорила Војводину

Српска транзиција своје право лице показала је управо у Војводини јер је иза себе оставила праву пустош. Велики индустријски центри су готово уништени а хиљаде и хиљаде радника остало је без радног места. Продата су успешна предузећа која су добро пословала и пре приватизације, као што су цементара, шећеране, пиваре, а нове газде отпустиле су огроман број радника док нова радна места или нису отварали или су то чинили нешто мало.

Остало је само оно што се није и не може продати, а аукције су показале да некада успешне војвођанске фирме данас не могу чак ни у деловима да се продају иако су и по пет-шест пута нуђене на продају, и то за багателну цену.
Дошла је тако Војводина у ситуацију да никада није више улагала у запошљавање – јер подаци говоре да је кроз разне облике финансирања протеклих година запослено 35.000 радника – а у исто време имала више незапослених. Јесте да је успела оно што остатку Републике није пошло за руком: да задржи стопу незапослености на нули, односно на око 200.000 оних који су без радног места, али је зато број оних који чекају посао највећи до сада.
Управо због тога су и подаци из прве социјалне карте коју је направило Министарство рада и социјалне политике, који су разоткрили суморну социјалну слику грађана Србије, показали и јавно оно што се већ зна, да је мало кућа у Војводини у којој бар једно лице није остало без посла. То је, пак, довело до тога да Војводина, која је по развијености стајала раме уз раме са Словенијом у заједничкој нам домовини, има свој “југ” у којем је све стало. Лоше приватизације и гашење великих индустријских гиганата просто су оставили пустош у Банату, где је данас рекордан број незапослених а запошљавање минимално и сведено само на државне службе.
Колико је становништво Војводине “потонуло” и колико заостаје чак и у држању корака с републичким стандардном говоре подаци да од укупне социјалне помоћи које држава додељује да би бедници преживели, а то значи имали само парче хлеба дневно, чак 40 одсто завршава на овим просторима. Наиме, готово цео Банат, где је мало оних који данас могу рећи да имају радно место, просто вапи за већом помоћи јер оно што сада добија није ни приближно потребама чак ни оних који су остали без посла, а да се не рачунају они који су у међувремену пристигли на тржиште рада. Зрењанин, Пландиште, Житиште, Кикинда, Срспка Црња… већ су годинама у реду оних којима треба државна помоћ, али не само кроз пружање социјале већ кроз озбиљна улагања и отварање радних места. Таман када су приче кренуле у том правцу да ваља Банат помоћи да стане на ноге, стигла је економска криза а сада се најављује нова која, ако је веровати стручњацима, може бити жешћа и тежа, што значи да ће овај део Војводине наставити још више да пропада и тоне у беду и немаштину.
Најгоре је прошао Зрењани,н који је имао несрећу да управо велики број његових фирми доживи лошу приватизацију иза које је остао велики број незапослених. Иста је прича и с осталим банатским општинама у којима данас постоје или сасвим пропале и затворне фирме или оне које су након поништене приватизације пребачене на “чекање”, односно да им држава потражи спас у новим купцима. За то време људи су без плата, а и они што имају срећу да раде, месецима не добијају зараду па самим тим ни њихова социјална карта није ништа боља од оних који јој се и не надају.
Љ. Малешевић

Сваки пети становник Војводине без посла

Тренутно је у Војводини 203.000 незапослених, што је 20 одсто укупног броја становништва Покрајине, а то значи да је сваки пети радно способан без радног места, што никада било није. У исто време, најмању просечну плату у Србији прима Пландиште, и она износи 18.658 динара, што је пуних 20.000 динара мање од просечне плате у Србији. С друге стране, од свих страних инвестиција пристиглих у Србију, а мало их је и веома су ретке, 45 одсто, односно свака друга, уложена је у Војводину. То, пак, показује да се на привлачењу страних инвестиција ради али да је све мање заинтересованих, како за отварање нових фабрика, тако и за преузимање старих јер оно што је остало на “војвођанском менију” фирми вреди мали или нимало. Наиме, нове газде које су претходних година куповале предузећа не зато да би наставиле да производе већ да би дошле до доброг пословног простора или великих хала, сада процењују да оно што се тренутно нуди није вредно било каквог улагања иако могу јефтиније него икад да купе некада моћна војвођанска предузећа.

Дневник



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*