субота, октобар 21, 2017

Владине мере су шминкање мртваца

 

Молимо вас, не доносите сами мере, јер то не знате, немате ни стручни кредибилитет, ни легитимитет. Направите једну јавну дебату између привреде, науке, струке и политике. Отворимо месец дана све перформансе које могу да донесу ургентне мере детаљног спремања земље. Краткорочне мере и дугорочна стратегија – само на основу тога можемо да имамо трасиран пут економског развоја. Овакве импровизације увек доносе далеко више последица, него што решавају проблеме узрока.

 

Милан Кнежевић , потпредседник Асоцијације малих и средњих предузећа и власник текстилне фирме Модус, каже да су објављене мере Владе Србије „мере без мера“, „шминкање мртваца“ и да нико није ништа питао, ни пословне људе, а ни струку.

Vladine mere - sminkanje mrtvaca...

Да ли вас је неко консултовао у вези са мерама које је Влада припремила?

За мере које је Влада припремила, није нико консултовао ни нас из малих и средњих предузећа и предузетника, али да иронија буде већа, нису консултовали никог ни из науке, ни из струке, а ни чињеничко-статистичку базу која је требало једина да да исправна усмерења о примереним мерама у односу на изузетно дубоку кризу у којој се налазимо. Као да су нас убили, па питају шта имамо рећи у своју одбрану.

Да ли се иједна Влада другачије понашала?

Ниједна Влада се није другачије понашала. Они просто уображавају да знају шта треба да ураде, али то што они имају уверење шта треба да ураде показује чињеница какво је стање. Ово су последице, односно стање које је епилог дугогодишњег вођења потпуно волонтерске, нереферентне политике, када је економија у питању.

Какав је ваш коментар на предложене мере? Да ли се тим мерама захвата у суштину проблема или се гаси пожар?

Ово бих дефинисао као мере без мера. Очигледно се поново доносе популистичке мере које избегавају да се суоче са мрском истином и донесу неопходне структурне реформе. Све оно што је Влада предлагала, пре свега се односи да сваки министар, као и председник политичке странке, заштити свој бирачки корпус, па господин Кркобабић штити пензионере, мада не разуме да је он и министар рада, а не само пензионера. Господин Дачић штити радничку класу, господин Динкић послодавце и регионе, а господин Вучић народ. Тако да смо по истом питању, као што су замрзавање плата и цена, имали пет дијаметралних мишљења. Ова Влада не може донети конзистентне мере кад су у питању структурне потребе привреде, јер би то значајно урушило њихов политички кредибилитет.

Шта ви конкретно замерате овим мерама?

Избегло се да се да одговор на суштинска два питања. Зашто подбацују приходи буџета и зашто је премашен дефицит буџета за чак педесет одсто? Ако не одговоримо на то зашто нам падају приходи буџета, ми стално расподељујемо ништа. На расходној страни буџета, ако се стално штеди на платама и пензијама, ако се штеди на трансферима локалним заједницама, ако се штеди на јавним набавкама и потрошњи у набавци роба, извесно је да ће на приходној страни бити мањи приходи од пореза на потрошњу, односно да ће то умањити привредну активност, да ће то произвести нови број људи које ћемо ми отпуштати. На једној страни проводите мере, а на другој страни нас те мере уводе у нову спиралу рецесије. Све ове мере су рецесивног карактера јер штедња значи и мање приходе на приходној страни. Очигледно је да о томе нико не води рачуна и покушавају о томе да размишљају издвојено.

Шта онда привреда и струка предлажу?

Ми тврдимо да је буџетски дефицит могуће надокнадити на четири позиције: ефикасном наплатом царине, ефикасном контролом јавних набавки и јавних предузећа, која су постала гротло корупције и трошења. По посљедњим подацима, чак седам пута су увећали губитке. Затим, ефикасном наплатом пореза и доприноса на црном тржишту и у зони сиве економије. И на крају, отпуштањем једног дела и затварањем једног дела агенција које више личе научној фантастици, него непосредној потреби привреди и грађана, за које више нико не зна ни чему, ни коме служе.


Да ли ишта од тога, што ви сматрате да је начин да се изађе из кризе, постоји у овим мерама и намерама Владе Србије?

У новим мерама Владе, ниједном речи није споменута привреда, а само она, повећањем привредне активности извоза и повећањем броја запослених, може бити генератор и мотор изласка из кризе. Овако се константно вртимо у круг и као да се трудимо да измислимо што бесмисленије мере, како бисмо се одржали на власти, не разумевајући да ће епилог јако ружних економских последица, у року од годину дана, бити толико интензиван да нећемо моћи ни пронаћи добра решења. Економија даје само оптимално време, не фараонски бесконачно. Ако у том времену не повучете захтеване потезе, оно што вас потенцијално очекује је далеко горе, него оно што бисте урадили у оптималном времену и условима.

Али, потпредседник Владе, Александар Вучић, каже да ће бити донете непопуларне мере, да он неће да мисли на рејтинг странке, него ће да мисли на рејтинг државе и на сутрашњицу нове генерације. Како се то уклапа у ово што ви говорите?

Као да је неко њима бранио да донесу такве мере. Иронија је да о мерама Владе расправљају људи који о економији и привреди јако мало знају, и по звању и по знању. Чудно је да нико није консултовао ни једног јединог човека из струке. Извесно је да те мере, које неко треба да повуче у овом тренутку, могу да доведу у питање опстанак Владе. Могли би, за промену, да питају неког ко о томе зна нешто више. Не може правник или политолог да расправља о економији, као да је то ствар естраде, а не као да је ствар изузетно озбиљне науке, статистике и логике.


То делује крајње једноставно. Набројали сте четири мере. Зато се питам, у чему је проблем?

Проблем је што имамо Владу у којој су министри у ствари председници странака. То су генерали који одлучују о свему – и о мишљењима и о гласањима и о доношењу мера. Само се покушава водити таква политика, која не угрожава страначки интерес, односно њихову позицију у том акционарском друштву, које се зове Влада. Оно што треба донети тражи политички легитимитет и стручни кредибилитет, а успут и одважност да се донесу мере које буквално значе и пад Владе. Али, ако ми то не урадимо, ми немамо никаквих шанси. Наредних годину дана ми смо у лошој бесконачности. Та лоша бесконачност потопиће целу привреду и економију Србије. Ово су дипломатске мере и шминкање мртваца, које немају никакав ефекат.


У Владиним мерама су и предузећа у реструктуирању.

Предузећа у реструктурирању има око 175. Укупно смо у четири године дали око 4,5 милијарди евра, а они су сада у горој ситуацији него када су ушли у реструктурирање. Реструктурирање значи да постоји план опоравка неког привредног субјекта, а потом да оно у ороченом времену постане ефикасно и послује, а ако то не може, онда се гаси. Међутим, игра је друга. Игра је што у тим предузећима ради 55.000 људи. Ко сада има одважности да каже – ми ћемо укинути субвенције и дотације фирмама у реструктурирању. Онда ћемо имати 50.000 нових људи имати на Заводу за запошљавање, поред милион незапослених, које већ имамо. Али ми другог решења немамо јер они, не само што праве директне пословне губитке, већ и индиректне. Понашају се као фараони. Нити плаћају нама добављачима, нити плаћају порезе и доприносе, не плаћају енергенте. Они су у толико повлаштеном положају, да њихова дрскост заправо превазилази сваку пословну етику.


Градоначелник Београда и председник ДС-а, Драган Ђилас тврди да је ПКБ пример успешног реструктурирања и да би то могао да буде модел за Србију?

Слажем се са тим да је ПКБ реструктуиран квалитетно, али би ме сада радовало да видим и колико он још има наслеђених дугова, да га сада продамо, или да заврши на берзи као акционарско друштво. Битно је да се он раздужи за све дугове које је наследио. Овако, држава му отпише један део дугова. И ми сви, послодавци пословали бисмо успешно и рајски када би нам се отписале припадајуће обавезе. Нисам за то да држава управља у било ком сегменту привреде. Колико је то лоше, најбоље говори чињеница да су губици у јавним предузећима, по последњем финансијском извештају, седам пута увећани. Ми ћемо увек, као народ, то друштвено тумачити као ничије и као једину шансу да из њега извучемо личну и страначку корист.


Да ли је ико у власти до сада рачунао на мала и средња предузећа? Колико су она запостављена на рачун, са једне стране тајкуна односно крупног капитала, а са друге стране јавних предузећа?

Чини ми се да су мала и средња предузећа претворена у социјалну установу. Они су ту да збрињавају 363.285 запослених. Малих и средњих предузећа има 91.154. То је капиларни систем који, не само да запошљава, него у европским привредама чини чак 99% укупних привреда, а код нас то никог не интересује. То је једна фарса у којој се сви позивају на мала и средња предузећа. Ни једна једина мера није донесена, како би им се олакшало пословање. Са друге стране, у Привредном савету постоји пет представника крупног капитала, такозваних тајкуна. Мала и средња предузећа су извор великих проблема, а наши политичари тако функционишу да се покрију рукама по глави, мислећи да их нико не види, у настојању да заобиђу проблеме.

 

Да ли је будућност развоја Србије управо у том сектору?

Једини ко може извести Србију из ових проблема су мала и средња предузећа и предузетници, као и свугде у свету. Не може нико да се ослања на било какве довитљиве мере, него на структурно уважавање привредних токова, као што је то и у Европи.

Али зар мала и средња предузећа не стављају кључ у браву јер су једноставно доведени на руб пропасти? Нити ко плаћа, систем дугова се умножава…

Најновији подаци АПР-а говоре да су губици увећани за 8,4%, да је удео личног капитала правних лица свега 66%, да су сви трендови негативни, оно на шта смо ми упозоравали. Упозоравали смо да је највећи проблем малих и средњих предузећа црно тржиште и сива економија, као и изузетно високо захватање државе која нарцисоидно захвата, без обзира хоће ли неко опстати или неће.


Више плате у јавном, него у приватном сектору, у Србији су, кажу неки, јединствене у свету. Или, има још таквих примера?

Мислим да свега још две земље у свету имају такав однос, али да су плате у јавном сектору 30% веће него у приватном сектору, тога нема. Они су то јако перфидно радили тако што су подизали најнижу цену рада, наводно бринући се о онима који најмање примају, а у ствари је та најнижа цена рада послужила као основица за прерачунавање плата по коефицијентима о сложености. То је дословце значило сваки пут повећање плата у јавном сектору.

На жалост више не може тих 270.000 људи у приватном сектору то да покрива јер сваки запослени у приватном сектору храни 5,5 људи, које на различите начине, посредно или непосредно, издржава. Магарац је крепао, о њему нико није водио рачуна! Плашим се да ћемо ми до краја године доживети транзициони колапс јер нам нико не гарантује успешно проведену транзицију у малим и средњим предузећима.

Да ли ће вама бити доступни приступни фондови ЕУ?

Није у Србији проблем капитала. У Србији је проблем тржишта. Свако пословање има један суштински биланс – да ли оно што производите, или чиме се бавите, имате коме да продате. Ако су црно тржиште, сива економија и тајкунски монополски положај узели преко 60% укупног тржишта, онда је мотив и могућност за развој изузетно сужен. Зато ми говоримо да су црно тржиште и сива економија највећи хендикеп српске економије и његова највећа развојна шанса. На жалост, Влада је то узела као јефтин социјални програм и тако ми сви живимо, смешкајући се једни другима, а знајући да ништа није у реду.

Шта је са страним инвестицијама? Колико их има и у шта странци улажу?

Стране инвестиције су све мање. Сада упозоравају стручњаци да ће их и даље бити све мање. У првом кварталу су оне износиле свега 155 милиона евра, а да иронија буде већа, структура тих инвестиција је апсолутно неповољна. Чак 27 милиона евра су финансијске инвестиције, 17 милиона евра је отишло у отварање нових тржних центара. Дакле, највећи део тих инвестиција, преко 80%, су или финансијске инвестиције или сектор услуга. Гринфилд и броwнфилд инвестиција скоро да нема, а само су оне моторика развоја друштва.

Какву бисте ви поруку упутили Влади Србије сада?

Молимо вас, не доносите сами мере, јер то не знате, немате ни стручни кредибилитет, ни легитимитет. Направите једну јавну дебату између привреде, науке, струке и политике. Отворимо месец дана све перформансе које могу да донесу ургентне мере детаљног спремања земље. Краткорочне мере и дугорочна стратегија – само на основу тога можемо да имамо трасиран пут економског развоја. Овакве импровизације увек доносе далеко више последица, него што решавају проблеме узрока.

Чиме се ви бавите?

Бавим се производњом текстила. Имам 130 запослених радника и конфекцију Модус у Панчеву.

Какав је био ваш професионални пут?

Студирао сам филозофију у Сарајеву. Онда сам видео да не могу да живим од новинарства, када сам се оженио. Између имати и бити, на странпутици, то ме одвело у другом смеру. Иначе тврдим да је бизнис само за људе који немају ничим паметнијим да се баве. Разумни људи имају себе, образовање и породицу, а бизнис је ђавоља игра. На жалост, сада одржавам бизнис и број запослених, само зато што бих отпуштањем овако великог броја људи буквално извршио геноцид над њиховим судбинама. Имам 130 запослених и када уђем у своју производну халу, свака од тих жена, погледа у мене, знајући да када изгубе посао са 55 или 60 година, неће моћи више нигде да га нађу. Свака од њих је изузетно вредна и коректна, нарочито оне из Ковачице, поготово тај део словачког живља. Очигледно и власт тако ради – рачуна на нашу савест и њихову несавест. Они узимају колико им треба и баш их брига што нама ништа не остаје. Али, и томе има краја и јако брзо ћемо покушати да решимо проблеме.

Да ли сте члан неке партије?

Нисам члан ни једне партије. На последњим изборима, Асоцијација малих и средњих предузећа је подржала СНС јер смо мислили да треба прекинути континуитет прошле, лоше власти. На жалост бирајући између та два зла, добили смо ово сада.

 

 

KRADJA..vladine mere

 

Ако се овој Влади признаје да је направила нешто озбиљно, то је по питању корупције. Да ли ви то оспоравате?

Мислим да то нису спектакуларни резултати. Код нас је корупција прикривена у институцијама које требају да је спречавају. Корупција у Србији је спецификум по томе што је корупција у ствари трговина политичким и институционалним функцијама. Малтене смо дошли до тога да свака функција има своју цену, као да ће сутра судњи час. За јаке институције, није потребан јак појединац, него снага институционалне реакције која уважава законе, Устав, процедуре и прописе. Овако су и даље јавна предузећа, јавне набавке, потрошња средстава, фирме у реструктурирању- гротла коруптивних радњи. Једном сам и изјавио да је Србија једина земља на свету у којој се краде по закону.

 

( Бранка Михајловић )



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

1 коментар

  1. Comments  SRBIN OD SRBINA   |  среда, 19 јун 2013 22:16

    Веома велике заслуге…
    Крушевац је 1990. године по приходима, односно висини плата био 2. град у СФРЈ, са преко 21 милион становника. А данас 2013. године,са 7-8 милиона, њега нама ни међу првих 10. у Србији… А углавном се живи од социјале…
    Лепе жеље о којима се прича већ дуго година, и заустављању пропадања Србије. Како нешто може пропасти наручито привреда. Када и непостоји производња, само постоји потрошња. Некада смо били раднички сталеж у већини, а сада имамо буржоујско-робовласнички систем. Политичари су углавном сви буржуји, док су раднци или просјаци или слепци.А често се сусрећу лица у центру Крушевца како претурају контејнере. У народу постоји и једно наравоученије, али то могу само мудри људи да знају. Како се у очава разлика између здравих и покварених jаја. Односно, које је здраво, а које је мућак???
    Народ је увек на дну,док су политичари у врху.
    Здраво јаје је увек на дну, а мућак је увек на површини!! То је оно што свако мора знати да бих оценио истиниту и здраву поруку која му се упућује… Нико не треба да се врећа на истиниту чињеницу. Онај ко буде коментарисао, потврдиће и саму чињеницу истине, јер је и сам себе препознао… Јер није намера а нити циљ да негога врећамо…
    А што се тиче корупције, она није само у приватизацији ФАМ-а, има још многих предузећа у којима је учињена повреда свих морални права радника. Ако неко већ више година тражи право и правду, а то изостаје или непостоји у Србији. Како се то назива???
    Јер у доношењу одлука у последњих 20-сетак година о додели признања су само партиски, или страначки интереси. Дал је бољитак у Крушевцу ако у породици нема ниједно стално запослено лице, а имају четири детета једно другом до увета. О чему се овде пише. Много има оваквих чињеница, али се о њима уопште, или и врло ретко говори. А знамо и због чега, јер увек настају последице. И то је вид демократије, анархистичко понашање…

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*