četvrtak, jul 18, 2019

„Srpski Davos“: sjaj srpske bede

Sve u svemu, preko 1.100 učesnika ovog skupa, uz više od 130 uparađenih izveštača, teralo je dalje svoju priču o „elitama“ i „nesnalažljivim gubitnicima“,nesumnjivo verujući da će još dugo moći da nam za skupe pare prodaju ono što nije njihovo već naše.

 

 

 

 

I ove godine početak marta meseca bio je rezervisan za Biznis forum na Kopaoniku, u narodu poznatiji kao „Srpski Davos“, mesta gde se jednom godišnje susreću pobednici tranzicije. Da osmisle, dogovore i legalizuju nastavak srpske ekonomske tragedije. Da našminkaju sunovrat grafikona. Da nam pokažu sjaj srpske bede. I utanače kako da izvuku još malo masti iz kostiju domovine koje ostavljaju iza sebe.

Sa tog mesta donedavni čuvari splavova šepure se kao nosioci srpskog bogatstva na Forbsovoj listi, nekadašnje hostese političara dele osmehe kao predstavnice bankarske moći, vlasnici pečenjara mudruju o energentskim projektima, a prijatelji „zemunskog“, „surčinskog“ i drugih znanih i neznanih klanova dostojanstveno šetaju kao predstavnici državnih ministarstava, tražeći svoju kartu u vozu onih koji su se „snašli“.

Ove godine, kažu, sastali su se po 24. put, ali važni su postali nakon 5. oktobra 2000. kada je i otpočelo vreme „snalaženja“. Prvo njihovo okupljanje nakon toga, marta 2001., konkretizovano je Zakonom o privatizaciji kojim je praktično legalizovan pljačkaški model privatizacije društvenih i državnih preduzeća od strane odabranih. Njih. Zakon je usvojen sredinom 2001. a potpisao ga je tadašnji Ministar privatizacije Đinđićeve vlade, Aleksandar Vlahović, srpski ekonomski ubica, čovek iza koga se još uvek širi smrad koruptivnih afera i nekažnjenih privatizacionih prevara poput „Sartida“ ili šećerana za dolar. Bio je važan učesnik „Srpskog Davosa“ 2001., kada je govorio o neophodnosti privatizacije i važnosti strukturnih reformi.

I ove, 2017. godine, bio je tu, istina nešto podgojeniji, gotovo isto tako važan i govorio nam ISTO o istom – reforme i privatizacija – kao da smo idioti. Samo, sada, kao ugledni predsednik Saveza ekonomista Srbije, koje je inače formalni organizator „Srpskog Davosa“. Sijao je kao namazan mašću i hvalio srpsku vladu, rešen da je „ohrabri da mnogo odlučnije implementira mere strukturnih reformi“ (1) . I svi ostali su bili tu. Sa istim pričama, kao 2001., samo daleko bogatiji nego tada i prethodnih godina. Ali, siromašniji nego što će biti sledeće. Tako vam je to.

Uz uobičajene ambasadore i ministre, predstavnike Trilaterale i ostalih globalističkih ispostava u Srbiji, skup je ugostio i Džejmsa Rufa, šefa misije MMF-a za Srbiju i Elen Goldstin, direktorku Svetske banke za Zapadni Balkan. Tek da se zna ko komanduje i usmerava stvari u onome što je ostalo od srpskih resursa i neprodatog vlasništva. I ko je zajednički imenitelj srpske političko-finansijske „elite“.

Sve u svemu, preko 1.100 učesnika ovog skupa, uz više od 130 uparađenih izveštača, teralo je dalje svoju priču o „elitama“ i „nesnalažljivim gubitnicima“, nesumnjivo verujući da će još dugo moći da nam za skupe pare prodaju ono što nije njihovo već naše.

No, ovogodišnji  „Srpski Davos“ neće ostati upamćen po sjaju i glamuru, ili po praznim frazama iza kojih stoje konkretne cifre dogovorene u kuloarima, već po svojoj podrepaškoj dimenziji prema Aleksandru Vučiću. U čekanju trenutka njegovog obraćanja sve je nekako imalo ružičaste naočare. Kao da je, bože me prosti, gej parada, a ne biznis forum. Tako se, recimo, aktuelni ministar finansija, Dušan Vujović, dosetio da nam svetlu budućnost u statusu javnog duga dočara citatom iz Kusturičinog kultnog filma „Sećaš li se Doli Bel“– „Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujemo“! A dovitljiva guvernerka, Jorgovanka Tabaković, obradovala nas je objavom da je „devizna štednja građana, u januaru ove godine, prvi put (verovatno u istoriji) premašila 9 milijardi evra“. (2) I tako redom … Čak nam je i zadovoljni Džejms Ruf čestitao na smanjenju nezaposlenosti. Zaboga!

A onda se pojavio ON, glavna zvezda „Srpskog Davosa“, premijer u liku predsedničkog kandidata, ili budući predsednik u liku premijera, ko bi to više znao. Uostalom, nije ni važno, u Srbiji se ne znaju ni bitnije stvari. Važno je da ih je udostojio, njih pobednike tranzicije. Mada ih je još krajem februara plašio izjavom „Ne idem na Kopaonik, otvaraću neke fabrike“. (3) Ali fabrika je, u međuvremenu, izgleda ponestalo. Pa se pojavio. I rekao im je, bogami, sve kako priliči. Sve…

 

*   I „da su naši ljudi naučeni da troše, a para nema„. (4)
*   I „da je ključni problem Srbije to što je preduzetnički duh na vrlo niskom nivou jer svi očekuju da ih država zaposli(5)
*   I „da su nam svi rezultati bolji od dobrog dela mediteranskih i srednjoevropskih zemalja(6)
*   I „da će prosek plata u martu biti 395 evra“  a da će „porez na zarade biti smanjen, a plate povećane(7)
*   Još im je i tajnu otkrio „ponosan sam što mi nijedan tajkun nije dao ni dinar“  (8 )


I tako redom.
Govorio je i govorio. Još svašta nešto. Da narod vidi i čuje kako mu pobednici tranzicije nisu na srcu. Da je on iznad njih, kao Mesec na nebu. A oni, ni da beknu. Niko da se pobuni na lažne cifre i besmislene tvrdnje, čak ni na direktnu prozivku o preduzetničkom duhu na niskom nivou. Niko ni da spomene bezobrazno favorizovanje stranog kapitala, ili isisavanje neoporezovane dobiti u inostranstvo, da zapita ko zapravo gradi „Beograd na vodi“…?!

Ništa. Ćutali su i klimali. Glavom i parama. Oni koji mu nisu dali ni dinar. Ni brata mu nisu pominjali. Taj je za srpsku „elitu“ ime koje se ne pominje. Ni na biznis forumu. Tek kada je premijer u liku budućeg predsednika otišao setili su se ponečega. Ali, to je bilo tek dan posle, trećeg dana konferencije bogatih.

Tek tada se sadašnji predsednik kluba „Privrednik“, Zoran Drakulić, stidljiv poput Koštunice u odbrani Kosmeta, dosetio da kaže „država za strane investitore pomera i puteve, što podržavam, ali učinite to i za domaće privrednike…“, (9) a Branislav Grujić, vlasnik kompanije „PSP farman“izneo tvrdnju da su „diskriminisani svi investitori koji se prezivaju na `ić`“ (10). Valjda nije čuo da se Todorić preziva na `ić`. Ili zna da je hrvatsko `ić` malo drugačije. Taj isti se čak osmelio i da Vladi deli savete „Vlada treba da probudi investicioni bum kao što je to uradila Vlada Ante Markovića“, rekao je. (11) Strašno. Zar taj nesretnik ne zna da je Ante Marković „novija istorija“, a da u toj novijoj istorija majka nije rodila junaka sem Vučića.

No, to nije imao ko da čuje.
Sreća po njega i po čitav forum da je premijer u liku budućeg predsednika već bio daleko, ne vodeći kampanju. A pobednici tranzicije nisu imali vremena da se slušaju između sebe. Gurali su se oko Zorane Mihajlović, kao te 2001. oko Vlahovića. Sami pogodite zašto! I pretpostavite šta nas čeka …



Pridružite se diskusijama na forumu
Odštampajte tekst

1 komentar

  1. Comments  SRBIN IZ SRBIJE   |  petak, 05 maj 2017 15:39

    Interesantno je to da Vlada raspisuje konkurs, a sama vrši imenovavanja.Šta de to dešava???
    Za v.d. direktora Koridora Srbije imenovanje Zorana Babića, a ovako ponašanje usred raspisanog konkursa deluje kao politička odluka.
    Dal je to politička ili pravna odluka???
    Kakva je ovo komika, zar se konkurs ne raspisuje da bi se neko od kandidata izabrao, ili se tu zadovoljavaju političko stranačke želje???
    Praktično šest i po meseci nakon što je aktuelnom direktoru istekao mandat, praktična prilika je da se ponovo pita da li postoji stvarna politička volja za depolitizaciju upravljanja javnim preduzećima i preduzećima u kojima je narod vlasnik.
    Šta se ovo dešava i radi, a verovatno je to da političari samo svoje interese, potrebe i želje ispunjavaju, a ne propisani konkurs i zakon???
    Drugim rečima, Vlada je odlučila da za dvoje članove obezbedi fotelje rukovodilaca, a ne samo za one koje su bile privremenog karaktera, raspiše i konkurse…
    Ovakav scenario indirektno je protivustavan…
    Naime, to nije samo patent ove vlasti, već i prethodnih vlasti, a trenutno su u ovakvom statusu 23 direktora.
    A dal ima i jedno lice koje je konkurisalo i da nije ni u jednoj partiji ili stranci a da je izabrano, a ne interesno i politički postavljeno za direktora???
    Ne u demokratskoj, to je robovlasnički proizvod, već u pravnoj državi treba da živimo…

Ostavite komentar

(molimo ne ostavljajte predugačke komentare koji imaju više od 100 reči)



CAPTCHA
*