subota, novembar 25, 2017

Ko je pozvao Hertu Miler u Beograd

Zdrav razum proglašen manom,  ludilo ustoličeno kao vrlina, pa je zato moguće da Herta Miler dobije Nobelovu nagradu, pljuje po Srbima i nastupa kao da je portparol NATO pakta i bude sa svim počastima dočekana u Srbiji.

 

 

***

 

Ko je pozvao Hertu?

 

Ja stvarno znam ko je to učinio, ali znam sigurno, da je ovo kao i sve drugo nečiji dobro promišljen potez. Vjerujem da neko, neko kome je potrebno da u Evropi izgleda kao „napredan“, ovu ženu koja je dobila Nobelovu nagradu iz političkih razloga. Vjerujem da je taj isti neprijatelj Srbije ma kako to nekom čudno zvučalo.

Pomenuo sam „damu“ u drami „Gospodar nikako da dođe“, kao u ostalom i Baraka Obamu koji je dobio Nobelovu nagradu za prazna predizborna obećanja, te Al Gora koji je dobio istu nagradu za slajd šou o globalnom otopljavanju.

Nobelova nagrada kao i sve ostalo u ovom svijetu je odavno obezvrijeđena, pa ne treba da nas čudi da je dobije žena koja ima problema sa realnošću i ima stav prema nama kao u najmanju ruku Jelena Milić, ako ne mogu da kažem da je raspoložena prema nama kao Ksavijer Solana ili Madlen Olbrajt.

Pa da, možda je na sajam knjiga trebalo da pozvu Madlen Olbrajt i Ksavijera Solanu, barem bi neki šaljivdžija mogao da ih pita zašto NATO ne bombarduje Španiju ili hoće li je uskoro bombardovati?

Pošto Madlen Olbrajt i Ksavijer Solana nisu bili na ovogodišnjem sajmu knjiga moram da se osvrnem na Hertu Miler. Premda sam odavno shvatio da nagrade, najbolji primjer je kod nas Ninova nagrada, a u svijetu Nobelova, ne dobijaju zaslužni nego podobni, iznenadio sam se kada je ova Nijemica iz Rumunije dobila nagradu nad nagradama.

Nisam samo ja bio iznenađen, reagovali su tada i oni koji su pozvaniji od mene da to učine, pa je londonski Tajms donio članak pod naslovom „Ko je Herta Miler“ u kome je bilo jasno da je nagrada koju je dobila Milerova politički inspirisana. Istina pomenuta su još tri Nobelovca: Jelinek, Kerteš i Simborska kojima je zajediničko da su dobili Nobelovu nagradu i tri autora kojima je zajedničko to što tu nagradu dobili nisu: Marsel Prust, Džejms Džojs i Graham Grin.

Francuzi su pokazali više emocija od Engleza pa je Figaro nabrojao desetak zaslužnijih autora, kako svojih tako i svejtskih koji su zaslužili ovu nagradu, ali Šveđani su ostali uporni u svome pa njihovi mediji donose tekstove u kojima se bezrezervno hvališe Herta Miler.

Italijani, Poljaci, Rusi i još mnogi su reagovali sa čuđenjem i negodavanjem i izgleda da samo u dvije države nije bilo kritika na dodjeljivanje nagrade Herti Miler, a to su Švedska i Švajcarska. Šveđani nisu mogli da kritikuju onog kome su dali nagradu, a Švajcarci imaju običaj da klimaju glavama i ne suprostavljaju se odlukama moćnika ako se to njih lično ne tiče.

Kad znamo da je Nobelovu nagradu za književnost prošle godine dobio roker Bob Dilan, ostaje nam da čekamo da je dobije i Mik Džeger pa da kažemo: „zbogom pameti“.

Ne liči li vam sve ovo na nedostatak zdravog razuma?

Meni se ne čini, ja znam da je zdrav razum proglašen manom, a savjest grijehom dok je ludilo ustoličeno kao vrlina, a glupost postala društveno prihvaćena,pa je zato moguće da Herta Miler dobije Nobelovu nagradu, pljuje po Srbima i nastupa kao da je portparol NATO pakta i bude sa svim počastima dočekana u Srbiji.

Kad je ona pozvana koja samo pljuje po nama, možemo da očekujemo da nas uskoro posjeti perverzni bračni par Klinton. Pa šta ako nas je bombardovao, barem nije za taj posao dobio Nobelovu nagradu, kao njegov kolega Obama koji je nagradu za mir dobio prije nego što je zakoračio u ratove.

Naravno trebalo bi pozvati i Al Gora, ovih dana je bio zvijezda filmskog festivala u Cirihu i majmuni su ga slavili, aplaudirali mu i divili se, a ja bih plakao. Ovaj bijedni flasifikator „Govor inaijnskog poglavice iz Sijetla“ mu je valjda najzanačajnije djelo, ako i to neko drugi nije napisao, je zvijezda filma sa svojim Nju Ejdž filmovima o majci zemlji koju smo mi njena djeca gadno oštetili i nagradili. Pa i jesmo, naročito ona djeca koja žive u Americi odakle nam dolazi Al Gor, kao većina zala na ovom svijetu.

Šteta što Herta Miler nije Amerikanka pa da ih lakše strpam u isti koš, ovako moram da objašnjavam njenu Nobelovu nagradu i njene izjave sa njenom povezanošću sa gospodarima NATO pakta odnosno Novog Svjetskog poredka.

Dakle „dama“ Nobelovka je došla u Beograd, (izgleda da danas Beograd prima sve svoje neprijatelje raširenih ruku) i ponovila da su Srbi sami krivi što ih je NATO bombardovao i da je za sve kriva Srpska pravoslavna crkva jer je podržavala nacionaliste itd. itd. Ne bi me čudilo da je uskoro prime patrijarh Irinej koga duhoviti Beograđani prozvaše kardinalom Gavrilovićem. Pa da, zašto da ne? Ako mu na Slavu dolaze Tahir Hasanović, Filip Pikapjetra i ini, zašto ga svojim prisustvom ne bi počastovala i Herta Miler?

 

Vlast u Srbiji je pristala da bude pozvana u Beograd žena koja to ničim ne zaslužuje, još samo da je prime i u crkvi, pa da nam bude jasno da smo prodani.

Dvadeset godina pišem i u svakom tekstu vapim: „Probudite se ljudi!“, a imam osjećaj da je iz masovne hipnoze buđenje nemoguće. Moja drama „Gospodar nikako da dođe“ ima srećan kraj premda svi akteri umiru na sceni, ali se zato narod probudio i zbacio okove sa svojih umova koje nam svakodnevno kuju mediji.

U životu na žalost zloće uživaju u životu, a narod tone u sve dublji san, zato je moguće da neko „pametan“ dovede ovu više razvikanu nego dobru književnicu u Beograd i omogući joj da ponovo pljuje po našem narodu.

 

 

 

(Miodrag Lukić)

 

 

***

 

Ko je Gospodar kome služe gospodari naših života?

 

 

Prije pet dana se jedan moj prijatelj ozbiljno naljutio na mene jer sam namjeravao da objavim tekst sa naslovom „SS kopile Herta Miler drži lekcije Srbima“, pa sam promijenio naslov u „Ko je pozvao Hertu Miler u Srbiju“ i izbacio pominjanje nacističke prošlosti njenog oca, koji nije morao da postane pripadnik SS, ako je morao da se odazove pozivu otadžbine i priključi se Vermahtu. Pogriješio sam kao što uvijek griješim kad uvažim primjedbe onih koji moje tekstove pročitaju prije nego što budu poslati na objavljivanje jer na gorku ranu treba privijati melem od gorke trave i samo gorke, a ljekovite riječi istine, mogu da nas izliječe od letargije u koju smo potonuli.

Moj prijatelj misli drugačije i duri se na mene što traćim vrijeme i talenat na jurišanje protiv vjetrenjača umjesto da zaradim slavu i novac na onome na čemu svi drugi pisci danas zarađuju. Ako već neću da pljujem po mom narodu ili bilo kom narodu i neću da pljujem po Hrišćanstvu, tradiciji, rodoljublju i slično, mogao sam da pišem ljubavne romane prožete ezoterijom i da se namlatim novca i slave kao Koeljo koji je obično Nju ejdž piskaralo, misli moj prijatelj.

On, moj prijatelj, me kritikovao i ranije što umjesto da gledam od čega se živi guram prst u oko „gospodarima naših života“. Naročito je bio ljut zbog jedne moje drame jer je smatrao da će ona skupo da me košta, srećom nije bio u pravu.

Prije skoro osam godina napisao sam dramu „Gospodar nikako da dođe“ u nadi da ću barem djelić gledalaca probuditi iz masovne hipnoze, kao što se u samoj drami dešava da se narod iznenada probudi, ali na žalost predstava je izvedena samo pet puta, dva puta u Švajcarskoj i tri puta u Srbiji. Moja nada je svejedno bila neutemeljena, ali kao i većina umjetnika ponekad vjerujem da svojim pisanjem mogu barem nekom pomoći da progleda ako već ne mogu da promijenim svijet.

Sve da su svi oni koji su vidjeli predstavu u potpunosti shvatili o čemu se govori, a to je nemoguće, premalo je da bi se nešto promjenilo, a promjene su nužne jer voz u kojem se vozimo juri ka provaliji iz koje nema izlaza.

Pošto sam pretpostavljao da niko neće imati hrabrosti da dramu režira u Srbiji jer se u njoj jasno govori o marionetama koje vladaju Srbijom, kao i cijelim svijetom, poslao sam je sa posebnim zadvoljstvom svim pozorištima u Srbiji kao i svim medijima, kao takođe i svim profesorima Fakulteta dramskih umjetnosti čisto da vidim ko će barem imati hrabrosti da mi odgovori. Poslao sam dramu na adrese u Srbiji, da govorim Farsi ili koreanski poslao bih je u Iran ili Sjevernu Koreju, bile bi daleko veće mogućnosti da se tamo proslavim kao pisac nego u mom narodu ili bi barem tamo lakše shvatili i prihvatili ono što pišem.

Nisam očekivao mnogo odgovora jer znam kako funkcioniše srpski um, „Ko si ti da ti ja odgovorim na pismo, ako nemam interesa?“, ali se desilo da sam par odgovora ipak dobio.

Odgovorio mi je Feti Dautović do tog trenutka za mene sasvim nepoznat profesor na FDU i zamislite njegov odgovor je bio kompliment, ali je naglasio da oni koji biju velike bitke zaboravljaju male ljude. Razumio sam to kao poruku da se manem isprvljanja krivih Drina i da se posvetim nečem drugom, jer krive Drine se ispraviti ne mogu. Uporedio je moje djelo sa djelima Šekspira i Beketa, ali dodao da ima i uličnog satanizma.

Naravno da ima uličnog satanizma u vidu pozdravljanja rogom i malo pominjanja ljudske gluposti koja nam je nametnuta kao društveno prihvaćena. Da sam opisao obred inicijacije u masonijeriju, inicijaciju Templara u manastiru Soko grad ili seks su guruom vjerovatno niko ne bi razumio o čemu govorim, ali pozdravljanje rogom i fotografija Bafometa na čeonom zidu bili su koliko – toliko jasni putokazi.

Poslije Dautovića javio mi se čovjek koji je tada osnivao nekakvu antipolitičarsku stranku, on je čak predložio promjene koja naravno nisam uvažio,a li sam mu zahvalio što je barem pročitao tekst što ne vjerujem da je slučaj sa ljudima koji su za taj posao zaduženi u srpskim pozorištima.

Još neko je pročitao tekst, ime sam joj zaboravio, ali se sjećam da je specijalizovala psihologiju u Nju Jorku i da mi je između redova rekla da mi je mjesto u ludnici. Zamislite povjerovao sam joj jer oni koji govore neugodne istine, ako ne budu ubijeni završe u ludnici, a postoji i treća vrsta, a to su oni koji imaju blagoslov od gospodara da manipulišu istinom, a njih je mnogo više od onih koji se bez blagoslova drznu da pišu i govore neugodne istine.

Nekako u to vrijeme, trajale su pripreme za premijeru kako u Švajcarskoj tako i u Čačku gdje se glumac Baćko Vukumirović drznuo da režira moju dramu, javio mi se Branko Dragaš. Bili smo u prepisci u vezi sa nečim sasvim drugim, ali sam mu uzgred ponudio dramu na čitanje i on mi je savjetovao da otkažem predstave, ne zbog opasnosti da budem ubijen nego je smatrao da to uopšte nije dobro da se izvodi jer može da šteti srpskom narodu. Nisam ga razumio, ali mi je sve postalo jasnije kada sam pročitao njegov tekst u kome se čudio kako se Tahir Hasanović uvukao u Trilateralnu komisiju. Stekao sam utisak da on žali što nije na Tahirovom mjestu i da o toj organizaciju, za koju ja samatram da je jedna do poluga zla, ima sasvim dobro mišljenje.

Isidora Bjelica je pročitala dramu i i napisala da se bavi razmišljanjem da bude menadžer predstave i da organizuje izvođenje u Sava centru, ali od toga nije bilo ništa jer je moja prijateljica Ana Atansković rekla Isidori da sam negdje napisao da je ne smatram umjetnicom nego vrlo vještim zanatlijom.

Sa Isidorom Bjelicom se završava spisak onih koji su pročitali daramu i pisali mi povodom toga. Zahvalan sam naravno svim njima, kako na pozitivnim tako i na negativnom kritikama. Danas mnogo godina kasnije znam da sam sve to mogao malo drugačije da napišem, ali tada nisam bio spreman da izbacim ni jednu jedinu rečenicu pa sam bio ljut na Baćka što je samovoljno izbavio neke dijelove. Objsnio mi je lijepo da bi mogli izgubiti glave i on i ja da je ostavio dio gdje se pominje udovica i onaj ko spava sa udovicom. Aluzija je bila na Ružicu Đinđić, a u to vrijeme je na vlasti bio njen prijatelj i stranački kolega Boris Tadić. Naravno udovica je i danas zaštićena kao medvjed premda odavno Demokratska stranka nije na vlasti jer nju štite isti oni, koji su upotrijebili pa pustili niz vodu, njenog pokojnog muža.

Kao što sam u početku napisao, predstava je izvedena samo pet puta i naravno pala u zaborav jer tako mora da bude sa djelima koja nisu politički korektna, a pisana su od strane čovjeka koji nema blagoslov da piše onako kako piše.

 

Šta sam ja to u stvari napisao pa je moglo da se desi da platim glavom?

 

Meni se čini da tada nisam napisao ništa novo, ništa nepoznato, ali izgleda da je precjenjujem svoje savremenike i da je ono što sam napisao tada, mnogima i danas,  ako ne i većini, djelimično ili potpuno nepoznato.

Predstava počinje izlaskom na scenu Peka Poltrona ministra za odnose sa gospodarom koji se brine što Gospodar nikako da dođe. Da li sam ovim napravio aluziju na Beketovo djelo „Čekajući Godoa“?

Naravno da jesam i iskren da budem, smatram da je pomenuto djelo koliko razvikano toliko i bezvrijedno. Hvalili su ga oni koji ga nisu razumjeli, kao i oni koji su shvatili da Beket jaše na bogoborstvu što je garantovalo uspijeh u umjetnosti tada, a ni danas nije nimalo drugačije.

Dakle ministar, obučen kao ostarjeli roker prije nego što sjedne za sto pozdravi satanističkim pozdravom (rogom) slike na zidu: Bafomet, Madlen Olbrajt, Zbignjev Bžežinski i Džordž Soroš, pa se baci na pregledanje elektronske pošte u nadi da mu je Gospodar barem pisao. Na scenu ujuri državni sekretar Riko Uvlakuša, bivši pripadnik OTPOR-a i čovjek koji je izvađen iz zatvora da bi svjedočio o izmišljenim zločinima koje su počinili Srbi. Pukla je bruka jer dokazano da su američki novinar i Nataša Kandić izmislili zločin, ali je sve ubrzo prekrila prašina zaborava. U predstavi se ne pominje Nataša Kandić ali se pominje ovaj slučaj, a lik koji pomalo liči na Natašu Kandić je Sonja Sačekuša direktor NVO za zaštitu Srbomrzaca, domaćih izdajnika, stranih plaćenika, antiratnih profitera i ostalih naprednih građana. Doduše Sonja Sačekuša može lako da podsjeti i na Sonju Liht, Sonju Biserko, Borku Pavićević, Stašu Zajović,  itd.,ali zbog pomenutog slučaja izmišljenog zločina najviše podsjeća na Natašu Kandić.

Izraz antiratni profiter je javno prvi put upotrijebila Isidora Bjelica i vjerovatno zato sam joj poslao dramu na čitanje.

Dakle na scenu utrčava Riko Uvlakuša i iznenadi (uplaši) ministra pa ga ovja pozdravi kao da je ušao Gospodar lično. Nakon kratkog dijaloga, saznajemo zašto po mišljenju Uvlakuše i Sačekuše, Gospodar ne želi da dođu u Srbiju. Izraz Srbija je zabranjen ministrovom odlukom, pa se govori o: regionu, ovim prostorima, Balkanu, ali nikako o Srbiji.

 

UVLAKUŠA:            Ne, gospodja Sačekuša kaže da nismo dovoljno uradili da Srbi, ovaj izvinite, Srboidi, mislim nismo dovoljno učinili da Srboidi oberučke prihvate krivicu i pomire se sa ostalim, pre svega sa Albancima, koji ne mogu nesmetano da rade, ne mogu da prodaju sto tona heriona godišnje, koliko gospodar očekuje već samo osamdeset i pet.

 

MINISTAR:   To se mene ne tiče, to nije moj deo posla, to neka se obrati NATU oni to kontrolišu neću da se mešam, moj to jest naš zadatak je da uništimo Srboide, očistimo ove prostore od Srboida i mi radimo po planu.

 

Zvuči nevjerovatno, ali je istinito kako ovo što govori Uvlakuša o prodaji droge, tako i ono što govori ministar o planu uništavanja Srba i pražnjenja Srbije. Premda je prošlo osam godina od trenutka kada sam napisao ovaj tekst, još uvijek nema dovoljno onih koji su spremni da razmišljaju o ovome, ako već nisu spremni da povjeruju u moje tvrdnje. Do dolaska Amerikanaca u Afganistan godišnje se proizvodilo 25 tona opijuma, a poslije američke „humanitarne akcije“ proizvodnja se povećala na 85 tona čistog heroina. Zarada od prodaje droge je veća od 500 milijardi dolara, a dobar dio ovog „čistog“ novca za Gospodara ostvaruje Albanska mafija.

 

Slijedi mali osvrt na manipulativnu moć medija, vrlo banalan ali istinit.

 

 

MINISTAR:   Evo zamisli, Srboidi su, i to onaj naprimitivniji deo, sagradili četiri džamije bosanskim muslimanima i to u poslednjih par godina.

 

UVLAKUŠA:            Ne verujem, kako to da oni grade, kad ceo svet zna da su oni rušili džamije u Bosni i oni i Hrvati?

 

MINISTAR:   Vidiš ovako, da bi ovu bagru iz regiona držali pod kontrolom mi smo još davno napravili dva tumora, dva velika tumora, dve rakčine koje žderu ono malo zdravog razuma što bagra ima.

 

UVLAKUŠA:            Ne razumem, kakve rakčine, kakvi tumori?

 

MINISTAR:   Nemaš ti pojma. Davno smo mi montirali dva velika tumora i nekoliko manjih. Na jednoj strani smo napravili ljubičastu televiziju koja ispira mozak ovim manje obrazovanim, a na drugoj strani ovu prosvetljenu televiziju četiri puta dvadeset i tri, koja ispire mozgove ovima koji pokušavaju da razmišljaju, razumeš li sad.

 

UVLAKUŠA: Ne razumem, pa i ja gledam i jedne i druge.

 

MINISTAR:   Pa zato i ne razumeš i tebi su isprali mozak.

 

UVLAKUŠA:            (uhvati se za glavu) Niko mene pipnuo nije.

 

MINISTAR:   Govedo brdjansko i ne treba niko da te pipa, dovoljno je da gledaš njihove programe i da ti iscede mozak kao limun.

 

UVLAKUŠA:            Dobre de šefe šalim se, nego kako su onda najprimitivniji Srboidi napravili četiri džamije u Bosni? Hajde de da su ovi napredni što im prosvetljena televizija brka po mozgu, pa i da razumijem, ali oni drugi….

 

MINISTAR:   Najprimitivniji Srboidi su u dijaspori, oni koji vikendom idu u folkoteke. E vidiš oni tamo daju novac kojekavim Halidima, Kemalima, Dženanima, Šerifima i slično, a oni posle po Bosni prave džamije, zar to nije fenomenalno? Kad to sazna gospodar biće ponosan na nas. Naravno svega ovog ne bi bilo da nije ove ljubičasto-ružičaste televizije koja im je temeljno isprala mozak.

 

Nemam namjeru da prenesem tekst drame u cijelosti, ali mi se čini da je sasvim u redu da ubacim određene dijelove koji jasno govore o čemu se radi i ukazuju na to ko je Gospodar kojeg očekuju zaposleni u Ministarstvu za odnose sa gospodarom. U prethodnom tekstu su jasne aluzije na Pink i B 92, a zbog glumaca koji su strahovali da bi neko mogao da nas tuži za uvredu, promijenio sam nazive, ali znam da sam pogriješio.

 

UVLAKUŠA:            E to, kad već pomenuste, zašto rokeri uvek pozdravljaju gospodara, jel’ oni kao i mi rade za njega?

 

MINISTAR:   Neki i rade, ali uglavnom je to stoka, mislim slušaoci, obične mašine za govna i ništa drugo. Ali mi smo ih takvim napravili i to raduje gospodara.

 

UVLAKUŠA:            Čekajte, setio sam se nečega. Da li je moguće da je Lenon ubijen jer je izdao gospodara? Mislim, pričaju neki da je to bila kazna što je izdao gospodara?m

 

Da li je Lenona ubio programirani ubica? Možda nikad nećemo saznati premda postoje indicije da je Čepmen bio jedan od pokusnih kunića u projektu MK-ultra. Istina, ja ne spadam u one koji su 80-esete palili svijeću za Lenona, kažu da je te večeri Beograd sijao kao Los Anđelos zbog silnih svijeća. On je za mene ipak samo običan mali dripac koji je kroz muziku propagirao konzumiranje droge i okultizam, premda moram da priznam da pjesme Bitlsa i danas dobro zvuče iako ja ne razumijem engleski, a možda baš zbog toga. Rok end Rol je odigrao svoju ulogu u razaranju porodice, širenju droge i okultizma bez obzira na nekolicinu onih koji su pravili stvarno dobru muziku. Ovaj muzički pravac je osmišljen u okviru Tavistok instituta i vjerovatno je njemački kompozitor Teodor Adorno odigrao ključnu ulogu u svemu tome. Danas je poznato da je jedan od najvećih uspjelih eksperimenata ovog Institua Hipi pokret, koji naravno ne bi bio ostvaren bez rok muzike.

Dovoljan razlog da me ljubitelji roka zamrze i proglase ludim, ali šta da im radim kad su pristali da budu fanovi? Pazite riječ fan dolazi od riječi fanatik, što znači ludak, pa se dobro zamislite prije nego što kažete da ste nečiji fan.

 

Najvažnije u prvom pojavljivanju je svakako ovo:

 

 UVLAKUŠA:            Pa sigurno da su ti, nismo dovoljno učinili za gospodara zato neće ni da dodje.

 

MINISTAR:   Ko nije dovoljno učinio? Jesmo li ubili premijera? Jesmo, čim je počeo da razmišlja svojom glavom, to jest kao Srboid, ubićemo još jednog ako treba. Jesmo li ubili onog patriotu kojeg nismo mogli da potkupimo, Krstić se valjda zvao? Jesmo, neće nama niko glumiti nepotkupljivog, svi su potkupljivi kao i mi? Jesmo li uništili crkvu? Jesmo, svaki drugi vladika je mason ili rotarijanac, a da znaš ima i naših medju njima. (pokaže rogu). Na kraju, napravili smo naciste od Srboida, mislim na ove klince, mi ih ispod žita plaćamo, pa šta više hoće od nas?

 

UVLAKUŠA:            Znači iz iste kase se finansira Stromfront kao nekad Otpor? Da li je to moguće? Mislim ja sam u Otporu dobro profitirao, mogao sam opet…

 

Dovoljno da budem proglašen državnim neprijateljem i neprijateljem Srpske pravoslavne crkve, zar ne? Ne mislim da je tako ali sam doživo da u Čačku posle prve scene iz sale pobjegnu desetine ljudi, koji su se vjerovatno uplašili, da im sutra neko ne predbaci što su gledali predstavu koja je protiv onih koji služe Gospodaru, a u tom trenutku su bili na vlasti u Srbiji.  Kasnije sam čuo od novinarke Gordane Plazinić da je njena prijateljica gledala predstavu i glasno se pitala da li je autor lud.

 Rekao sam naravno istinu, teško svarivu, ali istinu. Čini mi se da je gledaocima lakše bilo da prihvate da iza ubica premijera i marginalno važnog osnivača Obraza stoji ista sila, kao i da se Otpor i Stromfront finansiraju iz istog izvora nego tvrdnja da je crkva šuplja kao sito i da su mnoge vladike postali masoni i rotarijanci, a da ima i pravih satanista među njima. Ako ne vjerujete u ovo što ministar govori, okrenite se oko sebe.

Djelujem li i vama kao da samo zreo za ludnicu, kako je tvrdila ona, ime samo joj zaboravio, profesorka sa FDU?

 

Ako vam se čini da sam lud prestanite da čitate da vas slučajno ne inficiram jer ko zna, možda je ovo moje ludilo prelazna bolest.

 

U drugoj slici se pojavljuje tipična mlada dama jedna od pola miliona ili više žena u Srbiju koje se udale nisu, a ako se i udaju za rađanje im je kasno. Ne optužujem niti osuđujem te žene, nego pokušavam da objasnim kako je do toga došlo.

 

DALA:           Gospodar je nestrpljiv.

 

MINISTAR:   Pa šta hoće bre? Evo doveli smo dotle da se više na razmnožavaju. U ovoj državi imamo više od pola miliona žena starih izmedju trideset i pedeset godina koje se udale nisu. Neće se ni udavati, a ako se slučajno i udaju radjati sigurno neće, jer isprali smo im umove. Isto toliko, ako ne i više, imamo neoženjenih Srboida koji se neće oženiti jer žene neće da se udaju. Eto uništen milion jednim udarcem, plus u prosjeku samo dvoje nerodjene dece po paru i to je još milionče.

 

DALA:           I ja sam prešla tridesetu…

 

MINISTAR:   I to odavno…

 

DALA:           Šta se smeješ životinjo? Radi tebe sam tri puta abortirala i sad ne mogu da radjam, a lekar koji me je lečio dobio nacionalno odlikovanje, nacionalono odlikovanje, a ubio mi tri deteta.

 

MINISTAR.   Upravo to, nacionalna odlikovanja dodeljujemo onim lekarima koji su za vreme prakse ubili barem jedan grad, recimo veličine Leskovca.

 

Dakle, razlog da me proglase ludim ili barem neprijatnim imaju mnogi, ali mi smo svjedoci da nas ubija bijela kuga i da je ovo što je gore napisano tužna istina. Zašto je i kako je do toga došlo nemoguće je objasniti u jednoj pozorišnih predstavi, ali bolne činjenice smiju biti rečene. Naravno ovim sam zaslužio da me napadnu sve one nevladine organizacije koje imaju zadatak da rade na tome da se trend nastavi, a takvih je na žalost mnogo.

 

Slijedi osvrt na stanje u kulturi. Možda danas ne bi trebalo da je isto kao onda, ali činjenica da je Velikić ponovo dobio Ninovu nagradu jasno govori da kulturom vladaju oni isti koji su vladali prije osam ili petnaest godina, a pozivanje Herte Miler kao počasnog gosta na Sajam knjiga je potvrda da su „gospodari kulture“ u Srbiji bezrezervno vjerni Gospodaru.

Zdrav razum je proglašen manom, savjest grijehom, dok je ludilo ustoličeno kao vrlina, a glupost postala društveno prihvaćena  pa je zato moguće da Herta Miler dobije Nobelovu nagradu, pljuje po Srbima i nastupa kao da je portparol NATO pakta i bude sa svim počastima dočekana u Srbiji.

 

 

DALA:           Pa ovako, mlada lepa devojka, naravno prozapadno orijentisana, krene u sred rata da traži verenika koga su silom mobilisali i poslali u Republiku Šumsku. Čim predje Drinu uhvate je petorica bradatih brdjana i siluju na smenu sedam dana.

 

MINISTAR:               To! To je ono što se traži. Zli bradati, prljavi Srboidi uhvate mladu finu devojčicu iz velegrada i siluju je da iznemoglosti, sutradan se pojave lepi, čisti, namirisani Amerikanci ili Evropljani i spasu siroticu.

 

DALA:           Ne baš sutradan, nakon sedam dana…

 

MINISTAR:   Dobro, nakon sedam dana! Još ako napišeš da je devojka recimo nešto drugo, da nije baš Sr…mislim, razumeš šta hoću da kažem.

 

DALA:           Naravno, evo ovako, neka devojka bude….hm, dala sam joj ime Mirjana, neka bude Merima i neka recimo ne traži verenika već brata koji je silom odveden u rat i da on recimo bude gej.

 

MINISTAR:   Fantastično! Zato imaš da pokupiš nagrade kako literarne tako i filmske, možeš odmah da računaš na Oskara. Ima da te prevedu na strane jezike, bićeš četvrto V koje se prevodi na strane jezike.

 

DALA:           Ne razumem?

 

MINISTAR:   Prezivaš se Vazdan, prezime ti počinje sa V, mislim u poslednje vreme Evropa hoće samo one čije prezime počinje sa V…

 

DALA:           A Bilja i Vlada?

 

MINISTAR:   Bilja i Vlada….Hm, biće ipak da prevode one koji su na našoj liniji, one koji pljuju po srbodino-fašistodinoj bagri i da to nema nikave veze sa početnim slovom prezimena.

 

DALA:           Znači mesto ambasadora, književno nagrada, a kasnije i filmska. Divno dragi moj, nisam se pokajala što sam odlučila da ti saopštim ovu novost.

 

Ista vrsta poltrona vlada kulturom u Evropi kao i u Srbiji. Međutim u Evropi još ima onih koji mogu da zaobiđu sve Scile i Haribde, dok je to kod nas mnogo teže. Da bi se umjetnik koji nije po volji „gospodarima“ ostvario u Srbiji mora da se pomiri sa tim da će ostati anoniman za većinu stanovnika Srbije jer je slava rezervisana za one koji sa umjetnošću nemaju ništa zajedničkog. Ako ne vjerujete pitajte ljude koje poznajete ko im je poznatiji, Vojislav Lubarda ili Jelena Karleuša.

Primjer podilaženja trendu je roman nekog Stojiljkovića, vrlo nadaren pisac, „Konstantinovo raskršće“. Momak odlično počne roman i kad se čitaocu čini da će pročitati stvarno uzbudljivu, a realističnu priču, glavni junak Nemanja Lukić postaje vampir. Nemanja Lukić je četnik i kao glavni junak romana sigurno ne bi bio dobrodošao kao takav , ali kao vampir je dobio otvorena vrata i umalo da Stojiljković dobije Ninovu nagradu.

Ovo sa ambasadorskim mjestima je naravno aluzija na one koje je DOS nagradio ambasadorskim mjestima, kao npr., pisac Basara je bio ambasador na Kipru, Velikić u Beču, tolk-šou psihijatar Jovan Marić negdje u Africi, Vesna Pešić u Meksiku itd., a još ranije je Danica Drašković obezbijedila svom ginekologu mjesto ambasadora u Egiptu.

 

U trećoj sceni pojavljuje se već najavljena Sonja Sačekuša i kroz kratak dijalog je dat odnos gospodarevih slugu prema Srbima sa one strane Drine.

 

SONJA:          Zvučite kao da namerno naglašavate taj akcenat onih odvratnih divljaka iz Republike Šumske.

 

UVALAKUŠA: To ja namjerno radim da prevarim one medjede, pa mi prešlo u naviku.

 

SONJA:          A tako, pa bravo gospodine Uvlakuša, bravo, tamo baš i nemamo tako mnogo uspeha kao ovde.

 

UVLAKUŠA:            Jeste, jeste, nezgodni su, glupi i nepismeni, toliko nepismeni da ih štampom prevariti ne možemo, ne čitaju. Ima ih mnogo koji žive po kojekakvim rupama gdje ne mogu da prate televiziju pa ostanu nedodirnuti. Čim zinu iz njih gusle progovore, strahota, ali ipak smo jedan dobar dio uspjeli da uništimo televizijom i naprednim idejama.

 

SONJA:          Da, da, oni su tvrd zalogaj, ali ništa ne brinite gospodar će to preko svojih satelita lako da sredi. On samo udari dlanom o dlan ima opet da se pokolju sa Hrvatima i Bošnjacima. Gospodar je ostavio tempirane bombe, treba mu ravno trinaest minuta da izazove rat u Brčkom, a odatle bi se kao požar proširio na sve četiri strane sveta. Gospodar je genije, nemate pojma koliko mu se divim, on je jedini muškarac kome opraštam što je muškarac.

 

„Napredni“ u Srbiji ne mislim na članove Napredne stranke, a možda i među njima ima mnogo takvih, Republiku Srpsku nazivaju republikom šumskom. Ti divni napredni, proevropski i prozapadno orijetnisani ljudi su spremni na svako zlo da nanesu štetu dijelu svog naroda koji živi sa pogrešne strane Drine. U čemu ja ovde griješim?

Griješim što ih smatram Srbima jer oni sami sebe ne smatraju Srbima nego građanima svijeta. Griješim i kad ih smatram ljudima jer oni su u stvari samo inteligentne životinje i ništa više. Sjetih se neke Sonje, opet Sonja, preziva se kao i ja bila je profesorka Informatike i počasni član stranke LDP. Ova nesrećna Lukićka toliko mrzi svoj narod da je to neshvatljivo, a istovremeno tvrdi kako strane tajne službe nisu pomagale Otpor i rušenje Miloševića nego su to činile njene kolege informatičari iz cijelog svijeta. Njen brat ljekar je ostao na Kosovu u Prištini, ali on po njenom mišljenju nije ubijen nego pod lažnim imenom liječi ljude na Kosovu. Što je najgore ona vjeruje u ono što govori.

Kad čovjek čuje šta ona govori brzo zaključi da se radi o psihopati i to psihopati ispranog mozga, pa mi je poslužila kao uzor za majku jednom od junaka komedije „Braća iz tri lepe“, jer sam ubijeđen da takvi ljudi ne mogu da rode i odgoje normalnu i zdravu djecu nego njihovo potomostvo moraju biti moralne i mentalne nakaze kakvi su i oni sami.

Moralne i mentalne nakaze su i junaci moje drame, ne zato što ja ne volim ljude kakve opisujem nego zato što je činjenica da se takvi biraju za određene poslove. Zdravog i moralnog čovjeka ne treba ni pokušavati vrbovati da radi protiv svog naroda, pa ni protiv tuđeg, dok moralne nakaze moraju da pristanu na saradnju i onda kada ne bi htjeli. Šta mislite ima li pedofil izbora kada mu ponude da radi za stranu tajnu službu ako mu se predoče snimci na kojima je silovao dijete? Ovo o 13 minuta potrebnih da se izazove rat u Brčkom takođe nije plod moje mašte…

 

SONJA:          Nemojte da razbijate glavu teškim mislima, nego smislite priču da se ministar tajno sastaje sa nekim vladikom, nekim pravim hrišćaninom koji ne drži do skupih automobila, luksuza i slično i da preko njega kontaktira sa Rusima.

 

UVLAKUŠA:            A gdje takvog da nadjem? Pa naše…mislim njihove vladike se voze u najskupljim džipovima, stanuju u vilama, a vole i da pojedu i popiju, za neke kažu da vole i seks, čak kažu da ima i pedofila. Možda da smislim priču da je u vezi sa ovim za koga se priča da je pedofil.

 

SONJA:          Taj je naš budalo…izvinite, izvinite, poneše me emocije…

 

Stanje u našoj crkvi je ovim valjda još jasnije prikazano, a ja sam nedavno objavio dva teksta na tu temu. „Ćutanje je grijeh“ i „Danajski darovi za patrijarha Irineja“, iste sam poslao na adresu patrijaršije da ih barem imaju u arhivi, ako već neće da reaguju na njih.

Vidite, malo pomalo ova moja, skoro deceniju stara drama koja je po svemu vrhunac apsurda, odjednom izgleda kao da je prepisana iz naše stvarnosti ili mi se samo čini?

 

Te godina kada sam pisao dramu Nobelovu nagradu za književnost je dobila Herta Miler što je bilo neočekivano i začuđujuće za sve poznavaoce književnosti. Pomenuo sam je uzgred kao nekog ko je dobio nagradu iz političkih razloga i sasvim nezasluženo. Još manje zaslužene nagrade su dobili američki političari Barak Obama i Al Gor, a kod nas je te godine jedna „dama“ imala ogromne apetite da dobije Nobelovu nagradu za mir, ali se neko iz njenog miljea sjetio da on baš i nije tako zaslužna.

 

MINISTAR:   Gospodar želi da ti ideš u Stokholm? Još nije vreme dodele nagrade, Obama je uze svima ispred nosa, za par praznih obećanja pokupi čovek i čast i milione.

 

SONJA:          Ne, ne radi se o Nobelovoj nagradi, to jest radi se o planu da barem dvoje iz regiona dabije nagradu jer će tako postati nedodirljivi pred ovim divljacima.

 

MINISTAR:   A jedno od njih ćeš biti ti?

 

SONJA:          Ja? Ma idi begaj gde ja mogu da dobijem nagradu, za šta?

 

MINISTAR:   Za mir, za mir dobijaju nagrade ratni i antiratni profiteri. Evo Al Gor je ratni profiter i dobio je nagradu.

 

SONJA:          Ali ja nisam profitirila u ratu…

 

MINISTAR:   Nisi u ratu, već na ratu kao i ja, da nije bilo ratova koje je gospodar izazvao ti i ja bismo bili obični niže rangirani službenici u bankama ili osiguranjima, ovako smo gospodari ovih prostora, istina iz senke, ali istinski gospodari.

 

ILI

 

DALA:           Ne kajem se, nego požuri da održiš obećanje pre nego što počnem da se kajem što sam zbog tebe upropastila mladost….i da znaš mogla bih ja da dobijem Nobelovu nagradu za književnost. Evo dobila je ova anonimna Nemica, čisto iz političkih razloga, zašto ne bi mogla i ja?

 

MINISTAR:   Čuj i ti bi Nobelovu nagradu? Ti bi kao i Sonja? Na osnovu čega bi ona da je dobije?

 

DALA:           Kaže; ako je mogao da nagradu dobije AL Gor za slajd-šou o globalnom otopljavanju i ako je mogao da dobije Barak Obama za predizborna obećanja, mogu i ja jer ja sam učinila za gospodara više nego oni, a imala sam daleko manje mogućnosti nego oni.

 

MINISTAR:   Vidi ti nje, ccc, a zašto ona misli da je smetam?

 

DALA:           Ne znam, pitaj nju, rekla je da će doći danas da razgovara sa tobom, ali molim te nemoj da otkrije da ti znaš da ti ona radi iza ledja, budi lukav kao što si bio onda kad smo organizovali da latentni homoseksulaci napadnu na gej paradu, paradu koju smo naravno mi organizovali iako nismo gej, pa smo za napad optužili fašistoidne Srboide.

 

Nema razloga da objašnjavam ovo što je napisano. Kome nije jasno, on je odavno trebao da odustane od čitanja. Na kraju kako sam opisao Gospodara i pitam se i da li je gledaocu moglo biti jasno ko je gospodar?

 

DALA:           Dosta! Svega mi je dosta! I tebe, i ministra i Rike i gospodara!

 

SONJA:          I meni, ali nemam kuda.

 

DALA:           Ja ću da se vratim u moje selo, nisam trebala ni da dolazim ovamo. Da je sreće da sam ostala, do sada bih imala porodicu i bila čovek, a ne ministarska droca.

 

SONJA:          To je upravo ono čega se plaši gospodar, ako bi svi počeli tako da razmišljaju, naš posao bi pao u vodu. Ali teško, teško da može to da se desi mi već dvadeset godina uništavamo selo, a komunisti su to radili četrdeset i pet godina, mislim da gospodar zalud strahuje, iako me gospodin Ološ ubedjuje da moramo da zadamo smrtni udarac ovom narodu.

 

DALA:           Smrtni udarac? Kako to izgleda, valjda će da bace atomsku bombu?

 

SONJA:          To je već učinjeno, istina ne jedna, nego hiljade malih projektila punjenih osiromašenim uranijomom. Ni ja ne znam kako će izgledati smrtni udarac, to zna samo gospodar.

 

DALA:           Gospodar? Ko je gospodar?

 

SONJA:          Gospodar je telo sa tristo glava, hiljadu ruku, milion usta i stotine miliona očiju i ušiju.

 

DALA:           Koja je to nakaza?

 

SONJA:          Ona koja nas plaća, odlično plaća, da se osećamo gradjanima sveta, a ne delom balkanske kaljuge.

 

DALA:           Možda tebe, ja platu dobijam od države…

 

SONJA:          To i jeste cilj, da država sama plaća svoje neprijatelje, kao telo koje samo hrani svoje parazite…

 

Aluzija na Komitet 300 je jasno, samo je pitanje koliko ljudi zna šta je Komitet 300, a i oni koji znaju pitaju se šta je iznad ove čudovišne organizacije. Pitao sam se i ja godinama istražujući i pišući o svemu onom što meni bode oči, a činilo mi se da većina mojih savremenika ne primjećuje. Vrlo često sam u mojim tekstovima manje ili više otvoreno ukazivao da iza svega stoje satanisti, pa mi jedan ateista koji čini mi se cijeni moje pisanje, gospodin Slobodan Mlinarević jednom ukaza da on kao ateista ne može u potpunosti da prihvati moje tvrdnje premda su uvjerljive. Sjetio sam se tada da se u Američkim školama ne proslavlja više Božić da se ne bi vrijeđala „vjerska osjećanja“ ateista. Meni je to dovoljno jer znam da put u satanizam najčešće vodi preko ateizma, ali i oni koji ne misle kao ja mogli bi da se zapitaju odkud ljudima koji ne vjeruju u Boga „vjerska osjeđanja“? Božić je ukinut ali cijela Amerika proslavlja Helovin ili Noć vještica, a da se niko nije upitao vrijeđaju li se time vjerska osjećanja: hrišćana, jevreja, muslimana?

Tako mi je jedan moj tekst mislim da je u pitanju „Jahanje na metli Marina Abramovič..“ komentarisao dr. Dobrosav Nikodinović, objasnivši mi ljekarski pažljivo da Bog i njegov protivnih đavo ili sotona ne postoje i da su dobro i zlo psihološke kategorije. Nisam htio da budem oštar prema njemu jer star je čovjek, ali sam mu odgovori na sledeći način.

„Ne moramo da vjerujemo da Bog postoji ali je činjenica da postoje crkve i da su to često vrlo moćne organizacije i ne uvijek dobre premda su posvećene dobru i trebalo bi da su sušto dobro. Takođe ne moramo da vjerujemo da postoji Đavo, ali ako smo iole pametni vidimo da postoje moćne satanističke organizacije koje i ne moraju da budu dobre jer su posvećene zlu.“ Nije mi se više javljao doktor Nikodinović.

 

Šta sam prije osam godina rekao kroz lik ministra Poltrona i njegove sekretarice Dale Vazdan?

 

MINISTAR:   Gde žuriš?

 

DALA:           Žurim da pobegnem iz ove doline suza, ma kako mrzila ovu seljačku bagru ponekad mi bude teško da gledam kako izumiru od posledica našeg rada.

 

MINISTAR:   Stop! Šta je sad to? Da se možda ne kaješ? Znaš li da je kajanje gospodar strogo zabranio? Hrišćani se kaju, a mi, mi imamo za cilj da uništimo hrišćane. Hrišćani, heteroseksulaci i patrioti su najveća smetnja našem gospodaru. Istina uništićemo mi i ostale religije, ali hrišćani su najveće zlo naročito ovi pravoslavni.

 

Poznato je da je Hrišćanstvo jedina smetnja uvođenju satanističkog novog poredka. Odnosno bolje da kažem da je mnogima poznato jer ovo spada u sferu koja se naziva „teorijom zavjere“ a to je pojam kojim se obezvrijeđuju svi oni koji donose gorke i neugodne istine. Zbog sledećih rečenica su se na mene naljutili mnogi koji su stasali u partizanskim porodicama.

 

MINISTAR:   Grešiš, nije poznavao Ruse nego komuniste, boljševike, nisu nas u drugom svetskom ratu oslobodili Rusi već komunisti, da su se Rusi pitali, ona pravoslavna žgadija, oni bi i nas i svoje komuniste utopili u Crnom moru.

 

SONJA:          U pravu si komuniste, sećam se da si mi pričao…

 

MINISTAR:   Uvek sa ponosom to pričam, još moj deda je radio za gospodara, to nam je porodična tradicija. Bilo je to ovako, poslao on ovu srbodinu balavardiju da golim grudima probiju nemačku odbrambenu liniju, a baćuška general mu kaže:

Tovariš, ne šalji decu da ginu, pusti da to mi odradimo kaćušama.

A moj deda, junačina, stane ovako pred njega i kaže:

Njet tovariš general, ovo je planirano da izgine.

Bilo je planirano da pogine četrdeset hiljada srboidnih mladunaca, sve osamnaest-devetnaest godina starih, ali nas Nemci zajebaše. Povukli su se već nakon dvadeset i pet hiljada ubijenih…

 

SONJA:          Izvanredno, zato ti imaš kod gospodara specijalan status. Gde mi koji smo od juče možemo da se merimo sa tobom?

 

Grozno zar ne? Jednu „slavnu bitku“ koja je mogla da se izbjegne, proglašavam namjernim stratišem za Srbe, za djecu Šumadije biranu iz domaćinskih porodica. Lud sam, zao ili samo volim gorke istine? Zaključite sami, ali se prvo informišite o Sremskom frontu. Potomci onih koji su srpsku djecu poslali da izginu i danas vladaju Srbijom, pa nije čudo što kleče pred gospodarom i nastavljaju da nas uništavaju kao što su činili njihovi preci.

 

Šta bi moglo da se desi ako bismo svi odjednom prestali da dozvoljavamo da nas mediji drže u masovnoj hipnozi?

 

MINISTAR:   Kako nema struje?

 

DALA:           Lepo, nema struje, a kad nema struje, ne možeš da gledaš ni televiziju ni da ideš u internet.

 

MINISTAR:   Katastrofa! Zovi elektrodistribuciju, pod hitno neka uključe struju. Šta oni bre misle? Hoće li da narod padne u depresiju bez Farme, Velikog brata i serija?

 

DALA:           Koji narod?

 

MINISTAR:   Ma ova bagra. Znaš li ti koliko je novca gospodar uložio da ta dva tumora, te dve televizije rastu i ispiru mozgove bagri. Bez Farme, Velikog brata, serija i dnevnika mogli bi da se uznemire i počnu da razmišljaju.

 

Ne vjerujem da bismo preko noći postali budni nego da bi zli uvijek našli način da većinu opet izmanipulišu da bi spasili svoje živote i imanja, što ne uspijeva junacima moje drame. Danas sve više ljudi piše o ovome o čemu sam ja davno pisao, ali je primjetno da navode svoje čitaoce u pogrešnom pravcu i niko ili skoro niko ne govori cijelu istinu. Valjda im je dozvoljeno da malo pljuju po moćnicima i time zavedu masu i usmjere ih samo na jedan segemnt zla, ali nikako ne pominju ono što nam se sprema.

U mojoj drami narod se probudio, uništine su svi televizijski aparati, zgrade televizija zapljene, a sluge „Gospodara“ koji su ujedno gospodari naših života pokušavaju sa spasu svoje živote.

 

 

    MINISTAR:   Bagra prokleta! Sve je to zato što je nestalo struje pa televizija ne radi.

 

RIKO:            Jeste vidio sam bacaju televizore kroz prozore razbijuju ih. Pune su ulice razbijenih televizora, a stalno novi dolijeću kroz prozore. Čitavim gradom lete televizori.

 

MINISTAR:   (Sjede slomljen) Kako je to moguće? O gospodaru da li je ovo moguće? Sad kad smo ih bili naučili da jedu genetski modifikovanu hranu, da piju ono što ti odrediš i da se drogiraju sa onim što ti odrediš, a ne da loču svoju brlju, sad to da nam se desi.

 

UVLAKUŠA: Biće gore, biće gore moj ministre, rulja se na ovome zaustavit’ neće. Neće oni stati dok ne unište sve što smo stvorili za gospodara, zgrade u kojima su bili naši tumori već gore.

 

U drami je to moguće, ali u životu nije. Televizije nastavljaju nesmetano da ispiru umove ljudima, i sve manje je onih koji zdravorazumski razmišljaju premda postoje mnogi koji su ubijeđeni da su budni i da znaju ko njima i većem dijelu čovječanstva radi o glavi.

Na sve strane su se razmiljeli „proroci“ koji navode ljude da povjeruju u gluposti pa nam se nude „teorije“ o vladarima iz sjenke, koji su vanzemaljci, reptili koji povremeno mijenjaju oblik, potomci vanzemaljaca itd. Nudi nam se spas u vidu viših duhova, ili vanzemaljaca koji će nas spasiti od uništenja i na kraju će da dođe Hrist Majtreja i biće ponovo zlatno doba i truć-muć.

Najpoznatiji i najuticajniji „proroci“ u Srbiji ne kriju da su ezoterici, masoni ili da pripadaju nekoj sekti. Često u javnosti iznose činjenice koje su nesumnjive, a istovremeno nas navode na pogrešan put.

Mason piše protiv masonerije i knjigu posveti jednom od masona koji su u samom vrhu. Čitalac njegovu pitku knjigu uzima zdravo za gotovo, ne razmišljajući da ga je autor odveo daleko od istine. Drugi pisac, prevede tekstove sa engleskog jezika, blago ih izmijeni i doda da su Nemanjići potomstvo Isusa Hrista i Marije Magdalene. Naivan čitalac koji je progutao tri četvrtine knjige kao suštu istinu proguta i ovu laž i smjesti je negdje u pamćenje kao nešto što će morati da provjeri. Već u sledećem djelu će naići na „dokaz“ da autor nije lagao itd.

Profesor biologije priča, tobože dokazuje, da smo nastali intervencijom vanzemaljaca na postojećim bićima na zemlji. Dasa samouvjereno pronalazi kariku koja nedostaje u teoriji evolucije. Da, teorija evolucija je odlična samo ima nekoliko rupa, a e pa te rupe se danas zatvaraju teorijom o intervenciji vanzemaljaca. A kako su nastali ti vanzemaljci? Pa vjerovatno intervencijom nekih drugih vanzemaljaca itd. Znači mi bismo mogli da pretpostavimo da postojim na hiljade planeta na kojima postoji život koji je nastao intervencijom nekih tamo vanzemaljaca, ali nikad da ne dobijom odgovor kako je nastavo život. Sve se smije i može osim povjerovati da postoji Bog koji je tvorac svega onoga što poznajemo i našim minijaturnim umovima možemo da spoznamo.

Čak i proslavljeni fizičar Stiven Hopkins počinje da govori o Bogu. U stvari on govori o inteligentnoj energiji negdje na rubu kosmosa koju on i njegove kolege nerado nazivaju Bogom. Ono što ovaj jadničak govori jeste negiranje Boga kakvog poznajemo i u kojeg vjerujemo. On govori o Bogu Novog doba, bogu koji je energija, bogu koji je svjetlost (Lucifer) itd. Najgore je što ezoterici pripisuju našem Nikoli Tesli slične misli kakve izgovara Stiven, a naivni ljudi vjeruju i ponavljaju ono što su čuli. Hiljadu puta ponavljena laž postaje istina, rekao je Edvard Bernez a citirao ga vrlo često Jozef Gebels.

 

Za kraj moram da citiram rečenicu koja nije moja, koju sam pozajmio ne znam više od koga i zbog kojeg sam imao nekoliko neprijatnosti, pošto sve što napišem čak i onda kada to pozajmim od nekog često bude lično shvaćeno.

 

 

UVLAKUŠA: Bojim se da nije odjednom, bojim se da smo nešto prevideli. Trebalo je da postanemo oprezni prije par meseci kad su prestali da se bune. Kad narod zaćuti onda gospodar treba da postane oprezan, ali naš gospodar je daleko, briga njega što ćemo mi da platimo glavama svoju odanost njemu. Zar je moguće da će pustiti niz vodu sve svoje sluge, a toliko je ulagao u sve nas.

 

MINISTAR:   Naći će on lako druge. Niko Srbiju ne mrzi više od njenih intelektualaca. Oni je preziru iz dna duše, oni je se gade, stide i spremni su da je izdaju, čak i bez naknade.

 

UVLAKUŠA: Minus. (smije se)

 

MINISTAR:   Kakav bre minus?

 

UVLAKUŠA: Rekli ste Srbija, a zabranili ste da se, a reč pominje.

 

MINISTAR:   Na žalost moje zabrane više nemaju snagu, bagra seljačka se povampirila, a umalo, umalo da ih se rešimo.

 

Kao što sam rekao ne znam od koga sam pozajmio ovu rečenicu: „Niko Srbiju ne mrzi više od njenih intelektualaca. Oni je preziru iz dna duše, oni je se gade, stide i spremni su da je izdaju, čak i bez naknade.“Svidjela mi se u trenutku kada sam pisao dramu, a da sam bio malo oprezniji napisao bih poluintelektulaci umjesto intelektuacli jer ovi drugi su rijetkost dok onih prvih ima kao kusih pasa.

 

Ko je Gospodar kome služe gospodari naših života?

 

Nečastivi, Nepomenik,Đavo, Sotona, Lucifer itd. Ima hiljade imena, ali je njegova suština uvijek ista, on je zlo. Do odgovora sam došao nakon dugogodišnjih istraživanja u kojima sam kao i mnogi od vas progutao mnoštvo knjiga koje su me navodile na pogrešne tragove. Počeo sam kao skeptik, a završio kao iskren Pravoslavac i zato ne žalim zbog godina potrošenih u čitanju tomova knjiga, obilascima arhiva i bibleteka te temljnom razgledanju starih građevina.

Naravno đavo, vjerovali mi ili ne da on postoji, ne mora da se miješa u ljudske poslove jer bagra ogrezla u okultizam sve radi baš onako kako je zamišljeno i najavljeno u Jovanovom otkrovenju.

Rekoh da sam iskren Pravoslavac, a redovno kritikujem Srpsku Pravoslavnu Crku, kako je to moguće?

Jednom davno, kada je drugosbijanski pisac Vidojković poveo demonstrante (omladina DS-a) da jedu kobasice pred Patrijaršijom jer je neki vladika tražio da se kobasacijad ane održava u vrijeme Časnog posta, na crkvu su drvlje i kamenje bacali svi „napredni“ mediji, a ja sam se smijao govoreći da crkvi ne mogu da nanesu nikakvo zlo jer nisu vjernici, ali da se približava vrijeme kada će iskreni vjernici početi da kritikuju ponašanje sveštenistva, vladika pa i samog patrijarha.To vrijeme je odavno došlo i sve više vjernika se pita šta će se desiti sa crkvom koja je bila bolja dok su nam sveštenici imali drvene krstove i jedva znali da čitaju i pišu. Na kraju ja ne kritikujem crkvu nego samo one njene dijelove koji su pokvareni i smrad se osjeća do neba.

Sad bi neko pametan mogao da zaključi da sam stvarno straćio dvije decenije svog života jer da sam od početka bio uvjeren vjernik znao bih ko stoji iza zla i ko nam radi o glavi. Ako bi to neko rekao, bio bi u pravu, ali ja ne bih znao sve ono što danas znam i ne bih mogao da prepoznam sve zamke koje nam Nečastvi postavlja niti bih u naoko humanim organizacijama mogao de prepoznam njegove ljude. Kao što ne bih mogao sam da prepoznam, ne bih mogao ni da prenesem drugima, a to bi trebalo da bude cilj svakog učenja jer onaj ko uči da bi znanje zadržao za sebe liči na bodi bildera koji vježba da bi izgledao lijepo, a nikako da nešto pokrene snagom svojih mišića. Proći kroz šumu tajnih, polutajnih i javnih organizacije koje su upregnute da stvore satanistički Novi svjetski poredak nije nimalo lak zadatak, ali se ja ne kajem niti žalim za potrošenim vremenom.

Vi ne morate da dijelite moja uvjerenja, pogotovu ako niste vjernici, pa sam zato sa vas ostavio odgovor koji sam ponudio dr. Nikodinoviću.

 

„Ne moramo da vjerujemo da Bog postoji ali je činjenica da postoje crkve i da su to često vrlo moćne organizacije i ne uvijek dobre premda su posvećene dobru i trebalo bi da su sušto dobro. Takođe ne moramo da vjerujemo da postoji Đavo, ali ako smo iole pametni vidimo da postoje moćne satanističke organizacije koje ne moraju da budu dobre jer su svejedno posvećene zlu.“ Čak bih mogao da dodam da su satanisti odavno ušli u mnoge hrišćanse crkve i uništavaju ih iznutra.

 

Napisao sam ovaj tekst u kome sam se bavio samim sobom i svojom dramom, pa poslao mom prijatelju koji mi je zamjerio što sam Hertu Miler nazvao SS kopiletom i što traćim vrijeme i talenat jurišajući na vjetrenjače, a on mi kaže.

„Znam ja da je istina sve to što govoriš, ali čovječe ti imaš samo jedan život i ne vrijedi ti da ga protraćiš jurišajući na vjetrenjače. Opusti se i uživaj u životu. Mani se mračnih tema i zla, nego se posveti svjetlosti i ljubavi.

 

Nisam mu odgovorio, a ako mu odgovorim vjerovatno ću mu kazati da je i jurišanje na vjetrenjače uživanje u životu ako nam je cilj jasan, a meni je jasno da će neko poslije mene sigurno srušiti vjetrenjaču na kojoj ja budem slomljen. Kazaću mu da o svjetlosti i ljubavi trućaju oni koji ne znaju ni šta je svjetlost ni šta je ljubav, a ja za to nemam ni volje ni želje pa kad bi mi donijelo svjetsku slavu i brdo novca

 

Hvala što ste imali strpljenja da čitate ovaj tekst koji je nastao iz pitanja:

Ko je pozvao Hertu Miler u Srbiju, a završio pričom o Gospodaru kome služe gospodari naših života.

 

 

 



Pridružite se diskusijama na forumu
Odštampajte tekst

1 komentar

  1. Comments  SRBIN IZ SRBIJE   |  ponedeljak, 30 oktobar 2017 18:38

    Dokle će komšije, ili susedi da vladaju u Srbiji???

    Došla su čudna vremena, ne čuje se režanja domaćeg psa a sve više džukela laju po Srbiji…

    Čudna li su danas to neka vremena???

Ostavite komentar

(molimo ne ostavljajte predugačke komentare koji imaju više od 100 reči)



CAPTCHA
*