petak, maj 25, 2018

Srbija između apsolutizma i meke diktature

Činjenica da ga nijedna nadležna institucija koja bi trebalo da se stara o zakonitosti (od Skupštine, preko vlade do Ustavnog suda) ne poziva da svoj rad uskladi sa važećim Zakonom, niti isti ukida, može upućivati samo na jedan zaključak – Zakon o predsedniku je prećutno suspendovan ili što je još gore, predsednik sam bira koje će njegove odredbe poštovati, a koje ne.

 

 

 

 

 

Predsednik Republike ne može vršiti drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost.

Predsednik Republike dužan je da se u svemu povinuje propisima kojima se uređuje sukob interesa pri vršenju javnih funkcija.

Ustav RS, član 115., Zakon o predsedniku RS, član 9. (1)

Ovaj tekst koji smo počeli citatom člana 115. Ustava Srbije, a koji je u Zakonu o predsedniku RS, kojim se u Srbiji uređuje rad predsednika države, praktično preuzet kao član 9. mogli bismo nastaviti pitanjem – koliko dugo predsednik Aleksandar Vučić krši pomenute odredbe ovog zakona? Odgovor je lak, od dana polaganja zakletve, odnosno od prvog dana svog mandata ili, fizički gledano, već 6 meseci?

Drugo pitanje, koje se logično nadovezuje na prvo, a moglo bi glasiti – dokle predsednik namerava da krši norme Zakona kojim se uređuje njegov rad? – možda pravnicima izgleda složenije, ali meni kao analitičaru ima još jednostavniji odgovor – Dokle mu se prohte! Zašto tako mislim? Prosto zato što u Srbiji već dugo ne funkcionišu institucije već politički autoriteti. To, istina, nije počelo sa Vučićem, ali sa njim je svakako dostiglo kulminaciju, koja prevazilazi čak i onu čuvenu Titovu rečenicu da se „ne moramo uvek držati zakona kao pijan plota“.

Naravno, mislim na Vučićevu odluku da i kao predsednik države zadrži funkciju predsednika svoje partije (SNS-a), na neodređeno vreme, čime je nakon Tadića postao drugi predsednik Srbije koji se direktno oglušuje o pomenuti član 9. Zakona o predsedniku. To ostali predsednici Srbije, počev od Slobodana Miloševića pa do Tomislava Nikolića, nisu činili. Popularno „zamrzavanje partijskog članstva“ dok im traje mandat bio je minimum žrtve koju su predsedničkoj funkciji podnosili Vučićevi prethodnici. Slična situacija je i u regionu. Nema predsednika države koji je zadržao partijsku funkciju, sem Vučića. Čak je i Hašim Tači, kada je izabran za tzv. „predsednika Kosova“ podneo ostavku na partijsku funkciju u DPK, a svoje mesto ustupio čoveku od poverenja Kadri Veseljiju. Razumem da, možda, Vučić nema čoveka od poverenja, ali to mu svakako ne daje za pravo da otvoreno gazi Zakone koje bi trebalo da štiti.

Činjenica da ga nijedna nadležna institucija koja bi trebalo da se stara o zakonitosti (od Skupštine, preko vlade do Ustavnog suda) ne poziva da svoj rad uskladi sa važećim Zakonom, niti isti ukida, može upućivati samo na jedan zaključak – Zakon o predsedniku je prećutno suspendovan ili što je još gore, predsednik sam bira koje će njegove odredbe poštovati, a koje ne.

Ovome svakako moramo dodati da se sadašnji režim ne osvrće na postojeće zakonodavstvo, pa čak ni na Ustav zemlje, u svom evidentnom odricanju od Kosmeta, da je u slučaju „Beograda na vodi“ suspendovao sve moguće zakone i procedure prilikom donošenja odluke o gradnji i dodeli posla itd. Sve u svemu, zakona se prihvataju samo kad im treba kao toljaga.

I sada sledi pitanje za sve – kako nazivamo stanje društva u kome pojedinac može vanistitucionalno da suspenduje zakone ili njihove pojedine delove?

Možete birati između apsolutizma ili meke diktature. Meni lično, uzimajući u obzir otvorenu uzurpaciju poslaničkih prava u Skupštini, cirkus u medijima, ljude u fantomkama, sa bejzbol palicama u rukama, koji se, po potrebi, tajanstveno pojavljuju i nestaju pred lokalne izbore u manjim opštinama bitnim SNS-u, više preteže na „meku“ diktaturu, ali svako ima pravo na svoje mišljenje. A ako građani Srbije smatraju da se u Vučićevom slučaju treba osloniti na pomenutu Titovu maksimu „o zakonu i plotu“, onda je meni i to u redu.

Ali, da vidimo šta je Vučića ponukalo na ovako otvoreno kršenje Ustava i Zakona o predsedniku.


VUČIĆ I STRAH OD GUBITKA POLUGA MOĆI

Krenućemo od toga da je Vučića na vlast prvo u stranci, a zatim i u državi, dovela „pobeda“ Tomislava Nikolića na prošlim predsedničkim izborima. („Pobeda“ je pod navodnicima, jer ni danas nije sigurno kako je do nje došlo i koliko joj je doprinela Van rompejova čestitka, a koliko CESID-ova olovka, ali to sada nije ni važno). Nakon objave Nikolićeve pobede, prevrtljivi Dačić je, po ko zna koji put, okrenuo politički ćurak i napravio koaliciju sa SNS-om u kojoj je neko vreme bio Premijer u vladi, Prvog potpredsednika (PPV-a) Aleksandra Vučića, a zatim su zamenili mesta.

Nikolić je, pre odlaska na predsedničku funkciju, partijske pozicije pokušao da obezbedi ubacujući sina Radomira i nekoliko sebi odanih ljudi na značajne partijske funkcije, ali to se raspuklo kao mehur od sapunice. Nikolićevi ljudi su se ili priklonili Vučiću (poput Jorgovanke Tabaković) ili su jednostavno najureni i iz partije i iz vlade (poput Bačevića). Naravno, sve to se odvijalo i na nižim partijskim nivoima. Bez previše pameti, političkog iskustva i autoriteta Radomir Nikolić je brzo postao partijski činovnik bez moći odlučivanja, a ostaće zabeleženo da je na Glavnom odboru SNS-a dva puta glasao protiv interesa sopstvenog oca. Vučić je prigrabio svu partijsku teritoriju, uz davanje autonomije onim funkcionerima koje je kontrolisala Trilaterala, kroz organizaciju „Ist-Vest-Bridž“, poput Zorane Mihajlović, ili „masonska linija“ (Gaša Knežević).

Sve u svemu Vučić je kao predsednik najveće stranke i premijer države koncentrisao u svojim rukama gotovo sve poluge moći i uticaja. No, izbor za predsednika države, suočio je Vučića sa privremenim problem ingerencija, koje su formalno puno manje od premijerskih. Kažem privremenom jer on očito ima u glavi da će promenom Ustava sebe zacementirati kao jedini autoritet. Ali, Ustav treba tek promeniti.

Dok se to ne dogodi jedine prave poluge moći koje Vučić ima u rukama su one partijske, i odricanje od njih bilo bi isuviše veliki politički rizik, posebno što on odlično zna sa kojom je lakoćom počistio Nikolićeve tragove u SNS-u.

Otuda, Vučić nikada nije ni imao stvarnu nameru da napušta funkciju predsednika SNS-a. Logistiku za to počeo je da pravi od trenutka kada je izabran, ali pre nego je položio zakletvu. Gotovo svi visoki partijski funkcioneri SNS-a lobirali su o neophodnosti Vučićevog ostanka na čelu stranke. (Vučević, Vulin, Stefanović, Maja Gojković, Ana Brnabić, itd.). U tom smislu govorila je čak i Zorana Mihajlović, za koju se šuškalo da bi rado Vučiću videla leđa. Njena izjava na tu temu temu data `Novostima` karakteristično odslikava kako su funkcioneri SNS-a u medijima lobirali Vučićev ostanak na čelu partije.

„Ne postoji nijedan racionalni razlog da Vučić podnese ostavku na mesto predsednika stranke, niti ga na to obavezuje bilo kakav propis. Nije moguće odvojiti Vučića i SNS, a kao predsednik stranke, ubedljivo je pobedio u prvom krugu na izborima“. (2)

Tu Vam je sve sadržano. Isticanje da ne postoji propis koji ga na to obavezuje, jedinstvo partije o Vođe, pobeda na unutarstranačkim izborima. Ali …


… ALI, DA LI JE TO ZAISTA TAKO?

Nije tako. Zorana, po svom običaju, bezočno laže. Postoji i propis i tumačenje propisa. Propis je Ustav Srbije, član 115. i Zakon o predsedniku RS, član 9. koji smo citirali na početku. Istovetni su. A evo i tumačenja Ustava.

„Političke stranke su ustavna kategorija (čl. 5), što znači da su stranke javne političke organizacije (subjekti javnog prava) pa bi i njihovi lideri bili javni funkcioneri. Uz ovo, šef države predstavlja Republiku i izražava njeno državno jedinstvo (čl. 111 i 112 Ustava). Dalje, logično proizlazi (argumentum a contrario) da on, onda, ne može istovremeno predstavljati nekog drugog, makar to bila i najveća stranka, već sve nas (uključujući i opoziciju). U višestranačkom sistemu jedna stranka nikad ne može biti izraz sveukupnog državnog jedinstva, niti je cela država. Argument u prilog stava da stranke ostvaruju javna ovlašćenja jesu njihove delatnosti: predlažu izborne liste, članove biračkih odbora i RIK-a, finansiraju se iz javnih prihoda (budžeta), s njima se šef države konsultuje prilikom predlaganja budućeg premijera itd. Stranke su neophodne za funkcionisanje parlamentarnog sistema, bez njih se ne može formirati parlamentarna većina pa time ni izabrati vlada. Sve ovo potvrđuje da i šefovanje strankom mora biti javna funkcija.“

Dakle, ustavne dileme nema. Biti šef stranke jeste javna funkcija i kao takva ne može biti obavljana od strane predsednika republike. Argumenti u prilog sjedinjenja stranačke i funkcije šefa države (koje je navela Zorana) nisu ustavni već politički i kao takvi ne mogu biti ispred ustavnih kategorija.

Osim, ako niste Vučić. A ako jeste onda se ne pitate koliko je zakonito sve to što radite, hoće li neko nekada i negde to pravno osporiti i koliki će biti ceh takve osionosti?

Kao ni da li društvo vodite u apsolutizam ili meku diktaturu? A trebalo bi …



Pridružite se diskusijama na forumu
Odštampajte tekst

1 komentar

  1. Comments  SRBIN IZ SRBIJE   |  petak, 22 decembar 2017 15:08

    Dragoslav Rosic
    18 č. ·
    HAJD’ MO JOŠ JEDNOM

    Pre pet i po meseci sam ponudio plan koji će dovesti do definitivnog ukidanja ovakvog sistema, u kojem su građani izloženi bezobzirnom pljačkanju i uništavanju državnih resursa, rasprodaji svega i proizvodnji političkih i krimogenih tajkuna.
    Pre izvesnog vremena, neki prijatelji su me podsetili na to i zatražili da krenemo u akciju. Evo, izlazim im u susret i pozivam, još jednom, sve časne i poštene ljude da krenemo u akciju. Razmislite dobro i odlučite! Ako se odlučite, pošaljite mi u inbox poruku sa osnovnim podacima, a ja ću vam poslati detaljne instrukcije kako dalje i sve povezati u grupu radi komunikacija i daljih dogovora.
    KRENIMO U NOVU GODINU SA NOVOM NARODNOM OPOZICIJOM, a ja vas podsećam na program koji sam predložio još 10. jula ove godine.

    1.) Izgradnja sistema, koji će biti po našoj meri, a ne nametnut od strane Zapada ili Istoka, svejedno. Sistem mora biti takav da je sve potpuno jasno:
    – Izborni sistem u kojem nisu moguće nameštaljke i krađe glasova. Sistem u kojem tačno znamo koga biramo.
    – Sistem u kojem su jasno definisane nadležnosti i odgovornosti svih struktura i nosilaca funkcija.
    – Uvesti krivične odgovornosti za nečinjenje onoga što je u opisu rada, za učinjene štete i posebno za zloupotrebe funkcija.
    – Potpuna transparentnost u svim javnim poslovima. Zašto se, inače, nazivaju javnim ako su mnoge stvari skrivene od javnosti.
    – Ukidanje imuniteta, zaštitnog zida, koji omogućava različite mahinacije i zloupotrebe. Prema Ustavu, svi građani su jednaki pred zakonom. Sada to nije slučaj, oni su iznad zakona.

    2.) Donošenje čuvenog Zakona o preispitivanju porekla imovine, od kojeg i vlast i opozicija beže kao đavo od krsta, ali takav da se ni jedna lopovčina ne može izvući. O tome sam pisao u objavi BANDERA ILI NEŠTO DRUGO.

    3.) Izmena penzionog zakona, kojim će i oni koji imaju manje godina staža od 15 ostvariti svoju penziju, kolika god da je. Pa, zar i oni nisu uplaćivali doprinose. PIO fondu obavezno priključiti sva banjska lečilišta, koja su od njihovih sredstava i podignuta. U slučaju prodaje, novac pripada PIO fondu , za vraćanje penzija nezakonito oduzetih, a ne državi koja bi ih arčila – ova sigurno.

    4.) Obrazovni sistem menjati tako da proizvodimo prave, izuzetne stručnjake, pa ako hoćete i naučnike. Znam kako. Mi imamo izuzetan potencijal a ne koristi se ni 10%. To je zato što vlastima i Zapadu odgovara da budemo neznalice. Takve je lakše podjarmiti.

    5.) Sprečiti, pod hitno, odlazak visokoobrazovanih ljudi u inostranstvo, tako što će im država garantovati posao, ubrzo po završetku studija na državnim fakultetima. Znam kako, i to je veoma efektno, ali to neću sada da otkrivam.

    6.) KiM ćemo kad-tad vratiti, pa se ne sme dozvoliti ni jedan jedini ustupak, koji umanjuje suverenitet nad teritorijom. Kada se obračunamo sa šiptarskom mafijom (ovi to očigledno neće) i stavimo katanac na šverc droge,oružja i sl., sami će se urušiti jer oni od toga žive.

    7.) Formiranje jedne veoma ozbiljne Razvojne banke Srbije. Znam iz kojih sredstava! Ona treba da obezbedi razvoj poljoprivrede, energetskog sistema sa prioritetom korišćenja čiste energije, industrijskog razvoja, IT tehnologije, tekstilne industrije itd.

    8.) Svi prirodni resursi: Zemlja, voda, rudna bogatstva i energetski resursi moraju ostati u vlasništvu države. Tu nema spora, sva druga rešenja su stavljanje omče oko vrata. Ovi bi prodali sve, pa i rođenu majku.

    9.) Jačanje vojne i bezbednosne sigurnosti, kao i razvoj vojno-tehničke industrije, u kojoj smo nekada bili poznati u svetu.

    10.) Uvođenje reda u medijski prostor, tako što će se proterati laži, šund i neukus, na zaista jedan efektan način. Ako ovo zaživi, čućete kako. Tada bi imali potpuno nezavisne medije i veoma odgovorne, a novinari bi bili ponovo ugledni. Osim onih koji bi završili karijeru.

    11.) NVO koje deluju protiv interesa Srbije država neće finansirati, naprotiv, pratiće tokove novca i finansiranje iz inostranstva. Ako se to dokaže, biće zabranjene po novom zakonu. Sve ostale, koje rade u interesu Srbije biće finansirane.

    12.) Ozbiljna reforma pravosuđa i tužilaštva. Ona mora doneti sledeće: – Brzinu i efikasnost u sudskim procesima, – Nemogućnost uticaja bilo koga ili bilo kojih grupacija, – Sudstvo bez predmeta u fiokama, – Sudije od integriteta, koje rade u interesu pravde, a ne one koji gomilaju predmete i čekaju povoljne aranžmane tj. mito, da bi ih rešavali i kreirali po njihovim potrebama. Nisam pravnik ali imam smernice kako se to može postići.

    13.) Uvođenje reda u Poresku upravu, koja je glavni krivac za sivu ekonomiju, a koja je u najvećoj meri u privatnim firmama, koje ne prijavljuju radnike, ne plaćaju PDV, doprinose i sl.

    14.) Carinska služba se mora urediti tako da se eliminiše šverc. Uvesti strogu kontrolu uvozne robe i uvođenje carina za sve, izuzev za slučaj obostranog slobodnog uvoza. Nismo mi u EU, sve mora biti recipročno.

    15.) Kulturu podići na nivo koji zaslužuje. Srpska kultura ima dugu tradiciju i ona se mora negovati i očuvati.

    Ima tu još mnogo toga, puno stvari o kojima nisam govorio, a verujte sve je to za dobrobit svih. Sve je pošteno i ostvarljivo ali ne zavisi od mene, već od svih vas.
    Zahvaljujem na vašem strpljenju.

Ostavite komentar

(molimo ne ostavljajte predugačke komentare koji imaju više od 100 reči)



CAPTCHA
*