nedelja, maj 26, 2019

Povratak kulturne baštine

Mnogi naši ugledni slikari radili su i stvarali u inostranstvu, i to je veliko umetničko bogatstvo. Dragan Nedeljković bi voleo da se sve to umetničko bogatstvo rasejanja jednog dana vrati u zemlju porekla naših slikara.

Dragan Nedeljković, slikar i kolekcionar, živi i radi u Parizu. Ima bogato životno i profesionalno iskustvo, ali i veliku želju da pomogne kulturi svoje zemlje. Živeći i radeći u Parizu, video je snagu kulture i osetio koliko ona može da doprinese porastu ugleda zemlje u svetu.

Mnogi naši ugledni slikari radili su i stvarali u inostranstvu, i to je veliko umetničko bogatstvo. Dragan Nedeljković bi voleo da se sve to umetničko bogatstvo rasejanja jednog dana vrati u zemlju porekla naših slikara. Ali na putu ispunjenja te njegove želje stoje prepreke: carinske, pravne…

Sava Šumanović: Zima u Sremu (1933)

„Ukoliko uspem da nađem  neko delo našeg poznatog slikara i poželim da ga vratim u našu zemlju, prema postojećem zakonu, moram platiti izuzetno veliku carinu. Kod drugih zemalja to nije slučaj. Ako nađete delo nekog francuskog slikara i odnesega u Francusku, niko Vam neće naplatiti carinu i praviti bilo kakve pravne i druge probleme. Naprotiv, oni će Vam reći jedno veliko hvala što ste delo jednog francuskog umetnika doneli ili vratili u zemlju autorovog porekla.“

Nedeljković smatra da dela naših slikara u emigraciji dvadesetih godina prošlog veka imaju veliku vrednost.

„Naši slikari, koji su živeli u Parizu dvadesetih godina, Milan Konjović, Sava Šumanović, Milunović, pratili su tadašnje svetske trendove u umetnosti. Neokubizam, koji je radio, recimo, Sava Šumanović dok je bio u Ateljeu kod Andre Lota, onda Konjovićev ekspresionizam od 1925. do 1938., predstavljaju njihova najznačajnija dela. Tih dela kod nas u Narodnom muzeju ima jako malo. Nažalost, zbog pomenute zakonske regulative, mnoga od tih dela osuđena su da budu i dalje u emigraciji, po nekim podrumima, itd.

Imamo pozitivan primer Rusa koji svugde po svetu kupuju slike svojih slikara koji su stvarali u emigraciji. To su većinom slikari koji su pobegli od komunističkog režima.

Francuska je zemlja koja ima bogatu kulturnu baštinu, a osim toga ona je i veliko tržište umetničkih slika, gde dolaze ljudi iz celog sveta. Japanci traže japanske slikare, Rusi ruske slikare, Mađari mađarske slikare, itd.

Pored privatnih kolekcionara, najznačajna dela otkupljuju i muzeji. Naši muzeji ne otkupljuju ništa jer nemaju fonda da plate“, ističe Dragan Nedeljković.

Na naše pitanje šta sadrži njegova kolekcija i da li ima želju da možda u Srbiji otvori muzej, Nedeljković odgovara:

„Znate, ja oko dvadeset godina kupujem dela naših slikara. Dugo sam u Francuskoj, svi me kolekcionari i trgovici poznaju. Kad god imaju nešto od umetničkih slika i predmeta sa naših prostora, zovu mene. Nije uopšte lako naći neku našu sliku, treba imati dosta sreće, pa da, recimo, na nekom buvljaku nađete neku sliku, na primer, Save Šumanovića. A možete da lomite noge godinu dana, ili pet godina, pa da ne nađete ništa. Znate, to nije ni malo lak posao. Istina je, ja imam jedan značajan fond slikara. Ali mi ne pada na pamet da taj fond stavim u kamion i da na carini skoče  i  konfiskuju mi sve to, a ja sam ceo život u to ugradio.“

Nedeljković kaže da je, umesto podrškom, okružen zavišću, kako od čaršijskih klanova, tako i od zvaničnog kulturnog establišmenta.

„Kod nas, nažalost, ima mnogo ljubomore, mutnih radnji. Dešava se da proglase pravu sliku da nije prava, a za falsifikat da jeste, i to iz nekih krajnje ličnih interesa. To malo beogradsko tržište drže dva-tri klana. Recimo, meni se desilo da donesem sliku Milana Milovanovića koja je kupljena u kući njegove ćerke i koja je zavedena u knjizi koju je izdao Narodni muzej 1960. godine. Rečeno mi je za tu sliku da je falsifikat. Nisam ja tu sliku kupio od nekog beogradskog trgovca, nego sam je kupio od ćerke slikara. Prema tome, neko ima interes da mi minira sliku. A za mene je to kriminalno delo“, kaže Dragan Nedeljković, i dodaje:

„Recimo, jedan naš ekspert, Nikola Kusovac, koji je alfa i omega tržišta umetničkih slika, sam je rekao, u izjavi nekim novinama, da je dao dvadeset hiljada stručnih mišljenja. On se tu ogradio: stručno mišljenje je jedno, sertifikat drugo“.

Ja sam trideset godina u Parizu. Ali žalosno je da jedan čovek odlučuje o autentičosti umetničkih dela svih slikara i svih epoha. To je jednostavno smešna stvar. Na Zapadu se tačno zna – jedan ekspert može da bude za jednog slikara, najviše dva, a ne za sve. Kad kažete tamo nekom ekspertu da je, recimo, kod nas u Beogradu  jedan čovek u Narodnom muzeju ekspert za sve slikare, ljudi se smeju, kažu: „Šta je to, kakva je to zemlja?“, ističe Nedeljković.

Na pitanje šta ga je toliko motivisalo da se posveti sakupljanju slika i kolekcionarstvu, Nedeljković odgovora:

„Ja sam i sam slikar. Trudim se da na neki način branim to malo naše kulture koja je rasuta po svetu, i trudim se da se to stvaralaštvo vrati u zemlju odakle slikar i potiče. Nekada moram i da prodam neke slike koje trenutno imam da bih kupio sliku nekog našeg slikara, jer se nadam da će ona, pre ili kasnije, završiti u nekom našem muzeju. A ako se ta ista slika nalazi u Parizu u nekom podrumu, onda se nikada neće pojaviti u Srbiji i postati deo umetničke zbirke nekog našeg muzeja. Smatram da svaka slika koju kupim nije izgubljena za naš narod. Verujem da je to što radim na planu sakupljanja našeg kulturnog bogatstva smisleno, i u našem nacionalnom interesu. Nadam se da ću moći, dok sam živ, da donesem tu moju kolekciju u Srbiju, a ako ne uspem, onda će to uraditi, nadam se, moj sin.“

Bata i Dado

Bata Mihajlović je jako veliki slikar. On je bio član grupe „Kobra“, za koju kod nas malo ko zna. Veoma je cenjen na Zapadu. Hteo je da pokloni sva svoja dela Pančevu, hteo je da mu se napravi neki legat ili muzej. Međutim, nije bilo odgovora na takvu plemenitu inicijativu. Imamo isti primer u Crnoj Gori. Imamo Dada Đurića, koji je svetsko ime, nalazi se u svim velikim muzejima, da ne nabrajam, a u Crnoj Gori nemaju ni dve njegove ozbiljne slike.

Što se tiče Dada Đurića, imam veoma ozbiljnu kolekciju njegovih slika; imam sliku Omaž Crnoj Gori Hotel Adams  – to je ustvari diptih. Ona je bila u jednom privatnom muzeju u Njujorku. Ta slika se nalazi u Dadovoj monografiji od Alana Boskea, koja je izdata 1992. godine, na dve strane. To je jedna jedina slika posvećena Crnoj Gori. Kupio sam tu sliku, i ne znam kako bih preživeo da nisam. Smatram da svaka slika koju kupim nije izgubljena za naš narod. Nadam se da ću moći, dok sam živ, da donesem tu moju kolekciju ovde, a ako ne uspem, onda će to uraditi, nadam se, moj sin. 

 

( Dragan Nedeljković, slikar i kolekcionar koji živi u Parizu-Geopolitika)



Pridružite se diskusijama na forumu
Odštampajte tekst

Ostavite komentar

(molimo ne ostavljajte predugačke komentare koji imaju više od 100 reči)



CAPTCHA
*