четвртак, децембар 14, 2017

Век погрома над Србима – Радисав Ристић

Србомржња “Праваша” и клера

  Није тајна да односи Срба и Хрвата готово никада у историји два народа нису красили пријатељски односи. Верске и политичке нетрпељивости, трвења у вези са територијалним решењима и несугласице око тумачења догађаја из прошлости, били су, поред осталог, вечни камен спотицања  у живљењу два народа. Све те „камене спотицања“, као препреке заједништву које су, иначе, прихватали обични људи, долазили су из дела такозваних интелектуалних кругова, нарочито, и пре свега, са хрватских простора.

          Посебно активни у изазивању „зле крви“ између Хрвата и Срба, били су у 19. и 20. веку „праваши“ – челници Хрватске странке права Анте Старчевић и Еуген Кватерник. Касније, доласком млађих снага на хрватској политичкој сцени, странку под називом „Чиста странка права“, преузима србофоб и ултранационални радикал Јосип Франко, кога Хрватска и данас слави као неуморног борца за „хрватску самосталност и неовисност“. Правац политичког деловања странке у којој је посебно место заузимала одбојност према свему српском, огледала се, поред осталог, у наметању схватања да су сви словенски народи пореклом Хрвати. Ни у било којој варијанти нису признавали постојање српске националности, а за Словенце су тврдили како су то „планински Хрвати“.

И Старчевић и Кватерник нису штедели речи када је требало игнорисати постојање српске националности. Међу бројним сведочанствима која одсликавају политички и србомрзитељски лик Старчевића, „оца домовине“ и „утемељитеља модерне хрватске државотворности“, спада свакако и обраћање Бошњацима у коме каже: „Бошњаци, знајте да за све вас не има будућности него ако се будете признавали и сматрали браћом једног народа и једне домовине, ако се упутите да Босна и Далмација бијаху и да опет морају бити огњиштем хрватске славе и величине“. У наставку им саветује како да се реше оних који се називају Србима. С тим у вези им поручује да ће те циљеве остварити „ако у Босни изопћите Србе онако како смо их ми изопћили“.

Великохрватске идеје „праваша“ крајем 19. и у 20. веку, посебно уочи и током Другог светског рата, прихватиле су и у пракси користиле усташе с Анте Павелићем на челу. Велику подршку за антисрпске ставове и злодела која су чинили над Србима, имали су од католичке цркве. Међу

бројним сведоћанствима о деловању католичког клера, недвосмислено говоре и речи надбискупа Алојзија Степинца који је у свом двневнику записао: „Да је веће слободе и довољно радника, Србија би за двадесет година била католичка“. Ту оцену Степинац је записао 1933. године, непосредно по повратку из Београда где је, у складу са ондашњим законом, као новоименовани надбискуп, положио заклетву краљу Александру. Заклетву је, међутим, погазио непосредно по успостављању Независне Државе Хрватске, пре капитлације Краљевине Југославије дакле, када је похитао да оснивање „слободне и независне хрватске државе“ честита Анти Павелићу и генералу Славку Кватернику. Такав поступак се свуда у свету назива издајством и кривоклетством. Тиме се, међутим, не завршава антидржавна делатност сада већ карднала Алојзија Степинца. Иако га поратне власти нису процесуирале за испољено антисрпство и благосиљање злочиначког усташтва, он није престајао са порукама упереним према новом државном устројству. Поред осталог, објавио је „Пастирско псмо“ у коме отворено напада нову државну власт чији је текст јавно читан у свим католичким црквама у Југославији. Изиритиран таквим деловањем Степинца, огласио се чак и Јосип Броз питањем: „Зашто никада није објављено пастирско псмо о убијању Срба, Жидова и Цигана“.

Став католичке цркве према српству и Србима није се изменио ни у току верско-грађанског рата током деведесетих година прошлог века. Антисрпске ставове у то време јавно је испољавао и Свети Отац папа Јован Павле Други, који је подржавао Клинтонову администрацију у бомбардовању Србије тражећи да се „објави рат рату“. Због отвореног залагања и благослова америчког бомбардовања Срба, које је тражио „без одлагања“, папу су осудили многи  интелектуалци у свету, па чак и људи из католичке цркве. Тако, на пример, италијански католички свештеник Албино Бизото, како преносе италијански медији, бомбардовање Србије је осудио речима „да не разуме оне који проповедају милосрђе и војну интервенцију у исто време“

Хрватски изливи мржње

Оптужбе Хрватске за геноцид који су Срби, наводно, починили над Хрватима током верско-градјанског рата на просторима бивше СФРЈ, више су него лицемерне. Приписујући геноцидност Србима, данашње хрватско руководство са Ивом Јосиповићем и Јадранком Косор на челу, има поред осталог за циљ да, као и њихови претходници Месић и Туђман, прикрије очигледне и историјски необориве чињенице о злочинима Хрвата над Србима не само током сукоба у последњој деценији протеклог века, већ и о историјској мржњи и доказаним злочинима почињеним над Србима  пре и у време ратних сукоба који су обележили двадесети век. Злочине почињене над Србима током “Бљеска” и “Олује”, о којима ће касније бити више речи, Хрвати данас славе као легитимне ослободилачке поступке. То, свакако, не иде у прилог једностраним српским залагањима да се, после свега, начине први кораци у продубљивању добросуседских односа. Хрватима је до тога изгледа најмање стало, што је недавно,  на неки начин, потврдила и госпођа Тања Фајон, посланица Еврпског парламента. Она је, поред осталог, снажно осудила нападе Хрвата на Србе повратнике, као и бројне туристе који су похрлили на хрватску обалу Јадранског мора. Отворено је рекла да су у Хрватској присутни “мржња и националстички испади”.

 

 

Комплетан текст читајте ОВДЕ



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*