субота, новембар 25, 2017

Ко је позвао Херту Милер у Београд

Здрав разум проглашен маном,  лудило устоличено као врлина, па је зато могуће да Херта Милер добије Нобелову награду, пљује по Србима и наступа као да је портпарол НАТО пакта и буде са свим почастима дочекана у Србији.

 

 

***

 

Ко је позвао Херту?

 

Ја стварно знам ко је то учинио, али знам сигурно, да је ово као и све друго нечији добро промишљен потез. Вјерујем да неко, неко коме је потребно да у Европи изгледа као „напредан“, ову жену која је добила Нобелову награду из политичких разлога. Вјерујем да је тај исти непријатељ Србије ма како то неком чудно звучало.

Поменуо сам „даму“ у драми „Господар никако да дође“, као у осталом и Барака Обаму који је добио Нобелову награду за празна предизборна обећања, те Ал Гора који је добио исту награду за слајд шоу о глобалном отопљавању.

Нобелова награда као и све остало у овом свијету је одавно обезвријеђена, па не треба да нас чуди да је добије жена која има проблема са реалношћу и има став према нама као у најмању руку Јелена Милић, ако не могу да кажем да је расположена према нама као Ксавијер Солана или Мадлен Олбрајт.

Па да, можда је на сајам књига требало да позву Мадлен Олбрајт и Ксавијера Солану, барем би неки шаљивџија могао да их пита зашто НАТО не бомбардује Шпанију или хоће ли је ускоро бомбардовати?

Пошто Мадлен Олбрајт и Ксавијер Солана нису били на овогодишњем сајму књига морам да се осврнем на Херту Милер. Премда сам одавно схватио да награде, најбољи примјер је код нас Нинова награда, а у свијету Нобелова, не добијају заслужни него подобни, изненадио сам се када је ова Нијемица из Румуније добила награду над наградама.

Нисам само ја био изненађен, реаговали су тада и они који су позванији од мене да то учине, па је лондонски Тајмс донио чланак под насловом „Ко је Херта Милер“ у коме је било јасно да је награда коју је добила Милерова политички инспирисана. Истина поменута су још три Нобеловца: Јелинек, Кертеш и Симборска којима је зајединичко да су добили Нобелову награду и три аутора којима је заједничко то што ту награду добили нису: Марсел Пруст, Џејмс Џојс и Грахам Грин.

Французи су показали више емоција од Енглеза па је Фигаро набројао десетак заслужнијих аутора, како својих тако и свејтских који су заслужили ову награду, али Швеђани су остали упорни у своме па њихови медији доносе текстове у којима се безрезервно хвалише Херта Милер.

Италијани, Пољаци, Руси и још многи су реаговали са чуђењем и негодавањем и изгледа да само у двије државе није било критика на додјељивање награде Херти Милер, а то су Шведска и Швајцарска. Швеђани нису могли да критикују оног коме су дали награду, а Швајцарци имају обичај да климају главама и не супростављају се одлукама моћника ако се то њих лично не тиче.

Кад знамо да је Нобелову награду за књижевност прошле године добио рокер Боб Дилан, остаје нам да чекамо да је добије и Мик Џегер па да кажемо: „збогом памети“.

Не личи ли вам све ово на недостатак здравог разума?

Мени се не чини, ја знам да је здрав разум проглашен маном, а савјест гријехом док је лудило устоличено као врлина, а глупост постала друштвено прихваћена,па је зато могуће да Херта Милер добије Нобелову награду, пљује по Србима и наступа као да је портпарол НАТО пакта и буде са свим почастима дочекана у Србији.

Кад је она позвана која само пљује по нама, можемо да очекујемо да нас ускоро посјети перверзни брачни пар Клинтон. Па шта ако нас је бомбардовао, барем није за тај посао добио Нобелову награду, као његов колега Обама који је награду за мир добио прије него што је закорачио у ратове.

Наравно требало би позвати и Ал Гора, ових дана је био звијезда филмског фестивала у Цириху и мајмуни су га славили, аплаудирали му и дивили се, а ја бих плакао. Овај биједни фласификатор „Говор инаијнског поглавице из Сијетла“ му је ваљда најзаначајније дјело, ако и то неко други није написао, је звијезда филма са својим Њу Ејџ филмовима о мајци земљи коју смо ми њена дјеца гадно оштетили и наградили. Па и јесмо, нарочито она дјеца која живе у Америци одакле нам долази Ал Гор, као већина зала на овом свијету.

Штета што Херта Милер није Американка па да их лакше стрпам у исти кош, овако морам да објашњавам њену Нобелову награду и њене изјаве са њеном повезаношћу са господарима НАТО пакта односно Новог Свјетског поредка.

Дакле „дама“ Нобеловка је дошла у Београд, (изгледа да данас Београд прима све своје непријатеље раширених руку) и поновила да су Срби сами криви што их је НАТО бомбардовао и да је за све крива Српска православна црква јер је подржавала националисте итд. итд. Не би ме чудило да је ускоро приме патријарх Иринеј кога духовити Београђани прозваше кардиналом Гавриловићем. Па да, зашто да не? Ако му на Славу долазе Тахир Хасановић, Филип Пикапјетра и ини, зашто га својим присуством не би почастовала и Херта Милер?

 

Власт у Србији је пристала да буде позвана у Београд жена која то ничим не заслужује, још само да је приме и у цркви, па да нам буде јасно да смо продани.

Двадесет година пишем и у сваком тексту вапим: „Пробудите се људи!“, а имам осјећај да је из масовне хипнозе буђење немогуће. Моја драма „Господар никако да дође“ има срећан крај премда сви актери умиру на сцени, али се зато народ пробудио и збацио окове са својих умова које нам свакодневно кују медији.

У животу на жалост злоће уживају у животу, а народ тоне у све дубљи сан, зато је могуће да неко „паметан“ доведе ову више развикану него добру књижевницу у Београд и омогући јој да поново пљује по нашем народу.

 

 

 

(Миодраг Лукић)

 

 

***

 

Ко је Господар коме служе господари наших живота?

 

 

Прије пет дана се један мој пријатељ озбиљно наљутио на мене јер сам намјеравао да објавим текст са насловом „СС копиле Херта Милер држи лекције Србима“, па сам промијенио наслов у „Ко је позвао Херту Милер у Србију“ и избацио помињање нацистичке прошлости њеног оца, који није морао да постане припадник СС, ако је морао да се одазове позиву отаџбине и прикључи се Вермахту. Погријешио сам као што увијек гријешим кад уважим примједбе оних који моје текстове прочитају прије него што буду послати на објављивање јер на горку рану треба привијати мелем од горке траве и само горке, а љековите ријечи истине, могу да нас излијече од летаргије у коју смо потонули.

Мој пријатељ мисли другачије и дури се на мене што траћим вријеме и таленат на јуришање против вјетрењача умјесто да зарадим славу и новац на ономе на чему сви други писци данас зарађују. Ако већ нећу да пљујем по мом народу или било ком народу и нећу да пљујем по Хришћанству, традицији, родољубљу и слично, могао сам да пишем љубавне романе прожете езотеријом и да се намлатим новца и славе као Коељо који је обично Њу ејџ пискарало, мисли мој пријатељ.

Он, мој пријатељ, ме критиковао и раније што умјесто да гледам од чега се живи гурам прст у око „господарима наших живота“. Нарочито је био љут због једне моје драме јер је сматрао да ће она скупо да ме кошта, срећом није био у праву.

Прије скоро осам година написао сам драму „Господар никако да дође“ у нади да ћу барем дјелић гледалаца пробудити из масовне хипнозе, као што се у самој драми дешава да се народ изненада пробуди, али на жалост представа је изведена само пет пута, два пута у Швајцарској и три пута у Србији. Моја нада је свеједно била неутемељена, али као и већина умјетника понекад вјерујем да својим писањем могу барем неком помоћи да прогледа ако већ не могу да промијеним свијет.

Све да су сви они који су видјели представу у потпуности схватили о чему се говори, а то је немогуће, премало је да би се нешто промјенило, а промјене су нужне јер воз у којем се возимо јури ка провалији из које нема излаза.

Пошто сам претпостављао да нико неће имати храбрости да драму режира у Србији јер се у њој јасно говори о марионетама које владају Србијом, као и цијелим свијетом, послао сам је са посебним задвољством свим позориштима у Србији као и свим медијима, као такође и свим професорима Факултета драмских умјетности чисто да видим ко ће барем имати храбрости да ми одговори. Послао сам драму на адресе у Србији, да говорим Фарси или кореански послао бих је у Иран или Сјеверну Kореју, биле би далеко веће могућности да се тамо прославим као писац него у мом народу или би барем тамо лакше схватили и прихватили оно што пишем.

Нисам очекивао много одговора јер знам како функционише српски ум, „Ко си ти да ти ја одговорим на писмо, ако немам интереса?“, али се десило да сам пар одговора ипак добио.

Одговорио ми је Фети Даутовић до тог тренутка за мене сасвим непознат професор на ФДУ и замислите његов одговор је био комплимент, али је нагласио да они који бију велике битке заборављају мале људе. Разумио сам то као поруку да се манем испрвљања кривих Дрина и да се посветим нечем другом, јер криве Дрине се исправити не могу. Упоредио је моје дјело са дјелима Шекспира и Бекета, али додао да има и уличног сатанизма.

Наравно да има уличног сатанизма у виду поздрављања рогом и мало помињања људске глупости која нам је наметнута као друштвено прихваћена. Да сам описао обред иницијације у масонијерију, иницијацију Темплара у манастиру Соко град или секс су гуруом вјероватно нико не би разумио о чему говорим, али поздрављање рогом и фотографија Бафомета на чеоном зиду били су колико – толико јасни путокази.

Послије Даутовића јавио ми се човјек који је тада оснивао некакву антиполитичарску странку, он је чак предложио промјене која наравно нисам уважио,а ли сам му захвалио што је барем прочитао текст што не вјерујем да је случај са људима који су за тај посао задужени у српским позориштима.

Још неко је прочитао текст, име сам јој заборавио, али се сјећам да је специјализовала психологију у Њу Јорку и да ми је између редова рекла да ми је мјесто у лудници. Замислите повјеровао сам јој јер они који говоре неугодне истине, ако не буду убијени заврше у лудници, а постоји и трећа врста, а то су они који имају благослов од господара да манипулишу истином, а њих је много више од оних који се без благослова дрзну да пишу и говоре неугодне истине.

Некако у то вријеме, трајале су припреме за премијеру како у Швајцарској тако и у Чачку гдје се глумац Баћко Вукумировић дрзнуо да режира моју драму, јавио ми се Бранко Драгаш. Били смо у преписци у вези са нечим сасвим другим, али сам му узгред понудио драму на читање и он ми је савјетовао да откажем представе, не због опасности да будем убијен него је сматрао да то уопште није добро да се изводи јер може да штети српском народу. Нисам га разумио, али ми је све постало јасније када сам прочитао његов текст у коме се чудио како се Тахир Хасановић увукао у Трилатералну комисију. Стекао сам утисак да он жали што није на Тахировом мјесту и да о тој организацију, за коју ја саматрам да је једна до полуга зла, има сасвим добро мишљење.

Исидора Бјелица је прочитала драму и и написала да се бави размишљањем да буде менаџер представе и да организује извођење у Сава центру, али од тога није било ништа јер је моја пријатељица Ана Атансковић рекла Исидори да сам негдје написао да је не сматрам умјетницом него врло вјештим занатлијом.

Са Исидором Бјелицом се завршава списак оних који су прочитали дараму и писали ми поводом тога. Захвалан сам наравно свим њима, како на позитивним тако и на негативном критикама. Данас много година касније знам да сам све то могао мало другачије да напишем, али тада нисам био спреман да избацим ни једну једину реченицу па сам био љут на Баћка што је самовољно избавио неке дијелове. Објснио ми је лијепо да би могли изгубити главе и он и ја да је оставио дио гдје се помиње удовица и онај ко спава са удовицом. Алузија је била на Ружицу Ђинђић, а у то вријеме је на власти био њен пријатељ и страначки колега Борис Тадић. Наравно удовица је и данас заштићена као медвјед премда одавно Демократска странка није на власти јер њу штите исти они, који су употријебили па пустили низ воду, њеног покојног мужа.

Као што сам у почетку написао, представа је изведена само пет пута и наравно пала у заборав јер тако мора да буде са дјелима која нису политички коректна, а писана су од стране човјека који нема благослов да пише онако како пише.

 

Шта сам ја то у ствари написао па је могло да се деси да платим главом?

 

Мени се чини да тада нисам написао ништа ново, ништа непознато, али изгледа да је прецјењујем своје савременике и да је оно што сам написао тада, многима и данас,  ако не и већини, дјелимично или потпуно непознато.

Представа почиње изласком на сцену Пека Полтрона министра за односе са господаром који се брине што Господар никако да дође. Да ли сам овим направио алузију на Бекетово дјело „Чекајући Годоа“?

Наравно да јесам и искрен да будем, сматрам да је поменуто дјело колико развикано толико и безвриједно. Хвалили су га они који га нису разумјели, као и они који су схватили да Бекет јаше на богоборству што је гарантовало успијех у умјетности тада, а ни данас није нимало другачије.

Дакле министар, обучен као остарјели рокер прије него што сједне за сто поздрави сатанистичким поздравом (рогом) слике на зиду: Бафомет, Мадлен Олбрајт, Збигњев Бжежински и Џорџ Сорош, па се баци на прегледање електронске поште у нади да му је Господар барем писао. На сцену ујури државни секретар Рико Увлакуша, бивши припадник ОТПОР-а и човјек који је извађен из затвора да би свједочио о измишљеним злочинима које су починили Срби. Пукла је брука јер доказано да су амерички новинар и Наташа Кандић измислили злочин, али је све убрзо прекрила прашина заборава. У представи се не помиње Наташа Кандић али се помиње овај случај, а лик који помало личи на Наташу Кандић је Соња Сачекуша директор НВО за заштиту Србомрзаца, домаћих издајника, страних плаћеника, антиратних профитера и осталих напредних грађана. Додуше Соња Сачекуша може лако да подсјети и на Соњу Лихт, Соњу Бисерко, Борку Павићевић, Сташу Зајовић,  итд.,али због поменутог случаја измишљеног злочина највише подсјећа на Наташу Кандић.

Израз антиратни профитер је јавно први пут употријебила Исидора Бјелица и вјероватно зато сам јој послао драму на читање.

Дакле на сцену утрчава Рико Увлакуша и изненади (уплаши) министра па га овја поздрави као да је ушао Господар лично. Након кратког дијалога, сазнајемо зашто по мишљењу Увлакуше и Сачекуше, Господар не жели да дођу у Србију. Израз Србија је забрањен министровом одлуком, па се говори о: региону, овим просторима, Балкану, али никако о Србији.

 

UVLAKUŠA:            Ne, gospodja Sačekuša kaže da nismo dovoljno uradili da Srbi, ovaj izvinite, Srboidi, mislim nismo dovoljno učinili da Srboidi oberučke prihvate krivicu i pomire se sa ostalim, pre svega sa Albancima, koji ne mogu nesmetano da rade, ne mogu da prodaju sto tona heriona godišnje, koliko gospodar očekuje već samo osamdeset i pet.

 

MINISTAR:   To se mene ne tiče, to nije moj deo posla, to neka se obrati NATU oni to kontrolišu neću da se mešam, moj to jest naš zadatak je da uništimo Srboide, očistimo ove prostore od Srboida i mi radimo po planu.

 

Звучи невјероватно, али је истинито како ово што говори Увлакуша о продаји дроге, тако и оно што говори министар о плану уништавања Срба и пражњења Србије. Премда је прошло осам година од тренутка када сам написао овај текст, још увијек нема довољно оних који су спремни да размишљају о овоме, ако већ нису спремни да повјерују у моје тврдње. До доласка Американаца у Афганистан годишње се производило 25 тона опијума, а послије америчке „хуманитарне акције“ производња се повећала на 85 тона чистог хероина. Зарада од продаје дроге је већа од 500 милијарди долара, а добар дио овог „чистог“ новца за Господара остварује Албанска мафија.

 

Слиједи мали осврт на манипулативну моћ медија, врло баналан али истинит.

 

 

MINISTAR:   Evo zamisli, Srboidi su, i to onaj naprimitivniji deo, sagradili četiri džamije bosanskim muslimanima i to u poslednjih par godina.

 

UVLAKUŠA:            Ne verujem, kako to da oni grade, kad ceo svet zna da su oni rušili džamije u Bosni i oni i Hrvati?

 

MINISTAR:   Vidiš ovako, da bi ovu bagru iz regiona držali pod kontrolom mi smo još davno napravili dva tumora, dva velika tumora, dve rakčine koje žderu ono malo zdravog razuma što bagra ima.

 

UVLAKUŠA:            Ne razumem, kakve rakčine, kakvi tumori?

 

MINISTAR:   Nemaš ti pojma. Davno smo mi montirali dva velika tumora i nekoliko manjih. Na jednoj strani smo napravili ljubičastu televiziju koja ispira mozak ovim manje obrazovanim, a na drugoj strani ovu prosvetljenu televiziju četiri puta dvadeset i tri, koja ispire mozgove ovima koji pokušavaju da razmišljaju, razumeš li sad.

 

UVLAKUŠA: Ne razumem, pa i ja gledam i jedne i druge.

 

MINISTAR:   Pa zato i ne razumeš i tebi su isprali mozak.

 

UVLAKUŠA:            (uhvati se za glavu) Niko mene pipnuo nije.

 

MINISTAR:   Govedo brdjansko i ne treba niko da te pipa, dovoljno je da gledaš njihove programe i da ti iscede mozak kao limun.

 

UVLAKUŠA:            Dobre de šefe šalim se, nego kako su onda najprimitivniji Srboidi napravili četiri džamije u Bosni? Hajde de da su ovi napredni što im prosvetljena televizija brka po mozgu, pa i da razumijem, ali oni drugi….

 

MINISTAR:   Najprimitivniji Srboidi su u dijaspori, oni koji vikendom idu u folkoteke. E vidiš oni tamo daju novac kojekavim Halidima, Kemalima, Dženanima, Šerifima i slično, a oni posle po Bosni prave džamije, zar to nije fenomenalno? Kad to sazna gospodar biće ponosan na nas. Naravno svega ovog ne bi bilo da nije ove ljubičasto-ružičaste televizije koja im je temeljno isprala mozak.

 

Немам намјеру да пренесем текст драме у цијелости, али ми се чини да је сасвим у реду да убацим одређене дијелове који јасно говоре о чему се ради и указују на то ко је Господар којег очекују запослени у Министарству за односе са господаром. У претходном тексту су јасне алузије на Пинк и Б 92, а због глумаца који су страховали да би неко могао да нас тужи за увреду, промијенио сам називе, али знам да сам погријешио.

 

UVLAKUŠA:            E to, kad već pomenuste, zašto rokeri uvek pozdravljaju gospodara, jel’ oni kao i mi rade za njega?

 

MINISTAR:   Neki i rade, ali uglavnom je to stoka, mislim slušaoci, obične mašine za govna i ništa drugo. Ali mi smo ih takvim napravili i to raduje gospodara.

 

UVLAKUŠA:            Čekajte, setio sam se nečega. Da li je moguće da je Lenon ubijen jer je izdao gospodara? Mislim, pričaju neki da je to bila kazna što je izdao gospodara?м

 

Да ли је Ленона убио програмирани убица? Можда никад нећемо сазнати премда постоје индиције да је Чепмен био један од покусних кунића у пројекту МК-ултра. Истина, ја не спадам у оне који су 80-есете палили свијећу за Ленона, кажу да је те вечери Београд сијао као Лос Анђелос због силних свијећа. Он је за мене ипак само обичан мали дрипац који је кроз музику пропагирао конзумирање дроге и окултизам, премда морам да признам да пјесме Битлса и данас добро звуче иако ја не разумијем енглески, а можда баш због тога. Рок енд Рол је одиграо своју улогу у разарању породице, ширењу дроге и окултизма без обзира на неколицину оних који су правили стварно добру музику. Овај музички правац је осмишљен у оквиру Тависток института и вјероватно је њемачки композитор Теодор Адорно одиграо кључну улогу у свему томе. Данас је познато да је један од највећих успјелих експеримената овог Институа Хипи покрет, који наравно не би био остварен без рок музике.

Довољан разлог да ме љубитељи рока замрзе и прогласе лудим, али шта да им радим кад су пристали да буду фанови? Пазите ријеч фан долази од ријечи фанатик, што значи лудак, па се добро замислите прије него што кажете да сте нечији фан.

 

Најважније у првом појављивању је свакако ово:

 

 UVLAKUŠA:            Pa sigurno da su ti, nismo dovoljno učinili za gospodara zato neće ni da dodje.

 

MINISTAR:   Ko nije dovoljno učinio? Jesmo li ubili premijera? Jesmo, čim je počeo da razmišlja svojom glavom, to jest kao Srboid, ubićemo još jednog ako treba. Jesmo li ubili onog patriotu kojeg nismo mogli da potkupimo, Krstić se valjda zvao? Jesmo, neće nama niko glumiti nepotkupljivog, svi su potkupljivi kao i mi? Jesmo li uništili crkvu? Jesmo, svaki drugi vladika je mason ili rotarijanac, a da znaš ima i naših medju njima. (pokaže rogu). Na kraju, napravili smo naciste od Srboida, mislim na ove klince, mi ih ispod žita plaćamo, pa šta više hoće od nas?

 

UVLAKUŠA:            Znači iz iste kase se finansira Stromfront kao nekad Otpor? Da li je to moguće? Mislim ja sam u Otporu dobro profitirao, mogao sam opet…

 

Довољно да будем проглашен државним непријатељем и непријатељем Српске православне цркве, зар не? Не мислим да је тако али сам доживо да у Чачку после прве сцене из сале побјегну десетине људи, који су се вјероватно уплашили, да им сутра неко не предбаци што су гледали представу која је против оних који служе Господару, а у том тренутку су били на власти у Србији.  Касније сам чуо од новинарке Гордане Плазинић да је њена пријатељица гледала представу и гласно се питала да ли је аутор луд.

 Рекао сам наравно истину, тешко свариву, али истину. Чини ми се да је гледаоцима лакше било да прихвате да иза убица премијера и маргинално важног оснивача Образа стоји иста сила, као и да се Отпор и Стромфронт финансирају из истог извора него тврдња да је црква шупља као сито и да су многе владике постали масони и ротаријанци, а да има и правих сатаниста међу њима. Ако не вјерујете у ово што министар говори, окрените се око себе.

Дјелујем ли и вама као да само зрео за лудницу, како је тврдила она, име само јој заборавио, професорка са ФДУ?

 

Ако вам се чини да сам луд престаните да читате да вас случајно не инфицирам јер ко зна, можда је ово моје лудило прелазна болест.

 

У другој слици се појављује типична млада дама једна од пола милиона или више жена у Србију које се удале нису, а ако се и удају за рађање им је касно. Не оптужујем нити осуђујем те жене, него покушавам да објасним како је до тога дошло.

 

DALA:           Gospodar je nestrpljiv.

 

MINISTAR:   Pa šta hoće bre? Evo doveli smo dotle da se više na razmnožavaju. U ovoj državi imamo više od pola miliona žena starih izmedju trideset i pedeset godina koje se udale nisu. Neće se ni udavati, a ako se slučajno i udaju radjati sigurno neće, jer isprali smo im umove. Isto toliko, ako ne i više, imamo neoženjenih Srboida koji se neće oženiti jer žene neće da se udaju. Eto uništen milion jednim udarcem, plus u prosjeku samo dvoje nerodjene dece po paru i to je još milionče.

 

DALA:           I ja sam prešla tridesetu…

 

MINISTAR:   I to odavno…

 

DALA:           Šta se smeješ životinjo? Radi tebe sam tri puta abortirala i sad ne mogu da radjam, a lekar koji me je lečio dobio nacionalno odlikovanje, nacionalono odlikovanje, a ubio mi tri deteta.

 

MINISTAR.   Upravo to, nacionalna odlikovanja dodeljujemo onim lekarima koji su za vreme prakse ubili barem jedan grad, recimo veličine Leskovca.

 

Дакле, разлог да ме прогласе лудим или барем непријатним имају многи, али ми смо свједоци да нас убија бијела куга и да је ово што је горе написано тужна истина. Зашто је и како је до тога дошло немогуће је објаснити у једној позоришних представи, али болне чињенице смију бити речене. Наравно овим сам заслужио да ме нападну све оне невладине организације које имају задатак да раде на томе да се тренд настави, а таквих је на жалост много.

 

Слиједи осврт на стање у култури. Можда данас не би требало да је исто као онда, али чињеница да је Великић поново добио Нинову награду јасно говори да културом владају они исти који су владали прије осам или петнаест година, а позивање Херте Милер као почасног госта на Сајам књига је потврда да су „господари културе“ у Србији безрезервно вјерни Господару.

Здрав разум је проглашен маном, савјест гријехом, док је лудило устоличено као врлина, а глупост постала друштвено прихваћена  па је зато могуће да Херта Милер добије Нобелову награду, пљује по Србима и наступа као да је портпарол НАТО пакта и буде са свим почастима дочекана у Србији.

 

 

DALA:           Pa ovako, mlada lepa devojka, naravno prozapadno orijentisana, krene u sred rata da traži verenika koga su silom mobilisali i poslali u Republiku Šumsku. Čim predje Drinu uhvate je petorica bradatih brdjana i siluju na smenu sedam dana.

 

MINISTAR:               To! To je ono što se traži. Zli bradati, prljavi Srboidi uhvate mladu finu devojčicu iz velegrada i siluju je da iznemoglosti, sutradan se pojave lepi, čisti, namirisani Amerikanci ili Evropljani i spasu siroticu.

 

DALA:           Ne baš sutradan, nakon sedam dana…

 

MINISTAR:   Dobro, nakon sedam dana! Još ako napišeš da je devojka recimo nešto drugo, da nije baš Sr…mislim, razumeš šta hoću da kažem.

 

DALA:           Naravno, evo ovako, neka devojka bude….hm, dala sam joj ime Mirjana, neka bude Merima i neka recimo ne traži verenika već brata koji je silom odveden u rat i da on recimo bude gej.

 

MINISTAR:   Fantastično! Zato imaš da pokupiš nagrade kako literarne tako i filmske, možeš odmah da računaš na Oskara. Ima da te prevedu na strane jezike, bićeš četvrto V koje se prevodi na strane jezike.

 

DALA:           Ne razumem?

 

MINISTAR:   Prezivaš se Vazdan, prezime ti počinje sa V, mislim u poslednje vreme Evropa hoće samo one čije prezime počinje sa V…

 

DALA:           A Bilja i Vlada?

 

MINISTAR:   Bilja i Vlada….Hm, biće ipak da prevode one koji su na našoj liniji, one koji pljuju po srbodino-fašistodinoj bagri i da to nema nikave veze sa početnim slovom prezimena.

 

DALA:           Znači mesto ambasadora, književno nagrada, a kasnije i filmska. Divno dragi moj, nisam se pokajala što sam odlučila da ti saopštim ovu novost.

 

Иста врста полтрона влада културом у Европи као и у Србији. Међутим у Европи још има оних који могу да заобиђу све Сциле и Харибде, док је то код нас много теже. Да би се умјетник који није по вољи „господарима“ остварио у Србији мора да се помири са тим да ће остати анониман за већину становника Србије јер је слава резервисана за оне који са умјетношћу немају ништа заједничког. Ако не вјерујете питајте људе које познајете ко им је познатији, Војислав Лубарда или Јелена Карлеуша.

Примјер подилажења тренду је роман неког Стојиљковића, врло надарен писац, „Константиново раскршће“. Момак одлично почне роман и кад се читаоцу чини да ће прочитати стварно узбудљиву, а реалистичну причу, главни јунак Немања Лукић постаје вампир. Немања Лукић је четник и као главни јунак романа сигурно не би био добродошао као такав , али као вампир је добио отворена врата и умало да Стојиљковић добије Нинову награду.

Ово са амбасадорским мјестима је наравно алузија на оне које је ДОС наградио амбасадорским мјестима, као нпр., писац Басара је био амбасадор на Кипру, Великић у Бечу, толк-шоу психијатар Јован Марић негдје у Африци, Весна Пешић у Мексику итд., а још раније је Даница Драшковић обезбиједила свом гинекологу мјесто амбасадора у Египту.

 

У трећој сцени појављује се већ најављена Соња Сачекуша и кроз кратак дијалог је дат однос господаревих слугу према Србима са оне стране Дрине.

 

SONJA:          Zvučite kao da namerno naglašavаte taj akcenat onih odvratnih divljaka iz Republike Šumske.

 

UVALAKUŠA: To ja namjerno radim da prevarim one medjede, pa mi prešlo u naviku.

 

SONJA:          A tako, pa bravo gospodine Uvlakuša, bravo, tamo baš i nemamo tako mnogo uspeha kao ovde.

 

UVLAKUŠA:            Jeste, jeste, nezgodni su, glupi i nepismeni, toliko nepismeni da ih štampom prevariti ne možemo, ne čitaju. Ima ih mnogo koji žive po kojekakvim rupama gdje ne mogu da prate televiziju pa ostanu nedodirnuti. Čim zinu iz njih gusle progovore, strahota, ali ipak smo jedan dobar dio uspjeli da uništimo televizijom i naprednim idejama.

 

SONJA:          Da, da, oni su tvrd zalogaj, ali ništa ne brinite gospodar će to preko svojih satelita lako da sredi. On samo udari dlanom o dlan ima opet da se pokolju sa Hrvatima i Bošnjacima. Gospodar je ostavio tempirane bombe, treba mu ravno trinaest minuta da izazove rat u Brčkom, a odatle bi se kao požar proširio na sve četiri strane sveta. Gospodar je genije, nemate pojma koliko mu se divim, on je jedini muškarac kome opraštam što je muškarac.

 

„Напредни“ у Србији не мислим на чланове Напредне странке, а можда и међу њима има много таквих, Републику Српску називају републиком шумском. Ти дивни напредни, проевропски и прозападно оријетнисани људи су спремни на свако зло да нанесу штету дијелу свог народа који живи са погрешне стране Дрине. У чему ја овде гријешим?

Гријешим што их сматрам Србима јер они сами себе не сматрају Србима него грађанима свијета. Гријешим и кад их сматрам људима јер они су у ствари само интелигентне животиње и ништа више. Сјетих се неке Соње, опет Соња, презива се као и ја била је професорка Информатике и почасни члан странке ЛДП. Ова несрећна Лукићка толико мрзи свој народ да је то несхватљиво, а истовремено тврди како стране тајне службе нису помагале Отпор и рушење Милошевића него су то чиниле њене колеге информатичари из цијелог свијета. Њен брат љекар је остао на Косову у Приштини, али он по њеном мишљењу није убијен него под лажним именом лијечи људе на Косову. Што је најгоре она вјерује у оно што говори.

Кад човјек чује шта она говори брзо закључи да се ради о психопати и то психопати испраног мозга, па ми је послужила као узор за мајку једном од јунака комедије „Браћа из три лепе“, јер сам убијеђен да такви људи не могу да роде и одгоје нормалну и здраву дјецу него њихово потомоство морају бити моралне и менталне наказе какви су и они сами.

Моралне и менталне наказе су и јунаци моје драме, не зато што ја не волим људе какве описујем него зато што је чињеница да се такви бирају за одређене послове. Здравог и моралног човјека не треба ни покушавати врбовати да ради против свог народа, па ни против туђег, док моралне наказе морају да пристану на сарадњу и онда када не би хтјели. Шта мислите има ли педофил избора када му понуде да ради за страну тајну службу ако му се предоче снимци на којима је силовао дијете? Ово о 13 минута потребних да се изазове рат у Брчком такође није плод моје маште…

 

SONJA:          Nemojte da razbijate glavu teškim mislima, nego smislite priču da se ministar tajno sastaje sa nekim vladikom, nekim pravim hrišćaninom koji ne drži do skupih automobila, luksuza i slično i da preko njega kontaktira sa Rusima.

 

UVLAKUŠA:            A gdje takvog da nadjem? Pa naše…mislim njihove vladike se voze u najskupljim džipovima, stanuju u vilama, a vole i da pojedu i popiju, za neke kažu da vole i seks, čak kažu da ima i pedofila. Možda da smislim priču da je u vezi sa ovim za koga se priča da je pedofil.

 

SONJA:          Taj je naš budalo…izvinite, izvinite, poneše me emocije…

 

Стање у нашој цркви је овим ваљда још јасније приказано, а ја сам недавно објавио два текста на ту тему. „Ћутање је гријех“ и „Данајски дарови за патријарха Иринеја“, исте сам послао на адресу патријаршије да их барем имају у архиви, ако већ неће да реагују на њих.

Видите, мало помало ова моја, скоро деценију стара драма која је по свему врхунац апсурда, одједном изгледа као да је преписана из наше стварности или ми се само чини?

 

Те година када сам писао драму Нобелову награду за књижевност је добила Херта Милер што је било неочекивано и зачуђујуће за све познаваоце књижевности. Поменуо сам је узгред као неког ко је добио награду из политичких разлога и сасвим незаслужено. Још мање заслужене награде су добили амерички политичари Барак Обама и Ал Гор, а код нас је те године једна „дама“ имала огромне апетите да добије Нобелову награду за мир, али се неко из њеног миљеа сјетио да он баш и није тако заслужна.

 

MINISTAR:   Gospodar želi da ti ideš u Stokholm? Još nije vreme dodele nagrade, Obama je uze svima ispred nosa, za par praznih obećanja pokupi čovek i čast i milione.

 

SONJA:          Ne, ne radi se o Nobelovoj nagradi, to jest radi se o planu da barem dvoje iz regiona dabije nagradu jer će tako postati nedodirljivi pred ovim divljacima.

 

MINISTAR:   A jedno od njih ćeš biti ti?

 

SONJA:          Ja? Ma idi begaj gde ja mogu da dobijem nagradu, za šta?

 

MINISTAR:   Za mir, za mir dobijaju nagrade ratni i antiratni profiteri. Evo Al Gor je ratni profiter i dobio je nagradu.

 

SONJA:          Ali ja nisam profitirila u ratu…

 

MINISTAR:   Nisi u ratu, već na ratu kao i ja, da nije bilo ratova koje je gospodar izazvao ti i ja bismo bili obični niže rangirani službenici u bankama ili osiguranjima, ovako smo gospodari ovih prostora, istina iz senke, ali istinski gospodari.

 

ИЛИ

 

DALA:           Ne kajem se, nego požuri da održiš obećanje pre nego što počnem da se kajem što sam zbog tebe upropastila mladost….i da znaš mogla bih ja da dobijem Nobelovu nagradu za književnost. Evo dobila je ova anonimna Nemica, čisto iz političkih razloga, zašto ne bi mogla i ja?

 

MINISTAR:   Čuj i ti bi Nobelovu nagradu? Ti bi kao i Sonja? Na osnovu čega bi ona da je dobije?

 

DALA:           Kaže; ako je mogao da nagradu dobije AL Gor za slajd-šou o globalnom otopljavanju i ako je mogao da dobije Barak Obama za predizborna obećanja, mogu i ja jer ja sam učinila za gospodara više nego oni, a imala sam daleko manje mogućnosti nego oni.

 

MINISTAR:   Vidi ti nje, ccc, a zašto ona misli da je smetam?

 

DALA:           Ne znam, pitaj nju, rekla je da će doći danas da razgovara sa tobom, ali molim te nemoj da otkrije da ti znaš da ti ona radi iza ledja, budi lukav kao što si bio onda kad smo organizovali da latentni homoseksulaci napadnu na gej paradu, paradu koju smo naravno mi organizovali iako nismo gej, pa smo za napad optužili fašistoidne Srboide.

 

Нема разлога да објашњавам ово што је написано. Коме није јасно, он је одавно требао да одустане од читања. На крају како сам описао Господара и питам се и да ли је гледаоцу могло бити јасно ко је господар?

 

DALA:           Dosta! Svega mi je dosta! I tebe, i ministra i Rike i gospodara!

 

SONJA:          I meni, ali nemam kuda.

 

DALA:           Ja ću da se vratim u moje selo, nisam trebala ni da dolazim ovamo. Da je sreće da sam ostala, do sada bih imala porodicu i bila čovek, a ne ministarska droca.

 

SONJA:          To je upravo ono čega se plaši gospodar, ako bi svi počeli tako da razmišljaju, naš posao bi pao u vodu. Ali teško, teško da može to da se desi mi već dvadeset godina uništavamo selo, a komunisti su to radili četrdeset i pet godina, mislim da gospodar zalud strahuje, iako me gospodin Ološ ubedjuje da moramo da zadamo smrtni udarac ovom narodu.

 

DALA:           Smrtni udarac? Kako to izgleda, valjda će da bace atomsku bombu?

 

SONJA:          To je već učinjeno, istina ne jedna, nego hiljade malih projektila punjenih osiromašenim uranijomom. Ni ja ne znam kako će izgledati smrtni udarac, to zna samo gospodar.

 

DALA:           Gospodar? Ko je gospodar?

 

SONJA:          Gospodar je telo sa tristo glava, hiljadu ruku, milion usta i stotine miliona očiju i ušiju.

 

DALA:           Koja je to nakaza?

 

SONJA:          Ona koja nas plaća, odlično plaća, da se osećamo gradjanima sveta, a ne delom balkanske kaljuge.

 

DALA:           Možda tebe, ja platu dobijam od države…

 

SONJA:          To i jeste cilj, da država sama plaća svoje neprijatelje, kao telo koje samo hrani svoje parazite…

 

Алузија на Комитет 300 је јасно, само је питање колико људи зна шта је Комитет 300, а и они који знају питају се шта је изнад ове чудовишне организације. Питао сам се и ја годинама истражујући и пишући о свему оном што мени боде очи, а чинило ми се да већина мојих савременика не примјећује. Врло често сам у мојим текстовима мање или више отворено указивао да иза свега стоје сатанисти, па ми један атеиста који чини ми се цијени моје писање, господин Слободан Млинаревић једном указа да он као атеиста не може у потпуности да прихвати моје тврдње премда су увјерљиве. Сјетио сам се тада да се у Америчким школама не прославља више Божић да се не би вријеђала „вјерска осјећања“ атеиста. Мени је то довољно јер знам да пут у сатанизам најчешће води преко атеизма, али и они који не мисле као ја могли би да се запитају одкуд људима који не вјерују у Бога „вјерска осјеђања“? Божић је укинут али цијела Америка прославља Хеловин или Ноћ вјештица, а да се нико није упитао вријеђају ли се тиме вјерска осјећања: хришћана, јевреја, муслимана?

Тако ми је један мој текст мислим да је у питању „Јахање на метли Марина Абрамович..“ коментарисао др. Добросав Никодиновић, објаснивши ми љекарски пажљиво да Бог и његов противних ђаво или сотона не постоје и да су добро и зло психолошке категорије. Нисам хтио да будем оштар према њему јер стар је човјек, али сам му одговори на следећи начин.

„Не морамо да вјерујемо да Бог постоји али је чињеница да постоје цркве и да су то често врло моћне организације и не увијек добре премда су посвећене добру и требало би да су сушто добро. Такође не морамо да вјерујемо да постоји Ђаво, али ако смо иоле паметни видимо да постоје моћне сатанистичке организације које и не морају да буду добре јер су посвећене злу.“ Није ми се више јављао доктор Никодиновић.

 

Шта сам прије осам година рекао кроз лик министра Полтрона и његове секретарице Дале Ваздан?

 

MINISTAR:   Gde žuriš?

 

DALA:           Žurim da pobegnem iz ove doline suza, ma kako mrzila ovu seljačku bagru ponekad mi bude teško da gledam kako izumiru od posledica našeg rada.

 

MINISTAR:   Stop! Šta je sad to? Da se možda ne kaješ? Znaš li da je kajanje gospodar strogo zabranio? Hrišćani se kaju, a mi, mi imamo za cilj da uništimo hrišćane. Hrišćani, heteroseksulaci i patrioti su najveća smetnja našem gospodaru. Istina uništićemo mi i ostale religije, ali hrišćani su najveće zlo naročito ovi pravoslavni.

 

Познато је да је Хришћанство једина сметња увођењу сатанистичког новог поредка. Односно боље да кажем да је многима познато јер ово спада у сферу која се назива „теоријом завјере“ а то је појам којим се обезвријеђују сви они који доносе горке и неугодне истине. Због следећих реченица су се на мене наљутили многи који су стасали у партизанским породицама.

 

MINISTAR:   Grešiš, nije poznavao Ruse nego komuniste, boljševike, nisu nas u drugom svetskom ratu oslobodili Rusi već komunisti, da su se Rusi pitali, ona pravoslavna žgadija, oni bi i nas i svoje komuniste utopili u Crnom moru.

 

SONJA:          U pravu si komuniste, sećam se da si mi pričao…

 

MINISTAR:   Uvek sa ponosom to pričam, još moj deda je radio za gospodara, to nam je porodična tradicija. Bilo je to ovako, poslao on ovu srbodinu balavardiju da golim grudima probiju nemačku odbrambenu liniju, a baćuška general mu kaže:

Tovariš, ne šalji decu da ginu, pusti da to mi odradimo kaćušama.

A moj deda, junačina, stane ovako pred njega i kaže:

Njet tovariš general, ovo je planirano da izgine.

Bilo je planirano da pogine četrdeset hiljada srboidnih mladunaca, sve osamnaest-devetnaest godina starih, ali nas Nemci zajebaše. Povukli su se već nakon dvadeset i pet hiljada ubijenih…

 

SONJA:          Izvanredno, zato ti imaš kod gospodara specijalan status. Gde mi koji smo od juče možemo da se merimo sa tobom?

 

Грозно зар не? Једну „славну битку“ која је могла да се избјегне, проглашавам намјерним стратишем за Србе, за дјецу Шумадије бирану из домаћинских породица. Луд сам, зао или само волим горке истине? Закључите сами, али се прво информишите о Сремском фронту. Потомци оних који су српску дјецу послали да изгину и данас владају Србијом, па није чудо што клече пред господаром и настављају да нас уништавају као што су чинили њихови преци.

 

Шта би могло да се деси ако бисмо сви одједном престали да дозвољавамо да нас медији држе у масовној хипнози?

 

MINISTAR:   Kako nema struje?

 

DALA:           Lepo, nema struje, a kad nema struje, ne možeš da gledaš ni televiziju ni da ideš u internet.

 

MINISTAR:   Katastrofa! Zovi elektrodistribuciju, pod hitno neka uključe struju. Šta oni bre misle? Hoće li da narod padne u depresiju bez Farme, Velikog brata i serija?

 

DALA:           Koji narod?

 

MINISTAR:   Ma ova bagra. Znaš li ti koliko je novca gospodar uložio da ta dva tumora, te dve televizije rastu i ispiru mozgove bagri. Bez Farme, Velikog brata, serija i dnevnika mogli bi da se uznemire i počnu da razmišljaju.

 

Не вјерујем да бисмо преко ноћи постали будни него да би зли увијек нашли начин да већину опет изманипулишу да би спасили своје животе и имања, што не успијева јунацима моје драме. Данас све више људи пише о овоме о чему сам ја давно писао, али је примјетно да наводе своје читаоце у погрешном правцу и нико или скоро нико не говори цијелу истину. Ваљда им је дозвољено да мало пљују по моћницима и тиме заведу масу и усмјере их само на један сегемнт зла, али никако не помињу оно што нам се спрема.

У мојој драми народ се пробудио, уништине су сви телевизијски апарати, зграде телевизија запљене, а слуге „Господара“ који су уједно господари наших живота покушавају са спасу своје животе.

 

 

    MINISTAR:   Bagra prokleta! Sve je to zato što je nestalo struje pa televizija ne radi.

 

RIKO:            Jeste vidio sam bacaju televizore kroz prozore razbijuju ih. Pune su ulice razbijenih televizora, a stalno novi dolijeću kroz prozore. Čitavim gradom lete televizori.

 

MINISTAR:   (Sjede slomljen) Kako je to moguće? O gospodaru da li je ovo moguće? Sad kad smo ih bili naučili da jedu genetski modifikovanu hranu, da piju ono što ti odrediš i da se drogiraju sa onim što ti odrediš, a ne da loču svoju brlju, sad to da nam se desi.

 

UVLAKUŠA: Biće gore, biće gore moj ministre, rulja se na ovome zaustavit’ neće. Neće oni stati dok ne unište sve što smo stvorili za gospodara, zgrade u kojima su bili naši tumori već gore.

 

У драми је то могуће, али у животу није. Телевизије настављају несметано да испиру умове људима, и све мање је оних који здраворазумски размишљају премда постоје многи који су убијеђени да су будни и да знају ко њима и већем дијелу човјечанства ради о глави.

На све стране су се размиљели „пророци“ који наводе људе да повјерују у глупости па нам се нуде „теорије“ о владарима из сјенке, који су ванземаљци, рептили који повремено мијењају облик, потомци ванземаљаца итд. Нуди нам се спас у виду виших духова, или ванземаљаца који ће нас спасити од уништења и на крају ће да дође Христ Мајтреја и биће поново златно доба и трућ-мућ.

Најпознатији и најутицајнији „пророци“ у Србији не крију да су езотерици, масони или да припадају некој секти. Често у јавности износе чињенице које су несумњиве, а истовремено нас наводе на погрешан пут.

Масон пише против масонерије и књигу посвети једном од масона који су у самом врху. Читалац његову питку књигу узима здраво за готово, не размишљајући да га је аутор одвео далеко од истине. Други писац, преведе текстове са енглеског језика, благо их измијени и дода да су Немањићи потомство Исуса Христа и Марије Магдалене. Наиван читалац који је прогутао три четвртине књиге као сушту истину прогута и ову лаж и смјести је негдје у памћење као нешто што ће морати да провјери. Већ у следећем дјелу ће наићи на „доказ“ да аутор није лагао итд.

Професор биологије прича, тобоже доказује, да смо настали интервенцијом ванземаљаца на постојећим бићима на земљи. Даса самоувјерено проналази карику која недостаје у теорији еволуције. Да, теорија еволуција је одлична само има неколико рупа, а е па те рупе се данас затварају теоријом о интервенцији ванземаљаца. А како су настали ти ванземаљци? Па вјероватно интервенцијом неких других ванземаљаца итд. Значи ми бисмо могли да претпоставимо да постојим на хиљаде планета на којима постоји живот који је настао интервенцијом неких тамо ванземаљаца, али никад да не добијом одговор како је наставо живот. Све се смије и може осим повјеровати да постоји Бог који је творац свега онога што познајемо и нашим минијатурним умовима можемо да спознамо.

Чак и прослављени физичар Стивен Хопкинс почиње да говори о Богу. У ствари он говори о интелигентној енергији негдје на рубу космоса коју он и његове колеге нерадо називају Богом. Оно што овај јадничак говори јесте негирање Бога каквог познајемо и у којег вјерујемо. Он говори о Богу Новог доба, богу који је енергија, богу који је свјетлост (Луцифер) итд. Најгоре је што езотерици приписују нашем Николи Тесли сличне мисли какве изговара Стивен, а наивни људи вјерују и понављају оно што су чули. Хиљаду пута понављена лаж постаје истина, рекао је Едвард Бернез а цитирао га врло често Јозеф Гебелс.

 

За крај морам да цитирам реченицу која није моја, коју сам позајмио не знам више од кога и због којег сам имао неколико непријатности, пошто све што напишем чак и онда када то позајмим од неког често буде лично схваћено.

 

 

UVLAKUŠA: Bojim se da nije odjednom, bojim se da smo nešto prevideli. Trebalo je da postanemo oprezni prije par meseci kad su prestali da se bune. Kad narod zaćuti onda gospodar treba da postane oprezan, ali naš gospodar je daleko, briga njega što ćemo mi da platimo glavama svoju odanost njemu. Zar je moguće da će pustiti niz vodu sve svoje sluge, a toliko je ulagao u sve nas.

 

MINISTAR:   Naći će on lako druge. Niko Srbiju ne mrzi više od njenih intelektualaca. Oni je preziru iz dna duše, oni je se gade, stide i spremni su da je izdaju, čak i bez naknade.

 

UVLAKUŠA: Minus. (smije se)

 

MINISTAR:   Kakav bre minus?

 

UVLAKUŠA: Rekli ste Srbija, a zabranili ste da se, a reč pominje.

 

MINISTAR:   Na žalost moje zabrane više nemaju snagu, bagra seljačka se povampirila, a umalo, umalo da ih se rešimo.

 

Као што сам рекао не знам од кога сам позајмио ову реченицу: „Niko Srbiju ne mrzi više od njenih intelektualaca. Oni je preziru iz dna duše, oni je se gade, stide i spremni su da je izdaju, čak i bez naknade.“Свидјела ми се у тренутку када сам писао драму, а да сам био мало опрезнији написао бих полуинтелектулаци умјесто интелектуацли јер ови други су ријеткост док оних првих има као кусих паса.

 

Ко је Господар коме служе господари наших живота?

 

Нечастиви, Непоменик,Ђаво, Сотона, Луцифер итд. Има хиљаде имена, али је његова суштина увијек иста, он је зло. До одговора сам дошао након дугогодишњих истраживања у којима сам као и многи од вас прогутао мноштво књига које су ме наводиле на погрешне трагове. Почео сам као скептик, а завршио као искрен Православац и зато не жалим због година потрошених у читању томова књига, обиласцима архива и библетека те темљном разгледању старих грађевина.

Наравно ђаво, вјеровали ми или не да он постоји, не мора да се мијеша у људске послове јер багра огрезла у окултизам све ради баш онако како је замишљено и најављено у Јовановом откровењу.

Рекох да сам искрен Православац, а редовно критикујем Српску Православну Црку, како је то могуће?

Једном давно, када је другосбијански писац Видојковић повео демонстранте (омладина ДС-а) да једу кобасице пред Патријаршијом јер је неки владика тражио да се кобасацијад ане одржава у вријеме Часног поста, на цркву су дрвље и камење бацали сви „напредни“ медији, а ја сам се смијао говорећи да цркви не могу да нанесу никакво зло јер нису вјерници, али да се приближава вријеме када ће искрени вјерници почети да критикују понашање свештениства, владика па и самог патријарха.То вријеме је одавно дошло и све више вјерника се пита шта ће се десити са црквом која је била боља док су нам свештеници имали дрвене крстове и једва знали да читају и пишу. На крају ја не критикујем цркву него само оне њене дијелове који су покварени и смрад се осјећа до неба.

Сад би неко паметан могао да закључи да сам стварно страћио двије деценије свог живота јер да сам од почетка био увјерен вјерник знао бих ко стоји иза зла и ко нам ради о глави. Ако би то неко рекао, био би у праву, али ја не бих знао све оно што данас знам и не бих могао да препознам све замке које нам Нечастви поставља нити бих у наоко хуманим организацијама могао де препознам његове људе. Као што не бих могао сам да препознам, не бих могао ни да пренесем другима, а то би требало да буде циљ сваког учења јер онај ко учи да би знање задржао за себе личи на боди билдера који вјежба да би изгледао лијепо, а никако да нешто покрене снагом својих мишића. Проћи кроз шуму тајних, полутајних и јавних организације које су упрегнуте да створе сатанистички Нови свјетски поредак није нимало лак задатак, али се ја не кајем нити жалим за потрошеним временом.

Ви не морате да дијелите моја увјерења, поготову ако нисте вјерници, па сам зато са вас оставио одговор који сам понудио др. Никодиновићу.

 

„Не морамо да вјерујемо да Бог постоји али је чињеница да постоје цркве и да су то често врло моћне организације и не увијек добре премда су посвећене добру и требало би да су сушто добро. Такође не морамо да вјерујемо да постоји Ђаво, али ако смо иоле паметни видимо да постоје моћне сатанистичке организације које не морају да буду добре јер су свеједно посвећене злу.“ Чак бих могао да додам да су сатанисти одавно ушли у многе хришћансе цркве и уништавају их изнутра.

 

Написао сам овај текст у коме сам се бавио самим собом и својом драмом, па послао мом пријатељу који ми је замјерио што сам Херту Милер назвао СС копилетом и што траћим вријеме и таленат јуришајући на вјетрењаче, а он ми каже.

„Знам ја да је истина све то што говориш, али човјече ти имаш само један живот и не вриједи ти да га протраћиш јуришајући на вјетрењаче. Опусти се и уживај у животу. Мани се мрачних тема и зла, него се посвети свјетлости и љубави.

 

Нисам му одговорио, а ако му одговорим вјероватно ћу му казати да је и јуришање на вјетрењаче уживање у животу ако нам је циљ јасан, а мени је јасно да ће неко послије мене сигурно срушити вјетрењачу на којој ја будем сломљен. Казаћу му да о свјетлости и љубави трућају они који не знају ни шта је свјетлост ни шта је љубав, а ја за то немам ни воље ни жеље па кад би ми донијело свјетску славу и брдо новца

 

Хвала што сте имали стрпљења да читате овај текст који је настао из питања:

Ко је позвао Херту Милер у Србију, а завршио причом о Господару коме служе господари наших живота.

 

 

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

1 коментар

  1. Comments  СРБИН ИЗ СРБИЈЕ   |  понедељак, 30 октобар 2017 18:38

    Докле ће комшије, или суседи да владају у Србији???

    Дошла су чудна времена, не чује се режања домаћег пса а све више џукела лају по Србији…

    Чудна ли су данас то нека времена???

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*

Скорашњи коментари