субота, септембар 23, 2017

Повратак културне баштине

Многи наши угледни сликари радили су и стварали у иностранству, и то је велико уметничко богатство. Драган Недељковић би волео да се све то уметничко богатство расејања једног дана врати у земљу порекла наших сликара.

Драган Недељковић, сликар и колекционар, живи и ради у Паризу. Има богато животно и професионално искуство, али и велику жељу да помогне култури своје земље. Живећи и радећи у Паризу, видео је снагу културе и осетио колико она може да допринесе порасту угледа земље у свету.

Многи наши угледни сликари радили су и стварали у иностранству, и то је велико уметничко богатство. Драган Недељковић би волео да се све то уметничко богатство расејања једног дана врати у земљу порекла наших сликара. Али на путу испуњења те његове жеље стоје препреке: царинске, правне…

Сава Шумановић: Зима у Срему (1933)

„Уколико успем да нађем  неко дело нашег познатог сликара и пожелим да га вратим у нашу земљу, према постојећем закону, морам платити изузетно велику царину. Код других земаља то није случај. Ако нађете дело неког француског сликара и однесега у Француску, нико Вам неће наплатити царину и правити било какве правне и друге проблеме. Напротив, они ће Вам рећи једно велико хвала што сте дело једног француског уметника донели или вратили у земљу ауторовог порекла.“

Недељковић сматра да дела наших сликара у емиграцији двадесетих година прошлог века имају велику вредност.

„Наши сликари, који су живели у Паризу двадесетих година, Милан Коњовић, Сава Шумановић, Милуновић, пратили су тадашње светске трендове у уметности. Неокубизам, који је радио, рецимо, Сава Шумановић док је био у Атељеу код Андре Лoта, онда Коњовићев експресионизам од 1925. до 1938., представљају њихова најзначајнија дела. Тих дела код нас у Народном музеју има јако мало. Нажалост, због поменуте законске регулативе, многа од тих дела осуђена су да буду и даље у емиграцији, по неким подрумима, итд.

Имамо позитиван пример Руса који свугде по свету купују слике својих сликара који су стварали у емиграцији. То су већином сликари који су побегли од комунистичког режима.

Француска је земља која има богату културну баштину, а осим тога она је и велико тржиште уметничких слика, где долазе људи из целог света. Јапанци траже јапанске сликаре, Руси руске сликаре, Мађари мађарске сликаре, итд.

Поред приватних колекционара, најзначајна дела откупљују и музеји. Наши музеји не откупљују ништа јер немају фонда да плате“, истиче Драган Недељковић.

На наше питање шта садржи његова колекција и да ли има жељу да можда у Србији отвори музеј, Недељковић одговара:

„Знате, ја око двадесет година купујем дела наших сликара. Дуго сам у Француској, сви ме колекционари и трговици познају. Кад год имају нешто од уметничких слика и предмета са наших простора, зову мене. Није уопште лако наћи неку нашу слику, треба имати доста среће, па да, рецимо, на неком бувљаку нађете неку слику, на пример, Саве Шумановића. А можете да ломите ноге годину дана, или пет година, па да не нађете ништа. Знате, то није ни мало лак посао. Истина је, ја имам један значајан фонд сликара. Али ми не пада на памет да тај фонд ставим у камион и да на царини скоче  и  конфискују ми све то, а ја сам цео живот у то уградио.“

Недељковић каже да је, уместо подршком, окружен завишћу, како од чаршијских кланова, тако и од званичног културног естаблишмента.

„Код нас, нажалост, има много љубоморе, мутних радњи. Дешава се да прогласе праву слику да није права, а за фалсификат да јесте, и то из неких крајње личних интереса. То мало београдско тржиште држе два-три клана. Рецимо, мени се десило да донесем слику Милана Миловановића која је купљена у кући његове ћерке и која је заведена у књизи коју је издао Народни музеј 1960. године. Речено ми је за ту слику да је фалсификат. Нисам ја ту слику купио од неког београдског трговца, него сам је купио од ћерке сликара. Према томе, неко има интерес да ми минира слику. А за мене је то криминално дело“, каже Драган Недељковић, и додаје:

„Рецимо, један наш експерт, Никола Кусовац, који је алфа и омега тржишта уметничких слика, сам је рекао, у изјави неким новинама, да је дао двадесет хиљада стручних мишљења. Он се ту оградио: стручно мишљење је једно, сертификат друго“.

Ја сам тридесет година у Паризу. Али жалосно је да један човек одлучује о аутентичости уметничких дела свих сликара и свих епоха. То је једноставно смешна ствар. На Западу се тачно зна – један експерт може да буде за једног сликара, највише два, а не за све. Кад кажете тамо неком експерту да је, рецимо, код нас у Београду  један човек у Народном музеју експерт за све сликаре, људи се смеју, кажу: „Шта је то, каква је то земља?“, истиче Недељковић.

На питање шта га је толико мотивисало да се посвети сакупљању слика и колекционарству, Недељковић одговора:

„Ја сам и сам сликар. Трудим се да на неки начин браним то мало наше културе која је расута по свету, и трудим се да се то стваралаштво врати у земљу одакле сликар и потиче. Некада морам и да продам неке слике које тренутно имам да бих купио слику неког нашег сликара, јер се надам да ће она, пре или касније, завршити у неком нашем музеју. А ако се та иста слика налази у Паризу у неком подруму, онда се никада неће појавити у Србији и постати део уметничке збирке неког нашег музеја. Сматрам да свака слика коју купим није изгубљена за наш народ. Верујем да је то што радим на плану сакупљања нашег културног богатства смислено, и у нашем националном интересу. Надам се да ћу моћи, док сам жив, да донесем ту моју колекцију у Србију, а ако не успем, онда ће то урадити, надам се, мој син.“

Бата и Дадо

Бата Михајловић је јако велики сликар. Он је био члан групе „Кобра“, за коју код нас мало ко зна. Веома је цењен на Западу. Хтео је да поклони сва своја дела Панчеву, хтео је да му се направи неки легат или музеј. Међутим, није било одговора на такву племениту иницијативу. Имамо исти пример у Црној Гори. Имамо Дада Ђурића, који је светско име, налази се у свим великим музејима, да не набрајам, а у Црној Гори немају ни две његове озбиљне слике.

Што се тиче Дада Ђурића, имам веома озбиљну колекцију његових слика; имам слику Омаж Црној Гори Хотел Адамс  – то је уствари диптих. Она је била у једном приватном музеју у Њујорку. Та слика се налази у Дадовој монографији од Алана Боскеа, која је издата 1992. године, на две стране. То је једна једина слика посвећена Црној Гори. Купио сам ту слику, и не знам како бих преживео да нисам. Сматрам да свака слика коју купим није изгубљена за наш народ. Надам се да ћу моћи, док сам жив, да донесем ту моју колекцију овде, а ако не успем, онда ће то урадити, надам се, мој син. 

 

( Драган Недељковић, сликар и колекционар који живи у Паризу-Геополитика)



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*