петак, мај 25, 2018

Србија између апсолутизма и меке диктатуре

Чињеница да га ниједна надлежна институција која би требало да се стара о законитости (од Скупштине, преко владе до Уставног суда) не позива да свој рад усклади са важећим Законом, нити исти укида, може упућивати само на један закључак – Закон о председнику је прећутно суспендован или што је још горе, председник сам бира које ће његове одредбе поштовати, а које не.

 

 

 

 

 

Председник Републике не може вршити другу јавну функцију или професионалну делатност.

Председник Републике дужан је да се у свему повинује прописима којима се уређује сукоб интереса при вршењу јавних функција.

Устав РС, члан 115., Закон о председнику РС, члан 9. (1)

Овај текст који смо почели цитатом члана 115. Устава Србије, а који је у Закону о председнику РС, којим се у Србији уређује рад председника државе, практично преузет као члан 9. могли бисмо наставити питањем – колико дуго председник Александар Вучић крши поменуте одредбе овог закона? Одговор је лак, од дана полагања заклетве, односно од првог дана свог мандата или, физички гледано, већ 6 месеци?

Друго питање, које се логично надовезује на прво, а могло би гласити – докле председник намерава да крши норме Закона којим се уређује његов рад? – можда правницима изгледа сложеније, али мени као аналитичару има још једноставнији одговор – Докле му се прохте! Зашто тако мислим? Просто зато што у Србији већ дуго не функционишу институције већ политички ауторитети. То, истина, није почело са Вучићем, али са њим је свакако достигло кулминацију, која превазилази чак и ону чувену Титову реченицу да се „не морамо увек држати закона као пијан плота“.

Наравно, мислим на Вучићеву одлуку да и као председник државе задржи функцију председника своје партије (СНС-а), на неодређено време, чиме је након Тадића постао други председник Србије који се директно оглушује о поменути члан 9. Закона о председнику. То остали председници Србије, почев од Слободана Милошевића па до Томислава Николића, нису чинили. Популарно „замрзавање партијског чланства“ док им траје мандат био је минимум жртве коју су председничкој функцији подносили Вучићеви претходници. Слична ситуација је и у региону. Нема председника државе који је задржао партијску функцију, сем Вучића. Чак је и Хашим Тачи, када је изабран за тзв. „председника Косова“ поднео оставку на партијску функцију у ДПК, а своје место уступио човеку од поверења Кадри Весељију. Разумем да, можда, Вучић нема човека од поверења, али то му свакако не даје за право да отворено гази Законе које би требало да штити.

Чињеница да га ниједна надлежна институција која би требало да се стара о законитости (од Скупштине, преко владе до Уставног суда) не позива да свој рад усклади са важећим Законом, нити исти укида, може упућивати само на један закључак – Закон о председнику је прећутно суспендован или што је још горе, председник сам бира које ће његове одредбе поштовати, а које не.

Овоме свакако морамо додати да се садашњи режим не осврће на постојеће законодавство, па чак ни на Устав земље, у свом евидентном одрицању од Космета, да је у случају „Београда на води“ суспендовао све могуће законе и процедуре приликом доношења одлуке о градњи и додели посла итд. Све у свему, закона се прихватају само кад им треба као тољага.

И сада следи питање за све – како називамо стање друштва у коме појединац може ваниституционално да суспендује законе или њихове поједине делове?

Можете бирати између апсолутизма или меке диктатуре. Мени лично, узимајући у обзир отворену узурпацију посланичких права у Скупштини, циркус у медијима, људе у фантомкама, са бејзбол палицама у рукама, који се, по потреби, тајанствено појављују и нестају пред локалне изборе у мањим општинама битним СНС-у, више претеже на „меку“ диктатуру, али свако има право на своје мишљење. А ако грађани Србије сматрају да се у Вучићевом случају треба ослонити на поменуту Титову максиму „о закону и плоту“, онда је мени и то у реду.

Али, да видимо шта је Вучића понукало на овако отворено кршење Устава и Закона о председнику.


ВУЧИЋ И СТРАХ ОД ГУБИТКА ПОЛУГА МОЋИ

Кренућемо од тога да је Вучића на власт прво у странци, а затим и у држави, довела „победа“ Томислава Николића на прошлим председничким изборима. („Победа“ је под наводницима, јер ни данас није сигурно како је до ње дошло и колико јој је допринела Ван ромпејова честитка, а колико ЦЕСИД-ова оловка, али то сада није ни важно). Након објаве Николићеве победе, превртљиви Дачић је, по ко зна који пут, окренуо политички ћурак и направио коалицију са СНС-ом у којој је неко време био Премијер у влади, Првог потпредседника (ППВ-а) Александра Вучића, а затим су заменили места.

Николић је, пре одласка на председничку функцију, партијске позиције покушао да обезбеди убацујући сина Радомира и неколико себи оданих људи на значајне партијске функције, али то се распукло као мехур од сапунице. Николићеви људи су се или приклонили Вучићу (попут Јоргованке Табаковић) или су једноставно најурени и из партије и из владе (попут Бачевића). Наравно, све то се одвијало и на нижим партијским нивоима. Без превише памети, политичког искуства и ауторитета Радомир Николић је брзо постао партијски чиновник без моћи одлучивања, а остаће забележено да је на Главном одбору СНС-а два пута гласао против интереса сопственог оца. Вучић је приграбио сву партијску територију, уз давање аутономије оним функционерима које је контролисала Трилатерала, кроз организацију „Ист-Вест-Бриџ“, попут Зоране Михајловић, или „масонска линија“ (Гаша Кнежевић).

Све у свему Вучић је као председник највеће странке и премијер државе концентрисао у својим рукама готово све полуге моћи и утицаја. Но, избор за председника државе, суочио је Вучића са привременим проблем ингеренција, које су формално пуно мање од премијерских. Кажем привременом јер он очито има у глави да ће променом Устава себе зацементирати као једини ауторитет. Али, Устав треба тек променити.

Док се то не догоди једине праве полуге моћи које Вучић има у рукама су оне партијске, и одрицање од њих било би исувише велики политички ризик, посебно што он одлично зна са којом је лакоћом почистио Николићеве трагове у СНС-у.

Отуда, Вучић никада није ни имао стварну намеру да напушта функцију председника СНС-а. Логистику за то почео је да прави од тренутка када је изабран, али пре него је положио заклетву. Готово сви високи партијски функционери СНС-а лобирали су о неопходности Вучићевог останка на челу странке. (Вучевић, Вулин, Стефановић, Маја Гојковић, Ана Брнабић, итд.). У том смислу говорила је чак и Зорана Михајловић, за коју се шушкало да би радо Вучићу видела леђа. Њена изјава на ту тему тему дата `Новостима` карактеристично одсликава како су функционери СНС-а у медијима лобирали Вучићев останак на челу партије.

„Не постоји ниједан рационални разлог да Вучић поднесе оставку на место председника странке, нити га на то обавезује било какав пропис. Није могуће одвојити Вучића и СНС, а као председник странке, убедљиво је победио у првом кругу на изборима“. (2)

Ту Вам је све садржано. Истицање да не постоји пропис који га на то обавезује, јединство партије о Вође, победа на унутарстраначким изборима. Али …


… АЛИ, ДА ЛИ ЈЕ ТО ЗАИСТА ТАКО?

Није тако. Зорана, по свом обичају, безочно лаже. Постоји и пропис и тумачење прописа. Пропис је Устав Србије, члан 115. и Закон о председнику РС, члан 9. који смо цитирали на почетку. Истоветни су. А ево и тумачења Устава.

„Политичке странке су уставна категорија (чл. 5), што значи да су странке јавне политичке организације (субјекти јавног права) па би и њихови лидери били јавни функционери. Уз ово, шеф државе представља Републику и изражава њено државно јединство (чл. 111 и 112 Устава). Даље, логично произлази (argumentum a contrario) да он, онда, не може истовремено представљати неког другог, макар то била и највећа странка, већ све нас (укључујући и опозицију). У вишестраначком систему једна странка никад не може бити израз свеукупног државног јединства, нити је цела држава. Аргумент у прилог става да странке остварују јавна овлашћења јесу њихове делатности: предлажу изборне листе, чланове бирачких одбора и РИК-а, финансирају се из јавних прихода (буџета), с њима се шеф државе консултује приликом предлагања будућег премијера итд. Странке су неопходне за функционисање парламентарног система, без њих се не може формирати парламентарна већина па тиме ни изабрати влада. Све ово потврђује да и шефовање странком мора бити јавна функција.“

Дакле, уставне дилеме нема. Бити шеф странке јесте јавна функција и као таква не може бити обављана од стране председника републике. Аргументи у прилог сједињења страначке и функције шефа државе (које је навела Зорана) нису уставни већ политички и као такви не могу бити испред уставних категорија.

Осим, ако нисте Вучић. А ако јесте онда се не питате колико је законито све то што радите, хоће ли неко некада и негде то правно оспорити и колики ће бити цех такве осионости?

Као ни да ли друштво водите у апсолутизам или меку диктатуру? А требало би …



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

1 коментар

  1. Comments  СРБИН ИЗ СРБИЈЕ   |  петак, 22 децембар 2017 15:08

    Dragoslav Rosic
    18 ч. ·
    ХАЈД’ МО ЈОШ ЈЕДНОМ

    Пре пет и по месеци сам понудио план који ће довести до дефинитивног укидања оваквог система, у којем су грађани изложени безобзирном пљачкању и уништавању државних ресурса, распродаји свега и производњи политичких и кримогених тајкуна.
    Пре извесног времена, неки пријатељи су ме подсетили на то и затражили да кренемо у акцију. Ево, излазим им у сусрет и позивам, још једном, све часне и поштене људе да кренемо у акцију. Размислите добро и одлучите! Ако се одлучите, пошаљите ми у inbox поруку са основним подацима, а ја ћу вам послати детаљне инструкције како даље и све повезати у групу ради комуникација и даљих договора.
    КРЕНИМО У НОВУ ГОДИНУ СА НОВОМ НАРОДНОМ ОПОЗИЦИЈОМ, а ја вас подсећам на програм који сам предложио још 10. јула ове године.

    1.) Изградња система, који ће бити по нашој мери, а не наметнут од стране Запада или Истока, свеједно. Систем мора бити такав да је све потпуно јасно:
    – Изборни систем у којем нису могуће намештаљке и крађе гласова. Систем у којем тачно знамо кога бирамо.
    – Систем у којем су јасно дефинисане надлежности и одговорности свих структура и носилаца функција.
    – Увести кривичне одговорности за нечињење онога што је у опису рада, за учињене штете и посебно за злоупотребе функција.
    – Потпуна транспарентност у свим јавним пословима. Зашто се, иначе, називају јавним ако су многе ствари скривене од јавности.
    – Укидање имунитета, заштитног зида, који омогућава различите махинације и злоупотребе. Према Уставу, сви грађани су једнаки пред законом. Сада то није случај, они су изнад закона.

    2.) Доношење чувеног Закона о преиспитивању порекла имовине, од којег и власт и опозиција беже као ђаво од крста, али такав да се ни једна лоповчина не може извући. О томе сам писао у објави БАНДЕРА ИЛИ НЕШТО ДРУГО.

    3.) Измена пензионог закона, којим ће и они који имају мање година стажа од 15 остварити своју пензију, колика год да је. Па, зар и они нису уплаћивали доприносе. ПИО фонду обавезно прикључити сва бањска лечилишта, која су од њихових средстава и подигнута. У случају продаје, новац припада ПИО фонду , за враћање пензија незаконито одузетих, а не држави која би их арчила – ова сигурно.

    4.) Образовни систем мењати тако да производимо праве, изузетне стручњаке, па ако хоћете и научнике. Знам како. Ми имамо изузетан потенцијал а не користи се ни 10%. То је зато што властима и Западу одговара да будемо незналице. Такве је лакше подјармити.

    5.) Спречити, под хитно, одлазак високообразованих људи у иностранство, тако што ће им држава гарантовати посао, убрзо по завршетку студија на државним факултетима. Знам како, и то је веома ефектно, али то нећу сада да откривам.

    6.) КиМ ћемо кад-тад вратити, па се не сме дозволити ни један једини уступак, који умањује суверенитет над територијом. Када се обрачунамо са шиптарском мафијом (ови то очигледно неће) и ставимо катанац на шверц дроге,оружја и сл., сами ће се урушити јер они од тога живе.

    7.) Формирање једне веома озбиљне Развојне банке Србије. Знам из којих средстава! Она треба да обезбеди развој пољопривреде, енергетског система са приоритетом коришћења чисте енергије, индустријског развоја, ИТ технологије, текстилне индустрије итд.

    8.) Сви природни ресурси: Земља, вода, рудна богатства и енергетски ресурси морају остати у власништву државе. Ту нема спора, сва друга решења су стављање омче око врата. Ови би продали све, па и рођену мајку.

    9.) Јачање војне и безбедносне сигурности, као и развој војно-техничке индустрије, у којој смо некада били познати у свету.

    10.) Увођење реда у медијски простор, тако што ће се протерати лажи, шунд и неукус, на заиста један ефектан начин. Ако ово заживи, чућете како. Тада би имали потпуно независне медије и веома одговорне, а новинари би били поново угледни. Осим оних који би завршили каријеру.

    11.) НВО које делују против интереса Србије држава неће финансирати, напротив, пратиће токове новца и финансирање из иностранства. Ако се то докаже, биће забрањене по новом закону. Све остале, које раде у интересу Србије биће финансиране.

    12.) Озбиљна реформа правосуђа и тужилаштва. Она мора донети следеће: – Брзину и ефикасност у судским процесима, – Немогућност утицаја било кога или било којих групација, – Судство без предмета у фиокама, – Судије од интегритета, које раде у интересу правде, а не оне који гомилају предмете и чекају повољне аранжмане тј. мито, да би их решавали и креирали по њиховим потребама. Нисам правник али имам смернице како се то може постићи.

    13.) Увођење реда у Пореску управу, која је главни кривац за сиву економију, а која је у највећој мери у приватним фирмама, које не пријављују раднике, не плаћају ПДВ, доприносе и сл.

    14.) Царинска служба се мора уредити тако да се елиминише шверц. Увести строгу контролу увозне робе и увођење царина за све, изузев за случај обостраног слободног увоза. Нисмо ми у ЕУ, све мора бити реципрочно.

    15.) Културу подићи на ниво који заслужује. Српска култура има дугу традицију и она се мора неговати и очувати.

    Има ту још много тога, пуно ствари о којима нисам говорио, а верујте све је то за добробит свих. Све је поштено и остварљиво али не зависи од мене, већ од свих вас.
    Захваљујем на вашем стрпљењу.

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*