среда, децембар 13, 2017

Робин де Рајтер:Ко је убио Слободана Милошевића и зашто?

Књига холандског истраживача, историчара и новинара, Робина де Рајтера: „Ко је убио Слободана Милошевића и зашто?“  је написана у име истине.  Она садржи све актуелне чињенице и детаље у вези са ратом на Балкану, Трибуналом и суђењем Слободану Милошевићу. Читајући је, читалац постаје поротник који ће, на основу  чињеница, а не претпоставки, бити у стању да сам разоткрије стварни ток догађаја на Балкану и донесе сопствене закључке.


 

 

 

 

***

****************************************************

************************************************

*************************************

 

 

 

 

Књига Робина де Рајтера:

„Ко је убио Слободана Милошевића и зашто?“

Књига  холандског истраживача, историчара и новинара, Робина де Рајтера: „Ко је убио Слободана Милошевића и зашто?“   садржи све актуелне чињенице и детаље у вези са ратом на Балкану, Трибуналом и суђењем Слободану Милошевићу. Читајући је, читалац постаје поротник који ће, на основу  чињеница, а не претпоставки, бити у стању да сам разоткрије стварни ток догађаја на Балкану и донесе сопствене закључке.

 

 

Делове из ове књиге преносићемо у наставцима:

1  Нови светски поредак
2  Мистериозна смрт Слободана Милошевића
3  Тајни програм
4  Историја Балкана
5  Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина
6 Стварање анти српског расположења
7  Тајна Сребренице
8  Косово
9  Слободан Милошевић
10  Трибунал за бившу Југославију у Хагу
11  Оптужба
12  Одбрана:уводни говор Слободана Милошевића 31.августа 2004.године
13  Изјаве сведока са заседања Трибунала
14 Македонија
15  Хашки херој
16  Распад Србије

Прилог 1: Сребреница: Прећутани извештај
Прилог 2: Сребреница и политика ратних злочина
Прилог 3: Конференција у Братислави (2000)

 

УВОД

Деведесетих година прошлога века свет је био очевидац дугогодишње кризе у Југославији и ужасног грађанског рата у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову. Званично се тврдило да југословенски председник Слободан Милошевић сања о Великој Србији и да су он и српски народ одговорни за рат на Балкану. Милошевић је представљен као екстремни националиста, чија идеологија почива – баш као и у антисемитским, нацистичким тирадама – на мржњи и презиру према свему ономе што није српско у Југославији. У покушају да  се земља очисти, почело се са протеривањем и елиминисањем вих непожељних етничких група. Сви босански Муслимани и косовски Албанци постали су жртва новог холокауста. Срби су жигосани као нови нацисти, а Слободан Милошевић је добио титулу балканског касапина.

Медијима су кружиле потресне слике концентрационих  логора, маса убијених грађана и приче о геноциду, силовању и етничком  чишћењу. Светски медији су јавно прогласили Србе нацистима. У свом говору поводом празника Мемориал Даy амерички председник Бил Клинтон је рекао следеће: „Милошевићева влада је, баш као и нацисти у Немачкој, дошла на власт тако што је успела да натера становништво да презире друге расе и народе и да верује да они немају право на постојање.“
Захваљујући штампи која је обиловала застрашујућим и потресним појмовима као што су етничко чишћење и концентрациони логори, поређење са нацистичком Немачком и гасним коморама у Аушвицу  брзо се наметнуло. Јавно мњење је на тај начин убеђено у неопходност спречавања хуманитарне катастрофе и неизбежност мировне интервенције НАТО –а. Запад мора да освоји Србију и ослободи је од нацизма.

После НАТО интервенције,1.априла 2001, рано ујутру, југословенски председник Слободан Милошевић ухапшен је због злоупотребе власти и положаја и проневере новца. Двадесет осмог јуна изручен је Међународном трибуналу за бившу Југославију у Хагу.

Смрт Слободана Милошевића је повод да се ова књига, која је пре три године објављена на италијанском и немачком, сада објави и на холандском. Она садржи све актуелне чињенице и детаље у вези са ратом на Балкану, Трибуналом и суђењем Слободану Милошевићу.

Смрт Слободана Милошевића је окончала хашки процес. Врховни ужилац Карла дел Понте не жали због маратонског суђења Слободану Милошевићу. Она сматра да се није радило само о пресуди бившем председнику, већ и о жртвама у чије име је било неопходно да се говори о чињеницама рата на Балкану. Милошевић се са тиме потпуно слагао, а познавао је  чињенице и те како добро. И он је увек изнова тврдио да истина о рату мора да се обелодани.

Сада је на историчарима да донесу суд о бившем председнику и правим узроцима ратова на Балкану. Непристрасном анализом  праве позадине ових ратова, ова књига доприноси тој тежњи.

Велики број историјских чињеница и података у овој књизи не слаже се са сликом коју многи имају о Слободану Милошевићу. Кључне личности у стварању те слике су људи који припадају хашком суду. И они нису сами.

Ова књига је написана у име истине.
Њен циљ је да  читаоци стекну озбиљан увид у оно што се заиста у Југославији десило. Подаци потичу из најпоузданијх извора. Читајући је, читалац постаје поротник који ће, на основу  чињеница, а не претпоставки, бити у стању да сам разоткрије стварни ток догађаја на Балкану и донесе сопствене закључке.

Важно је напоменути да ова књига није уперена ни против једног балканског народа (Хрвата, Босанаца, Срба, Албанаца, Рома,) јер сви су они  били, и јесу, жртва политичких махинација.

 

Реч аутора

Поред истраживача и архивара са којима већ годинама сарађујем, неколико признатих историчара и научника изузетно ми је помогло у раду на овој књизи. 

Посебно се захваљујем холандском адвокату и саветнику Слободана Милошевића, господину Н.М.П. Стајнену.

У завршној фази писања ове књиге, Јан Клетон радио је од јутра до мрака заједно са мном. Захваљујем му се за његов велики допринос у кориговању  текста.

Разговори са Ником Варкевисером,  чланом организација  Слободан Милошевић Фреедом Центре и  Међународни комитет за одбрану Слободана Милошевића (ИЦДМ),  представљали су такође важан извор  детаљних информација.

Раинер Руп, немачки новинар-истраживач, у многоме је заслужан за увиде које сам стекао и  покушао да изразим у овој књизи. Раинер Руп радио је више од десет година у главном штабу НАТО-а у Бриселу, где је, као функционер, имао приступ тајним документима и информацијама.

Писац и новинар, Мишел Колон, дозволио ми је да употребим неке информације и фотографије из његове изузетне книге  Блефирање – Велике силе, Југославија и будући ратови.

 

 

Белешке о писцу

Робин де Рајтер рођен је 6. марта 1951. године у Енсхедеу, Холандија. Рано детињство провео је у свом родном граду. Касније се са својим родитељима реселио у Шпанију где је студирао теологију, историју и шпански. Дипломирао је 1974 године. Робин де Рајтер је, после краће болести, умро 2007. године.

Започео је каријеру као фрееланце писац за часописе на шпанском језику. Захваљујући чланцима из области религије и политике, стекао је име у Латинској Америци, Сједињеним  Државама и Европи. Његова књига Џорџ В. Буш и мит о ал-Каиди: прикривена сила иза терористичких напада 11.септембра 2001. имала је велики успех на међународним сајмовима књига и стекла популарност широм света. У Холандији, ова књига добила је 2005.године награду Фронтиер. Иако су при додели  награде у Амстердаму присуствовали представници свих холандских медија,у холандској штампи није се могла прочитати ни реч о овој књизи!

Робин де Рајтер познат је по свом изузетном истраживачком раду.
Његове књиге преведене су на неколико језика и издате у  преко четрдесет земаља. Међународна познанства која има, и активно знање седам језика, омогућују му приступ великом броју извора информација. Оно што је карактеристично за њега, јесте  изузетно добро познавање чињеница и изванредан увид у геополитичке односе. Пише кристално јасно и непристрасно, што је у данашњем новинарству веома ретка, а у Холандији већ скоро и сасвим ишчезла појава.

Новинарство које се бави истраживањем практично више не постоји. Само тек понеки издавач, уредник програма или независни новинар усуде се да се прихвате овог опасног и захтевног посла. Опасан је  колико због објективних услова,толико и због тога што су у питању огромни политички и економски интереси. Југославија, Авганистан, Ирак, Иран … све су то варијације на исту тему – тему намерно изазваних конфликата.

Од како је наступила ера компјутера, новинар се лагодно прошета  по интернету,обави неколико телефонских разговора и вест је потврђена. Резултат тог слепог поверења у светске новинске редакције и медијске центре, јесте стварање искривљене слике о ономе што се стварно дешава. Често ни сами новинари нису свесни да је у питању цензура и манипулација вестима у светским размерама. Истина се не открива, а новинар, од кога би иначе требало стрепети, постаје обичан, безазлен преносилац лажних информација. Поготову је узнемиравајуће то што просечној холандској читалачкој публици то нимало не смета. Штавише и сами коментатори и политичари позивају се на ове чињенице!

Робин де Рајтер знао је већ 2001. шта се у Југославији заиста дешава. Његово истраживање појавило се 2003. године у специјалној италијанској едицији. Допуњено холандско издање састављено је са  највећом могућом пажњом. Књига нам разоткрива стварне чињенице и мотиве везане за смрт Слободана Милошевића, пропаст Југославије и пропаст Србије.

Искрено се надам да ће на истину, коју нам ова књига открива о ратовима на Балкану, о Трибуналу за бившу Југославију и о смрти Слободана Милошевића, реаговати широка читалачка публика.

Барт Ваудстеин

 

***

Књигу издаје:

Издавачка кућа Metaphysica
Солунска 10, Београд
+381-11-292-00-62;
metaphysicster@gmail.com

***


*************************************************

 

 Глава 1

НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК

Да би се боље разумео контекст и позадина ратова на Балкану, као и смрт Слободана Милошевића, морам да се осврнем на своју књигу „Џорџ В. Буш и мит о ал – Каиди: Прикривена сила иза терористичких напада 11.септембра 2001.“ У њој сам показао како се већ деценијама иза светске политичке сцене једна велесила бави рушењем постојећег „светског поретка“ да би могла да успостави Нови Светски Поредак.Та намера (иначе доларске новчанице су већ дуже време украшене следећим натписом – Novus Ordo Seclocrum), остварује се изузетно пригодно и смишљено, тачно двеста година после Француске револуције, наиме 1989: Источни блок се распада. Готово у исто време, на почетку првог рата у Заливу, амерички председник Џорџ Буш сениор најављује свој New World Order тј. Нови светски поредак. За време рата у Заливу сви који су писали говоре за америчког председника користили су израз ‘Нови светски поредак’ малтене као фетиш.Седамнаестог новембра 1990. Буш је грађанима Прага потврдио: „Ситуација у области Залива нуди перспективе за Нови светски поредак.“

Шеснаестог јануара 1991 Буш је, између осталог, рекао: „Ово је историјски тренутак. Последњих година постигли смо велики напредак у нашој намери да окончамо дуги период хладног рата. У стању смо да нашој и будућим генерацијама обезбедимо Нови светски поредак.“ Првог фебруара 1991. у Форт Гордону, Џорџиа, изјавио је: „Нема простора за агресију у персијском заливу, а ни у Новом светском поретку који покушавамо да остваримо.“ После рата у Заливу, у говору под називом „Оквир за мир“ који је одржао у Конгресу , Буш каже: „До сада смо познавали наш свет као подељен свет. Сада је на видику један нови свет у коме се назире нада у Нови светски поредак.“А за рат у персијском заливу, рекао је: „Овде проверавамо како функционише Нови светски поредак.“
У часопису Strategypaper (PNAC) од 3. септембра 2000, пише:“Процес преласка из старог у Нови светски поредак трајаће вероватно дуго, осим ако не дође до неке катастрофе, као што је Перл Харбур, која би деловала као катализатор.“  Годину дана касније, 11. септембра 2001, свет је био очевидац напада на Twin Towers и Пентагон. Убрзо после ових догађаја Давид Рокфелер је изјавио: „Стојимо на рубу промена светских размера. Оно што нам је потребно је пригодна и свеобухватна криза због које ће се све земље приклонити Новом светском поретку.“ У овом новом поретку неће постојати независност, владе, краљевине, републике, покрајине. Сила иза овог поретка господари светским протоком новца, централним банкама и највећим мултинационалним компанијама. Оне одрећују у свим „демократским“ земљама састав влада, штампе и медија којима те владе управљају. Преко кредита готово све земље биће доведене у зависан положај. Владе које покушају да сачувају независност руше се ако не политичком пропагандом, онда економским санкцијама или војном силом.Да би се такви поступци оправдали шаљу се информације и вести у облику савршене комуникације: пропаганде. Све ово има само један циљ:потпуна контрола света.Сви велики политички, економски и војни догађаји у прошлом веку служили су тој сврси. Да, ова сила је годинама унапред припремала све ратове, а посебно Први светски рат, Други светски рат и Хладни рат. Циљ међународне владајуће класе је да се моћ и слобода посебних народа укину и створи једна врста светске државе у којој би појединац, од рођења до смрти, могао бити под контролом. Неколико изузетно утицајних породица делимично управља Новим светским поретком. Ове анонимне породичне династије живе на различитим местима у свету. Оне су невидљива сила иза најважнијих предузећа,медијских центара и финансијских институција и одређују како и шта водећи светски политичари морају да раде. Њихов утицај је незамислив и прожима све важне видове људског живота у области политике, образовања, религије,финансија и масмедија. Продрли су и у науку, учинили је финансијски зависном и на тај начин подложном манипулацији (имајте овде на уму Рокфелер-, Карнеги- и Гагенхајм фондације).

ВОЈНИ ЗАДАЦИ НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА

Освајање света је започело 1945 године. Такозвани Хладни рат водио се из више разлога. Између осталог, дугогодишња жеља за стварањем светске војске могла је коначно да се оствари. Стално су нас суочавали са апокалиптичном опасношћу која нам прети од стране Совјета; таква опасност никада није заиста постајала. Моћ Совјетског савеза систематски се преувеличавала да би се оправдало формирање међународног војног савеза за који је створена основа одмах после Другог светског рата. (1)

У циљу одбране Западне Европе од евентуалне совјетске војне агресије,1949. године формиран је НАТО. Међутим, прави разлог настанка НАТО-а није била потреба да се заштите европски народи, већ да се успостави потпуна контрола над Западном Европом. Важно је скренути пажњу на чињеницу да је „велики непријатељ“, Варшавски пакт, настао тек шест година касније, односно 1955. По члану 5 Северноатланског уговора, НАТО је искључиво одбрамбени савез и има обавезу да пружи заштиту некој чланици савеза само у случају да је нападнута споља.

Рушење социјализма у земљама Источног блока учинило је постојање НАТО-а сувишним. Да би се НАТО одржао морали су пошто пото да се нађу нови аргументи. У часопису Frankfurter Allgemeine Zeitung од 2.априла 1998. године амерички министер одбране Коен изјавио је да се будућа стратегија савеза мора усмерити ка пројекцији моћи уместо да се ограничи на задржавању крутог одбрамбеног карактера. Убрзо затим презентована је нова варијанта: Активирање у кризним ситуацијама или Рат у име хуманитарног мира. У Новом стратешком концепту може се између осталог прочитати следеће:

• Војне снаге, које су оперативне у свим предвиђеним околностима, чине такође основу војних снага савеза који има обавезу да доприноси спречавању сукоба и савладавању кризних ситуација које
нису обухваћене чланом 5.
• Војне снаге савеза морају бити спремне да допринесу спречавању сукоба и могу се активирати у кризним ситуацијама које нису предвиђене чланом 5.
• Те мере предостожности омогућавају војним снагама НАТО-а да делују у кризним ситуацијама које не потпадају под члан 5, и стварају услове за кохерентни одговор савеза у свим могућим ситуацијама.
• Војне снаге НАТО-а морају бити и у будућности спремне да гарантују заједничку одбрану и да, истовремено, ефективно учествују у кризним ситуацијама које нису обухваћене чланом 5.
• Када војне снаге савеза доприносе савладавању кризне ситуације војним ангажовањем, дужне су да воде рачуна о сложености и разноврсности ризика, ситуација и захтева; у то су укључене и хуманитарне кризе.
• Неке кризне ситуације, које нису обухваћене чланом 5, могу бити исто толико захтевне као и задаци заједничке одбране.
• Обим, мотивација, расположивост снага, подручје дејства војних снага савеза морају бити у сагласности са обимом заједничке одбране и обимом евентуалних кризних ситуација. То може бити
краткотрајно ангажовање локалног карактера, али и ван географског подручја савеза.
• Међународне војне снаге, посебно оне које служе као замена у случају потребе заједничке одбране или у случају кризних ситуација које нису обухваћене чланом 5 – јачају солидарност.

Канцелар Г. Шредер изјавио је на конференцији за штампу одржаној 25.априла, одмах после потписивања Новог стратешког концепта, следеће: „Сложили смо се да и убудуће може доћи до интервенција једино ако за то постоји одлука Савета безбедности. Нека изузећа се могу допустити, али никако не смеју постати правило, поготову не мимо рада Савета безбедности.“
У тајном документу од 19. маја 2000 стоји да, у случају да ситуација то захтева, НАТО може да интервенише и ван подручја покривеног уговором. Таквим проширивањем овлашћења, НАТО мења свој
карактер: његова функција престаје да буде само одбрана националних територија чланица савеза и он постаје војни, агресивни инструмент за остваривање интереса широм света. Штавише дозвољава се, из предострожности, и употреба нуклеарног оружја. Све ово стоји у тајном документу (NC-400/2) који је прихваћен у такозваној ‘немој процедури’. Касније је то у једном интервјуу потврдио Јошка Фишер,немачки министар спољних послова. Некадашњи „одбрамбени“ савез је тако постао офанзивна војска. НАТО се представља као такозвани нови светски „миротворац“. У ствари, НАТО,под водством америчке војске, има carte blanche да нападне и окупира суверене државе не обазирући се на демократске принципе Уједињених Нација. У оквиру НАТО-а могу се формулисати и остварити неприкривени интереси. Тако, на пример, од реформисања НАТО-доктрине 1992. године, заштита снабдевања индустријских земаља сировинама постала је експлицитни задатак савеза.

ЕКОНОМСКА СИЛА НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА

У Новом светском поретку Међународни монетарни фонд (ММФ) и Светска банка представљају инструменте помоћу којих се друге земље уништавају, а затим користе као колоније. Те територије немају више ни своју владу, ни своје установе, ни свој буџет, ни своје границе. Ове колоније само на папиру имају владу која стоји под директном присмотром Међународног монетарног фонда. По мишљењу канадског професора и економа Majkla Cosudovskog, Wall Street управља ММФ-ом и Светском банком. Седиште Међународног монетарног фонда је у Вашингтону. Тачно преко пута је главни улаз у зграду Светске банке. Главни финансијски играчи основали су обе ове институције на конференцији одржаној 1944 године у америчком летовалишту Бретон Вудс у Новом Хемпширу. У почетку је Светска банка радила под називом „Међународна банка за развој и даљу изградњу“. ММФ је започео своје финансијске делатности 1. марта 1947.године.

Првобитни задатак био је: унапређивање међународне сарадње на пољу монетарне политике; омогућавање уравнотеженог пораста светске трговине; унапређивање стабилности новчаног курса; рад на остваривању мултилатералног система плаћања; давање средстава из фондова са одговарајућим покрићем на располагање земљама чланицама у случају тешкоћа са платним билансом и смањивање великих осцилација у међународном платном билансу. С обзиром да је већина ових задатака отпала, ММФ је преузео овлашћења Светске банке и од тада покушава да представи себе као организацију за помоћ у развоју. Обе организације имају скоро неограничену моћ. У могућности су да заваде народе, да смање просечни приход у једној земљи (далеко испод нивоа у индустријским земљама) и да одреде куповну моћ у било којој земљи по сопственом нахођењу.Ово задње постижу тако што ограниче проток новца у датој земљи или јој забране коришћење сопственог економског прихода. Штавише принуде је да извози своје производе под условима које на светском тржишту диктира систем конкуренције. Распад легалног економског система ствара основу за изазивање друштвених немира, дестабилизацију независних држава, рушење институција и, у екстремним случајевима, може довести до рата. И то управо у оном тренутку који је стварна владајућа класа изабрала.

Ове две институције основане у Бретон Вудсу структурално крче пут за глобализацију финансијског и економског света. Од самог почетка оне нису биле ништа друго до средство за заштититу стратешких интереса великог капитала. И сада су то исто, с тим што више не мора ни да се води рачуна о јакој радничкој класи с обзиром да је ова политички потпуно подељена и дезорјентисана. Зато је стварност таква: ма где се, у име финансијских владалаца света, ММФ наметне као решавалац кризе и умеша у интерна питања једне земље, обичне људе и раднике у тој земљи очекују изузетно тешка времена.Обе институције одговорне су за распад албанског банковног система што је довело економију у овој земљи на руб пропасти. Оно што је уследило после насталог хаоса, показује право лице америчких и европских мултинационалних компанија. Нафтне корпорације као што су Оксидентал, Шел и Британски Петролеј у међувремену су се устремиле на богате, још неискоришћене албанске резерве нафте. Западни инвеститори гледали су са жудњом на албанске залихе хрома, бакра, злата, никла и платине.

Аденауер фондација радила је у тишини за немачке рударске корпорације.

Једна од многих земаља коју такође треба поменути, а чији је крах заслуга Монетарног фонда и Светске банке, је Замбија. Једна велика организација за светски развој, „World Development Movement“ (WDM), из Лондона, тврди да су десетине хиљада незапослених, пропаст важних сектора производње, социјални немири и знатни пораст сиромаштва – последица реформи које су ове две институције наметнуле Замбији. Индонежански председник Сухарто није био миљеник ММФ-а. У последњим данима своје владавине устао је против елите моћника. Зато је, колико је то год било могуће, саботирана индонежанска монетарна политика. Бивши шеф ММФ-а, Камдесус, рекао је у свом говору поводом напуштања функције: „Створили смо такве услове због којих је председник Сухарто био приморан да да оставку.“ А то значи следеће: свесно је произведена људска трагедија ради остваривања политичких циљева. Просечни приход по глави становника је преполовљен, завладало је сиромаштво, верска нетолеранција се распламсала и ужасни грађански рат се проширио по острвима.
Да се либерално и хришћанско јавно мњење не би узнемирило, стално се наглашавају позитивне социјалне намере обеју институција. Поготову Светска банка непрекидно тврди да ради на сузбијању сиромаштва.Међутим, очигледно је да све земље само још сиромашније излазе из криза за које су ММФ и Светска банка одговорни. Кен Ваткинс, члан хуманитарне организације „Oxford Committee for Famine Relief“, је врло јасан када су у питању ММФ и Светска банка: „Оне не сузбијају сиромаштво; напротив, оне га стварају.“

За професора Cosudovskog обе ове институције нису ништа друго до инструменти за вођење рата: „Када делегација ММФ-а посети неку земљу и као услов за нове кредите поставља поништавање постојећих социјалних и економских кредита, то води физичком уништењу које се може упоредити са бомбардовањем. ММФ обавезује на затварање болница, школа и фабрика што коначно има за резултат уништење дате земље.“ По мишљењу научника и писца, Марије Мис, рат у Југославији био је директна последица неолибералне политике глобализације која је, у међувремену, и у многим другим земљама довела до сличних етничких сукоба, депортација и масовних убистава. Прво долази до краха националне економије. То се постиже тако што ММФ и Светска банка наметну некој земљи монетарну политику штедње и стабилизације новчане јединице да би јој економија „оздравила“. У Сомалији, Руанди, Перуу, Колумбији а, такоде, и у Југославији, коришћени су такозвани етнички и религиозни мотиви да би се објаснило зашто се један део осиромашеног становништва окренуо против другог.

Како долази до једне такве интервенције и како се елиминише отпор појединачних земаља?

Као прво ММФ и Светска банка захтевају замрзавање плата – банке, фабрике и јавне установе се уништавају. Затим се кредити и трговина са овим земљама блокирају. Оживљавају се разне националистичке партије. Њихове присталице се у иностранству школују,наоружавају и припремају за улогу ослободиоца (то је једна од надлежности ЦИА-е). У току свог постојања ЦИА се интензивно бавила ширењем дестабилизације по целом свету. Од недавно су организације као што је на пр. „Endowment for Democracy“ преузеле активности ЦИА-е и потпуно се отворено мешају у унутрашња питања других земаља.

—————————————————————————————————

(1) Мишел Колон: Блефирање – велике силе, Југославија и будући ратови, Берхем 2000, 160. За време Хладног рата милијарде су уложене у војску и оружје за масовно уништење.

 

 

***

*************************************************

 

Глава 2

МИСТЕРИОЗНА СМРТ СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА

 

Слободан Милошевић је 11. марта 2006. у 10 сати ујутру затечен мртав у својој затворској  ћелији у Схејвенингену. Тужилаштво је дало захтев за аутопсију. Према извештају Холандског института за  судску медицину узрок смрти је срчани инфаркт. Патолози су констатовали две врсте срчаних проблема које су могли да доведу до инфаркта.

Поред аутопсије, Тужилаштво је затражило да се изврши и токсиколошка анализа којом би се утврдила, односно одбацила могућност тровања.Токсичне материје нису нађене. „Извесна количина преписаних лекова нађена је у телу Милошевића, али не у опасним количинама“,изјавило је Тужилаштво. Милошевић је, дакле, умро природном смрћу. Недељу дана касније бивши председник сахрањен је у свом родном месту Пожаревцу. Тиме се ствар окончала. Политичари, штампа и медији утонули су у апсолутну тишину…

Haski Tribunal

Међутим, није тако било непосредно после његове смрти. Милошевић је за време апотеозе хашког трибунала просто и кратковидо представљен као Хитлер који је избегао заслужену казну. Речи Кристине Аманпурс, извештача CCN, то одлично илуструју: „Када је дошао на власт, учврстио је свој положај и од самог почетка одређивао шта ће се на Балкану десити. Починио је најтеже злочине против човечанства које су, после Другог светског рата, Европа и свет видели. Његови непријатељи и жртве знају га као балканског касапина.“ Ни часопис New York Times од 12.марта 2006, не говори о Милошевићу боље: „Био је то  хладнокрвни властодржац који је од Хрватске 1991 па до Косова 1999 беснео у разним ратовима. Сасвим је пореметио већ лабави однос власти у Југославији, који је по сопственим речима бранио, а веома се  чудио што му земљу тако насилнички уништавају. Био је  човек увек спреман да истину изманипулише силом. Штавише, Милошевић је наново пронашао хрватске фашисте из Другог светског рата“. Овај реномирани часопис бесрамно изврће историјске чињенице јер му то у датом тренутку одговара. Наиме, у Другом светском рату убијено је  900.000 Срба и Јевреја и за тај застрашујући злочин одговорне су озлоглашене хрватске усташе. А да је у Милошевићево време овакво политичко наслеђе из фашистичког периода одиграло велику улогу у идеологији надолазећег хрватског национализма и сепаратизма – то се чак и не спомиње.

Слободан Милошевић је био већ дуже време пре своје смрти болестан. Чудно је да се његово здравствено стање погоршало од почетка суђења у фебруару 2002. Због тога се судски процес редовно прекидао. Упркос томе, Трибунал није сматрао да постоје разлози за забринутост;
Милошевићево здравствено стање било је под редовном контролом висококвалификованог медицинског особља затвора у Схејвенингену. Да „особље“ чине – један лекар опште праксе и једна медицинска сестра, то се притом није спомињало. Лечење Милошевића у току прве године његовог заточеништва састојало се од једног аспирина дневно. Касније је добијао лекове који су имали пре свега успављујуће дејство.

Овакав медицински третман је од самог почетка оштро критикован. Један од Милошевићевих саветника, адвокат Зденко Томановић, изјавио је да се здравље његовог клијента систематски подрива. Руски лекар, Др.Лав Бокериа са познатог, специјалистичког Института Бакуљев, рекао је новинарима следеће: „Последње три године непрекидно смо инсистирали да се Милошевић пошаље у болницу да би доктори могли да поставе тачну дијагнозу, али без успеха. Да је Милошевићу било допуштено да оде на било коју специјалистичку клинику, као што је, рецимо, наш медицински центар, преузело би се одговарајуће лечење и живео би још дуго.“

Већ маја 2003, група од тринаест немачких лекара писменим путем се обратила Трибуналу изражавајући своју забринутост због здравља господина Милошевића. Сугестије доктора су одбачене и адекватна терапија је изостала. Штавише, изостала је и било каква реакција на касније писмене протесте исте групе лекара.

Група доктора коју је одредио сам Трибунал установио је следећу дијагнозу: „Секундарна оштећења на разним органима, изузетно висок крвни притисак који у одређеним условима може довести до можданог или срчаног удара као и смрти.“ Врховни тужилац Карла дел  Понте поводом здравственог стања Милошевића изјавила је за  часопис Neuen Zurcher Zeitung од 18. јула 2003 следеће: „Што се тиче његовог здравља, Милошевић се осећа изузетно добро. Многи шесдесетогодишњаци пате од хипертензије. Надам се да немате утисак да смо га запустили.“

Медицински налаз од новембра 2005 године показао је присуство „непознатих“ лекова у крви Милошевића. Они, иначе, неутралишу дејство лекова против високог крвног притиска.Зато је Милошевић затражио од Трибунала дозволу да га лече руски специјалисти. Доктори са Института Бакуљев допутовали су у Хаг и прегледали Милошевића. Констатовали су да су у стању да га на  својој клиници излече.Дванаестог децембра 2005 године, Милошевић је уручио молбу да га пребаце на Институт Бакуљев ради лечења. Молбу је Трибунал одбио са образложењем да је формално некоректна. Поред тога, речено му је да ће се молба узети у обзир једино у случају да се гарантује његов повратак да би суђење могло да се оконча. Руска влада је званично 18. јануара 2006 дала гаранцију да ће Милошевић, после лечења, бити на располагању Трибуналу. Упркос томе, молба је 23. фебруара 2006 одбијена. Следећег дана Милошевић је изјавио да ће се жалити.

Карла дел Понтеје бранила одлуку Трибунала објашњењем да Милошевић у затвору има сву неопходну медицинску помоћ и квалитетну негу. (2) А одмах после његове смрти, изјавила је за италијанске новине Republica следеће:„Чудно је, али наравно није немогуће, да је тако изненада умро а да доктори нису приметили како му се здравствено  стање много погоршало.“

Флоренс Артман, Џефри Најс и Карла дел Понте

Флоренс Артман, Џефри Најс и Карла дел Понте

 

Многи сматрају да је званични извештај о узроку Милошевићеве смрти лажан.Ивица Дацић, председник Социјалистичке партије Србије (СПС), каже: „Милошевић није умро у Хагу, он је убијен у Хагу“. Руски генерал Леонид Ивашов изјавио је: „То је политичко убиство по наруџбини.“ Према речима Ника Варкенвисера,  члана међународног центра за слободу Слободана Милошевића (Slobodan Milošević Freedom Centre), смрт бившег српског председника је по  Уговору о незлостављању (члан 16) последица суровог и нељудског третмана. „Начин на који се поступало са Слободаном Милошевићем, а поготову када је реч о судијама Робинсону, Квону и Бономију, довољан је разлог да се Трибунал оптужи за убиство.“

Владимир Кршљанин,  члан центра за слободу Слободана Милошевића, је изјавио да многи Срби мисле да се ради о убиству са предумишљајем.

У холандским новинама  Таргетс (април 2006) пише: „Милошевићу је од самог почетка ускраћиван адекватан медицински третман, чак и после захтева руских лекара урученог новембра 2005 год. и дате гаранције од стране руске владе да ће се после лечења вратити у Хаг. То што су судије одлучиле да му се не изађе у сусрет, и то два пута узастопце, већ је довољан разлог да се Трибунал оптужи за убиство са предумишљајем.“

Све српске новине, без изузетка, објавиле су вест о Милошевићевој смрти следећим речима: „Хаг је убио Милошевића.“

Присуство српског министра Расима Љајића за време аутопсије требало је да распрши све сумње у вези Милошевићеве смрти. Међутим, оно је имало супротан ефекат јер је познато да је господин Љајић био његов заклети непријатељ. А то да је породица Слободана Милошевића инсистирала на независној аутопсији ван Холандије, једноставно се игнорисало!

Самоубиство није било искључено као могући узрок смрти. Пошто се суђење приближавало крају, требало је да Милошевић буде зрео за тај очајницки чин. Врховни тужилац Карла дел Понте је рекла: „Није искључено да је Милошевић извршио самоубиство да би тиме искористио последњу прилику да покаже свој понос и презир према Трибуналу.“ Такође је уз благонаклони осмех додала да „није први пут да оптужени изабере смрт пре пресуде.“ Наиме, шест дана пре Милошевићеве смрти, нађен је мртав у својој ћелији Србин Милан Бабић. И у овом случају се твдило, иако није било никаквих доказа, да је у питању самоубиство. Све уобичајене мере предострожности биле су предузете; једна од њих је контрола затвореника на сваких пола сата. Бабићева смрт остаје загонетка, а надлежни одбијају да дају било какав исказ.Хајкелина Верајн Стјуарт, запослена у организацији Амнестy Интернатионал и  чест посматрач на суђењу, рекла је да је Милошевићева смрт директна последица лекова нађених у његовој крви: „Сигурни смо да је то узрок смрти; природна смрт је апсолутно искључена.“ Такође је изјавила да је, из разговора са особом блиском бившем председнику, сазнала да је он кришом користио лекове који неутралишу дејство прописане терапије. Један од саветника госпође Дел Понте такође се пожурио да објасни како је Милошевић још раније одбијао да узима лекове.

Међутим чињеница да је Милошевић добијао терапију под строгим надзором лекара, чини теорију о самоубиству потпуно апсурдном. Зар треба заиста да поверујемо да је месецима замењивао лекове упркос томе што су камере биле непрекидно укључене?! Па чак и кад би то била истина, како је онда могуће да ништа у његовој ћелији није нађено?! Рајнер Руп је рекао: „Изузетно инвентивно, ово самоубиство! Прво је пуцао три пута себи у леђа, а затим се обесио. У полицијском досијеу, не тако давно, на југу Сједињених Америчких Држава, тако је описано једно самоубиство. Ово објашњење неодољиво подсећа на изјаву „независног“ холандског токсиколога Доналда Угеса поводом „самоубиства“ бившег југословенског председника. По њему, Милошевић је успевао да у своју  ћелију, у једном од најобезбеђенијих затвора, прошверцује забрањене лекове да би упропастио своје здравље, а све у нади да ће му то обезбедити карту за Москву у једном правцу.“

Токсиколог Доналд Угес тврди да су резултати анализе Милошевићеве крви коју је извршио јануара 2006 показали  присуство рифампицина, јаког лека против туберкулозе и лепре који неутралише дејство  лекова против високог крвног притиска. Поред тога, он тврди да је Милошевић себи погоршао здравље узимајући и антибиотике које му нису били преписани. „Веома рафиниран лек, нико се тога не би сетио. На тај начин његови људи покушали су да холандске лекаре представе као некомпетентне. Не верујем да се ради о убиству. Нити је умро због рифампицина; тај  лек је требало да му обезбеди одлазак у Москву где би га пустили на слободу; тамо би престао са узимањем лека, опоравио би се, а Холандија би се обрукала.“

Пошто су  породица и присталице Слободана Милошевића изразиле неповерење према званичним извештајима о његовој смрти, светска штампа је искористила овакве изјаве Доналда Угеса да их оцрни. Међутим Доналду Угесу је Суд правде поверио функцију токсиколога, а не детектива. Једно је открити трагове токсина у крви, а сасвим друго имати тачан одговор на то како су они тамо доспели. Како је могао Доналд Угес, признати професор на пољу биохемијске анализе, да говори о томе зашто је Милошевић употребљавао непреписане му лекове? Како је он то могао да зна?! (3)

Сам Милошевић је, по доласку у Хаг, безброј пута нагласио да нема самоубилачке намере (4). Ево шта је рекао неколико дана пре смрти: „Нисам овај процес овако дуго издржао да бих себи нешто учинио.“ Разне спекулације да је тровање могући узрок смрти нису сасвим неосноване! Већ 2002 године испоставило се да је Милошевић добијао погрешне лекове који, баш као и рифампицин, повишавају крвни притисак; о томе пишу холандске новине NRC Hadelsblad (23. новембар 2002): „Слободан Милошевић је у затвору у Схејвенингену добијао погрешне лекове који су му изазвали висок крвни притисак. То је разлог због ког је морало да се почетком новембра прекине суђење бившем председнику Југославије. Један од коментатора Трибунала тврди да није у питању грешка. Сваки даљи коментар је одбио.“

Крајем августа 2004 у затвору у Схејвенингу, за време вечере, догодило се нешто веома необично: наиме, затворско особље јако се узнемирило када је Милошевићев оброк добио неко други. На суђењу, 1. септембра 2004, Милошевић је споменуо овај инцидент. Тога дана реч је имала одбрана. Трибунал је намеравао да Милошевићу одузме право да се сам брани под изговором да он то није у стању и на тај начин да га примора на  ћутање. Одбрану је требало да преузме господин Стивен Кеј. (5) Све то је изазвало снажан отпор код Милошевића и уједно довело до бојкота при саслушавању сведока. Претила је опасност да  цео процес пропадне. Трибунал је морао да попусти. (6)

Ево шта је између осталог Милошевић рекао тога дана:

Слободан Милошевић: бивши председник СРЈ и Србије

Слободан Милошевић: бивши председник СРЈ и Србије

„Дакле, већ три године моји лекари ме сматрају здравим и довољно способним да се сам браним. И онда се дешава нешто  чудно: изненада се појављује неки `независни` доктор из Белгије, земље где је седиште НАТО-а, и изјављује да нисам довољно здрав да самог себе браним, а сви моји доктори овде се са тим једногласно слажу…. По мом мишљењу ради се о манипулацији; суштина целе приче је жеља да ми се одузме могућност да кажем истину. Тужилац, господин Џефри Наис, хоће да ми додели адвоката и стога што се о мени ради, па не могу да будем непристрасан. Лично сматрам да је друга страна та која је у овом случају пристрасна.“ Милошевић је, као и обично, изузетно учтиво још једном подвукао: „И зато запамтите добро: никада нећу одустати, ни по коју цену, од свог права да се сам браним, нити ћу пристати да ми се то право ограничи.“ А затим је наставио да говори о чудним стварима које су се у затвору десиле: „Ви можете да донесете сопстевене закључке. Међутим, имајте на уму да користим лекове које су ми ваши доктори,  ваши сарадници, преписали. Ја нисам сасвим сигуран шта се овде дешава, али могу да позовем комплетно затворско особље да посведочи шта се десило када ми је донет оброк намењен особи која седи на супротној страни пролаза. Дигла се права узбуна да добијем храну која је баш мени намењена иако су сви оброци, наизглед, исти. Нисам око тога правио проблем. Нисам знао шта се дешава. Међутим, будите тако љубазни и запишите да су доктори три године за редом изјављивали да сам здрав, а да сада – после овог инцидента – ти исти доктори одједном изјављују да више нисам здрав. Ја имам одређене претпоставке, те претпоставке могу бити оправдане или не, али за њих постоје јаки докази.“(7)

Затим су судије ућуткале Слободана Милошевића тако што су му искључили микрофон. Никада се није повела истрага поводом овог алармирајућег случаја!

 

Милошевић је све чешће патио од ужасног притиска иза очију и ушију. Џеимс Бисет, канадски амбассадор у бившој Југославији (1990-1992), био је у Схејвенингену, у посети код Милошевића, када је бивши председник изненада страшно поцрвенео у лицу и рукама зграбио главу. У глави му је одзвањало тако јако као када се говори у металну посуду. Рекао је да непркидно има такве сметње, иако му је притисак под контролом.

Не само да му нису пружали одговарајућу медицинску помоћ да би употребили његово слабо здравље као разлог да га приморају да одустане од свог права да се сам брани, већ су чинили све да му здравље још више погоршају: редовно се дешавало да сатима мора после суђења да седи на дрвеној клупи и чека јер, наводно, није било превоза. (8 )Amici curiae“ тј. пријатељи суда, који у току суђења имају функцију посматрача, залагали су се да се процес на годину дана прекине. За то време би се Милошевић опоравио. Када је то чула, врховни тужилац Карла дел Понте је побеснела. По њеном мишљењу Милошевић је имао у затвору сву потребну негу.

Десетог марта 2006, у затвору су биле у току припреме за позивање новог сведока: Момира Булатовића, бившег председника Црне Горе. Том приликом Милошевић је, по ко зна који пут, изразио своју забринутост аадвокату Зденку Томановићу: за пет година проведених у затвору није узео ниједан антибиотик, није имао ниједну инфекцију осим једног грипа; па ипак у лекарском извештају од 12. јануара 2006, који је добио скоро два месеца касније (?!), стоји да су му у крви нађени лекови који се користе против туберкулозе и лепре. Ако је Милошевић узимао тај лек на своју руку, а то се сазнало већ 12. јануара, зашто се онда ништа није предузело? И зашто му је тек 7. марта речено за рифампицин? До тада је, иначе, Милошевић одмах добијао резултате лекарских прегледа!

Милошевић је био тај који је преко свог адвоката ово изнео у јавност и о томе обавестио руску владу. Зашто би он то урадио ако је самоиницијативно узимао рифампицин? Људи који су били присутни у тренутку када је Милошевић прочитао лекарски налаз, кажу да му је страшно позлило. „Милошевић се тетурао, придржавао за зид и сваки  час одлазио у .“ (9)


Зашто није ни тада ништа предузето?
Верајн Стјуарт тврди да после 7.марта није уследила интензивнија контрола Милошевићевог здравља. Такође је рекао следеће: „Велика је загонетка зашто је медицински налаз од 12. јануара уручен Милошевићу и његовим адвокатима тек 7. марта.“

Чудно је и то што је Милошевићева смрт тако касно откривена.

Карла дел Понте је изјавила  на конференцији за штампу да оне ноћи када је Милошевић преминуо, није било редовне контроле на сваких пола сата. (10) Штавише, ни видео камере нису биле укључене! А на питање шта је томе разлог, одговорила је: „Нисам одговорна за оно што се дешава у затвору.

 

Трибунал се сигурно може теретити за убиство из нехата, ако не и за убиство са предумишљајем, за шта  ће се, како тврде српски медији и немачке новине der Welt, подићи оптужба. Нема места сумњи да Трибунал и Вашингтон, који држи конце у рукама, сносе пуну одговорност за Милошевићеву смрт.
„Било би боље када би Милошевић умро док је још на оптуженичкој клупи. Јер ако се процес доведе до краја, онда је врло вероватно да  ће бити осуђен само за релативно мало кривично дело“, изјавио је Џејмс Гав већ 2004. године у једном интервјуу на британсој телевизији (Channel Four). Иначе, он се сматра експертом за ратне злочине и саветник је хашког суда правде. И заиста – доказни материјал који је Трибунал изнео био је неубедљив и траљав. Зато су медији и ћутали. Диана Џонстон, бивши издавач часописа In These Times  и бивши извештач „Зелених“ из Европског парламента, рекла је: „У почетку су људи још веровали да  ће медији наставити са преношењем тог великог шоу програма – суђења Балканском Касапину. Али су медији брзо заћутали због Милошевићеве адекватне и  чврсте одбране. Од тада се цео судски процес углавном одвија иза затворених врата. И то има своје разлоге.“

Ралф Хартман, бивши немачки амбассадор у Југославији, изјавио је: „Ово суђење бившем председнику Југославије које је НАТО најављивао као ‘процес над процесима’, постало је, у међувремену, тајно суђење. Разлози су очигледни: Милошевић је у свом уводном говору који су објавиле многе новине, изнео сензационалне  чињенице и необориве доказе о улози коју су одиграле Америка, Немачка и друге НАТО- земаље у рушењу Савезне Републике Југославије. Човек може да изврне и прећути истину, али не може да је победи.“  

Како је суђење одмицало, постајало је све јасније да оптужба није вредна ни папира на коме ја написана. Милошевић није имао разлога за самоубиство јер тужиоци су били ти који су сатерани у теснац. „Отерали су га у смрт“, изјавио је господин Н.М.П. Стајнен, Милошевићев саветник и адвокат из Холандије. Тачно је да је Милошевић био озбиљно болестан, али је био пун ентузијазма и самопоуздања зато што се  процес одвијао у његову корист. Ниједног тренутка није сумњао да ће победити!

Вукашин Андрић, доктор који је новембра 2005 прегледао Милошевића, рекао је: „Трибунал је прижељкивао његову смрт да се никада не би сазнала права истина.“

Милорад Вучелић, члан Социјалистичке партије Србије, разговарао је 9. марта 2006 са Милошевићем телефоном. „Био је узбуђен и задовољан својом одбраном. Нема сумње да га је Трибунал ликвидирао“, закључио је Вучелић. Клаус Хартман је већ неколико година раније увидео опасност од `биолошког решења’ којим би се Милошевић заувек ућуткао. (11) Живадин Јовановић,  бивши југословенски министар спољних послова, истог је мишљења: „Трибунал је одговоран за смрт председника Слободана Милошевића.“

Пет година је Трибунал неуспешно покушавао да докаже да је српска војска под вођством Слободана Милошевића одговорна за злочине против човечанства. У холандским новинама Волкскрант од 26. фебруара 2004, пише: „Нема правог доказа против Слободана Милошевића.“ А, такође, у холандским новинама  NRC Handelsblad од 28. фебруара 2004 стоји: „Оптужба против Милошевића се распада.“

Милошевић је својим питањима редовно доводио сведоке оптужбе у теснац. Поред тога, њихова сведочења су  често имала сасвим други ефекат од онога коме се Карла дел Понте надала. Бивши шеф Службе безбедности Србије, Раде Марковић, је, као сведок оптужбе, рекао да му је обећано ослобођење од казне и нови идентитет ако сведочи против Милошевића. У супротном, може да рачуна на ‘последице’. (12)

Драган Васиљковић, такође сведок оптужбе, између осталог, прочитао је на суђењу и документ којим му се нуде разна обећања под условом да сведочи против Милошевића. Тај документ је, иначе, добио од тужилаца. (13)

Изненада би се појавио свакакав – прилично сумњив- доказни материјал. Материјал какав, нормално, ниједан судија не би прихватио. Тако је, на пример, један сведок, изјавио да су у њега пуцали  из тешке машинске пушке и притом је показивао крваву, изрешетану кошуљу. Милошевић је затражио од тог сведока да покаже ожиљке, на шта је овај одговорио да он сам није рањен јер га је Алах заштитио да би на Трибуналу могао да сведочи против Милошевића. Трибунал овај изказ није избацио из записника, већ га је, напротив, прихватио као доказ против Милошевића!

С друге стране, сви сведоци одбране, од првог до последњег, успели су да недвосмислено и необориво, дакле,  чињеницама, оповргну мит о завереничким тежњама да се створи Велика Србија и да прикажу тај мит као велику, злонамерну лаж. Штампа и медији извештавали су о суђењу изузетно оскудно, а о Милошевићевом испитивању сведока није било ни речи; иначе, судије су редовно инсистирале да ти искази не уђу у записник.

БУМЕРАНГ ЕФЕКАТ

Тужилац Џефри Наис је 25. августа 2005 објавио да се Милошевић више не терети за покушај стварања Велике Србије уз помоћ војне силе.Тиме се темељ оптужби дефинитивно пољуљао. Наиме, главна кривица на којој су се заснивале оптужбе и којом су оне међусобно биле повезане, састојала се у томе да је све оно што је радио Милошевић, као вођа криминалне организације, било са циљем да створи Велику Србију. (14)

Трибунал је са болом схватао да су шансе да се донесе за јавност убедљива пресуда, све слабије.

Холандски адвокат Н.М.П. Стајнен изјавио је следеће: „Расуло је постајало све веће. Оптужбе су, као бумеранг, почеле да се окрећу против самих тужилаца.

Оно чега се Трибунал плашио је: да ће Милошевић и његови сведоци, тако што  ће разоткрити улогу коју је Запад одиграо при распаду Југославије, што ће разоткрити да је Запад систематски ширио лажи о српском стремљењу ка Великој Србији и тако што ће разоткрити злочине које је починио НАТО у агресивном рату против Југославије и Србије, у ствари непобитно показати коме је место на оптуженичкој клупи. Милошевић је пружио, и то изнова уз помоћ сведока из западних земаља, моћне доказе да на Косову није претила никаква хуманитарна катастрофа уочи НАТО бомбардовања Југославије 1999 године. Није Милошевић био тај који је губио процес, већ Трибунал.“

У једном  чланку господин Стајнен пише: „Тужиоци су у дугогодишњем суђењу од укупно 466 заседања извели против Милошевића стотине сведока, затрпали га са више од пет хиљада докумената, а да притом ништа нису доказали. Тај недостатак документованог доказа, то пријатељско цењкање тужилаца са осумњиченима који нису желели да сведоче против Милошевића да би им се за узврат смањила казна, све то заједно није уопште ишло у прилог суђењу. ‘Обожаваоци Трибунала’ у функцији извештача брижљиво су штитили јавност од сазнања да је Милошевић помоћу сведока нанео невероватну штету ономе што је од оптужби још остало.“

Трибунал је био у великој неприлици, а ситуација се само још погоршала када је Милошевић, најзад, стигао на ред да почне са својом одбраном.Намеравао је да позове важне сведоке који би Карли дел Понте могли да задају и те какве бриге; поготову ако се узме у обзир чињеница да су њени сведоци давали већином лажне изјаве. Хашки Трибунал гледао је са зебњом како се тај тренутак приближава.

Ситуација је постала заиста изузетно напета када је крајем фебруара 2006 Слободан Милошевић најавио да ће за сведока позвати Била Клинтона. На тај начин намеравао је да коначно јасно и дефинитивно докаже да су Сједињене Државе водиле илегални рат против Југославије и свесно бомбардовале цивилне циљеве. То су злочини против  човечанства! Та намера није само за НАТО била неприхватљива, већ и за Трибунал: потпуно би га разорила!

Џејмс Бисет, канадски амбассадор од 1990 до 1992 у бившој Југославији, рекао је: „Увек сам био скептичан према Трибуналу зато што сам убеђен да је то инструмент помоћу кога Сједињене Државе и њихови савезници маскирају грешке које су направили у балканској трагедији. Трибунал служи да се Милошевић и српски народ прикажу као они који су одговорни за сво зло које је задесило ту несрећну земљу.

Руски генерал Леонид Ивашов изјавио је: „Слободан Милошевић је једини био у стању да кристално јасно сведочи о улози Сједињених Држава у крвавој дезинтеграцији Југославије деведесетих година – и то потпуно и до најситнијих детаља. То је управо оно за шта се он борио док му се судило за ратне злочине и геноцид.“ По мишљењу генерала Ивашова, евентуално проглашавање Милошевића невиним, имало би далекосежне последице како за Трибунал, тако и за НАТО и његове савезнике; зато је и убијен.

Управо онда када му је одбрана била у пуном замаху, он у затвору умире. Милошевић није имао времена да мисли на самоубиство. Тачно је да је бринуо за своје здравље, али је изнад свега горео од жеље да изнесе истину о томе шта се заиста десило на Балкану. Он није имао мотив за самоубиство, али је, очигледно, Трибунал имао и те какав мотив за убиство. НАТО, оснивач и финансијер Трибунала, губио је контролу над случајем Милошевић.

 

Да ли је Милошевић био ућуткан пре него што је могао да искористи своје право да говори?

———————————————————————–

(2)  Карла дел Понте рођена је 1947 године у Бигнаску, у Свајцарској. Радила је као адвокат у Тесину, а од 1994 до 1999 као врховни тужилац у Швајцарској. Од септембра 1999 има исту функцију на Трибуналу за бившу Југославију.

(3)   Преузето из цитата Џона Џефериса, члана Међународног комитета за одбрану Слободана Милошевића.

(4)  Холандски ТВпрограм Нова (17 јули 2001) : „Ако ти кажу, умро сам – не веруј, ја то не умем.“

(5)   Ранији покушаји да се наметањем адвоката Милошевић ућути , остали су без успеха.

(6)  С обзиром да је Милошевић и те како био у стању да се сам брани, холандски адвокат и саветник Н.М.П. Стајнен уручио је, у Милошевићево име, жалбу Удружењу холандских адвоката.

(7)  Трибунал-транскрипција од 1.септембра 2004, стр: 32351 – 32358.

(8 )  Холандски часопис Таргетс, април 2006.

(9)  Дер Спиегел од 12 марта 2006.

(10)  Из разговора са Ником Варкевисером,  чланом Центра за слободу Слободана Милошевића.

(11)   Клаус Хартман је подпредседник Међународног комитета за одбрану Слободана Милошевића.

(12)  Са заседања Трибунала, 24 – 27. јули  2002.

(13)
 Са заседања Трибунала, 19 – 21 фебруар 2003.

(14)  Из чланка господина Н.М.П. Стајнена.

 

 

***

**************************************************

 

Глава 3

ТАЈНИ ПРОГРАМ

 

Да ли су прави узроци рата на Балкану били масовна  убиства цивила и поменута етничка чишћења или је постајао скривени план?  

Хорст Граберт, бивши амбассадор Западне Немачке, има јасан став о том рату. Он сматра да је „Југославија служила као  камуфлажа за остваривање америчких циљева и успостављање Новог светског поретка.“ (15)

С обзиром да су Слободан Милошевић и његова влада стајали на путу  том циљу, требало их је уклонити са светске позорнице.

Бивши саветник председника Џимија Картера, Брезински, изјавио је поводом рата у Југославији следеће: „Европа је увек неизбежни и главни геополитички мост ка Евроазији.  Светска потрошња енергије ће за следеће две – три деценије знатно порасти. Познато је да средњоазијска и каспијска област располажу количинама земног гаса и нафте које далеко надмашују резерве у Кувајту, Мексичком заливу и Северном мору.“  (16)


Балкан
има кључни положај у политици Новог светског поретка. Главни узрок сукоба је чињеница да се Југославија налази на раскрсници три важна европска саобраћајна правца: Дунав, север-југ и исток-запад. Убудуће ће се овим путевима гас и нафта транспортовати на запад. Контрола светских резерви нафте (Кавказ, Азија, Каспијско море итд.) која би, по плану, требало да се транспортује Дунавам, затим кроз Хрватску, Србију, Македонију и Албанију, представља прави узрок рата на Балкану.

Преко Балкана се остварује глобализација. Режисери  Новог светског поретка су, такорећи, већ успели да успоставе тоталну контролу на путу од извора нафте до њеног корисника. Зато су (између осталог) и вођени ратови у Југославији, Авганистану и Ираку. Дивно формулисани, лицемерни аргументи као што су `борба за демократију и људска права’  савршено се уклапају у ‘ђаволску доктрину лажи’ у којој је истина потпуно изврнута.
Један чисто нападачки рат постаје ‘мера за успостављање мира’, убијање цивила је у служби гаранције ‘ људских права’, а бесправно хапшење или ликвидација државника суверених земаља назива се ‘демократизацијом’. У новинама ‘ратни гробови’ прерастају у ‘масовне гробнице’, а ‘појединачно’ силовање у ‘групно’.

Иницијатори Новог светског поретка не спавају, па чак и не дремају. Не само Југославија, већ и све земље између Русије, Кине и Ирана од великог су стратешког значаја. Све државе са мањим или већим резервама нафте као и државе које се налазе на коридору за енергетски транспорт, угрожене су и могу да кадтад рачунају на интервенцију Сједињених Држава и НАТО-а. Није никаква случајност то што је, у међувремену већ већини остварених нафтних пројеката, углавном претходио неки грђански рат. И тако  ће бити и  убудуће. Све државне владе које покушају да сачувају свој суверенитет и супротставе се Новом светском поретку биће, једноставно, уништене.

 

80619-52

 

Бивши државни секретар одбране Вили Вимер, који је  био, у доба НАТО напада на Југославију, потпредседник парламента ‘Европске организације за безбедност и сарадњу’, изјавио је: „Рат против  Савезне Републике Југославије вођен је и зато да би се исправила једна сратешки погрешна одлука генерала Ајзенхауера.“ Ова Вимерова тврдња  заснива се на изјавама високих америчких функционера за време конференције одржане у Братислави априла 2000 године. Ову конференцију организовали су америчко Министарство спољних послова и American Enterprise Institute који је, у ствари, седиште и креација највиших личности из ‘великог бизниса’ и финансијског света. Неки од најважнијих међу њима су Ј.П. Морган, Дејвид Рокфелер, Гингрих и Ричард Перл. Ти људи одређују начин рада америчке владе и њихове активности задиру у скоро све делове америчке политике.

На конференцији у Братислави посебно се говорило о Балкану и о уласку источноевропских земаља у НАТО. Американци су недвосмисленим језиком говорили о одлукама и плановима у вези са ‘новим поретком’ у Европи. Вил Вермер, запрепашћен, нагласио је важност тих изјава тим пре што су се међу присутнима налазили највиши функционери, као што  су премијери и министри одбране и спољних послова. Сматрао је неопходним да без оклевања о томе обавести канцелара Герхарда Шредера. То писмо захтева највећу могућу пажњу и публицитет јер са чињеницама које оно садржи, а које се тичу империјалистичких намера Сједињених Држава и НАТО-а, не сме бити упозната само мала политичка елита. (17)

У рату против Југославије НАТО је показао да више нема одбрамбени, већ офанзивни карактер. НАТО и западне индустрије оружја приуштиле су себи ‘легитимну’ могућност да, приликом интервенција, испробавају најсавременије оружане и стратешке системе. Војни модел примењен на Балкану користиће се као модел и на будућим конфликтним подручијима.

Кавказ и централна Азија су тренутно интересне сфере за НАТО. Под именом ГУУАМ (Грузија, Украина, Узбекистан, Азербејџан и Молдавија) створена је, у међувремену, заједничка војска за укључивање у такозване мировне мисије на том подручју. Планирана зона ‘случајно’ је баш у региону где пролазе руски гасоводи у правцу запада. У Авганистану су 2003 године такозване европске заштитне трупе замењене НАТО војним јединицама.

Сједињене Државе уз помоћ НАТО-а воде рат против сваке непослушне земље. Нека  читалац буде опоменут: после агресије на Југославију, Авганистан и Ирак, следе нови конфликти и ратови чија је припрема увелико у току.

 

amerikanci...

 

У  часопису  Washington Post (иначе полузваничном гласноговорнику америчке владе) од маја 2003 пише: „Сједињене Државе планирају одговарајућим акцијама дестабилизују иранске владе.“ На заседању америчке владе 27. маја 2003 припремљена је стратегија која би требало да доведе до побуне иранског народа и рушења власти у Техерану. (18) Од 2003 године врше се припреме за напад на ову земљу.

У блиској будућности водиће се ратови и у Јужној Америци. Наиме, на последњим изборима у Чилеу, Бразилу, Аргентини, Уругвају, Венецуели, Боливији и Еквадору победили су представници партија  чија се политика суштински супротставља Новом светском поретку. На  овим земаљама, као и на земаљама од стратешког значаја и сиромашним земаљама богатим сировинама, зарађују се, на превару, милијарде. Нафта и остале сировине покриће су за зајмове који им се дају за изградњу инфраструктуре као што су аеродроми, путеви, луке и електроцентрале; зајмове које ове земље никада неће бити у стању да врате. На тај начин привреда и власт тих земаља једноставно прелази у руке кредитора.

Те земље, иначе, нити располажу тако добијеним кредитима нити тај новац икада виде. За реализацију пројеката новац иде директно фирмама као што су Халибартон или Бехтел, које су пак власништво породице Рокфелер или, рецимо, породице Буш, тј. власништво самих давалаца кредита. (19)
А земљама ‘корисницама’ зајма, односно сиромашном становништву, остаје да се бори не само са неисплативо високим дугом, већ и са порезом на дуг. Од тог тренутка оне губе власт над својом привредом, својим финансијама и, практично, над целокупним политичким системом.

Случај Еквадор је типичан пример. Његово богатство у изворима нафте може се упоредити са оним на Средњем Истоку. Зато  су велике корпорације приморале Еквадор да им уступи амазонске прашуме. Крајем шездесетих година почело се са вађењем нафте у долини Амазона. Претходно је Еквадору одобрен огромни зајам за који је предвиђена експлоатација нафте служила као покриће. Сарадници и мисионари Летњег лингвистичког института (Summer Institute of Linguistics – SIL), као и евангелистичка заједница коју финансира Рокфелер, подстицали су локално индијанско становништво да престане са обрађивањем своје земље. За узврат би добили бесплатну храну, одећу, стан, школовање и медицинску помоћ. (20)

Годинама су Еквадором владали разни диктатори под  чијом се влашћу становништво само злопатило. Ролдос је био први изабрани председник Еквадора. Разликовао се од осталих. Указао је на одређене везе које, иначе политичари са обе стране Панамског канала или поричу или не желе да виде. Схватио је да се свет претвара у једну империју у којој ће његов народ имати положај слуге. Ролдос је веровао у право сиромашних и одговорност политичара. (21)
Припадао је оном малом броју политичара који сме да се супротстави Новом светском поретку. Борио се и за право свог народа на самоопредељење и против великих нафтних корпорација. (22)

Ролдосова влада је 1981.године предложила у Парламенту нови закон који је предвиђао промену односа измеду Еквадора и нафтних корпорација. Светски моћници сматрали су да такав закон може лако да послужи као пример земљама далеко ван граница Латинске Америке, а то је било неприхватљиво.У штампи је први изабрани председник Еквадора представљен као други Фидел Кастро. Новац којим је требало пољуљати режим, покуљао је у Еквадор. Дошло је до великог сукоба са фирмом Texaco, власништвом Рокфелера.

svetska-vlada...

Али Ролдос није устукнуо; напротив – непрекидно је указивао на заверу која постоји између политике и нафте. Отворено је оптужио мисионаре ЛЛИ-а за сарадњу са нафтним корпорацијама и отказао им гостопримство. Такође је опоменуо све фирме да  ће моментално морати да напусте земљу у случају да профитирају на штету еквадорског становништва.

А онда се десило нешто неочекивано. Ролдос је 24. маја 1981, пошто је одржао дугачак говор на стадиону Атахуалпа у Квиту, главном граду Еквадора, погинуо у хеликоптерској несрећи. Тога дана су га упозорили на могућност атентата, те су предузете мере предострожности: кренула су два хеликоптера. На повратку, у последњем тренутку, један од људи из обезбеђења успео је да убеди председника да уђе управо у онај хеликоптер који је неколико тренутака касније буквално одлетео у ваздух. (23)

Освалдо Хуртадо постао је нови председник Еквадора. Мисионарима ЛЛИ- а дозвољено је да наставе са радом, а крајем године Texaco је повећао експлоатацију нафте у заливу Гвајакил у амазонској области. У Еквадору је дефинитивно завладао пакао. Тренутно 50% националног буџета иде на отплаћивање дугова, а 2% на школство, стамбени фонд и здравство. Еквадор је притеран уза зид: једноставно не постоје могућности за исплату дугова. У међувремену нафтне корпорације пумпају своје отпадне воде директно у реке и притом свесно убијају људе, биљке и животиње. Осамнаест милиона литара изузетно отровних отпадних вода свакодневно се излива у Еквадорске реке. (24)

Чиле

Салвадор Аљенде изабран је 1970 године за председника  Чилеа. На седници Уједињених Нација изјавио је: „Моћ ових корпорација превазилази све границе. Очевици смо отвореног сукоба између милтинационалних компанија и независних држава; светске организације које нису ни под чијом контролом, нити су обавезне да икоме полажу рачуна, подривају најважније политичке, економске и војне одлуке других земаља. Угрожена је целокупна политичка структура света.“ После овог предавања очекивало се да ће у Чилеу доћи до ригорозне конфискације међународних предузећа, што је Аљенде и урадио: конфисковао је амерички рудник бакра и спровео аграрну реформу којом су сиромашни добили земљу на коришћење. Обећао је млеко за свако одојче, младима могућност школовања и праведне плате.

 

Salvador Aljende...

Салвадор Аљенде

Наравно, и против  Чилеа примењена је рутинска стратегија: издашно финансирање опозиције и војне припреме. Земља је  утонула у дубоку економску кризу, а терор који је под вођством CIA-e завладао 1972 године, докрајчио је ствар. Дошло је до пуча, а према званичној верзији, Аљенде је извршио самоубиство.

Гватемала

Пошто је Јакобо Арбенз, председник Гватемале, намеравао да национализује фирму United Fruit Company (власништво породице Рокфелер и породице Буш), CIA је 1954. године организовала инвазију. Ова фирма имала је скоро целу Гватемалу у својим рукама: монопол над бродарством, комуникацијама, железницом и важним трговачким уговорима, пре свега над трговином бананама. Седамдесет пет година интереси ове фирме поклапали су се са интересима разних гватемалских диктатора. То је трајало све до 1950 године када су потомци Маја изабрали Јакоба Арбенза за председника. Он је намеравао да спроведе радикалне економске и аграрне реформе. Тако је 1953 године дошло до конфискације фирме ‘United Fruit Company’.

Амерички министар спољних послова, Џон Фостер Далез, захтевао је исплату одштете, али Гватемала није имала пара. Следила је акција са оптимистичким називом  Operation Success. У првој половини 1954. године америчка тајна служба инвестирала је двадесет милиона долара у герилску војску у суседном Хондурасу. Та војска располагала је и ваздухопловством. У међувремену влада у Гватемала Ситију, свесна опасности која јој прети, наручила је из  Чехословачке две хиљаде тона лаког оружја. Петнаестог маја 1954. године драгоцени товар стигао је у Гватемалу.

На интерамеричкој конференцији у Каракасу Гватемала је представљена као комунистичка земља од које прети озбиљна опасност  целој Латинској Америци. Затим је опозиција добила зелено светло. Четири стотине побуњеника уз подршку америчких борбених авиона напало је Гватемала Сити и Јакобо Арбенз је заробљен.

Фирма United Fruit Company повратила је своје позиције. У току следеће четири деценије, у свирепом герилском рату, погинуло је две стотине хиљада Гватемалаца. Четрдесет девет година касније, тачније у мају 2003, пошто је пало још 140.000 жртава, Американци су признали да су умешани у овај герилски рат.

Панама

Панама је од оснивања 1903 године била, у ствари,  америчка колонија. Панамски канал, којим је  пут од Атланског океана до западне обале Северне Америке знатно скраћен, саграђен је 1914 године. Американци су закупили канал и учврстили обале низом војних база. Омар Торијос, панамски председник, желео је да поврати канал. Поред тога, преговарао је са Јапанцима о евентуалном финансирању изградње канала на нивоу мора. То је, наравно, изазвало бес моћника. Прво су новцем покушали да га одврате од његових планова. Међутим, без успеха. Торијос је био неподмитљив. Припадао је оној малобројној групи латинскоамеричких државника који страни новац нису користили за сопствено богаћење, већ за добробит народа. Али овакви политичари не одговарају Новом светском поретку. Кошмар који је упорно мучио Торијоса да се суновраћа на земљу у облику ватрене кугле, коначно се обистинио: погинуо је у авионској несрећи 31. јула 1981. Према речима његовог телохранитеља искоришћен је касетофон са експлозивом.

Венецуела, Боливија и Еквадор

Хуго Чавез, председник Венецуеле, рекао је у свом божићном говору (2005 год.) следеће: „У ствари не би смело да се дозволи да ико пати од глади или жеђи. На жалост, једна мала група људи присвојила је злато, сребро, сировине, воду, најбољу земљу и нафту. Ова богатства су у њиховим рукама.“

Хуго Чавез

Хуго Чавез

 

Ни  председник Боливије, Ево Моралес не прихвата да само малобројна елита експлоатише природна богатстава његове земље. После Венецуеле, Боливија има највеће резерве гаса и нафте на континенту. Војска Боливије запосела је налазишта гаса и нафте у мају 2006. Моралес је нафтним корпорацијама дао рок од шест месеци да закључе нове уговоре. У противном, мораће да напусте земљу У Еквадору се ускоро могу очекивати сличне акције. Највероватније  ће Рафаел Корера, бивши министар за привреду, бити изабран за новог председника. Он добро сарађује са  Чавезом, а као противник Новог светског поретка изазива страхопоштовање. (25)

Потребна је заиста велика храброст и снага за отпор Новом светском поретку. У прошлости је само неколико јужноамеричких вођа сакупило ту храброст. Садашње јужноамеричке вође знају шта их чека!

 

————————————————————————-

(15) Улрих Албрехт и Пол Шефер, Рат на Косову , Келн 1999, 32.

(16)  Ж. Брезински, Die einzige Weltmacht, Франкфурт 1999, 45.

(17)  Додатак ове књиге садржи Вирмерово писмо на немачком и коментар.

(18) Der tagesspiegel 26. 5. 2003.

(19)  Рокфелер империја која иначе ради за Ротшилд породицу, уложила је инвестиције већ 1936 год. у фирму ‘Bechtel Inorporated` која је временом прерасла у међународну грађевинску корпорацију. Џорџ Шулц је био дирецтор, а његов главни саветник Каспер Вајнбергер. Када је Реган дошао на власт, Шулц је постао министар спољних послова а Вајнбергер министар одбране.

(20)  Џон Перкинс, Confessions of an Economic Hitman, Сан Франциско, 2004.

(21)
Ибид.

(22)  Из разговора аутора са Сантјагом Ролдосом, сином председника Ролдоса.

(23) Из личног разговора аутора са Сантјагом Ролдосом, сином председника Ролдоса

(24)   Dzon Perkins, Confessions of an Hitman, Сан Франциско, 2004.

(25) Из личног разговора и коресподенције аутора са Рафаелом Корером. Успоставили су контакт захваљујући дугогодишњем пријатељству између Рафаела Корере и ауторове жене и њеног брата.

 

 

 

 

***

*************************************************

 

Глава 4

ИСТОРИЈА БАЛКАНА

 

Само мали број Европљана познаје историју Југославије. Ипак већина сматра, иако нема скоро никакво предзнање, да је у стању да разуме и донесе суд о проблемима у тој земљи. Међутим о њима може да говори једино добар познавалац историје Балкана.

Римљани су почели са освајањем Балкана три века пре нове ере, да би га потпуно освојили до 15. године нове ере. Саградили су мрежу путева која је представљала важну трговачку везу са Азијом. Дуж њих никли су градови: Сисциа (Сисак), Наиссус (Ниш), Сцупи (Скопље) и други. Староседеоци (Илири, Трачани) су покорени и романизовани.

Цар Константин саградио је Константинопољ (Цариград) 330.године. Наставио је са ширењем римске традиције, али је био под јаким грчким утицајем.

Граница која је настала поделом Римског царства (395. године) на Западно и Источно (Византија) одиграла је важну историјску улогу на Балкану. Пружала се од реке Саве, дуж Дрине све до обале Јадранског мора, тачније до изнад Котора. Упркос подели, ове две новонастале државе задржале су добре односе и међусобно су се помагале.

Balkan...

 

Крајем седмог века словенска племена населила су област између Јадранског и Црног мора и потиснула римско становништво. Срби и Бугари основали су своје државе у пределу који је припадао Источном римском царству и претрпели велики утицај византијске културе. Карло Велики потчинио је 784 године Словенце, а касније и Хрвате који су били под утицајем Рима. До великог раскида између Константинопоља и Рима дошло је 1054 године, када је Константинопољ постао центар православне цркве и верска опозиција Риму.

У десетом веку Хрвати су основали своју државу која је већ 1102 године потпала под аустроугарску власт. У дванаестом веку Србији је Византија признала независност и у време цара Душана простирала се од грчког Олимпа па све до Београда.

Пре отприлике шест векова Турци су почели да продиру у Европу и да је освајају. Због ужасне свирепости били су страх и трепет за локално становништво, које им је ипак пружало снажан отпор, поготову на Балкану. Одлучујућа битка одиграла се 1389 године на Косову, у срцу Србије: војска од око 80.000 витезова, српских племића и других хришћана коју је предводио српски кнез Лазар супроставила се многобројнијој отоманској војсци. Ту се није бранила само Србија, већ цела хришћанска Европа. Много је жртава пало, погинуло је целокупно српско племство, а међу њима и кнез Лазар. Бојно поље је буквално било прекривено обезглављеним телима. У току битке једна мала група српских витезова успела је да се пробије до непријатељског логора и убије турског цара Мурата. Турци су починиоце ухватили и одрубили им главе. Битка је ипак изгубљена, али је турска војска привремено заустављена. Многи теолози сматрају јужни део Југославије местом највећег хришћанског мучеништва у Европи. Косово је такође било и центар српске државе и српске православне цркве. Због свега тога Косово је већ 600 година за Србе света земља. Сам пораз добио је митско значење и сваке године, 28.јуна, слави се битка на Косовом Пољу.

Турци су 1453 године освојили Константинопољ, православни духовни и културни центар, променили му назив у Истанбул и прогласили га главним градом Отоманске империје.

Турци заузимају Цариград

Турци заузимају Цариград

 

Тако је пропала једна велика цивилизација, а застава са полумесецом и сабљом вијорила се од северне Африке и Сирије па све до аустријске границе. Сулејман Велики, најмоћнији турски султан, владао је од 1519 до 1566 године. Освојио је Београд 1521, а 1526 године и Мађарску.

У међувремену, како су Турци надирали ка северу и западу, тако је народ масовно бежао у Хрватску. (26) Предео који су они населили касније је назван Војна Крајина. Наиме, пошто је опасност од Турака претила и Аустроугарској царевини, Хабзбурговци

Војна Крајина 1750 година

Војна Крајина 1750 година

су потражили помоћ од суседне Србије; тако се у области Војне Крајине настанило још неколико десетина хиљада Срба који су заједно са Србима избеглицама са Косова смештеним дуж Саве, формирали одбрамбену линију против отоманске војске. Захваљујући њима заустављено је даље ширење турске империје. (27)

Султан Сулејман Велики покушао је 1530 године да освоји Беч. Уследила је тешка, огорчена борба, али је Сулејман на крају морао да призна пораз и да се повуче.Захваљујући Србима срце хришћанске Европе је одбрањено, али је зато цео Балкан био потчињен. Само су Црна Гора и Дубровник успели да сачувају самосталност.

Турци, међутим, нису одустајали од покушаја да прошире царство; штавише сматрали су то својом верском обавезом. У седамнаестом веку отоманска војска нашла се поново пред вратима Беча. И поново је морала да одустане. Аустроугарска је повратила изгубљене територије, а принцу Еугену успело је чак да на кратко ослободи и Београд. Честе буне, поготову у областима где су живели Срби, довеле су до кризе у турској царевини. Рат са Русијом коначно је пољуљао империју и она је почела полако да слаби, да би 1918 године дефинитивно престала да постоји.

Руси су желели да имају излаз на Јадранско море и контролу над босфорским Мореузом. У доба Султана Мурата II Турска више није била снажна империја, те је Србији, Грчкој и Молдавији успело да се за време његове владавине ослободе. Русија је у томе видела шансу да учврсти свој положај на Балкану. Руски идеал био је стварање велике Бугарске која би сарађивала са Русијом. Међутим Аустроугарска и Велика Британија онемогућиле су руске планове тиме што су поделиле Бугарску.

У Србији је 1903 године на власт дошао краљ Петар I. Залагао се за стварање јаке државе која би у свој састав укључивала Словенију и Хрватску.Аустроугарска, наравно, није имала намеру да се одрекне власти над тим територијама и наступила је веома ратоборно према Србији. То је довело до конфликта између Аустроугарске и важног српског савезника, Русије, која је у међувремену постала велика сила. Већ затегнута ситуација се још више заоштрила када је1908 године Аустроугарска анектирала Босну и Херцеговину.

Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка дефинитивно су се, 1912 године, ослободиле од Турака и тиме окончале њихову четворовековну владавину у Европи. Годину дана касније, 1913, дошло је до несугласица између Србије и Бугарске због Македоније. Бугарска је изгубила и морала је да одустане од Македоније, аСрбија је удвостручила своју територију и постала значајна балканска земља. Заједно са Црном Гором тежила је уједињењу јужних Словена.

Словенија, Хрватска и Босна и Херцеговина биле су и даље у саставу Аустроугарске.

Аустријски престолонаследник, принц Фердинанд, посетио је анектирану Босну и Херцеговину на Видовдан 28. јуна 1914. Провокација није остала без одговора: на њега и његову жену извршен је у Сарајеву атентат што је послужило као повод за избијање првог светског рата који је, иначе, већ унапред био припреман, а многи међусобни уговори већ тајно потписани.

Овај рат представљао је важан корак ка успостављању Новог светског поретка. Изјава Наума Голдмана из1915. не оставља никакву могућност да је у питању уобразиља: „Суштина историјског циља и задатка нашег времена је следећа: постићи један нови светски друштвени систем у коме ће човечанство бити на другачији начин регулисано. Овај процес састоји се из два елемента: наиме, први је поништавање ‘постојећег поретка’, а други успостављање ‘новог’. Пре свега потребно је поништити све постојеће границе и целокупни систем документације, као и све социјалне слојеве и све друштвене карике које чине основу старог система. Појединцу треба пресећи везу са средином којој припада, а ниједна се традиција не сме више сматрати светом.“ (28)

И заиста: рат је драматично променио лице Европе, потпуно у складу са планом водећих сила. Срушене су четири царевине, а из рушевина су никле нове државе. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца била је једна од њих. Њом је владала српска династија Карађорђевића.

Нова краљевина суочила се са много проблема. Договори о структури државе нису постајали, а требало је ускладити разне вероисповести и различита језичка подручја.На Видовдан, 28. јуна 1921. године, прихваћен је устав по коме су Срби добили више права у односу на Хрвате и Словенце. У то доба Македонци су се звали јужни Срби. Хрвати се нису слагали са тиме да су Срби у повлашћеном положају; тако су, на пример, Срби заузимали све министарске и генералске положаје. Тај хрватски отпор развио се у фашистички усташки покрет.

Један црногорски посланик убио је 1928 године воду хрватске Сељачке партије, Степана Радића. Тим поводом краљ је прогласио устав неважећим, декретом прузео сву власт, забранио рад политичких партија које су му се чиниле опасним и увео строгу цензуру. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца променила је име у Краљевина Југославија. Држава је подељена у више покрајина: Словенија, Хрватска, Славонија, Банат (Војводина), Србија, Црна Гора, Далмација и Херцеговина. И поред аутономне управе у овим областима, која је наравно важила и за Хрватску, међусобне националне супротности нису могле да се разреше.

Хрватска се у оквиру Југославије борила за сувереност. Главна личност био је Анте Павелић. Пошто је докторирао (1915), постао посланик града Загреба (1922) и члан скупштине Југославије (1928), Павелић је основао хрватски покрет орпора. После првих напада уперених против пројугословенских Хрвата 1929, побегао је у иностранство. У његовом одсуству југословенски суд га је осудио на смрт. У Италији, уз помоћ Мусолинија, Павелић је основао Усташку хрватску револуционарну организацију. Циљ ове организације био је отцепљење Хрватске и стварање независне државе. Тако су усташе успеле да 1934. године убију краља Југославије Александра И и француског министра спољних посалова Бартуа. Овај догађај имао је велике последице по средњу и јужну Европу. У Београду је малолетни син убијеног краља дошао на престо.Југословенске власти су 15. октобра за убиство краља званично окривиле хрватске националисте. Вођа усташа Анте Павелић по други пут је у свом одсуству осуђен на смрт. Италија га није изручила, већ га је ставила у кућни притвор.

Павелић је у меморандуму 1936. покушао да немачким властодршцима скрене пажњу на подударности измеду национал-социјализма и хрватског национализма, али је Хитлеру у том трнутку било важније да одржи добре односе са Југославијом. Мусолини је 1940 године ступио у контакт са Павелићем ради преговора о евентуалном хрватском отцепљењу које би довело до тога да Хрватска постане краљевина, али под италијанским протекторатом. Међутим Хитлер овај план није одобрио.

Државни удар који се десио у Југославији 27. марта 1941, и Хитлеров план да нападне Југославију, Павелићу су добро дошли. Већ 28. марта 1941. обавио је преговоре са Мусолинијем о стварању хрватске државе која ће бити уско повезана са Италијом. Павелић је дошао из Италије у Карловац 13. априла 1941. Славко Кватерник, бивши поручник у краљевској војсци, који је 10. априла прогласио независност Хрватске, прикључио се Павелићу. Италија је званично признала Хрватску као независну државу пошто је Павелић обећао да ће се у Далмацији поштовати ‘италијанска права’, односно, да ће обала припасти Италији. Новој хрватској држави припала је и Босна и Херцеговина. Павелић се прогласио Поглавником, преузео власт у Независној Држави Хрватској, а Загреб је постао главни град.

Хитлер је, како је унапред и било договорено, препустио Италији политичку одговорност за Хрватску. Тако је Далмација 7. маја 1941. званично припала Италији, а војвода од Солета именован је за краља Хрватске. Са своје стране Италија се обавезала римском конвенцијом од 18. маја 1941 да ће сносити одговорност за независност Хрватске. Један део хрватског становништва није се слагао са овим Павелићевим уступцима, због чега је 300.000 Хрвата изручено Италији.

Да би поправио своју репутацију Павелић се прибилижио Немачкој; 7. јуна 1941. сусрео се са Хитлером и одлучили су да војно и економски сарађују. Тако је Хрватска учествовала са две дивизије у немачком нападу на Русију. Усташе су постале део СС трупа, што је повећало Павелићеву власт. Сви министри били су дужни да дају усташку заклетву. Подигнути су концентрациони логори за Јевреје и Србе.Независна Држава Хрватска бројала је 6,5 милиона становника од којих су 3,4 милиона били Хрвати, 1,9 милиона Срби, 700.000 муслимани и 150.000 Немци. Хрватска је спроводила сурову и насилничку политику према мањинама. Поготову су Срби страдали и били жртве репресалија. Захваљујући нацистима у Хрватској је владао режим чији је званични задатак био да се једна трећина Срба убије, једна трећина покрсти, а једна трећина прогна. Србима су одузета сва права, између осталог и коришћење ћирилицног писма, и поготову српског језика.

Павелић и Хитлер

Павелић и Хитлер

 

Павелић се обраћао својим трупама овим речима: „Онај који није у стању да ножем извади дете из мајчиног стомака – не може се сматрати добрим Усташом.“ (29)Хиљаде Срба је страдало тако што су их, често још живе, набијали на куке за месо и то прво децу, па жене и на крају мушкарце. У многим селима нађене су бебе набијене на ражањ. Са њиховим малим удовима згрченим од бола, висили су као инсекти прободени иглом. (30) Многи Срби заклани су специјалним ножем или тестером. У концентрационом логору у Јасеновцу команданти су организовали такмичења за најбољег кољача. Оне које не би заклали, често би живе бацали у камене пећнице. У пећима је било места за 600 људи. У првим месецима 1942 године, масовно су на овај начин страдала јеврејска деца. (31)

Ратни извештач Курцио Малапарте (право име му је било Курт Ерих Сукерт) био је очевидац разарања у Србији и Хрватској. У својој књизи Капутт Малапарте наводи следећи разговор између Павелића и италијанског министра Касертана. „Доброта и правда ће владати над хрватским народом, а ја сам овде да то јемчим.“ Док је Павелић ово говорио, Касертано је гледао у корпу пуну слузаве масе која је стајала на радном столу лево од Павелића. Помислио је да се ради о плодовима мора. Павелић му је принео корпу и рекао: „Ово је поклон од мојих верних усташа: двадесет килограма људских очију.“ (32)

Срби су налазили уточиште међу четницима или партизанима.
 Већ у пролеће 1942 Павелић је изгубио политичку надмоћ у јужној и источној Босни и Херцеговини, али јепред крај рата број српских жртава износио пола милиона, међу којима је било 300 православних свештеника и пет владика.

Павелић је променио владу 6. октобра 1942, али се тиме криза није смањила. Војна власт прешла је у руке Немаца. Иако се уласком савезника у Италију септембра 1943, Павелићева држава проширила до Јадранског мора, прави победници у овом рату били су партизани, којима је успело да заплене велике количине италијанског оружја, а касније и да заузму велики део земље.

Немачки порази истовремено су били и хрватски порази. На крају рата више од сто хољада Хрвата изручено је Титу. Павелић је побегао у Италију. Умро је 1959 године у Мадриду.

Још један осврт на 1941 годину

Краљевина Југославија ступила је 25. марта 1941 у савезништво са силама осовине. Пакт је потписао председник владе Цветковић. У новинама је писало: „Преговори о заједничким интересима протекли су у духу традиционално пријатељских односа између Немачке и Југославије.“

Југословенски народи, поготову Срби, нису прихватили овај пакт. Комунисти су организовали демонстрације које су поцеле прво у Крагујевцу 26. марта, а затим се прошириле на целу земљу. Људи су узвикивали:„Боље рат него пакт“ и „Боље роб него гроб„. Антинемачки расположени ученици и студенти са српским и енглеским заставама у рукама, преплавили су улице Београда и других градова. Демонстрације су биле тако масовне да су 27. марта довеле до државног удара. Група енглески оријентисаних српских официра и политичара срушила је постојећу пронемачку владу. Кнез Павле је напустио земљу, а малолетни престолонаследник Петар I крунисан је за краља. Цветковића је заменио командант ваздухопловства, генерал Душан Симовић, који је знао да одмах мора да интервенише да би спречио градански рат. Са Русијом је склопио споразум о пријатељству, Хитлера је обавестио да прихвата пакт, а са Енглезима је преговарао о оружју.

Хитлер је медутим већ 27. марта одлучио да нападне краљевину Југославију,због чега је био приморан да за најмање четири недеље одложи ‘Операцију Барбароса’, планирани напад на Русију. Немци су без објаве рата 6. априла 1941 напали Југославију. Хитлер је прогласио Србију најважнијим непријатељем на Балкану.Са југозапада Бугарске и из правца Клагенфурт-Грац, дванаеста и друга немачка дивизија надирале су ка Скопљу, Београду, Загребу и Сарајеву. Југословенска војска таквој сили није била дорасла и у року од шест дана земља је капитулирала. Генерал Симовић и седамнаестогодишњи краљ Петар избегли су прво на Средњи исток, а затим у Лондон.

Немачка и Италија поделиле су Словенију, Хрватска и Босна и Херцеговина формирале су 10. априла 1941. Независну Државу Хрватску, Србију су окупирали Немци, Црну Гору Италијани, Македонију Бугари, а Бачка и Барања додељене су Мађарској. Тако је Хитлер постигао свој циљ: Југославија је распарчана.

Комунистичка Партија Југославије, под Титовим вођством, донела је 4. јула 1941. године одлуку да започне борбу против окупатора. Већ у јесен те године партизанска војска бројала је 14.000 бораца који су имали контролу над неколико градова. Дража Михајловић био је командант четника (краљевске војске) који су у Шумадији такоде започели борбу против Немаца. Обе војске тежиле су истом циљу: слободној и независној Југосалвији. На жалост ове две војске бориле су се ради власти и једна против друге. Једна је желела слободну, комунистичку државу, а друга краљевину! У целој земљи водио се огорчени рат; партизани против четника и усташа, четници против партизана и Усташа, Усташе против муслиманских фашиста који су такође ратовали и против четника. У овој општој збрци четницима је успело да толико угрозе немачку војску да су Немци били принуђени да пошаљу 1942 из Грчке, Француске и са Источног фронта три дивизије у Југославију и ту их стационирају.

Јосип Броз основао је новембра 1942 у Бихаћу Антифашистичко веће за народно ослободење Југославије. Партизани су трпели велике поразе, али су ипак пред крај рата упели уз помоћ Руса да ослободе Београд, а касније и Загреб. Дошао је тренутак за стварање нове државе. Тито је уз сагласност савезника 7. марта 1945. године формирао привремену владу Југославије, а 11. марта одржани су избори (жене су том приликом по први пут добиле право гласа) на којима је Тито победио са 90,84% гласова. Тито је прогласио Народну Републику Југославију која је касније добила назив Социјалистичка Федеративна Република Југославија. У новој држави водило се рачуна о чињеници да народи СФРЈ имају различиту историјску прошлост. Године 1946. на снагу је ступио нови устав по коме је шест република улазило у састав Југославије: Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Македонија и Србија са две аутономне покрајине, Војводином и Косовом и Метохијом. Тито је успео да његова земља остане блоковски неопредељена, и бирао политички пут између капитализма и социјализма. Југословенска скупштина састојала се из два већа: једно веће чинили су чланови бирани на општим изборима, а у другом су били представници свих националности који су бирани на нивоу република.Шесдесетих година прошлог века дошло је до масовне албанизације Косова; то је било могуће захваљујући аутономном статусу покрајине. Тако је Приштина добила сопствени универзитет, а Косово широку самоуправу.

Тито је умро 1980 године у Словенији. Тело му је пребачено у Београд где је уз поворку од два милиона људи и сахрањен. Југословени су представљали, упркос етничким и верским разликама, чврсту заједницу засновану не само на језику већ и на богатим заједничким традицијама, мешовитим браковима, породичним и пријатељским везама и заједничким активностима. Све то могло се само веома оштрим ножем пресећи.

——————————————————————-

(26) Хрватска није у то време била независна држава већ у склопу Хабсбуршке монархије.

(27) Од тада су Срби остали у Крајини, а од аустроугарских власти добили су
независан статус. Временом је број српског становништва у тој области достигао преко милион. Међутим после 1945 године становништво је преполовљено. Већина њих настрадала је у хрватским концентрационим логорима.

(28)  Нахум Голдман, Дер Геист дес Милитарисмус, Ститтгард-Берлин 1915, 37

(29)  Erve Lorijer, Assasins au nom de Dieu, Pariz 1993, 40.

(30)  Ибид, 41.

(31)  Солидаир, 24. август 1994.

(32)  Erve Lorijer, Assasins au nom de Dieu, Pariz1993, 40. Капутт је једна од најпознатијих књига против рата. Појавила се у Холандији 2005 у издању Арбајдерсперс.

 

 

 

***

*************************************************

 

Глава 5

 

СЛОВЕНИЈА, ХРВАТСКА И БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА

 

Геополитичка ситуација Југославије променила се драстично када је 1991 године дошло до распада Совјетског Савеза и уједињења Западне и Источне Немачке. На Балкану, који је одувек спадао у немачку интересну сферу, оснажена немачка империјалистичка политика видела је нове могућности. А Вашингтону се пружила одлична прилика да  земљама бившег Источног блока наметне капитализам.  Сједињене Америчке Државе постале су највећи присталица независне Босне и подржавале су албански национализам, а касније, и сепаратистичку војску на Косову.

Сваки рат одвија се према одређеним психолошким принципима. Екстремистичке  идеологије,  издизање себе изнад других и демонизовање противника неодвојиви су елементи било које оружане борбе. И, наравно, дозвољена су сва средства да би се остварили идеали оне стране којој припадамо, јер је она једина у праву.

Свако ко пажљиво проучава узроке кризе на Балкану, не може а да не увиди да Сједињене  Државе,   Немачка и НАТО сносе највећу одговорност  за разарање  Југославије. Сваки  њихов  корак  представљен као такозвана политичка одлука, довео је само до још жешћег распламсавања рата и етничког конфликта. Сви познаваоци тог подручја упозоравали су да ће распад југословенске федерације сигурно довести до грађанског  рата, а оснивање  посебних  националних  држава до етничког чишћења.

Међународни монетарни фонд је неколико година пре распада СФРЈ наредио замрзавање личних доходака у Југославији. С обзиром да су цене и даље расле, ова мера довела је до драматичног пада прихода. (33) Политика Светске банке помогла је са своје стране да у току 1989. и 1990. године банкротира више од половине југословенских банака.

raspad jugoslavije

Према званичним статистичким извештајима у истом периоду банкротирало је 1100 предузећа због чега је 625.000 људи остало без посла. Али Светска банка још увек није била задовољна; зато се  побринула да септембра 1990 престане са радом још 2.500 предузећа и 1,3 милиона радника изгуби посао. Тако се за само две године угасило две трећине радних места у Југославији. А затим су Међународни монетарни фонд и Светска банка без икаквог претходног упозорења замрзле све кредите и прекинуле све трговачке уговоре са Југославијом.

Овај фатални пакет мера који је Југославија претрпела заснива се на двадесет три одреднице које су  5.новембра 1990 у Сједињеним Државама добиле форму закона 1191 Foreign Operation Law101/513. (34) Овај закон садржи прописе и правила за економско уништавање непријатељских влада.

У новинама New York Times  од 28. септембра 1990. објављен је један тајни документ ЦИА-е у коме се предвиђа да ће се Југославија распасти у току следећих осамнаест месеци. Године 1991 Европска   заједница прихватила је политички курс Сједињених Држава постављајући сопствене политичке захтеве и мешајући се у интерна економска питања ове земље. Ове принудне мере  изазвале су да се привредни систем Југославије распадне муњевитом брзином.

Већ осамдесетих година прошлог века почело се са формирањем и стручним обучавањем сепаратистичких група тако да би, одмах после југословенске економске катастрофе, биле употребљиве на политичком фронту. (35) Хрватски ‘Покрет за отцепљење’ снабдеван је тајно оружјем и новцем. Према речима Џона Витлија, стручњака за тајну службу, оружје и муниција стизали су из Немачке упаковани у сандуке хуманитарне организације   Caritas на којима је писало: ‘Поклон од Немачке Хрватској’ . (36) Најамничка војска Military Professional Resources Inc. (MPRI), која је иначе под контролом Пентагона, такође је снабдевала војном опремом хрватске оружане снаге и обучавала њихове официре.

На хрватским изборима 1990 године победио је Фрањо Туђман, иначе ‘добар’  познавалац  холокауста. Тако он у својој књизи Беспућа – повјесне збиљности тврди да није шест милиона Јевреја страдало у Другом светском рату и да сами Јевреји изазивају мржњу тиме што себе сматрају изабраним народом. Даље, пише да озлоглашени Јасеновац није био концентрациони  већ радни логор у коме су људи имали слободу кретања.Такође није убијено 700.000 Срба него 30.000, у ком случају се, сматра Туђман, не може говорити о злочину против народа. У часопису Јерусалем Пост од 21. децембра  1991. стоји да је Туђман изјавио следеће: „Сматрам се срећним да моја жена није ни Јеврејка ни Српкиња.“

Неколико месеци после избора, донесен је нови устав којим је Хрватска проглашена сувереном  државом чије становништво чине само Хрвати. Враћени су национални симболи из усташке државе. Нови закони створили су основу за свеобухватно чишћење у правосуђу, полицији и влади. Срби нису више имали приступ јавним службама, финансијским установама и медијима.Такође, добијали су отказе у предузећима као и у туризму. (37) Забрањени су коришћење ћирилице и православна црквена служба.

Пошто је оживео десничарски сепаратизам, организоване су демонстрације против социјалистичке федерације и истовремено за протеривање свих Срба из Хрватске. (38) Крајем 1990 оружани конфликти широм Хрватске били су свакодневна  појава. Нови хрватски министар одбране Мартин Шпегељ је 21.јануара 1991. отворено најавио: „Од   сада смо у рату са Југославијом. Ма шта да се деси, убијајте Србе, на улицама или у њиховим кућама. Бацајте ручне гранате или просто пуцајте.“

И поред тога што су Срби вековима мирно живели у Крајини и другим деловима Хрватске, о њима се говорило у медијима као о подручјима која су окупирали Срби. Хрватски сепаратисти су 5. маја 1991. године организовали насилничке демонстрације и заузели су војну базу у Госпићу.

Хрватска и Словенија прогласиле су независност 25. јуна 1991. Два дана касније словеначке парамилитарне групе хладнокрвно су поубијале припаднике ЈНА на граници са Аустријом  и Италијом и заузеле карауле. Према повељи УН и опште признатим  правима сваке земље,  овај чин је класичан  пример оружане побуне против суверене државе. Та држава је онда дужна да употреби све мере које јој стоје на располагању да би поново успоставила правни поредак.

припадник ТО Словеније

припадник ТО Словеније поред уништеног тенка ЈНА

Југословенска армија ушла је у дестабилизовано подручје, опколила Љубљану и заузела све карауле. Тада је словеначка влада изјавила да ће на три месеца замрзнути статус независне државе. ЈНА се повукла у касарне. Десет дана касније југословенска влада одлучила је да се југословенска армија за три месеца повуче из Словеније. Тако је криза у Словенији решена мирним путем.

Двадест шестог августа 1991 у Хрватској је настао пакао.Туђманова милиција у црним униформама, баш као и њихови усташки претходници, лепила је на српске куће плакате са  текстом: „Имате 48  сати да се иселите“. Туђман је саградио 95 сабирних центара, али не за Србе. Регистарском броју многих  Срба додата је тројка – модерна верзија жуте звезде. (39) Палили су им куће, убијали их. Једна седамдесетчетворогодишња старица из Крајине убијена је тако што су је умотали у рибарску  мрежу, а затим навукли аутомобилску гуму преко ње и запалили је.

Многе несугласице око нерешених територијалних питања на подручју Југославије биле су повод да ЈНА са тенковским дивизијама нападне Вуковар, али то није променило ситуацију. Српска влада је 27.новембра затражила од УН да пошаљу плаве шлемове.

Једанаестог децембра 1991 Немачка је признала независност Словеније и Хрватске и тиме се постојећа криза око територијалне несагласности само још више продубила.

Почетком 1992 године Београд је захтевао постављање плавих шлемова дуж линије фронта. Загреб, бојећи се да ће на тај начин бити приморан на велике територијалне уступке, захтевао је стационирање плавих шлемова дуж административних граница Хрватске.

Југосоловенска војска и хрватска национална гарда склопили су примирје јануара 1992. године. У фебруару УН су послале 14.000 плавих шлемова (УМПРОФОР) да, као мировне снаге, контролишу повлачење ЈНА из Хрватске и демилитаризацију три српске енклаве.

Српско становништво у Хрватској и Босни плашило се да ће бити отцепљено од Србије и да ће као мањина морати да живи у хрватској и муслиманској држави. Половином 1993.године проглашена је Савезна Република Југославија која је укључивала у себе само Србију и Црну Гору, тако да су Срби из хрватске Крајине и Босне и Херцеговине, без обзира на њихове жеље да припадају  Србији, остали искључени из нове државе. Срби су под Туђмановим режимом били стална жртва експроприације и депортације. Француски писац и истраживач П.М. Галио описује у својој књизи Le song du petrol – Bosnie, Essai de Geopolitique како су Хрвати на немилосрдан начин протеривали Србе. (40)

За пропаст Крајине Срби криве Слободана Милошевића. Крајишки војни капетан Драган Васиљковић оптужио је Милошевића и Србију за незаинтересованост. Сам Милошевић вршио је притисак на  Туђмана и Милана Бабића, крајишког политичког вођу, да измире несугласице. Више пута је у разговору са Миланом Бабићем потенцирао: „Ви немате другог избора до да живите заједно“. (41)

Суочени са насилиничким одузимањем имовине и депортацијом, Срби у Хрватској почели су да се наоружавају. (42) Тако је грађански рат постао чињеница. Војном операцијом ‘Олуја’ августа 1995,   уз подршку Сједињених Држава, хрватска војска збрисала је Крајину са политичке карте, а 300.000 Срба дало се у збег; три четвртине српских кућа сравњено је са земљом. УН су се са своје стране побринуле за аутобусе којима су Срби из западне  Славоније могли да се ‘евакуишу’. Тиме су Уједињене Нације подржале Хрватску у етничком чишћењу!

Француске новине Ле Фигаро назвале су ову депортацију „падом последњег српског упоришта“. (43) А европски мировни посредник Билт, који се није уплашио истине, говорио је о највећој хуманитарној катастрофи после Другог светског рата. Сматрао је да се   хрватском председнику Туђману мора судити за ратне злочине. (44) У одлучујућим  годинама изгледало је као да је Милошевић спреман све да уради да би сачувао Југославију, а истовремено  и да одустане од ње.‘Велику Србију’ дефинитивно није имао у плану.

Изјашњавање Босанаца на референдуму у пролеће 1992 за независност довело је коначно и до рата у Босни и Херцеговини. Босански председник Изетбеговић прогласио је Босну независном републиком 3. марта 1992.

Амерички  експерт  Џон Витли тврди да је Немачка  преко свог министра спољних послова Ханса Дитриха Геншера активно подржавала  отцепљење Босне. (45) Седам година касније, наиме 1999, најамничка војска МПРИ признала је да је у Босни стационирала стотину бивших  професионалних војника. (46)

Важно је знати да је и ЦИА одиграла значајну улогу у грађанском рату у Босни и Херцеговини. Разне европске новине писале су да су се хрватске и босанске војне јединице обучавале у Сједињеним Државама. (47) Француски часопис L’Humanite објавио је 18.11.1998. да ЦИА не само да је организовала  обуку, већ је подстицала на убијања и злочине како би се провоцирали Срби. Сличне акције ЦИА је предузимала и у Централној Америци, на Хаитима и у Авганистану. (48)

Међународни Црвени крст издао је документ у коме се говори о 7.000 убијених Срба пореклом из Сарајева. Злочин су починиле  Изетбеговићеве трупе. Тај документ никада није објављен широкој публици. (49) Готово целокупно српско становништво протерано је са подручја на којима је вековима живело. Десетине хиљада је убијено.

У Женеви су јуна 1992 одржани мировни преговори на којима је изложен Венс-Овенов план по коме  би се Босна поделила на муслимански, хрватски и српски  део. Главни град би био под управом  УН. Хрвати су план прихватили, али су га Срби и муслимани одбацили. Срби су захтевали независну  државу која би се евентуално спојила са Србијом. Милошевић, који се није слагао са таквим захтевима, дистанцирао се од вођа Срба у Босни; штавише најавио је да ће чак  увести и ембарго.

Југословенска војска повукла се из Босне половином 1993. У новембру 1995 Милошевић, Изетбеговић и Туђман потписали су такозвани Дејтонски споразум којим је Босна подељена на хрватскомуслиманси и српски део са заједничком централном владом у Сарајеву.

Потписивање Дејтонског споразума

Потписивање Дејтонског споразума

Ни овде нема трага од Милошевићеве  тежње да створи Велику Србију за коју су га западне силе на сва звона оптуживале.

У овој фази поделе Југославије Милошевић је успео да обузда српски национализам, а да сам не заузме ни један  националистички  став. (50) Из његових званичних говора може се закључити да је тежио Југославији која ће се заснивати на принципима мултунационализма  и реформисаног економског оптимизма. (51)

Говорило се да ће НАТО трупе остати у Босни годину дана. Међутим, од првобитних 60.000 војника,  20.000 је још увек у Босни. Изгледа да су окупационе снаге више заинтересоване за приступ рудном  богатству неголи за изградњу саме Босне. Из документа се може закључити да су у Динарској  области откривене рудне и нафтне залихе. (52) А главни штаб САД ‘случајно’ је, према Дејтонском  споразуму, смештен баш у тој области. Програм  за даљу изградњу  Босне укључује углавном она подручја на којима се налазе НАТО трупе и над којима управља Запад. На основу Дејтонског  споразума,  Сједињене Државе и Европа успоставиле су у Босни јасан колонијални управни поредак. Према   истом  споразуму, институт Бретон-Вудс, као и Европска банка за развој која је смештена у Лондону,  одређују у потпуности економску политику у том  подручју. Према члану 7 овог споразума, директора централне банке Босне и Херцеговине именује ММФ и он не сме бити нити држављанин  Босне  и Херцеговине, нити било које суседне земље. Водеће положаје  у босанском  државном  апарату   заузимају странци које су одредиле западне финансијске институције. (53)

————————————————————————————————————

(33)  Mišel  Colon Блефирање  – велике  силе, Југославија  и будући  ратови,  Берхем 2000, 234

(34) Ибид, 236

(35) The London Independent, 6. 8. 1995

(36)
Die Zeit,  26. 6. 1992.

(37) Imanuel Gais i Gabrijele Intenman, Der Jugoslawienkrieg,  Frankfurt 2002.

(38) Frenk Hils, Das Chaos zur Jahrtousendwende, Durah 1999, 122.

(39)  Mišel  Colon,  Блефирање  -Велике  силе,  Југославија,  и будући  ратови,  Берхем 2000, 261.

(40) P.M. Galio, Le song du petrol-Bosnie, Essai de Geopolitique,  Lozana 1996, 166/67. Такође  погледати  изјаву Л.Р. Томсона,  преводиоца  плавих шлемова, у часопису Тиме од 21. 6. 1993.

(41)   Ђузепе  Закариа,  Мира  Марковић:Errinerungen  einer  Rote  Hexe  – Vierzig Jahre Leidenschaft  und Macht der Seite Slobodan Miloševi, Frankfurt na Majni 2005, 94.

(42) Sara Flaunders, Bosnia Tragedy, New York  1995, 15.

(43) Ле Фигаро од 2. октобра 1995; Срби у Крајини су потомци Срба који су напустили Косово због Турака. Хабсбурговци  су их присилили да се настане дуж  Саве да би служили као штит против Турака.

(44)
Mišel  Colon Poker  menteur-Les  grandes  puissances,  la  Ygoslavie  et  les prochaines guerres, Brisel 1998, 44.

(45)
Die Zeit  26. 6. 1992.

(46)     Military    Professional    Resuorces,Inc,    Personal    Needs,    MPRI:    www. mpri.com.

(47) The Guardian, 17. 11. 1994; The European 25. 11. 1994.

(48)   Mišel  Colon Bluf  Poker  –  De  grootmachten,  Joegoslavie  en  de  komende oorlogen, Berhem 2000, 352.

(49) Le Soir  13. 10. 1993.

(50) Дијана Џонстоун, бивши издавач часописа In These Times и извештач за штампу ‘Зелених’ у Европском парламенту.

(51) Robert  Tomas  Serbia  under  Milošević-Politics  in the 1990s,  London  1999, 34.

(52) Die  Weltbank,, извештај  о Економском  развоју  1991, Statisticher  Anhang,tabela 1 i 2, Vašington D.C,1991.

(53) Мајкл Чосудовски, Washington Finances Ethnic Warfare in the Balkans, april 2001.

 

 

***

*************************************************


Глава 6

 

СТВАРАЊЕ АНТИСРПСКОГ РАСПОЛОЖЕЊА

Инспиратори медијских лажи о Србима

Инспиратори медијских лажи о Србима

За време рата на Балкану Срби су у светским медијима представљени као нови нацисти. Оптужени су за геноцид, силовање, етничко чишћење и концентрационе логоре. Били су одговорни за потенцијални холокауст! Пошто је свет ово прихватио као чињеницу, није било места сумњи у праведност мотива Сједињених Држава и НАТО-а; све њихове одлуке и акције свет је видео као борбу добра против зла. Како је до тога дошло? Кристина Аманпурс, извештач за CNN, одиграла је у томе важну улогу. Прва је почела са злоупотребом филмских слика. У једној специјалној емисији, док је камера приказивала неколико тешко унакажених тела, чуо се коментар Басиунија, главног стручњака Уједињених Нација: „Срби убијају све што се креће“. Наравно, свет је био шокиран. Касније се испоставило да жртве нису биле Хрвати већ Срби које су секирама убили Хрвати 1991 у Боровом Селу.
Кристијан Аманпур стекла славу на лажи о Србима

Кристијан Аманпур стекла славу на лажи о Србима

 
Тако је Кристина Аманпурс употребила слике српских жртава да укаже на Србе као починиоце злочина. После ове емисије, уз помоћ неколико бироа за информисање јавности (PublicRelations), стављена је у погон професионална пропагандна машина која је за веома кратко време убедила јавност на чијој страни треба да буде. Један од тих бироа био је Ruder Finn Global Public Affairs са седиштем у  Вашингтону. Он је заслужан за то што су свет обишли неверификовани извештаји о такозваним српским злочинима, свесно представљеним на такав начин да је асоцијација са концентрационим логорима, гасним коморама, Аушвицом, силовањима и  етничким чишћењем била неизбежна. Да би се то постигло, искоришћено је неколико стотина новинара, политичара, академика и представника хуманитарних организација. (54)Жак Мерлино, који ради за француски телевизијски програм ТВ 2, интервјуисао је у Паризу 11. октобра 1993 Џејмса Харифа, директора информативног бироа ‘Ruder Finn’. Том приликом Џејмс Хариф је признао да је његов биро био плаћен да шири вести у корист Хрвата и босанских муслимана. Штавише рекао је следеће: „Највише сам поносан на  чињеницу да смо успели да придобијемо Јевреје. У питању је била веома осетљива ствар. Хрватску и босанску прошлост карактерише страшан антисемитизам. Хрвати су за време Другог светског рата били уз Хитлера и убили су у концентрационим логорима много Јевреја и Срба. Дакле, Јевреји су имали јаке разлоге да непријатељски гледају на Хрвате. Променити тај непријатељски став био је  велики изазов за нас“. (55) Џејмс Хариф у овом интервјуу без околишења признаје да је његов биро свесно изманипулисао неколико важних јеврејских организација као што су B’nai B’rith, Anti Defamation League, American Jewish Committee i American Jewish Congress: „Почетком јула 1992  часопис Newsday објавио је чланак о српским концентрационим логорима. Одмах смо искористили ову шансу. Употребили смо тај  чланак да предложимо овим организацијама да уложе протест Уједињеним Нацијама и да то објаве у часопису New York Times. Био је то изванредан потез. У очима јавности, Срби су преко ноћи постали  нови нацисти. Јевреји су подржали поређење Срба са нацистима; имали смо савршену слику, а то је било важно јер су многи амерички медији у јеврејским рукама“. (56)После овог, негативна слика о Србима дубоко се укоренила. Белгијски писац и новинар Мишел Колон каже да су западни медији, да би демонизовали Србе, погазили основне принципе новинарске деонтологије ( науке о дужностима ).


Пример 1:

Почетком августа 1993  New York Times приказује фотографију мајке са дететом уз пропратни текст да су дете у Посују убили Срби. Међутим, у том месту борба се водила између Хрвата и муслимана. У целом селу није било ниједног Србина. (57)


Пример 2:

Шарл Нефорж, у пратњи једног преводиоца, био је у Босни где је снимао емисију за телевизијски програм РТЛ-ТВ1. Тамо су интервјуисали више људи.

Једна старија жена каже: „Веома нам је тешко да набавимо намирнице. Вода је одсечена, а ова зима се одужила и сваким даном је ситуација све тежа“.

Превод гласи: „Срби су нас оставили да поцркамо као пси„.

Иста жена наставља: „Ситуацију нисмо могли да променимо; нисмо имали избора“.

Превод гласи: „Срби су нас протерали и све порушили“.

Пример 3:

У марту је CNN приказао једно масовно убиство: четрнаест муслимана које су наводно убили Срби. Касније се установило да жртве нису били муслимани, већ управо Срби. (58)

Пример 4:

Познати немачки извештач Микаел Борн морао је да одговара пред судом у Кобленцу. Продао је више од тридесет документараца великим телевизијским кућама. Радило се углавном о фалсификатима. Потплаћивао је азиланте са Косова да глуме избеглице. „Телевизијске куће су знале да су филмови намонтирани, али су инсистирали на ‘аутентичним’ сликама“, изјавио је Борн. (59)


Пример 5:

Пени Маршал снимила је 15. августа 1992 за  ITN  News емисију о непостојећем концентрационом логору у Трнопољу. Слика измршавелог Фикрета Абдића обишла је свет. Оно што се за јавност прећутало јесте то да Трнопоље није био логор већ сабирни центар и да се у њему нису налазили затвореници већ избеглице. Немачки новинар Томас Даихман такође је посетио Трнопоље и разоткрио истину: бодљикава жица коју је Пени Маршал тако снимала да се добијао утисак да су људи њоме опкољени, опкољавала је у ствари један мали простор у коме се налазила сама госпођа Маршал са својим сниматељима! Штавише српски представници из Бања Луке потражили су за Трнопоље помоћ од међународног Црвеног Крста. Фикрет Абдић јесте био озбиљно болестан, али све избеглице на фотографији се смеју па и сам Фикрет.(60)

Пример 6:

У лето 1992 BBC је емитовао документарну емисију о  босанском муслиману који се наводно налазио у српском концентрационом логору. Касније се испоставило да је то био Бранко Велећ, пензионисани српски официр ЈНА, који се налазио у муслиманском логору. (61) : управо супротно од онога што су слике и коментар сугерисали. Чиста лаж!

 

 

Пример 7:

Часопис Newsweek објавио је 4. јануара 1993. године фотографију која је приказивала лешеве. Наслов је гласио: Постоји ли начин да се Срби зауставе? Касније је утврђено да је фотографија стара годину дана , а да су жртве Срби убијени у Вуковару. (62)

Пример 8:

Вест да су Срби 5.фебруара 1994 бацили гранату на  пијацу у Сарајеву обишла је цео свет. Каснијом истрагом утврдило се да Срби нису имали никаквог удела у овом злочину. Лорд Овен, бивши државни секретар министарства спољних послова у Лондону и посланик Европске Заједнице за Босну, пише у својој књизи Balkan Odyssey да је војска Алије Изетбеговића одговорна за овај напад у Сарајеву, о  чему су и Уједињене Нације биле обавештене. (63)

Ни у једном ТВ дневнику то није поменуто. Једини циљ овог напада на пијацу био је  да НАТО добије пуну подршку јавности за интервенцију у Босни.

Све време рата водила се тешка пропаганда. Група хрватских официра признала је да је 1993 за хрватску телевизијску екипу инсценирала српско бомбардовање Шибеника. Даво Шкугор, виши официр 113те хрватске бригаде, реаговао је љутито: „Зашто се диже толика прашина? Нема ниједног града у Хрватској где се нису користили тактички трикови. Коначно, они су неодвојиви део стратешког планирања. То је само један пример у низу стратешких, пропагандних акција које  смо предузимали за време рата. (64)

——————————————————————————

(54)  Žak Merlino, Les verites Yougoslaves ne sont pas toutes bonnes a dire, Pariz,1993, 127.

(55) Ibid, 129.

(56)  Ibid, 129.

(57) Star Tribune, 17. 12. 1993.

(58)  Ibid.

(59) Le Soir, 25. септембар 1996.

(60)
 Mišel Kolon,  Блефирањевелике силе, Југославија и будући ратови, Berhem 2000, 48.

(61)  Star Tribune 17. децембар 1993.

(62)  Ibid.

(63)  Dejvid Oven, Balkan Odyssey, London 1996, 279-28

(64) Diana Džonston, издање Z – Magazines (Znet).

***

*************************************************

Глава 7


ТАЈНА СРЕБРЕНИЦЕ

 

Пошто су Срби без тешкоћа  освојили Сребреницу, муслиманску енклаву под заштитом трупа УН, о чему је Запад унапред био обавештен, холандски плави шлемови збратимили су се са Србима те су мирно посматрали како затечене мушкарце одвајају од осталог становништва Сребренице.Тврди се да су их Срби, нешто касније, скоро све стрељали, њих неколико хиљада.(65) Као доказ послужила је фотографија масовне гробнице у Сребреници коју су 13.марта 2000 показали српском генералу Крстићу, а затим га оптужили за смрт  осам хиљада људи.Генерал Крстић осуђен је у Хагу на 46 година затвора.

Међутим, сада су немачка државна документа и нека друга истраживања показала да не постоји чврст доказ да је дошло до етничког чишћења и масовног стрељања. У стручним извештајима стоји (о чему јавност никада није званично обавештена)да је у Сребреници и око ње нађено 2.000 тела уместо 8.000. Покушаји да се одржи конференција за штампу са приказивањем  фотоматеријала  су већ више пута пропали. Зар нису открића ових научника  представљала праву прилику да се јавности пруже стварни докази? Човек не може а да се не пита зашто резултати ових истраживања стручњака нису смели да се публикују. Можда зато што не подржавају став Трибунала? Можда зато што уопште не пружају доказ да су генерал Крстић и његови војници побили 8.000 ратних  заробљеника? Можда зато што откривена масовна гробница уопште није ратна гробница? Можда је све инсценирано?

Srebrenica-Ratko-Mladic...

 

Истраживачка група Srebrenica Research Group презентовала  је 11. јула 2005. у згради УН у Њујорку, извештај од 200 страница под насловом Сребреница и политика ратних злочина (Srebrenica and the Politics of War Crimes). Овај извештај потпуно побија званичну  верзију догађаја у случају Сребреница и износи непобитне доказе да се она заснива на дезинформацијама и манипулацији.Тај извештај поднели су Филип Корвин, главни стручњак  УН за координацију  и цивилна питања, и Карлос Мартинс Бранко,који је испитивао војне посматраче УН из Сребренице. Обојица су у то доба били у Босни. (66)

Милошевић је на почетку суђења 27.септембра 2002.године у свом уводном говору изјавио: „Желим да се у име правде обелодани истина о овим незамисливим злочинима. Из следеће информације призилази да је Изетбеговић искористио Сребреницу за политичке  махинације. Првога јула 1995 дошло је до састанка код зворничког  председника општине, иначе муслимана. У његовој кући  Изетбеговић  је разговарао са два представника муслиманске владе из Сарајева и са представницима војске Републике Српске. Само што ови задњи нису заиста били под командом Републике Српске већ под командом француске обавештајне службе. И ова господа одлучила су да прегазе Сребреницу. Нико други! Све информације указују на то да ни генерал Младић, ни генерал Крстић ништа о томе нису знали. Али су они оптужени.Та иста група најамника, под истим руководством, годину дана касније је послана у Заир да пружи подршку Мобутуу и угуши револуцију.Ова група војника купила је потребно оружје за Сребреницу. Француски план био је да се рат у Босни заустави  НАТО интервенцијом. Повод за такву интервенцију морао је да буде масовна егзекуција која ће се приписати српској војсци и која ће ослабити њену позицију у преговорима. А присуство Ратка Младића  у Сребреници потврдило би његову одговорност, тако да би могли да га у Хагу осуде за геноцид. Међународна заједница је на овај начин могла да предузме мере. И тако је и било.“

На суђењу у Хагу приказан је 1. јуна 2005. године видео филм који је требало јасно да покаже везу између Милошевића и Сребренице. Тај филм требало је  да  прикаже стрељање шест муслимана. Филм никада није на телевизији приказан у целини да би се ‘гледалац заштитио од потресних слика;’ види се само како један човек пада  у траву пошто се претходно чуо пуцањ. Иако овај видео ништа не  доказује, за Карлу дел Понте он је доказ против Милошевића. По њеној неуобичајеној логици јасно је да, ако су Срби убили   шесторицу муслимана, онда су такође убили и 8.000 муслимана.

Милошевић је систематски порицао да је имао икаквог удела у догађајима везаним за Сребреницу. „Ово је насумице монтиран  видео филм без икаквог доказа о месту и времену“, рекао је Милошевић.  Такође је веома јасно објаснио да су УН умешане у оно што се  десило у Сребреници, и зато су многи записници са суђења строго цензурисани. Сребреница је била безбедна зона.Мировне снаге држале су се по страни. Штавише, командант холандског батаљона Кареманс није добио важдушну подршку коју је затражио од својих француских колега. Да ли је то још један доказ да су Французи умешани или је то само случајност? По повратку у Холандију Кареманс је добио унапређење и хитно је премештен у САД; на тај начин избегнута су незгодна питања новинара.

srebrenica...

 

Свакога ко чита ову књигу, запањиће доследна пристрасност Трибунала и јавних медија: ни једног тренутка се не спомиње права историја Сребренице  коју су муслимани натопили крвљу српског околног становништва. Ко тако нешто прећути не може се сматрати независним новинарем. Са изразом лица који наводи на помисао да се ради о људима од интегритета, ти новинари продају најлукавију пропаганду као истину, потпуно у складу са очекивањима оних који их плаћају, а да притом ни за тренутак не осећају грижу савести.

Не желим да дође до неспоразума: с правом су критиковани Срби због свог фанатизма у опхођењу са мањинама у Босни. Али пре него што је до тога дошло, муслимани су бар исто толико били сурови према Србима. Нема сумње да су српске трупе, највероватније парамилитарне групе, починиле јула 1995. године страшне злочине. Али ради се о ескалацији насиља и противнасиља, јер и Хрвати су, као и муслимани, према могућностима, пљачкали, убијали, силовали. Као у сваком рату, па и у овом, све зараћене стране сносе кривицу за почињена злодела. Међутим, о српским жртвама се ћутало, док се о муслиманским претеривало; а застрашујућа  чињеница да је цео тај ужасан рат наметнут споља – и даље се прећуткује.

Слободан Милошевић је у двочасовном интервјуу који је дао Елизабети Винмаут 1998.године за часопис Washington Post рекао  следеће: „Хрвати и Муслимани нису починили мање зла од Срба. Радили смо све што је било у нашој моћи да спречимо све  злочине.“ Сваки војник или  полицајац, а било је таквих, који би починио насилнички ексцес, био је строго кажњен. (67)

———————————————-


65) Der Spiegel 2. јули 2001, 136.

(66) Ово  су  имена  неких  од  људи  који  припадају  тиму  „Srebrenica   Research Group“: Ед Херман-проф. универзитета у Пенсилванији, Џорџ Богданич и Џорџ Самјуели   –   новинари за  ББЦ, Џонатан Рупер, Мајкл   Мандел  –  проф. међународног  права  на  универзитету  у  Торонту,  проф.  Фил  Хамонд  са  South Bank   универзитета  у Лондону,  др.  Милан  Булајић  из  Фондације  за  истраживање геноцида.

(67) Der Spiegel 6. август 2001, 118.

 

***

*************************************************

 

 

Глава 8

К О С О В О

Познато је да револуције и ратови не почињу заиста онда када се испале први меци и пролије прва крв. Напротив, пажљиво се припремају унапред и изводе тачно према утврђеном плану. То важи и за рат на Косову.  Крајем 1995. Хавијер Солана је изјавио: „Искуства која смо стекли у Босни могу послужити као модел за будуће операције НАТО-а.“ Џејмс Хупер, најважнији човек у Савету за акције на Балкану (Balcan Action Council) – то је иначе једно од многобројних саветодавних већа чија је функција одређивање стратегије у бившим републикама Југославије које су под протекторатом НАТО-а – рекао је 23. фебруара 1999. године следеће: „Балкан је област од стратешког значаја. Ми ћемо тамо засигурно и то на дуже време бити војно присутни.“ (68) На предавању за представнике НАТО-а одржаном 23. марта 1999. Клинтон је изјавио:

Bil Klinton
„Косово је кључ за дуготрајно партнерство између Сједињених Држава и Европе.“ А затим је равнодушно додао: „На то се своди цела та ствар са Косовом (Kosovo-thing)“. Можда је овде неопходно напоменути да се сателитским истраживањем утврдило да се богат извор нафте налази испод, како је процењено, 15 милијарди тона залиха угља. У дубини косовског тла крију се до сада још необрађена огромна богатства у минералима и нафти. Стручњаци тврде да је Косово балкански Кувајт.

Ushtira Clirimtare Komtare (УЧК)

У Југославији је 1997. године изненада почела да се оглашава ослободилачка војска Косова – ‘Ushtira Clirimtare Komtare’ (УЧК).  Њени припадници провоцирали су југословенску владу тако што су бацали бомбе и гранате на школе, ресторане и трговачке центре, а често и убијали.  Амерички посланик за Босну, Роберт Гелбард, је 22. фебруара 1998.године назвао УЧК терористичком организацијом: „Ја препознам терористу чим га сретнем и ова господа су управо то“. (69)Америчко министарство спољних послова изјавило је: „УЧК злоставља или киднапује свакога ко се усуди да се обрати полицији. Прете да ће убити и запалити куће свима онима који одбијају да се придруже УЧК. Дотле је дошло да већина сеоског становништва у региону Штимље, због непрекидног малтретирања, намерава да напусти своје домове“. (70) УЧК је тврдила да се бори за стварање независне муслиманске државе на Косову. А неки њени припадници позивали су на борбу за стварање Велике Албаније у чији би састав улазили Косово, Црна Гора и делови Македоније.  Наравно, Слободан Милошевић није имао намеру да о томе води преговоре. Послао је додатне војне и полицијске снаге на Косово да сузбије УЧК. Његов коментар је био: „Немам другог избора. Моја је дужност да браним Косово као део суверене Југославије“. У једном интервјуу изјавио је следеће: „УЧК је почела са пуцањем, убијала је поштаре и шумске чуваре, бацала бомбе на кафиће и пијаце. У овој ситуацији реаговали смо онако како би реаговала било која друга влада.  Легитимно право сваке државе је да брани своје границе. Нико нам то право не може ускратити“. (71) Намера вођа Новог Светског Поретка била је да уз помоћ УЧК нађу начин на који би западне земље могле да заузму Косово и њиме управљају. Катерина Семери, економиста и стручњак за Југославију, одржала је на конгресу у Нирнбергу говор на тему ‘Рат на Косову и прикривени разлози НАТО бомбардовања’, у коме је рекла да је Мадлен Олбрајт лично дала УЧК обећање да ће им НАТО испоручити оружје.  Британска и америчка обавештајна служба наоружале су УЧК. (72)   Бивши ДЕА агент и писац Мајкл Левин изјавио је: „Пуних десет година наоружавали смо најопасније елементе муџахединског покрета у Авганистану. Сада то исто чинимо са УЧК која је повезана са сваким постојећим картелом дрога, Интерполом, Европолом и скоро свим европским тајним службама. Резултати истраживања синдиката за борбу против дроге директно воде до УЧК и албанских банди“. (73) Кристифор Хил, шеф америчког преговарачког тима, такође је био оштар критичар УЧК због њене улоге у трговини дрогом (74).Тврдио је да се УЧК бави шверцом оружја, организованим криминалом и, пре свега, трговином хероина у средњој и северној Европи!

uck3

Ричард Холбрук и УЧК

У јесен 1998. године нови амерички посланик за Балкан, Ричард Холбрук, фотографисао се са представницима УЧК који су носили своје униформе и тако учинио да они као организација буду друштвено прихваћени. Врло брзо после тога УЧК терористи проглашени су ‘борцима за слободу’.  Западни медији ћутали су о овом чудноватом преображају. Нису коментарисали чак ни када је амерички министар спољних послова, Мадлен Олбрајт, уместо умереног Ибрахима Ругове, за руководиоца албанске делегације на мировним преговорима у Рамбујеу изабрала Хашима Тачија, представника УЧК. (75)
Према извештају који је Холбрук поднео на седници НАТО-а 13. октобра 1998, разговори између америчких преговарача и српске владе показали су ‘јасне резултате’. Холбрук и Милошевић сложили су се око повлачења југословенске војске и стационирања 2000 посматрача ОЕБС-а.
У свом осврту на споразум постигнут између Холбрука и Милошевића амерички државни секретар спољних послова, Ишингер изјавио је следеће: „У ствари, многима је већ у јесен 1998. године било јасно да се радило само о привременом решењу да би се добило на времену. Знали смо да без ефикасне војне претње, а највероватније, и без војне интервенције, Милошевић неће попустити. Нико то није знао боље од самог Холбрука“. (76)

Мировни преговори у Рамбујеу

Непосредно пре преговора у Рамбујеу сазнало се да је Милошевић сагласан да Косово добије широку аутономију. Међутим то је реметило планове НАТО-а. Зато је Мадлен Олбрајт условила југословенску делегацију додатним, за јавност тајним, документом  AppendixB  којим би, у случају да на њега пристане, Југославија de facto потписала окупацију.

Кратак садржај Appendixa B :

* Параграф 6: НАТО особље има имунитет на територији целе Југославије те се не може покренути правни или судски поступак ни против једног сарадника НАТО-а.

Параграф 7: Југословенске власти немају право да зауставе, испитују или ухапсе било ког припадника НАТО-а. У случају да грешком до тога дође, југословенске власти дужне су да моментално датог сарадника НАТО-а испоруче НАТО организацији.

Параграф 8: НАТО трупама дозвољена је неограничена слобода кретања копненим, воденим и ваздушним путем на територији целе Југославије. Штавише, НАТО трупе могу неограничено да користе територијалне воде и ваздушни простор Југославије.

Параграф 10: Југословенске власти имају приоритетну обавезу да свим расположивим средствима дају подршку НАТО-у при премештању трупа, возила, бродова, авиона и остале опреме у свим лукама, на свим аеродромима и свим путевима.

Параграф 11: НАТО је ослобађен плаћања било каквог пореза на коришћење аеродрома, путева, пруга и лука.

Ни једна влада на свету не би прихватила овакве услове, па ни југословенска. На овај начин Југославија је била принуђена да одбаци мировни споразум.
После преговора у Рамбујеу Ричард Холбрук обавио је у Београду још један разговор са Милошевићем, и то у четири ока. Изјавио је да се са Милошевићем не може разговарати. Сутрадан у свим новинама могла се видети фотографија на којој Холбрук са широким осмехом на лицу предаје команду Хавијару Солани.
Лорд Гилберт, британски помоћник министра одбране за време рата на Косову, признао је да је НАТО намерно довео до рата на Косову. (77)  Важно је овде додати да су се француски председник Митеран и британски премијер Џон Мејџер договорили на самиту у Мастрихту на који начин ће доћи до распада Југославије. (78)
Да је Рамбује представљао само један корак у припреми за рат потврђују и речи Џорџа Кенеја надлежног за одсек за Југославију при Министарству спољних послова. Наиме, изјавио је да му је из поузданих извора познато да су се амерички представници у Рамбујеу поносили тиме што су намерно поставили такве услове које Југославија напросто није могла да прихвати. (79)  И сама Мадлен Олбрајт потврдила је касније у својим изјавама за штампу да је намерно изазван неуспех мировних преговора у Рамбујеу био прелудијум за бомбардовање Југославије: „Србима је бомбардовање било потребно да би се уразумили“. (80)


Припрема за рат

Југославија је сурово кажњена зато што није пристала да је НАТО окупира.  Да би се Југославији објавио рат требало је претходно за то придобити јавност. У ту сврху искоришћен је Рачак, медијски најекплоатисанија лаж. У оптужници Трибунала стоји да су 15. јануара 1999. године српска полиција и југословенска војска напале село Рачак у општини Штимље. Село је прво бомбардовано, а затим је, касније тога јутра, у село упала полиција и почела да претражује куће. Пуцали су без опомене у свакога ко би покушао да бежи. Српска полиција је открила  у једној згради петнаест мушкараца који су се ту крили и све их стрељала на једном брежуљку у околини. (81)
Овај опис догађаја у потпуности одговара изјави Вилијама Волкера, тадашњег руководиоца групе посматрача ОЕБС-а на Косову. На дан трагедије Волкер је отишао са групом новинара у Рачак и одмах донео коначан суд. Тридесетак минута по доласку дао је званичну изјаву којом је окривио Србе за смрт становника села. Даља истрага по његовом мишљењу није била потребна. Наредног дана дао је следећи кратак извештај о догађају: „Има доказа да су ненаоружане цивиле насумице хватали, убијали, а неке су и унаказили“. У специјалном извештају ОЕБС-а стоји да је убијено тридесет двоје одраслих мушкараца различите старости на брду северно од Рачка , а неколико њих стрељано је из непосредне близине. Даље, убијена су још четири одрасла мушкарца при покушају бекства, а у самом селу нађено је још осамнаест лешева.Трибунал је преузео овај ‘Специјални извештај’ без додатног истраживања. У часопису Die Wеlt од 18. јануара пише: „Србија рескира још један рат на Балкану“. А у новинама Suddeutsche Zeitung од 19. јануара, стоји: „Тела су лежала на гомили: тридесетак мушкараца средњих година у цивилу…. Један од преживелих испричао је да су Срби дошли, сатерали све мушкарце у гомилу, тукли их и претили им. Затим су их одвели ван села, у брдо“.

Дитер Шредер изјавио је 19. јануара 1999. године за новине Berliner Zeitung следеће: „Масовно убиство у Рачку је само почетак. Слободан Милошевић ће сада покушати на свој уобичајени начин да одреди будућност Косова – примерице етничко чишћење. А у Босни је тај начин, пре интервенције НАТО-а, коштао 200.000 људских живота. Да ли и сада најпре треба да умре стотину хиљада људи?“ Немачки министар спољних послова, Јошка Фишер, изјавио је да би одговорни требало да имају на уму да међународна заједница убијање грађанства неће толерисати. Бил Клинтон је говорио о ужасном и лудачком злочину; НАТО мора спречити да се тако нешто понови и изазове ескалацију насиља на Косову. (82) Вилијам Волкер позвао је одмах из Рачка Вашингтон и НАТО. Његов представник, Британац Џон Древинкјевич обавестио је владу у Лондону. Иако је био викенд, западни политички центри реаговали су као да су ову вест очекивали. У новинама New York Times од 19. јануара 1999, тврди се да се у неким упућеним круговима унапред знало, још пре него што је о томе обавештена јавност, о инциденту у Рачку, и да су владини функционери у Вашингтону изјавили још дан раније да очекују одлучујуће догађаје који ће одредити даље кораке у вези са Косовом. Мадлен Олбрајт изјавила је у кругу својих најближих сарадника да се сваког тренутка може очекивати изненадни крај ‘мирној’ ситуацији на Косову. (83) После Волкеровог позива Брисел је сазвао ургентан састанак НАТО представника. Мадлен Олбрајт је одмах почела са пуно жара да се заузима за рат против Југославије.

Лажирање

Већ након две недеље после инцидента у Рачку, у коме је погинуло 45 косовских Албанаца, појавили су се докази који доводе у питање веродостојност званичног извештаја. Француска штампа ближе је размотрила оптужбе против Београда и утврдила је да Волкер није рекао истину. (84) Филм који је за време напада на Рачак снимила АП телевизијска екипа ОЕБС-а не слаже се са Волкеровом верзијом догађаја.Шта се стварно десило у Рачку?

Високи српски функционери објаснили су да је акција спроведена да би се ухапсило пет чланова УЧК који су неколико дана пре тога убили пет српских полицајаца у околини Рачка. То је био разлог што је српска полиција рано изјутра 15. јануара опколила Рачак, иначе упориште УЧК. Многи још увек мисле да је Рачак било једно тихо мирољубиво планинско село са невиним, ненаоружаним становништвом. Шукри Буја, представник УЧК, потврдио је својим исказом на заседању Трибунала да је та представа о Рачку погрешна. Он је, наиме, у то време био регионални шеф УЧК за ту област и био је главнокомандујући над најмање 1.000 војника. Према његовом исказу, УЧК је у јуну 1998. године позвала становништво Рачка у џамију на састанак и обавестила присутне да УЧК преузима политичку власт у тој области. И сами становници села су то потврдили. У близини центра војници УЧК сместили су свој гарнизон. Око педесетак њих се ту стационирало, а људи из села су их снабдевали намирницама и другом потребном робом. Од становника Рачка формирана је ‘цивилна одбрана’. Њихов задатак био је да се побрину за ровове и осматрачнице. Штавише, ископан је и бункер за тешку артиљерију.  Тако је Рачак постао упориште одбране УЧК и замка за непријатеља.  Тајни пут до главног штаба УЧК водио је такође кроз ову област. „Наша комплетна слобода кретања у овој зони зависила је од тог пута“, изјавио је Шукри Буја на суду у Хагу.
Према речима Чеде Прлинћевића, главног представника Јеврејске заједнице на Косову, амерички и британски тајни агенти су, под окриљем ОЕБС-а, били у сталном контакту са УЧК неколико недеља пре ‘масовног злочина’ у Рачку. Ови агенти обучавали су припаднике УЧК у коришћењу НАТО оружја које је требало употребити против југословенске војске. Другим речима, ови ‘посматрачи’ ОЕБС-а радили су на трансформисању УЧК у праву оружану и борбено опремљену војску која ће на Косову бити под командом НАТО-а. Из истих разлога известан број припадника УЧК прошао је кроз америчку обуку у Албанији. (85)

Џон Витли
, стручњак у области тајне службе, тврди да је ова скривена подршка припадницима УЧК заједничка акција ЦИА-е и немачке тајне службе БНД, а да је идеја немачка. У часопису Phenix од 2. априла 1999. године писало је да војници УЧК имају немачке униформе, немачко оружје, а да финансијска средства делимично потичу из трговине дрогом. ЦИА је пре бомбардовања Југославије такође имала важан удео у наоружавању и обуци УЧК, што су њени агенти и потврдили за Sunday Times. (86)
Чињеница је да су припадници УЧК извршили између октобра 1998. и краја јануара 1999. више од пет стотина атентата. У истом периоду, у присуству посматрача ОЕБС-а, протерано је српско и црногорско становништво из тридесет пет села. Само у првих једанаест дана 1999. године припадници УЧК извршили су осамдесет терористичких напада на полицију, војску и грађанство.
Активности УЧК у области око Рачка нису прошле незапажено од стране српске полиције. Према исказима очевидаца, Срби су ушли у Рачак августа 1998 године. Становници села који нису напустили ово потенцијално ратно подручје, већ су остали да помажу припадницима УЧК, благовремено су обавештени о могућем нападу те су се на време повукли у склоништа.  Нико није ухапшен, нико није рањен и нико није убијен. Према изјавама УЧК уништене су 64 куће. Ово је за тужиоце Трибунала био доказ о српском терору против мирољубивих Албанаца. У току суђења нико није нашао за сходно да испита о чијим се кућама радило. Слободан Милошевић је тврдио да његове трупе нису умешане у ову акцију. Међутим судије ‘нису сматрале да је потребно’ да се спроведе истрага. У јануару 1999. године ситуација се поново заоштрила. Припадници УЧК убили су шесторицу српских полицајаца. Зато се очекивао противнапад.  Тринаестог јануара наређено је да сви становници напусте село. Изузев припадника УЧК, у селу Рачак није било никога. (87)
Петнаестог јануара, рано ујутру српске снаге безбедности опколиле су Рачак. Специјална јединица онеспособила је осматрачнице УЧК. Борба је трајала цео дан. Извештач са Косова, Р. Жерар, написао је за новине Le Figaro од 20. јануара 1999. следеће: „Дошло је до оружаног сукоба када су војници УЧК из ровова отворили паљбу на Србе“.
Срби нису имали намеру да било шта сакрију јер су, како Жерар даље пише, у пола девет позвали два новинара из АП телевизијског тима да сниме операцију.  Такође су обавестили ОЕБС који је послао два возила америчке регистрације“.
За западне посматраче сам напад није био неочекиван. То је потврдио сарадник британске тајне службе који је имао добре везе са УЧК. Посматрачи ОЕБС-а целог дана су са оближњег брда пратили шта се догађа у Рачку. Припадници УЧК морали су да се повуку пред српским трупама да би, негде у подне, опет напали са намером да заузму изгубљене позиције на брдима око Рачка. Срби су под непрекидном паљбом УЧК прочешљали сваку кућу у селу и пуцали на све што се кретало. АП новинари који су се зауставили код џамије, приметили су да припадници УЧК покушавају на силу да се пробију. У три сата после подне српска полиција послала је информацију преко ‘Медијског центра’ у Приштини да је двадесеторици терориста успело да умакне, а да је петнаест настрадало у борби. Срби су запленили много оружија и у пола четири, уз пратњу АП телевизијског тима, напустили село.
Када је сат касније један француски новинар обилазио Рачак, затекао је посматраче ОЕБС-а у разговору са три старија цивила. Око шест сати исти новинар, чије се име иначе не спомиње, видео је како посматрачи прате две жене и два старија мушкарца. Посматрачи, који су изгледали прилично смирено, рекли су новинару да не знају како да направе биланс борбе.  Предвече припадници УЧК вратили су се у Рачак. Њихове вође начиниле су привремен биланс губитака и договорили су се са посматрачима ОЕБС-а да следећег јутра изврше преглед терена.

 

Операција ‘Cover up’

Следечег јутра нађена су у брдима изнад Рачка двадесет три тела у цивилу од којих је већина лежала на гомили. Око подне појавио се

voker racak...

Вилијам Волкер, изразио ужасавање, после чега су стравичне слике обишле цео свет.  Свако ко мало обрати пажњу на те снимке и фотографије, приметиће да су у питању били млади мушкарци. Међутим, Волкер и остали посматрачи ОЕБСа упорно су тврдили да су жртве беспомоћни, старији људи – лаж коју су медији   и политичари даље ширили.
На питање шта су ти млади људи тражили у центру Рачка, нико за време суђења у Хагу није дао одговор из простог разлога што, пре свега, нико није нашао за сходно да то питање постави. Једино су се припадници УЧК налазили у селу за време напада српских трупа, а зборно место била им је кућа Садика Османија чије се име, као једног од хероја палих у Рачку 1999, велича у књизи недавно објављеној у част погинулих припадника УЧК . (88)
Тужиоци на суђењу у Хагу тврдили су да су припадници српских трупа заробили двадесет пет мушкараца који су се крили у једној кући, тукли их, а затим одвели ван села и стрељали. Међутим то се испитивањем сведока није доказало. Напротив, очевици су изјавили да српска полиција није никога спроводила, нити стрељала. Сви медијски извештаји који говоре о томе да је у људе је пуцано из близине, а да су нека тела унакажена, заснивају се на изјавама посматрача ОЕБС-а и Вилијама Волкера од којих се, за најмање две, испоставило да су неистините, док за остале не постоји никакав доказ.

Напротив, утврђено је следеће:
1. Судски експерти из Финске, Југославије и Русије нису приликом аутопсије нашли трагове ни рањавања, ни унакажености.
2. Ти исти експерти су категорично одбацили могућност да су меци испаљени са кратког одстојања.
3. Не постоји ниједан објективни доказ да су жртве биле ненаоружане.
Проф. Славиша Добрићанин, који је водио аутопсију, изјавио је да су на рукама скоро свих жртава нађени трагови барута, те да је немогуће да се радило о ненаоружаним цивилима.

Вилијам Волкер дао је већ поподне 16. јануара 1999. у писменом облику изјаву да су људи убијени на месту на коме су затечени, нешто што он у том тренутку никако није могао да зна. Штавише, урадио је све што је било у његовој моћи да уништи доказе и за и против његове тврдње: један стручни посматрач би, ако ништа друго, бар изоловао терен ради специјалистичке, судске истраге. Уместо тога, он је дозволио приступ огромном броју новинара.
Француске новине Le Monde  од 21. јануара 1999. године изражавају такође сумњу да је дошло до срачунатог крвопролића у околини Рачка: све је исувише савршено изведено. Извештач Кристоф сматра да има много питања која су остала без одговора. На пример:

1. Како је српска полиција могла неометано да спроведе људе до места егзекуције ако је била под сталном паљбом од стране УЧК?

2. Како је могуће да тела нису раније откривена када су се становници Рачка још исте вечери вратили у село, а посматрачи ОЕБС-а се још сатима задржали у селу?

3. Зашто је било тако мало крви ако је тачно да је двадесет троје људи стрељано са веома кратког одстојања, и то тако што им је испаљено по неколико метака у главу?

Према часопису Inter Press Service  од 2. јануара 1999, италијански посматрач ОЕБС-а, Дани Фантини, тврди да је први видео жртве пале у Рачку. Затекао је по двориштима и улицама око двадесет мртвих. Трагови метака били су на разним деловима њихових тела што наводи на закључак да су сви погинули у борби. (89)   Анализа рана на телима погинулих није потврдила сценарио о егзекуцији.  Напротив – ране су типичне за оне које се задобијају у хоризонталном положају: од темена или рамена па кроз груди или леђа до карлице. И сваки судски патолог зна да метак прави такву путању само у једном могућем сценарију: кад противници измењују паљбу из лежечег положаја! Највероватније је погинулим припадницима УЧК скинута униформа и навучено цивилно одело. Затим су тела пребачена на оближње брдо да би се инсценирала егзекуција. Уследила је прича страве и ужаса и тако је постигнут жељени ефекат: јавност је била потпуно запрепашћена и ужаснута!

Часопис Times од 21. јануара 1999 цитира Вили Вимера, сарадника ОЕБСа, који признаје да је доказано да су жртвама накнадно обучена цивилна одела. Судска аутопсија установила је на леђима жртава трагове настале од вучења по земљи. Положај неких тела (rigor mortis) јасно је указивао на то да је до смрти дошло на неком другом месту и на други начин, а не стрељањем, као и то да нису ни сви погинули истовремено. Ни један од ових одлучујућих детаља није споменут за време суђења Слободану Милошевићу.

Истрага судских експерата

Екипа судских експерата из Финске, којом је руководила Хелена Ранта, је на позив Београда заједно са стручњацима из Југославије и Белорусије извршила преглед над телима Албанаца погинулих у Рачку и није пронашла трагове сакаћења. Штавише категорично су одбацили тврдњу да су људи погођени са кратке раздаљине. Хелена Ранта је закључила да нема доказа за тврдњу да се ради о масовном стрељању. Извештај о овој истрази послат је из Хелсинкија у Приштину, ОЕБС-у и Европској заједници. Такође је 21. јуна 2000. године поднет и Трибуналу у Хагу. Међутим, расправа о овом извештају у неколико наврата је одлагана из непознатих разлога.

Годину дана касније Хелена Ранта сведочила је на Трибуналу изузетно опрезно и двосмислено. После дугог притиска од стране тужилаца, сложила се да постоји могућност да су људи убијени у брдима у околини Рачка. Као доказ послужило је то што је пронађена рупа од метка на путу поред места на коме су људи наводно стрељани. Али кад метак удари у асфалт онда је у питању угао између 60 и 120 степени, што значи да је српска полиција морала да лебди изнад својих жртава. Коментар Хелене Ранте био је: „Ја ништа не знам о балистици“.

На суђењу у Хагу никада није успоствљена веза између Слободана Милошевића и двадесет петорице настрадалих у Рачку. Чињенице изнесене на Трибуналу обориле су све оно што су тужиоци тврдили: жртве су биле припадници УЧК који су погинули за време борбе у самом Рачку.  Чак ни главном тужиоцу, Карли дел Понте, није успело да правно формулише ‘питање Рачка’. Због недостатка доказа хашки Трибунал морао је да одустане од случаја ‘Рачак’. Трибунал је био под страшним притиском: прогласити Слободана Милошевића невиним било је недопустиво.

Вилијам Волкер

Као што је већ речено, Вилијам Волкер и његова политичка помајка, Мадлен Олбрајт, били су ти који су лансирали причу о Рачку. Веома недипломатски, наизглед дубоко потресен, Волкер је, не сачекавши резултате истраге, оптужио српску војску и полицију за ‘неизрециве суровости’ почињене у Рачку.

У међувремену Вилијам Волкер прекинуо је са дипломатском службом и сада је, како је саопштио на суђењу у Хагу, директор једне међународне фирме за производњу енергије.

Зашто је Волкер лагао? Истраживање је потврдило да је био један од организатора контрашког рата против Никарагве. Штавише, сноси главну одговорност за реализацију операције Contragate у којој је тесно сарађивао са ЦИА-ом у снабдевању контраша у Никарагви оружјем. За време Регана кумовао је екстремистичком терористичком покрету у Ел Салвадору. Такође га оптужују да је са својим салвадорским ескадрилама смрти учествовао 16. новембра 1989. године у убиству шест свештеника, њихове куварице и њене петнаестогодишње кћерке. На једној недавној конференцији за штампу признао је да је у Ираку радио као шпијун. Иначе познат је као провокатор који ради за Вашингтон. Срби у Хрватској замерају му што се, док је био председник привремене владе у источној Славонији, ни на који начин није супротставио хрватској политици етничког чишћења.
Пошто смо открили прави идентитет Вилијама Волкера, јасно је да је његова улога у Рачку била да припреми услове за рат против Југославије. (90)  Спољни свет није био обавештен о чињеници да амерички и британски посматрачи ОЕБС-а сарађују са УЧК. Даница Маринковић, која је тада као правни иследник вршила истрагу догађаја у Рачку, известила је да није у могућности да уђе у село јер припадници УЧК и даље пуцају, али да је посматрачима ОЕБС-а приступ дозвољен. Заменик шефа ОЕБС мисије, генерал Древинкјевич, покушао је, под претњом да ће Трибунал подићи оптужбу против ње, да јој забрани да обавља самоиницијативно истрагу. (91) 

Борбе су окончане уз велике српске губитке и потпуно разарање главног штаба УЧК. Западни свет остао је и о овим чињеницама необавештен! (92) Медији су искористили ‘масакр’ у Рачку да ослабе покрет против напада на Југославију.
Један објективни посматрач би у међувремену већ открио колико је много неистина исфабриковано о конфликту на Косову. Али највећа је превара тврдња да се НАТО умешао у сукоб на Косову из хуманитарних разлога. (93)
Жан-Кристоф Руфен, бивши заменик директора организације ‘Доктори без граница’, рекао је следеће: „НАТО дефинише непријатеља, прети му, нападне га, а затим га уништи. Да би се таква једна машинерија ставила у погон, потребан је жртвени јарац који чак више нема војни или политички карактер. Наиме, њихова тактика у последње време је следећа: НАТО не делује из политичких или војних разлога, већ из… хуманитарних. НАТО-у је потребна крв или масовни злочин над којим ће се јавно мњење толико ужаснути да ће војну агресију подржавати и у потпуности оправдати.“ (94)


Злочин против народа у име Новог Светског Поретка

Да би се зауставило такозвано етничко чишћење на Косову, генерални секретар НАТО-а, Хавијер Солана, издао је 23. марта 1999. године наређење врховном команданту оружаних снага НАТО-а, Веслију Кларку, да започне ваздушни напад на Југославију. Следећег дана започело је бомбардовање Србије које је трајало седамдесет осам дана.
Председник Сједињених Држава изјавио је 24. марта 1999. године на конференцији за штампу одржаној у Белој кући, следеће: „Оружане снаге Сједињених Држава заједно са европским савезницима НАТО-а започеле су бомбардовање војних циљева у бившој Југославији … наши савезници једногласно подржавају ову акцију“. (95)  Герхард Шредер рекао је 24. марта 1999. године у званичном говору следеће: „Овом акцијом наш војни савез жели да прекине тешка кршења људских права на Косову и спречи хуманитарну катастрофу. Југословенски председник Милошевић води тамо немилосрдан рат. Југословенеске оружане снаге су на Косову, упркос свим опоменама, само појачале свој терор према већинском албанском становништву. Међународна заједница не може и не сме више да буде само посматрач ове људске трагедије. Ми водимо рат, али наш задатак је да војним средствима остваримо мир на Косову. Ова војна акција није уперена против српског народа“. (96)

Другог дана бомбардовања часопис Daily Telegraph  изненада је располагао информацијом да је врховни командант НАТО-а, Весли Кларк, добио наређење за мобилизацију још у октобру 1998. (97)  Две недеље након почетка ваздушних напада бомбардовани су сви војни циљеви и

Razaranje-Srbije-aprila-1999-od-strane-NATO

донета је одлука да се гађају школе, цивилни возови, затвори, избегличке руте, пијаце, стамбене зграде, мостови, цркве, манастири, споменици. Чак ни болнице, амбуланте, старачки домови – нису поштеђени.  Једино су шпански пилоти одбили да учествују у овом злочину!
Без директне опомене НАТО је 23. априла бомбардовао зграду Телевизије Србије у Београду и већим је делом сравнио са земљом.  Идентификовано је шесторо погинулих, а седамнаест особа је нестало.
Неколико дана пре тога претило се нападом на Телевизију Србије ако РТС не пристане да најмање шест сати дневно преноси западне медијске извештаје. Поводом ове акције немачки коментатор рата, поручник Конрад Фрајтаг, неколико сати после бомбардовања телевизијског центра, изјавио је следеће: „Напад на ТВ и радио станице део је наше стратегије  којом желимо да онемогућимо рад југословенске пропагандне машинерије која представља важан механизам контроле председника Милошевића“. (98)  Британски премијер Тони Блер изјавио је: „То је део апарата који одржава Милошевића на власти и то нама, савезницима НАТО-а, даје право да сличне циљеве нападнемо и уништимо. Ми морамо апсолутно да онеспособимо цеолокупан војни апарат и структуру ове диктатуре, а у то спадају и државни медији; зато сматрам бомбардовање овог циља оправданим“. (99)
Џорџ Робертсон, британски министар одбране, на питање у вези са нападом на РТС, одговорио је: „Чињеница је да су циљеви које гађамо одговорни за ужасе какви се дешавају на Косову. Они чине део апарата помоћу кога се у Југославији спроводи злочин против народа, и докле год се тај злочин врши, мораћемо нападати сличне циљеве“. (100)
Међутим, ради се о томе да је РТС морала да се ућутка јер је приказивала последице НАТО агресије као и терора који је спроводио УЧК. (101)  Извештачи РТСа неуморно су емитовали слике цивилних жртава и разарања, а да често у близини није било никаквог војног циља. Тада су спикери говорили о ‘криминалној агресији НАТО-а и тероризму такозваног УЧК’, али се нипошто није изазивала мржња против појединих делова становништва. 


НАТО је извео 37.465 ваздушних напада на територију Југославије.
  Притом је бачено двадесет хиљада тона бомби и ракета. Многобројни напади имали су за циљ објекте са превасходно цивилном функцијом као што су инфраструктура и инсталације неопходне за свакодневни живот грађана (водоводи, електричне централе). Разарањем важних индустријских комплекса ( да споменемо само неке: рафинерије, фабрика аутомобила у Крагујевцу, хемијска индустрија у Новом Саду и Панчеву и тд.) уништена је привредна основа целог народа, а земља је озбиљно и дуготрајно загађена. (102)
У програму Meet the Press  који је емитован 25. априла 1999, амерички сенатор Џо Либерман изјавио је: „Надам се да ће овај ваздушни рат, чак ако и не убеди Милошевића да треба да повуче своје трупе са Косова, разорити толико његову привреду да ће се тиме уништити и сами темељи опстанка његовог народа“.

Из овога се јасно види да бомбе НАТО-а нису биле уперене само против Милошевићевог војног апарата, већ и против самог српског народа!

Пошто је НАТО ноћу 2. маја 1999. године бомбардовао пет важних електричних централа тако да је 70% југословенског становништва остало без струје, врховни командант ваздушних снага НАТО-а, генерал Мајкл Шорт, изјавио је следеће: „Размишљао сам овако: немају струју за фрижидер, ни за пећ, не могу на посао јер нема више моста, а уз то су и мета. Све то треба да престане. А истовремено морам да присилим водеће људе око Милошевића да се окану Косова и прихвате услове НАТО-а.(103)  Поред напада који нису имали војне циљеве (инфраструктура и сл.), често је долазило и до напада усмерених директно против грађанства за које је НАТО користио термин ‘колетерална штета’:

*  Поред Ниша бомбардована су 29. марта 1999 два избегличка центра која су била под управом организације ‘CARE Australia’ и заштитом Уједињених Нација. Погинуло је девет избеглица. 

*   Дванаестог априла погођен је путнички воз бр. 393 који се у том тренутку налазио на мосту код Грделичке клисуре. Број погинулих износио је 21, а 16 путника је рањено. Сам мост може се сматрати стратешким циљем, међутим утврђено је да је баш воз био мета, те да се ради о нападу на грађане, што је иначе забрањено међународном конвенцијом о људским правима.

*   Петнаестог априла на путу Призрен-Ђаковица бомбардован је избеглички конвој на четири места на дужини од 12 километара.  Погинуло је 75 људи.

*  Бомбама су погођена два путничка аутобуса, 1. и 3. маја.
Погинуло је 57 људи.

*   Четрнаестог маја уследило је бомбардовање села Кориша. Погинуло је најмање 80 људи. (104)

*  Двадесетог маја извршен је напад на медицински центар ‘Драгиша Мишовић’. Том приликом настрадало је и рањено је много пацијената. (105)

Уједно се мора споменути и бомбардовање Кинеске амбасаде у Београду, које дефинитивно није било случајно. Да би се погодило управо десно крило амбасаде, полетео је из Мисурија најмодернији авион на свету – Б-2 опремљен технолошки најскупљим бомбама (ЈДАМ). (106)  Цео напад требало је разумети као опомену. Вође Новог светског поретка имале су дугорочне мотиве за овај напад. (107) Наиме, потребно је обуздати све већи кинески утицај и задржати контролу над огромним тржиштем, као и спречити могућност да Кина постане узор другим земљама у Азији које се супртотстављају Новом Светском Поретку.  Герхард Шредер је у одбрану напада на Југославију 24. марта 1999.  године рекао следеће: „На овај начин Савез жели да заустави тешке и систематске злочине против људских права и да спречи хуманитарну карастрофу на Косову“.
А на то је, 28. марта 1999, немачки министар одбране, Рудолф Шарпинг, додао: „Када чујем да је на северу Приштине подигнут концентрациони логор, када чујем да родитеље и наставнике сатерују у гомилу и да деца морају да гледају док им убијају наставнике, када чујем да се Србима у Приштини саветује да напишу на вратима својих кућа велико ‘С’ како би приликом етничког чишћења били поштеђени, онда то значи да се тамо дешавају ствари пред којима ниједан цивилизовани Европљанин не сме више да затвара очи, осим ако на тај начин не окреће главу од сопствене историје“.

На основу програма који је немачка телевизија АРД снимила у потрази за истином, произилази да су све ове оптужбе биле лажи у служби НАТО пропаганде јер нису постајали никакви концентрациони логори нити је било врата на којима је стајао знак ‘С’.Тадашњи коментатор НАТО-а, Џејми Шеј, похвалио је Шарпинга, Шредера и Јошку Фишера: „Политичке вође одиграле су одлучујућу улогу у придобијању јавности за овај рат. Посебно је Рудолф Шарпинг обавио добар посао. Није ситница послати сопствене војнике у иностранство, поготову кад је у питању немачка војска, која већ пет деценија постоји искључиво у сврху одбране земље. Психолошки гледано није нимало једноставно изнова дефинисати политику безбедности. Ни Шарпинг, ни Шредер, као ни Фишер, нису слепо следили постојећа схватања већ су успели, напротив, да им дају нову форму. Да је јавно мњење у Немачкој било против војног ангажовања на Балкану, НАТО би могао, као савез, да заборави на ову мисију“. (108)

Манипулација избеглицама

Медијске слике везане за ситуацију у Југославији приказивале су колоне очајних људи како беже од ратног ужаса и етничке мржње.

navodne izbeglice.11

Употребљена су сва могућа пропагандна средства да јавност стекне утисак да Срби на Косову пустоше и прогањају невино албанско становништво. Није било дана а да се не спомињу силовања, етничко чишћење и разне друге суровости. Манипулација избеглицама за време бомбардовања Косова достигла је до тада незабележене размере. Средином априла 1999. године цео свет био је преплављен новинским чланцима и телевизијским сликама чија је порука гласила: на Косову се дешава нови холокауст. У тој намерно изазваној хистерији није било тешко забашурити прави узрок тако масовном броју избеглица – НАТО бомбардовање!

Десетог маја 1999. године америчко Министарство спољних послова објавило је извештај под насловом Историјско истребљивање: етничко чишћење Косова којим се процењује да је 90% косовских Албанаца протерано из својих кућа. Приликом презентовања овог извештаја (који се касније показао нетачним) Мадлен Олбрајт изјавила је да он представља необорив доказ о постојању једног ужасног система који се заснива на ратним злочинима и злочинима против човечности као и систематским погубљењима и организованим силовањима, а да ‘Зло’ још увек није показало своје најужасније стране. (109)
Према извештајима из штампе сарадници Трибунала тврдили су да располажу застрашујућим доказима о свирепостима на Косову. Листа злочина као што је убијање недужних људи, па чак и деце, сваким даном постајала је све ужаснија.
Западни медији демонизовали су целокупни српски народ.У часопису Philadelphia Inquirer писало је: „Српски ритуал приликом силовања: у неколико наврата организована су на градским трговима масовна силовања, а становници приморани да присуствују; после тога застрашени и ужаснути људи добровољно су напуштали своје домове. (110)  Председник Клинтон рекао је у свом говору који је одржао трупама КФОР-а 22. јуна у Македонији, између осталог и ово: „Срби су масовно силовали младе девојке“.

Др. Рихард Мунц, хирург са Бохумског универзитета, радио је за хуманитарну организацију у Македонији. Он тврди да „лекари и медицинско особље нису регистровали ниједан случај силовања међу шездесет хиљада косовских избеглица смештених у том центру“.

Средином априла Клинтон је Америчком синдикату новинских издавача изјавио следеће: „Милошевић је чврсто одлучио да одоли сваком отпору свом режиму, чак и по цену да од Косова остане само беживотна пустиња“. Дан касније, један представник ‘Организације за избеглице при УН’ (УНЦХР) представио је колону избеглица из Призрена као‘дефинитивно чишћење Призрена’. Међутим, новинар Стивен Ерлангер известио је за New York Times: „Велики број Албанаца, такође и младих мушкараца, слободно шета улицама.
Град сигурно није очишћен, што је у супротности са извештајима НАТО-а, а чак ни они Албанци који се плаше не намеравају да одавде оду“. (111) Две године касније два немачка ТВ новинара, Јо Ангерер и Матијас Верт, отишли су на Косово и утврдили да су за време рата даване многе лажне изјаве. Нико од људи са којима су они разговарали није потврдио тезу западних медија да је становништво Косова систематски прогањано! Новинари су посетили села за која се тврдило да су Срби потпуно разорили још пре НАТО интервенције. Међутим, према речима албанских становника ових села до разарања је дошло у борбама између Срба и УЧК које су уследиле после почетка ваздушних напада НАТО-а. Ови новинари имали су такође приступ војним и стратешким документима америчког и немачког министарства одбране и на основу њих закључили да је разлог којим се оправдало легализовање немачког учешћа у рату исконструисан на вишем нивоу. (112)

Чеда Прлинћевић сматра да је ОЕБС организовао сценарио за Косово:
„ОЕБС је био задужен да стање на Косову свету представи као хуманитарну катастрофу. У периоду који је претходио бомбардовању, ОЕБС је предузео мере које су изазвале да Албанци масовно напуштају Косово: припадници УЧК убили су неколико Албанаца који су сарађивали са владом у Београду, после чега је народ почео да бежи.  НАТО бомбардовање као и дејства УЧК били су прави узрок тако великом броју избеглица. (113)   У чланку NATO’s Nations који је објавио часопис International Herald Tribune (28. јуни 1999), Фредерик Бонарт тврди: „Постаје све јасније да су НАТО акције узрок тако великом броју избеглица и убистава“. Чак су и неки посматрачи ОЕБС-а, као што је Норма Браун, директна сарадница Вилијама Волкера, признали:
Хуманитарна катастрофа на Косову уследила је тек после ваздушних напада. Да ће до ње доћи, добро су знали и НАТО и ОЕБС, а и ми сами“. Док је НАТО неометано бомбама разарао Југославију, пажња света била је усредсређена на непрекидне извештаје из хаотичних избегличких центара дуж косовске границе.

Масовне гробнице којих нема

НАТО је тврдио да је пре почетка бомбардовања на Косову убијено 2.000 цивила. Шпански тим судских вештака изјавио је на конференцији за штампу следеће: „Мислили смо да идемо на најгоре могуће место на Косову. Задатак нам је био да извршимо аутопсију две хиљаде жртава српског насиља. Међутим, укупно смо нашли само 187 тела и то је већина њих настрадала приликом НАТО бомбардовања затвора Исток, или непосредно после тога, при покушају бекства. Све је била велика лаж“. Лопез Палафокс, директор шпанског Института за антропологију, и Перез Пухол обавили су истрагу која је требало да пружи одговор на питање: од чега је погинуло стотину затвореника у Истоку – од НАТО бомби или од српских метака. Утврдили су да је већина била погођена гелерима, тј. да је погинула у бомбардовању. (114) НАТО није рачунао са јавним објављивањем ових резултата.

Шпанске новине El Pais  известиле су: „Насиље у вези са ратом – да, геноцид – не. Ово су закључили шпански патолози и полицијски стручњаци који су на Косову прегледали 187 тела. Сва тела била су сахрањена у посебне гробове који се налазе у неколико села; трагова мучења није било. Срби су их сахранили са главама окренутим у правцу Меке“. Перез Пухол рекао је: „Срби очигледно нису тако лоши као што су их приказали.  Нема ни трага масовним гробницама“. А поводом броја жртава који су касније објавиле Уједињене Нације у вези са трагедијом на Косову, Пухол је дао следећи ироничан коментар: „Прво су говорили о 40.000 убијених, затим, изненада, о 20.000, сада се број смањио на 11.000.  Веома сам радознао да видим шта ће на крају испасти“. (115) Шпански тим направио је поређење са искуствима из Руанде, где су открили гробнице у којима је било сахрањено по 450 тела жена и деце са размрсканим лобањама: „Злочини почињени у бившој Југославији спадају у ону врсту злочина која је неизбежна у сваком рату“. Карла дел Понте прећутала је резултатате ове истраге и изјавила: „За шест месеци нашли смо 2018 тела“.

Немачка влада је, штавише не стидећи се, користила појам ‘депортација’ да би оправдала насилничку западну интервенцију на Балкану.
Међутим, ништа није рекла о томе како су настрадали ти људи, чак ни колико њих је умрло природном смрћу, да ли су били жртве Срба, НАТО бомбардовања или УЧК. Наиме многи Албанаци изгубили су живот због лојалности према Југославији. Рено Жерар изјавио је за часопис Figaro  да располаже доказима од стране ОЕБС-а да припадници УЧК сносе одговорност за смрт две трећине од укупног броја албанских жртава. Трибунал за бившу Југославију послао је на Косово стотине судских вештака са задатком да у року од годину дана претраже целу покрајину и пронађу масовне гробнице. Уз помоћ НАТО конференција за штампу јавност је била припремљена да се суочи са ужасним сликама српског насиља. Спомињали су 200.000 жртава. Једино што је још недостајало били су чврсти докази.
Канадски режисер, Гарт Причард (снимио је више од десет документарних филмова о рату на Балкану), веома је критичан према бившем судији Врховног суда у Канади, Луиз Арбур, која је иначе радила за Трибунал као специјални тужилац, и њеним тврдњама да су Срби под руководством Милошевића побили 200.000 Албанаца: „То је био масакр који се никада није догодио. Био сам присутан када су судски вештаци рекли Луизи Арбур да једноставно нема две стотине хиљада тела. Међутим она за то једноставно није хтела да зна.“

Брајан Стронгмен
, шеф једног од тимова судских вештака, такође тврди да до геноцида на Косову никада није дошло: „Био сам у Босни и сећам се једне масовне гробнице у којој је било сахрањено 200 тела, али на Косову сигурно ништа слично нисмо видели. Највећа гробница коју смо прегледали садржала је двадесет тела. Наравно, Луиз Арбур и њој слични морали су да говоре о застрашујућем броју од 200.000 жртава да би оправдали НАТО“.
Водник Брајан Ханимун, већ тридесет година запослен у Канадској краљевској полицији, био је члан првог канадског специјалистичког тима који је координисао рад разних стручних јединица из западних земаља у потрази за 200.000 убијених цивила. Он је рекао: „Не могу рећи да нема 200.000 жртава јер нисам претражио целу земљу. Али нисам видео ништа што би указивало на тако нешто. Ако је та цифра тачна, зашто су нам онда дозволили да отворимо само неколико гробова“? За шест недеља колико је његов тим радио на овом послу, ископано је 68 тела. (116). Овим бројем, који се свакодневно и ситематски на телевизији (CBC i CNN) представљао као чињеница, Мадлен Олбрајт и други западни функционери правдали су бомбардовање Југославије и интервенцију на Косову. Часопис Toronto Star од 4. новембра 1999, објавио је изјаву познатог србомрзца Ричарда Гвина у којој и он коначно признаје да су тврдње о масовним гробницама нетачне: „То што се тврдило о геноциду је гротескна лаж чија је сврха била да се оправда рат“. А највећа лаж, која се редовно сервирала јавности, то је да се радило о рату у име демократије и људских права. Руководилац немачког ОЕБС тима, генерал Лукај, изјавио је за ТВ центар АРД: „Није претила никаква хуманитарна катастофа која би могла да послужи као оправдан повод за војну интервенцију споља“.

НАТО злочини против човечности

Косово је жешће бомбардовано него Србија и Београд. Генерални секретар Робертсон обавестио је писмом Кофи Анана да су савезничке снаге током сто летова испалиле 30.000 комада муниције са осиромашеним уранијумом и то углавном у западном делу Косова. (117)  Становништво Југославије свесно је бомбардовано ДУ-муницијом. (118)

Када је холандско Министарство одбране због присуства холандских војника на Косову затражило податке од главног штаба НАТО-а о овом типу муниције, добили су информацију да се ради само о 300 граната. Шест месеци касније званично је потврђено да је испаљено 30.000 граната. (119)

НАТО је употребљавао муницију која је толико отровна да њено коришћење закон дефинише као ратни злочин. Дакле, НАТО је заштитио људе на Косову тако што их је гађао осиромашеним уранијумом и касетним бомбама?! Употреба ове муниције има за становништво Југославије и Косова несагледиве последице. Број спонтаних побачаја, беба рођених са тешким деформацијама, оболелих од леукемије и других облика рака у Југославији, као и у Ираку, стално расте и тако ће још дуго бити.
Косово и велики део јужне Србије загађени су радиоактивним материјалом.  НАТО је прекршио Женевску конвенцију и многе друге међународне договоре, и у име људских права пред очима целог света убио хиљаде невиних Албанаца, Срба и других цивила.

Поводом овога руски стручњак за Балкан, Борис Шмељов, рекао је: „То да је у питању етичка одговорност, заштита Албанаца од српске агресије – све је то једна велика лаж. Они су потпуно равнодушни према ситуацији у којој се налазе Албанци. Мени је потпуно несхватљиво како је могуће да једно друштво, у коме су чак и права животиња загарантована, одобрава ове дивљачке ваздушне нападе и то само зато што му се не свиђа руководство те земље“. (120) Ово убијање из ваздуха Срба, Албанаца, Рома, Јевреја и других, још једном потврђује колику контролу имају инжењери Новог Светског Поретка над владама многих других земаља које без оклевања узимају учешћа у злочинима против човечности! Свирепи рат против Југославије мора се разумети као јасна опомена свим оним земљама које желе да остану независне!

Етничко чишћење и терор против Срба на Косову

Под војним притиском, а и да би се избегле још веће цивилне жртве, Слободан Милошевић и Скупштина Републике Србије пристали су да се НАТО трупе и мировне снаге УН (КФОР) стационирају на Косову. НАТО је 9. јуна 1999. године потписао споразум са српским војним врхом којим су се српске трупе обавезале да напусте Косово. Одмах по њиховом напуштању Косова,

kosovo u zici...

умарширале су НАТО трупе и УЧК. У Призрену, Приштини и другим градовима дочекале су их гомиле радосних и здравих Албанаца. Срби очигледно нити су Косово испразнили нити претворили у пустињу. Команданти УЧК преузели су власт без икаквих препрека. До уговором предвиђеног разоружавања УЧК није дошло. Напротив: УЧК је претворена у Косовску Армију (КЛА), којом командује Агим Чеку. (121)
Пошто су НАТО, КФОР и УЧК/КЛА прузели власт, започео је терор над Србима, Јеврејима, Ромима, Албанцима католичке вере, муслиманима словенског порекла, Турцима, ‘нелојалним’ Албанцима муслиманске вере.
Практично су их као таоце сатерали у гета.
У Ораховцу ови грађани још увек живе под условима који страшно подсећају на варшавски гето из Другог светског рата. Часопис Observer  објавио је 12. марта 2000.  године да је генерални секретар УН, Кофи Анан, примио независни извештај о криминалним активностима УЧК као што су: убиства, злостављања, мучења, насиље полиције, злоупотреба положаја, кршење политичке неутралности и хушкање маса.

Две стотине хиљада становника, од којих су 50.000 Албанци, протерано је уз помоћ НАТО-а у Србију. У међувремену у Србији се налази више од милион избеглица. НАТО је, поред великог броја жртава, одговоран и за пљачкање српске имовине и етничко чишћење Косова, разарање целокупне инфраструктуре, бомбардовање хемијских фабрика, коришћење осиромашеног уранијума – укратко, за уништавање животне средине са далекосежним последицама. Ужасна улога НАТО-а у овој трагедији може се сматрати једино илегалном и криминалном.

Ђаволске силе и разарање српског духовног наслеђа
pogrom-kosovo...

Насилно протеривање Срба из Косова и Метохије (куће су пљачкане, жене силоване, разни људи киднаповани, многи убијени) пратило је и систематско уништавање српског духовног богатства. Одмах по доласку КФОР-а, оштећени су или срушени многи, иначе јединствени, средњевековни манастири и многе цркве које су биле под заштитом УНЕСЦО-а. У року од само неколико месеци запаљено је и опљачкано седамдесет цркава и манастира. Неки од њих саграђени су још у десетом веку и представљају праве бисере српског културног наслеђа. У жељи да се уништи све што је православно, скрнављени су и српски гробови. Срушени су скоро сви споменици који су били национални симболи Срба и Црногораца. Статуа цара Душана у Призрену дигнута је у ваздух, а нису поштеђене ни статуе Његоша и Вука Караџића у Приштини. Бисту Вука Караџића обавили су жицом и цео сат еуфорично вукли по улицама. Нико није ни покушао да омете овај варварски чин. Такође је уништена и биста цара Лазара у Гњилану. (122) Поред тога, не само да су редовно претили српским свештеницима, већ су их у Пећи, Гњилану, Вучитрну и Клини напали, као што су напали и монахе у Зочишту, Бинацу и Призрену, Приштини, Косовом Пољу, и такође и монахиње у манастиру Девич.
Албанци су у новембру 1999. године најавили шокантну вест да желе да преузму манастир Светог Арханђела и Епископалну цркву Љевишка у Призрену и на тај начин им одузму православно порекло и сврстају их у албанско културно наслеђе. Оно што су фашисти поштедели у Другом светском рату, срушено је сада уз одобравање западних савезника и финансијера. Припадници КФОР-а и УН посматрали су како Албанци дижу у ваздух православни храм у центру Приштине.

RUSEVINE na KiM...

 

Кршење међународних договора

Косово је од јуна 1999. године под протекторатом УН и присмотром НАТО-а. Не очекује се да ће 40.000 војника који се тамо налазе ускоро напустити Косово. Бенџамин Б. Ференц, бивши тужилац на суђењу у Нирнбергу, изјавио је за часопис Der Spiegel  следеће: „Није сваки напад сам по себи и злочиначки ратни напад. Овако би, рецимо, човек могао да резонује: када се упадне у другу земљу, без мандата УН, а зарад људских права, можда се то може још и оправдати под условом да је циљ искључиво спасавање људских живота, а никако и сопствена корист; и да се по завршеном послу земља одмах напусти“. (123)
Уједно је подсетио и на повељу УН: „Рат око Косова био је могућ само зато што су игнорисани међународни мировни договори који забрањују вођење оружане борбе и то важи за све земље чланице, укључујући и НАТО. То што је НАТО одбио да испоштује права народа, то нама представља проблем, а не сами међународни договори.“
Пактом Брајан-Келог из 1928. године по први пут се забрањује нападачки рат. Повеља УН забрањује употребу силе и према Члану 2, тачки 4, бесправно је свако мешање са стране у унутрашња питања суверених држава: „Све чланице обавезне су да се у међународним односима уздрже од претње или употребе силе којом би се нарушила територијална и политичка сувереност друге државе“. О евентуалној употреби силе могу одлучити једино Уједињене Нације. Према члану 42 УН, могу се преузети војне мере ради очувања или успостављања светског мира искључиво уз сагласност Савета безбедности. А према члану 43, једино такав мандат је правоснажан:„Не сме се преузети ниједна принудна мера без сагласности Савета безбедности“.
Став Савета безбедности у вези са конфликтом у Југославији био је да се он једино мирним путем може решити. (124) Чланице НАТО-а намерно су се оглушиле о ове прописе УН. Сједињене Америчке Државе и НАТО угрозили су основна права народа и сносе огромну одговорност за смрт људи, осиромашење како српског тако и албанског становништва и ужасну судбину свих оних који су отргнути са својих огњишта.

Оптужени

Бивши холандски председник Вим Кок, као и тадашњи министер одбране Де Храве и министер спољних послова Ван Арцен морали су да сведоче на суду у Хагу поводом бомбардовања РТС-а и холандског удела у коришћењу касетних бомби при гадању југословенских циљева. (125) „Тужно, али корисно.“ Овим речима председник Вим Кок бранио је на суду бомбардовање зграде Радио Телевизије Србије, где је погинуло шеснаесторо људи. С обзиром да се програм РТС-а према холандским нормама не може назвати новинарством, он представља, као средство пропаганде, легитимни циљ, објаснио је Вим Кок. Иначе, на саслушању је тврдио да није унапред знао да ће РТС бити бомбардована, али га само бомбардовање није изненадило пошто је НАТО планирао нападе на центре за комуникацију. „Пре свега не смемо заборавити да је РТС била у служби диктатуре Слободана Милошевића“, изјавио је Вим Кок. Међутим, према међународном праву, телевизијски центри не могу никада бити легитимни војни циљ. Штавише, изостало је и упозорење које је, како опет прописује међународно право, обавезно у случају да напад може довести до цивилних жртава; у противном, у питању је ратни злочин.  Међутим Ван Арцен је у току саслушања измислио да је НАТО обавестио о бомбардовању Amnesti Internešenel, што ова организација категорички пориче; због овога је против Ван Арцена покренут поступак који још увек није окончан. Иначе на постављана питања, сви ови министри одговарали су фразетинама лишеним икаквог смисла.
Када је реч о касетним бомбама, Кок је био јасан: „Касетне бомбе нису мине, дакле нису ни забрањене. Унутар НАТО-а ово оружје се сматра дозвољеним“. Затим је додао да жали због жртава палих у Нишу, али да је у питању била техничка грешка и да је „овај инцидент био повод да министар де Храве замрзне до даљњег употребу овог оружја од стране холандског ратног ваздухопловства“. Пресуда суда у Амстердаму гласила је да се грешка холандских министара састоји у томе што су се у прилог агресије погрешно позивали на резолуцију Савета безбедности бр.  1199, а не то што су применили агресију!


Ратови против непослушних

Варварски рат против Југославије представља немилосрдну опомену поборника Новог Светског Поретка свим оним земљама које желе да остану независне.
Упркос тој сада већ јасној намери, представници међународне заједнице и даље тврде да се у случају Југославије радило о оправданом рату у име ‘људских права’. Како то да се та иста правда не примењује када је у питању људска трагедија у Судану? Тамо су за последњих десет година оружани конфликти и (намерно изазвана) глад однели два милиона живота. У многим афричким земљама, од Сијера Леонеа на западу па до Уганде на истоку, спроводе се ужасна етничка чишћења, свакодневно пустоше села, деци се одсецају уши и други делови тела. У Конгу становнике села сабијају у гомиле и затим гађају гранатама. А запад посматра, шокиран, али не довољно да би покушао да заустави ове ужасе. Треба да се запитамо како то да нема медијске кампање у корист борбе за осамостаљење Палестинаца или становника Тимора. Зашто је међународна заједница незаинтересована за подручја као што су на пример Тураг, индонезијски Борнео или Бурунди?

Одговор на ова и друга слична питања је очигледан сваком ко поседује способност критичког мишљења: иза НАТО интервенција на Балкану крију се планови за целу Европу. Југославија је представљала први конкретан корак у припреманом проширивању НАТО-а на централну и источну Европу. (126)  Планира се стварање светске армије тако што ће се сјединити америчка војска, НАТО и, евентуално, европска војна интервенциона сила. (127)  У међувремену НАТО је ту да интервенише у случају да су угрожени НЕ морални принципи и људска права, већ интереси елите моћника. (128)

—————————————————————————

(68)   Die Zeit 22/99.
(69)   Katholiek Nederlandse Persbureau, Persartikelen 1999/2, 12.
(70)   US State Departement 21. dec. 1998.
(71)   Интервју са Милошевићем за Београдски форум недељу дана пре његовог хапшења
(72) Уводни говор одбране Слободана Милошевића, Хаг 31. 8. 2004.
(73)   New American Magazine 24. maj 1999.
(74)  DailyTelegraph 6. april 1999.
(75)   Заслуга Хашима Тачија на преговорима у Рамбујеу била је да одбије сваки разговор са српском делегацијом
(76)  Bundestagprotokoll 13. 11. 1998, 359.  Такође и ТВ програм ZDF:Chronik eines angekundigten 21. sep. 1999.
(77)   НАТО-рат је био планиран, часопис Targets, avgust 2000, 2.
(78)   Мишел Колон, Блефирање- велике силе, Југославија и будући ратови, Берхем, 2000, 91.
(79)   Ова изјава потврђена је од стране Џима Џетреса, саветника републиканаца у америчком сенату , часопис The Nation, јуни 1999.
(80)  La Vanguardia, 17. mart 2000.
(81)   Хашка оптужба ово дефинише као ‘убиство албанских цивила на Косову’
(82)   Deutsche Welle, 16. januar 1999.
(83)   Ове реномиране америчке новине позивају се на изјаве анонимног представника владе
(84)  Mišel Kolon, Bluf Poker – De grootmachten, Joegoslavie en de komende oorlogen, Berhem 2000. 324-325
(85)   Зашто су Албанци напуштали Косово за време НАТО бомбардовања – о чему се заиста радило, из интервјуа са Чедом Прлинћевићем, председником Јеврејске заједнице за Косово, из часописа Таргетс, март 2000.
(86) Targets, mart 2000.
(87)   Bo Adams, Neues zum Kampf um Racak, из часописа Junge Welt 15. mart 2006.
(88)   Bo Adam, Neues zum Kampf um Racak, објављено u Junge Welt 15. marta 2006.
(89)  УЧК биро за штампу ‘Косова Пресс’ од 16. јануара 1999 спомиње да је најмање осам УЧК бораца погинуло у Рачку.
(90)   Због лажног представљања чињеница у вези Рачка и злоупотребе дипломатског положаја и ОЕБСа, забрањен му је улазак у Југославију.
(91)   Заседања Трибунала од 23 – 24. marta i 6 – 7. aprila 2005.
(92)   Bo Adams, Neues zum Kampf um Racak, junge Welt od 15. marta 2006.
(93)    Časopis Targets, mart 2000, 15
(94)   Diana Džonstoun, Der Westen braucht Leichen – Die humanitare Katastrophe als neuer Hebel der NATO, 30. mart 1999.
(95)   Бил Клинтон, 24. март 1999. Објављено у књизи Blatterfür deutsche und internationale Politik, maj 1999, 630-631.
(96)  Tagesspiegel, 25. mart 1999, 2
(97)   Daily Telegraph, 25. mart 1999
(98)   НАТО конференција за штампу Vašington D.C., 23. april 1999.
(99)   ТВ програм the News Hour with Jim Lehrer (PBS), Vašington D.C. , 23.april 1999.
(100)   Beijing Information, 7. juni 1999, 7-8
(101)   Организација ‘Amnesty International’  је ову акцију окарактерисала као ратни злочин
(102) Junge Welt, 24. maj 2000.
(103)   The New York Times 13 maj 1999.
(104)   Цитирано из оптужнице Anklageschrift beim Internationalen Europaschen Tribunal коју је саставио адвокат Улрих Дост
(105)   Из сведочења директора центра, Проф. Др. Радисава Шћепановића
(106)   Часопис De Standaard, 30. novembar 1999.
(107)  Benijing Information, 7. juni 1999, 8-9.
(108)   www. wdr.de/online/news/kosovoluege
(109)   Euro Noticias, 12 maj 1999.
(110)    The Philadephia Inquirer, 24. maj 1999.
(111)   International Herald Tribune, 8. maj 1999.
(112)   Документарни програм Es begann mit einerLuge, Jo Angerer i Matijas Vert, ARD TV 8. februar 2001.
(113)   Сама српска влада потврдила је да су за време бомбардовања неки појединци пљачкали и ‘изравњавали рачуне’. Такве појединце би српска полиција ухапсила и строго казнила.
(114)   Шпански полицијски и судски вештаци нису успели да нађу ниједан доказ за геноцид на северу Косова.Часопис El Pais, 24. септембар 1999.
(115)    Од самог почетка ваздушних напада претеривало се у броју жртава и избеглица
(116)    Часопис The Ottawa Citizen, 29. avgust 2004.
(117)    Чланак Die Kanker Balkan,часопис Targets, јуни 2000.
(118)   DU – depleted uranium тј. муниција са осиромашеним уранијумом, прим.прев.
(119)    НАТО је у интервенцији у Босни употребио у околини Сарајева више од 11.000 сличних граната и ракета
(120)    Разговор Вернера Пиркера са Борисом Шмељевим, Junge Welt, 5. juni 1999.
(121)    Boris Kanclajter, Sturmreif geschossen, iz AK-Analyse & Kritik, br. 452, 6. juli 2001.
(122)    Срби нису оштетили ни једну џамију, ни један споменик нити оскрнавили ни један албански гроб
(123)   Der Spiegel, 27. juni 2001, 150.
(124)    Резолуција УН бр. 1199 (23. септембар 1998)
(125)   За време рата против Југославије холандски ф16-авиони бомбардовали су Ниш (7. мај 1999) касетним бомбама; такође су учествовали у бомбардовању РТСа.
(126)    Шон Герваи, Зашто је НАТО у Југославији, Амстердам 1999, 7
(127)    Uncommon Oportunties – An Agenda for Peace and Aquitable Development, издање UN 1995
(128)    New York Yimes, 21. oktobar 1997

 

***

*************************************************

 

Глава 9

СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ

Амерички историчар Бери Литачи рекао је следеће: „Милошевић је најдемонизованија личност у тој демонизованој земљи. Њега бранити од велике је важности, а при том није неопходно да се човек слаже са сваком његовом одлуком. Наиме, бранити Слободана Милошевића значи стати у одбрану свих оних малих земља које се боре да задрже право на  самоодлучивање. Његов злочин састоји се у томе што се упорно супростављао западним силама и мултинационалним компанијама које намеравају да између себе поделе југословенска богатства. У томе је бивши југословенски председник показао већу чврстину од многих вођа и на истоку и на западу који су веома лако пристајали на диктате ‘чувара’ људских права“. (129)  Сам Милошевић био је потпуно свестан опасности. „Знам да ме ово може коштати главе“, рекао је поводом одлуке да се супростави најмоћнијој војној алијанси на свету.

 

- Slobodan Milosevic -

Слободан Милошевић родио се 2. августа 1942. године у Пожаревцу. Мајка му је била учитељица, а отац свештеник. Своју жену, Миру Марковић, упознао је децембра 1958. у пожаревачкој библиотеци. Ево шта о томе каже сама Мира: „Од тренутка када смо се упознали, нисмо се више растајали, ако се изузму каснија Слобина путовања у иностранство. Када је био на путу, имао је обичај да ме зове сваки дан, а понекад и неколико пута на дан. Тај дан у Пожаревцу, док је напољу вејао снег, био је почетак једне изузетно интензивне везе. Увек смо били заједно, о свему смо могли да разговарамо, о многим стварима били истог мишљења, и имали широки круг заједничких пријатеља“. (130)

Мира Марковић, коју неки називају ‘црвена вештица’ и ‘ балканска Леди Магбет’, рођена је у моравској шуми. Родитељи су јој били партизани. Њена мајка, Вера Милетић, студирала је француску књижевност на универзитету у Београду. Прекинула је студије да би се придружила партизанима. Врло брзо нашла се при врху на нацистичкој црној листи. У поменутој шуми покушавала је заједно са осталим партизанима да се пробије кроз немачки обруч и ту је десетог јула 1942. године родила Миру. Двоје људи из Пожаревца добили су задатак да бебу  предају деди, Драгомиру Милетићу, тако да би Вера могла да настави борбу. Касније Немци су је заробили и после ужасног мучења у затвору, стрељали. Миру је очувао деда. Студирала је социологију, и у тој области такође и докторирала.

Слободан Милошевић постао је  члан КПЈ 1959. Дипломирао је 1964 на Правном факултету у Београду. После одслужења војног рока започео је каријеру као финансијски саветник у скупштини града Београда. Постао је генерални директор Техногаса 1974.

Иван Стамболић проглашен је за председника Србије 1975 и само неколико недеља касније Милошевић је, пошто је уживао велики углед код председника, именован за директора Беобанке, највеће кредитне институције у земљи. Ту се нашао на правом месту: био је модерни социјалиста, поштован од  старијих  чланова партије, говорио је течно енглески и био довољно искусан и отворен да би могао да се ухвати у коштац са директорима најутицајнијих банака у свету. Ово је био важан период у животу тада још младог Милошевића: представљао је банку која је бројала више од 70 службеника, стално је присуствовао свим могућим међународним састанцима привредних организација, имао  одличне контакте са Дејвидом Рокфелером. Многи су га сматрали поузданим пословним партнером а и пријатељем, али најбољи контакт имао је са Лоренсом Иглбергером, који је шесдесетих година прошлог века био дипломата у Београду и који се толико заложио за помоћ после земљотреса у Скопљу да су га назвали ‘Лоренс од Македоније’. Речју, Милошевић је био успешан човек, који је одржавао везе са међународним економским ‘естеблишментом’.

У Београду Милошевић је полако почео да узима све више учешћа у политичким дискусијама везаним за будућност земље, где је показао јако осећање одговорности. Наиме, одлучио је да напусти завидни положај директора Беобанке да би вршио знатно мање привилеговану, политичку функцију. (131)

У партији је владала политичка криза; земљи су били потребни људи спремни да се посвете тражењу решења. Мира Марковић је о томе рекла: „Нисам се супростављала његовом избору јер сам га добро познавала: Слободан је био  човек који је опште интересе стављао изнад сопствених“.

По препоруци Ивана Стамболића Милошевић је 1984. године постао партијски секретар на нивоу града Београда, а 1986. лидер Комунистичке партије Србије. Партијски људи инсистирали су све  више на променама и либерализацији политичког система. Милошевић је сигурно био  човек који је могао да спречи расцеп у партији: био је млад, отворен, напредан и, с обзиром на своје дугогодишње банкарско искуство, способан да искористи могући привредно-економски преокрет за позитивне промене уз најмањи могући пратећи ризик. Уз то био је политички потпуно чист и нико за њега није имао ни реч критике. Приватно живео је веома скромно са женом и двоје деце.

У свом првом званичном говору Милошевић је инсистирао на заједништву и јединственом фронту, због чега је штампа била пуна хвале за овог новог партијског секретара. Интелектуална елита и они који су се неосновано у њу убрајали, оштро су критиковали политику партије. Следећим речима Милошевић је задобио многа срца: „Шта значи неколико стотина писаца наспрам двадесет хиљада радника из Раковице?“ Постајало је све очигледније да му је најважији онај слој друштва који себи не може да приушти луксуз. (132)

У том периоду на Косову су владали немири. Мартиновић, српски сељак са Косова, нападнут је на свом имању и силован флашом. Избио је скандал пошто су, после прве истраге, албанске власти покушале да  представе инцидент као  ‘ауто-еротски’  чин. Овај случај изазвао је међу Србима снажно осећање колективне фрустрације.

Милошевић није волео да буде у центру пажње; међутим, околности су ипак до тога довеле. Српско становништво на Косову  изражавало је све веће незадовољство, ситуација се заоштрила и на иницијативу председника Стамболића, Милошевић је отпутовао у Приштину да смири распламсале емоције.

У културном центру града срео се са Аземом Власијем док се напољу окупљала маса Срба, углавном сељака. Полиција је употребила пендреке, полетело је камење и прсло је неколико прозора. Милошевић је пошао да види шта се дешава. Случај је хтео да га прати ТВ камера што је ситуацију учинило још напетијом. На вратима Милошевић се обратио окупљенима и затражио да се умире. Када је неко узвикнуо: „Они нас туку!“, израз лица му се променио, очи засијале, и рекао је гласно: „Нико  не сме да вас бије!(133)

Ове речи потекле су спонтано, из дубине срца. Једноставно, био је дирнут оним што је видео и чуо. Невоља обесхрабрених земљака, који су тако дуго патили, које су власти тако дуго занемаривале, дубоко га је потресла. Милошевић је реаговао не као политичар, већ као човек.

Уследила је оштра критика од стране неких чланова партијског руководства: како се усудио овај млади човек да себи дозволи такве изјаве; ко га је опуномоћио да даје таква обећања? Милошевић је био запањен: „Какву сам врсту дозволе могао да тражим? Говорио сам као појединац, као човек, као Србин.“ (134)

Мира Марковић је о том догађају рекла следеће: „Тек касније сам схватила шта се тада у Приштини са њим догодило. Испливало је на површину нешто што је у њему увек било присутно: при сусрету са Србима са Косова испољила се дубока наклоност према јадним људима  у потлаченом положају. Ти људи су га препознали и пружали му руку, старице су му давале јабуке; од тога дана ништа више није било као раније. Сви српски медији открили су  новог човека.“ Милошевић је прихватио функцију председника Србије 1989. године.

Слободан Мулошевић је веровао је у тржишну економију и у вишепартијски систем. Он је увео демократске промене у Србији, али се притом  чврсто држао принципа југословенског устава: независност,  слобода и социјална правда. Међутим окренуо је леђа међународном капиталу тиме што је зајмове ММФ-а употребио за исплату  заосталог личног доходка наставном и војном кадру.

Због својих убеђења Милошевић је улетео право у загрљај вођама Новог светског поретка. Све док је спроводио реформе и приватизацију државних фирми по укусу Рокфелера и њему сличних, био је њихов миљеник; али је од оног тренутка када се показао ‘непослушним’, потпуно изгубио њихову подршку.

Од тог момента етничка и националистичка осећања почела су да мењају свој карактер и попримају све чешће насилнички и организовани облик. Оно што се догађало неодољиво је подсећало на сценарио с почетка Другог светског рата.

Милошевић је одржао 28. јуна 1989. године на историјском Косовом Пољу говор коме је присуствовало око милион људи.

Слободан Милошевић на Газиместану, 28.јуна 1989.године

Слободан Милошевић на Газиместану, 28.јуна 1989.године

 

Међународни медији су у више наврата приказали тај говор као Милошевићев позив на стварање велике Србије. Притом су непрекидно користили његову изјаву: „Нико  не сме да вас бије.“ Међутим намерно су прећутали  чињеницу да је 80-их година, под притиском албанских сепаратиста, више од 40.000 Срба напустило Космет. У том периоду страдали су многи Срби, а њихове цркве и манастири су рушени и гробови скрнављени.

У једном другом говору Милошевић је рекао следеће: „Србија никада није била земља у којој живе само Срби. Данас, више него икада раније, у њој живе људи разних националности. Убеђен сам да је то за Србију предност. Национални састав становништва у свим земљама на свету мења се управо у том правцу. Грађани разних националности, вероисповести и раса живе у миру заједно, и то све успешније. Не смемо дозволити да се суди о људима на основу њиховог порекла или њихове вероисповести. Једина подела која је у социјализму дозвољена, је подела на радне и нерадне људе, на поштене и непоштене. И зато свако ко поштено ради и поштује друге без обзира не њихову националност, треба да се у границама наше земље осећа да је код куће“

Да је Милошевић хтео да побуди у масама жељу за стварањем Велике Србије, онда је тада  био прави тренутак. Међутим он никада ни једном речју није споменуо Велику Србију. Напротив, говорио је увек помирљиво и јасно је показао да је спреман да заједно са Туђманом нађе решење за Хрватску. У одлучујућим годинама (1990 – 1992) Милошевић је јасно дао до знања да  он жели да се Југославија одржи, али и да је спреман на поделу земље, при којој би Срби задржали подручја на којима живе. Очигледно, Милошевић нити је имао у плану Велику Србију, нити је својим говорима подстицао на мржњу међу народима и на етницко чисћење.

Новинарка Елизабет Вимоут имала је двочасовни разговор са Милошевићем. Ево неколико цитата из тог разговора, који је објављен у часопису Washington Post: „У Србији живи најмање двадесет шест националних мањина. Сви они имају иста права. Узмимо на пример, Мађаре, који живе на северу: имају школе у којима се говори мађарски,  издаваче, радио и ТВ програме, новине итд. Нема никаквих проблема. То исто важи и за Словаке, Бугаре, Русе, а такође и за већину албанског становништва на Косову. Већина Албанаца су добронамерни људи и имају иста права као и све  остале мањине у Србији“.

„Само на Косову има око 1.800 православних цркава. На Косову живе разне националности: Срби и Црногорци, Албанци, Роми, Турци и муслимани. Ниједан народ на Косову не сме бити у повлашћеном положају. Становиште српске владе, свих политичких партија и свих грађана јесте да свако, без обзира на националну припадност, мора да ужива иста права у Србији.“

„У основи, ако се изузму албански сепаратисти, ми немамо проблема ни са једном мањином. Један део албанског становништва придружио се покрету за отцепљење. Тај покрет води група политичара које  човек мирно може назвати нацистима. Објаснићу вам зашто користим баш ту реч: наиме, њихов циљ јесте етнички чиста држава. Такав циљ никада и никако не може бити демократски. Наша визија је потпуно супротна њиховој: ми верујемо да људи, без обзира на њихову националну припадност или на њихово порекло, могу и треба да живе заједно.“

„Надам се да схватате да је проблем на Косову сепаратистички проблем, а не општи проблем са Албанцима.
Постоји јасна разлика између сепаратиста и наших албанских суграђана; јасна разлика између добронамерних Албанаца и оних који убијају, силују, киднапују. Полиција на Косову штити грађанство. Албанци су исто тако жртве терориста као и Срби. Полиција штити све грађане: Србе, Албанце, Турке, Роме.“

„Морате разумети да је миран живот на Косову могућ једино ако се са свим становницима Косова поступа на исти начин. То је најважније. Када неки народ, на пример Турци, који, отприлике са 40.000 становника,  чине најмање бројну мањину, не би могли да рачунају са тиме да су равноправни, каква би онда била њихова судбина?  Сада имају своје новине, своје радио и ТВ програме, школе на турском итд. Зашто би они морали да буду грађани другога реда у земљи у којој аутономни Албанци прописују законе? Срби не смеју владати над Албанцима, али ни Албанци над Србима, а ни над Турцима, нити над било којим другим нродом, јер сви они имају подједнако право да живе овде.”

Југославија је била једна од малобројних европских  земаља  која није гледала на свој мултинационални састав као на недостатак. Зато није  чудно што су Роми били и остали тако лојални овој земљи. Они и Срби деле исту историјску судбину: оба народа су патила. Роми су се интегрисали у српску заједницу. Ту су одувек имали много бпљи положај од својих сународника у Мађарској, Хрватској, Словенији или било којој другој европској земљи. За време Другог светског рата, Хрватска влада је протерала из Хрватске све Роме. Они су пребегли у Србију. Када су на Косову припадници УЧК почели са нападима, Роми су опет пребегли у Србију. Роми су себе сматрали Југословенима и знали су да ће у Србији бити прихваћени. (135)

Главни тужилац за хашки Трибунал, Луиз Арбур, саставила је 27. маја 1999.године, против Слободана Милошевића и још четири водећа српска политичара, оптужницу дугу 24 странице, у којој, између осталог, пише да „У градовима, селима, па и читавим областима на Косову, Албанцима живот више није био могућ.“ Оптужени се такође терете за „систематско спровођење насиља и терора против албанског становништва при  чему су стотине косовских Албанаца изгубиле живот.“ Сједињене Државе су јуна 1999, за изручење југословенског председника, понудиле чак и награду од пет милиона долара.

Оптужба Луис Арбур против Слободана Милошевића заснивала се на претпоставци да је он, због свог положаја, лично одговоран за ратне злочине почињене за време рата на Косову. Овако једно ригорозно становиште могло би се прихватити једино у случају да се широм света доследно примењује, а онда би морало да се суди многим америчким председницима и многим председницима других земаља.

Милошевићев политички циљ био је да Косово остане у оквиру Србије и да се спречи да албанска већина протера са Косова српску мањину. Није се подстицала расна мржња, нити се спроводило етничко  чишћење. Напротив, Милошевић и  чланови социјалистичке партије стално су наглашавали које предности за Србију има њен мултинационалани састав.

У Србији су октобра 2000. одржани избори. За време државног удара, 5. октобра 2000, било је речи о добро припремљеној паравојној акцији. Непосредно пред изборе, формиран је у Јадранском мору велики конвој НАТО бродова, а у Бугарској су груписане војне трупе. Бугарски часопис Монитор објавио је, још у августу исте године, да је ЦИА припремила из Бугарске напад на Београд. Око Србије постављене су радио станице преко којих се народу јасно давало до знања да  ће се наставити са санкцијама и да  ће НАТО бити приморан да поново интервенише (136) у случају да Милошевић поново буде изабран за председника.

Под оваквим притиском српски народ је изашао на гласање. Не памти се да је приликом избора било тако много манипулација и тако великих уцена. Штавише, у западним земљама је објевљено, још пре него што су избори одржани, да је Коштуница на њима победио. У вези са тим изборима, мора се споменути и ово: многи грађани добијали су новчану награду у вредности од 25 евра само да би гласали за ДОС (партију коју је подржавао Запад). (137)  У том периоду су Америка, Немачка и друге НАТО земље финансирале ДОС са 300 милиона долара.

Војислав Коштуница, вођа  демократске опозиције Србије (ДОС), победио је на изборима и 8.октобра 2000. године постао председник Југославије. Милошевић је најавио да ће се повући из политичког живота.

Милошевић је у интервјуу за Београдски форум, који је одржан марта 2001, рекао следеће: „Ја сам се повукао после државног удара 5. октобра. То нисам морао да урадим, али смо ми, чланови владе, размотрили ситуацију и дошли до закључка да су иностране силе припремиле акције којима  ће испровоцирати и заплашити народ. Желели су да изазову грађански рат који би послужио као оправдање за интервенвију. Сматрали смо да је најбоље да се повучемо и предамо власт петој колони. Планирали смо политички противнапад. Зато сам дао оставку. То је Американце много изненадило. Рекли су ми да је Мадлен Олбрајт 6. октобра телефонирала Стиву Ерленгеру из Њујорк тајмса да провери да ли  је истина да сам дао оставку. Једноставно није могла да верује. Пореметили смо им планове.“

У Београду су увелико у току били договори о томе шта да се ради са бившим председником. Чланови ДОС-а и Зоран Ђинђић залагали су се од самог почетка да се Милошевић изручи Хагу.

Хашки Трибунал је потврдио налог за хапшење 23. јануара 2001, и притом је позвао Југославију, као нову  чланицу УН, да испуни своју обавезу тако што ће, без одлагања, изручити Слободана Милошевића. А Вашингтон је поставио следећи услов: ММФ и Светска банка укинуће помоћ Југославији у случају да Милошевић не буде изручен Хагу до 31. марта.

Међународно право забрањује коришћење  присилних економских мера у политичке сврхе. Наиме, такве мере се не смеју применити са циљем да се друга држава присили на поништавање свијих постојећих правних односа. Забрана те врсте интервенције  чини основу споразума о пријатељским међународним односима, који је  утврђен октобра 1970. године на општем састанку УН.  Из овога јасно следи да је инсистирање западних земаља да се Милошевић изручи Хагу, било нелегално. На тај начин дошло је до подривања правног положаја, не само појединца, већ и целе државе. Важећи међународни правни договори заснивају се на принципу равноправности свих земаља. Принцип државног имунитета подразумева то да се ни од једне државе не може захтевати да судски одговора пред другом државом. (138)

Полиција је непрекидно пазила на вилу Слободана Милошевића. Потпарол владе, Чедо Јовановић, претио је следећим речима: „Или у затвор, или ћемо вас све побити!“ Милошевић није имао другог избора – морао је да се преда. (139)

После опсаде која је трајала 36 сати, ухапшен је 1. априла 2001.године због злоупотребе власти, злоупотребе положаја и проневере новца.

Потребно је осврнути се укратко на оптужбу у вези са проневером новца. У то доба шириле су се гласине да је Милошевић, преко разних трансакција, стекао невероватно богатство. Ове претпоставке су на све могуће начине злоупотребљаване да се оцрни цела породица. Непосредно после рата у Југослвији, на насловним странама свих новина, и оних најреномиранијих, објављивани су чланци са упадљивим насловима као што је на пример овај: „Откривено богатство Слободана Милошевића у Швајцарској“. Међутим, сами новински  чланци нису понудили никакве доказе. На оптужбе Карле дел Понте да у иностранству има обезбеђене велике суме новца, Милошевић је одговорио: „Ма нема о томе ни говора, и  моментално поклањам госпођи Дел Понте сав новац који нађе.“ Већ годинама Трибунал и полиција трагају по целом свету за мистериозним капиталом Слободана Милошевића, капиталом који, у ствари, нити постоји нити је икада и постајао.

Југословенски филозоф, професор Михајло Марковић,  члан Српске академије наука, поводом хапшења Слободана Милошевића, изјавио је 5.априла 2001. следеће: „Садашње југословенске власти врло добро знају да Милошевић није ратни злочинац, али га ипак хапсе да би га изручили хашком Трибуналу  чија је пристрасност опште позната ствар. Тужилац, Карла дел Понте, већ сада најављује да ће Милошевић, за своје злочине, бити осуђен на доживотну робију. Суђење још није ни почело, а он је већ и проглашен кривим и осуђен. У сваком правном поретку би овакав тужилац изгубио своју функцију, а случај би био обустављен. Нажалост, Трибунал у Хагу није правна, већ политичка институција која је у служби једине преостале велесиле. Опште је позната ствар да Милошевић није тај који сноси одговорност за распад Југославије, већ покрети за отцепљење које је иностранство подржавало. За време ових ратова су, без сумње, почињени злочини. Али су њих чинили припадници свих зараћених страна. И дефинитивно нема говора о томе да је српска страна структурално спроводила политику геноцида или злочина против човечности. Иначе, у сличним ратовима (рецимо, Вијетнам) само починиоци злочина су позивани на одговорност, а не председници Сједињених Држава или других земаља.  Свако, па и Милошевић, одговоран је за поступке којима је прекршио Међународно право или државни закон. Али наша цивилизација и наш правни систем заснива се на принципу да кривица мора да се докаже и да се сваки појединац сматра невиним све дотле док се на суду не докаже супротно. Ја сам убеђен да Милошевића никада не би ухапсили, да то САД нису захтевале; а захтевале су, јер су на тај начин, правно и морално, ослободиле себе одговорности за бомбардовање Југославије.“ (140)

На Видовдан, 28. јуна, Уставни суд Југославије прогласио је противуставном намеру владе да изручи Милошевића Трибуналу. Коштуница је том приликом обећао да  ће се одложити извршење владиног декрета о изручивању бившег председника све дотле док суд не донесе дефинитивну одлуку. Међутим, истога дана, у 18.00х, главни стражар је саопштио Милошевићу да мора да се припреми за одлазак у Хаг. Милошевић га је том приликом упитао: „Да ли знате који је дан данас?“ То што је Милошевић  изручен Трибуналу на Видовдан – српски национални празник, дан када се одиграла Косовска битка на Косовом Пољу – није случајност. Намерно је изабран баш овај дан да би се целом српском народу и његовој историји нанела иста она увреда као и 1914. године, када је  аустријски престолонаследник изабрао Видовдан за званичну посету Србији.

Слободан Милошевић киднапован из Централног Затвора и тајно пребачен у Хаг

Слободан Милошевић киднапован из Централног Затвора и тајно пребачен у Хаг

 

Бивши југословенски председник кришом је прошверцован из земље. Чак му није било дозвољено да обавести ни своју жену.  Пребачен је хеликоптером СФОР- а у њихову базу у Тузли, где га је тужилац Трибунала званично оптужио за ‘ратне злочине и геноцид.’ Нешто после поноћи, Милошевић је пребачен у Хаг и смештен у затвор у Схејвенингену.

Начин на који је Милошевић доспео у хашки затвор, је очигледан пример киднаповања из економских разлога: влади у Београду понуђена је, у замену за Слободана Милошевића, знатна економска помоћ. Изручење Слободана Милошевића Хагу изазвало је политичку кризу у Југославији. Неколико министара дало је оставку. У Београду је, између председника и премијера, уследила борба за превласт. Иницијатор,  Зоран Ђинђић, је и те како изненадио председника Коштуницу. Прагматични премијер истовремено је одиграо улогу и судије и улогу џелата. Коштуница није био ни о чему обавештен, те га је муњевита акција Зорана Ђинђића потпуно запрепастила. Новинска агенција Танјуг известила је да је Коштуница сазнао из новина да је Милошевић изручен Трибуналу. Коштуница је одмах уложио протест, и изјавио да је цео догађај  противзаконит.

Миодраг Вуковић, један од најважнијих сарадника црногорског председника Мила Ђукановића, закључио је: „Југославија је сада и правно умрла.“ Црногорска социјалистичка партија је већ раније претила да  ће се повући из владе. Њихов политичар, Зоран Кнежевић изјавио је на београдској телевизији следеће: „Изручење Слободана Милошеви а је противуставно и имаће тешке, далекосежне последице.“ Федерална држава Срба и Црногораца престала је да постоји, био је коментар једног новинара.

По мишљењу Џима Лендеила, потпарола Трибунала, изручење Слободана Милошевића је, за Трибунал, изузетно важана победа. Амерички председник, Џорџ В. Буш, изјавио је да хапшење Милошевића представља опомену свакоме ко се усудио да се оглуши о људска права, а Кофи Анан, генерални секретар УН,  говорио је о ‘дану правде’ и тиме, у ствари, исмејао оно што се заиста догодило. Немачки канцелар, Герхард Шредер, поздравио је следећим речима хапшење Слободана Милошевића: „Ово је велики успех за међународну заједницу у њеном покушају да завлада правда,“ а министар спољних послова, Јошка Фишер, говорио је о храбром кораку југословенске владе. Француски председник, Жак Ширак, такође је изразио радост поводом овог догађаја. Изјавио је да је влада у Београду много допринела одбрани правде и нагласио да се:  „Милошевићу мора судити за његове злочине.“

Бомбардовањем Југославије вође Новог светског поретка довели су ову земљу до просјачког штапа. У таквој ситуацији није им било тешко да је приморају да изручи свог бившег државника. У питању је била трговина људима најниже врсте, која се може поредити са обичном лицитацијом: бивши председник продат је ономе који је највише понудио. Такав случај уцењивања није забележен у историји међународних односа и спада у тешку повреду међународног закона. (141)

Пошто је Милошевић изручен Хагу, српски премијер Ђинђић могао је са радошћу да очекује обећану међународну помоћ у вредности од неколико милијарди долара. Због тих пара оглушио се о одлуку Уставног суда и са великом журбом спровео изручење бившег председника. Ђиндић је играо само на једну карту: да Југославија добије финансијску помоћ. Ту своју одлуку бранио је следећим речима: „Свако друго решење било би за земљу катастрофално. Запали смо у кризу, а потпуно смо изоловални од међународне заједнице.“ (142)

Ђиндић је сматрао да сада, пошто је Милошевић изручен, ништа више не стоји на путу несебичној помоћи међународне заједнице. Светска банка и ЕУ су, још крајем 2000, обећале  помоћ у износу од 1,25 милијарди долара. Сједињене Државе обећале су износ од 180 милиона долара. Нажалост, Ђиндић тада још није знао да се радило само о пустим обећањима!

Када је Брисел блокирао пружање помоћи за даљу изградњу Југославије, Ђинђић је 29. јуна 2001, изјавио следеће: „Запрепашћује ме та фарса западних земаља у вези са обећаном нам помоћи од 1,3 милијарди долара. Радимо све што можемо да нашу земљу поново изградимо, а опет – упркос НАТО бомбардовању и прозападном политичком курсу – десетак бирократа у Бриселу све време онемогућава да добијемо помоћ. Требало је да добијемо 300 милиона евра у августу. Међутим, изненада су нас обавестили да је 225 милиона већ потрошено на исплату наших дугова – дугова који потичу још из Титове Југославије. Две трећине тог износа састоји се од казненог пореза на кредите које је Милошевић одбио да врати. Таква су правила на Западу, саопштили су нам. Међутим, нама нису потребне јалове изјаве саосећања, већ конкретна помоћ. Док сам био вођа опозиције, ЕУ нам је обећала три милијарде немачких марака под условом да срушимо Милошевићеву владу. Где је сада тај новац?“. (143)

Зоран Ђинђић и Војислав Коштуница били су најзначајнији противници Слободана Милошевића.  Разлика између ове двојце, некадашњих политичких партнера, састојала се у следећем: Коштуница је, бар наизглед, спроводио патриотску политику, а Ђинђић је мирне савести продавао земљу иностранству.

Српски премијер, Зоран Ђинђић – који је уживао заштиту Немачке, где се иначе и школовао –  убијен је 12. марта 2003. године у  Београду. Погођен је мецима у стомак и леђа. Хитно је пребачен у болницу; међутим сви покушаји лекара да му спасу живот, остали  су без успеха: истог дана, у раним вечерњим сатима, овај прозападно оријентисан политичар поглегао је тешким ранама.


——————————————————————

(129) Интервју са Бери Литачијем , часопис Junge Welt, 24. март 2001, аутор Катрин Шуц. Бери Литачи предаје модерну европску историју  на Градском универзитету Kinsborough Community Collegeу Њу Јорку. У последњих десет година објавио је многобројне чланке везане за рат у бившој Југославији и учествовао у процесу ‘Амерички трибунал за НАТО злочине’.

(130) Ђузепе Закарија, Мира Марковић: Memorias de una ‘bruja roja’-Cuarenta anos de passion y poder al lado de Slobodan Milošević, Frankfurt na Majni 2005, 63.

(131)  Ibid., 63.

(132)  Ibid., 66.

(133) Међународни медији описали су овај тренутак  на сасвим друкчији начин дајући му националистичке размере и често злоупотребљавале ове његове речи.

(134)  Ђузепе Закарија, Ibid. , 75.

(135)  Садашњи југословенски марионетски режим не спроводи више исту политику према Ромима. У садашњој коалицији су албански и мађарски сепаратисти који радо сарађују са присталицама анти ромског расизма.

(136)   Последица санкција, између осталог, у здравству јесте смрт двадесет хиљада грађана Србије.

(137)  Просечна месечна плата је тада износила 18 евра.

(138) Peter Koh, Die neueste Ordnung, Junge Welt,, 4. јули 2000.

(139) Мирјана Марковић, Der Spiegel, 6. август 2001, 120.

(140) Junge Welt, 14. јуни 2001.

(141) Ridiger Gebel, Ist die Milošević-Auslieferung ein Sieg  f ürdas Völkerrecht?, Junge Welt, ,   30. јуни 2001.

(142)  Интервју за Радио Б92.

(143) Der Spiegel, 16. јули 2001, 114. а 9

 

 

***

*************************************************

 

Глава 10

 

ТРИБУНАЛ ЗА БИВШУ ЈУГОСЛАВИЈУ У ХАГУ

 

Милошевић је првих месец дана свог боравка у затвору у Схејвенингену провео у самици у којој је непрекидно горело светло. Видео камере су биле укључене 24 сата на дан. Милошевић је у више наврата изразио жељу да буде у заједничкој  ћелији са осталих тридесет девет затвореника, али је Трибунал  ту његову молбу редовно одбијао. Међутим, то је у медијима представљено  тако као да је Милошевић сам изабрао да буде изолован. (144)

Милошевић је био огорчен због увредљивих и понижавајућих услова под којима је видео своју жену. Међутим, био је то снажан  човек и такве околности га нису сломиле, иако је то био циљ. У разговору са адвокатом Кристифором Блеком, изјавио је да је здрав и пун оптимизма. (145)

Такође је рекао и следеће: „Ја сам морални победник и поносан сам на све што сам урадио за своју земљу, у чему сам до краја остао поштен. Једино сам бранио своју земљу, на шта сам имао право; зато и нема оправдања за моје хапшење. Не постоје докази против мене, па ме не могу ни осудити. Савест ми је чиста и не плашим се“. (146)

 

milosevic01 hag....

Први дан суђења бившем председнику Југославије био је политички догађај и медијски циркус. Прво саслушавање Слободана Милошевића једва да је трајало десет минута. Милошевић је за ту прилику припремио политички говор, али му судија Ричард Меи није дозволио да га прочита.

Судија Меи:„Господине Милошевићу, као што видим, ви немате браниоца. Ви, додуше, имате право да се сами браните, али вам саветујем да добро размислите да ли је то у вашем интересу. Ви имате право и на судског саветника. Биће то дуг и компликован процес и ваљда желите да размислите о својој одлуци. Да ли вам је потребно време да о томе размислите?“

Милошевић: „Ја не признајем овај Трибунал и сматрам оптужбу против мене лажном оптужбом. Овај Трибунал је незаконит јер није основан на општем састанку УН и зато ми судски саветник није потребан јер је ово нелегална институција“.

Судија Меи: „Господине Милошевићу, касније  ћете имати прилике да постављате питања. Поћи  ћемо од тога да за сада не желите судског саветника, али о томе можете касније још да размислите. Ово прво заседање суда има за циљ да се разјасни следеће: као прво, оптужба и, као друго, да ли се сматрате кривим или не. Да ли желите да се оптужница прочита?“

Милошевић:
„То је ваша ствар“.

Судија Меи:“Господине Милошевићу, вама се на овом суду суди и морате да поштујете правила овог суда. Овај суд тумачи вашу реакцију као одбијање да искористите ваше право да се оптужница прочита. Касније, у току суђења, упознаћете се са садржајем оптужнице. Господине Милошевићу, када ви то зажелите, добићете времена да припремите вашу одбрану. Правила дозвољавају максимално 30 дана за то. Међутим, ви можете и одмах да почнете са вашом одбраном. Да ли желите сада да почнете са одбраном, или би сте то радије одложили?“

Милошевић:„Циљ овог судског процеса је да се оправдају злочини које је НАТО починио у Југославији“.

Судија Меи:„Господине Милошевићу, поставио сам вам једно питање, да ли желите сада да почнете са одбраном, или би сте то радије одложили?“

Милошевић:„Дао сам вам одговор. Штавише, овај такозвани Трибунал је…“ (притиском на дугме, судија Меи искључује микрофон).

Судија Меи:„Ако оптужени не почне са својом одбраном, онда по правилу, овај суд закључује да он себе не сматра кривим. Господине Милошевићу, ваш одговор се тумачи као да одбијате да почнете са одбраном те  ће у записник ући да ни по једној тачци оптужнице не сматрате себе кривим.“

Милошевић:„Као што сам вам већ рекао, циљ овог суђења је да се оправдају злочини против Југославије. Ово је незаконити суд, један нелегални…(Судија Меи опет искључује микрофон).

Судија Меи:„Господине Милошевићу, ово није тренутак за држање говора. Као што сам већ раније рекао, за то  ће вам се касније пружити прилика. Овим се ово суђење  одлаже.“

Зденко Томановић, један од најважнијих Милошевићевих сарадника, обавестио је штампу о садржају онога што је Милошевић том приликом хтео да каже. Његов говор је објављен 18.јула 2001.године у часопису Данас: „Ја овај суд не признајем, не зато што је нелегалан и не зато што је оптужба против мене нелегална; већ зато што је овај суд саставни део механизма који је починио геноцид против српског народа, механизма чији је циљ да од свих народа и свих људи начини робље у једном новом облику колонијализма. Једини кривац за злочине почињене у  Савезној Републици Југославији јесте НАТО. Моји џелати, као и цео свет, врло добро знају да ја нисам у Хагу због ратних злочина који ми се приписују, већ зато сто смо се супроставили НАТО-у и зато што смо показали целом свету да НАТО нема апсолутну моћ јер, ако је једна земља, ма како мала, чврсто одлучила да брани своју слободу, онда је чак и она у стању да се супростави највећој ратној машинерији на свету. Ја сам поносан на оно што сам учинио за одбрану своје земље и свог народа.“

У Вашингтону су Карла дел Понте и тадашња америчка министарка спољних послова, Мадлен Олбрајт, објавиле оптужницу против  Слободана Милошевића, која је, пре свега, представљала политичко оправдање за бомбардовање Југославије. Милошевић се искључиво теретио за етничко чишћење и геноцид на Косову (досије ИТ-99-37-И). Касније је постало очигледно да се ова оптужба не може доказати. Међутим, повлачење оптужбе имало би огромне политичке и моралне последице по  земље НАТО-а. Због тога је оптужба накнадно проширена на Хрватску и на Босну,  чиме је, за Трибунал, цео случај постао само још тежи. Било је јасно да ће се суђење завршити тоталним фијаском, а то се по сваку цену морало спречити.

Новинска агенција Ројтерс је, 2.августа 2001.године, известила да ће Милошевић сам водити своју добро припремљену одбрану. Бивши амерички министар правде, Ремзи Кларк, пошто је провео три дана у разговору са Милошевићем, изјавио је следеће: „Милошевић је човек који је навикао да увек сам себе заступа и да сам у своје име говори, па то и сада намерава да  чини, иако не одбија професионалну помоћ.“ Неуобичајена Милошевићева жеља да има око себе адвокате који ће му у току суђена пружати правну помоћ, стварала је званичницима Трибунала велике главобоље. Портпарол за Трибунал, Џим Лендел, је у вези са овим изјавио:„Ми до сада нисмо имали сличне случајеве. О томе морају судије да одлуче“. А затим је додао:„Ако Милошевић заиста буде сам водио своју одбрану, која ће вероватно почети следеће године, онда ће он бити први који ће то радити на овај начин“.

Правни стучњаци су сматрали да је таква стратегија глупа. Међутим, адвокати који су Милошевића подржавали, рекли су да се, тиме што Милошевић сам води своју одбрану, остварује директан контакт са тужиоцима, чему је Милошевић и тежио.

Милошевић је увек изнова говорио да не признаје Трибунал за  бившу Југославију. Да ли је овај суд уопште био опуномоћен да донесе пресуду Слободану Милошевићу?

Ни међународно право, ни Повеља УН не нуде правну основу по којој би се добио мандат за увођење казнених трибунала. (147)
То значи да ова институција нема законску основу. Трибунал за бившу Југославију нема овлашћења ни да суди, ни да пресуди. Судови у правној држави доносе пресуду на основу законика утврђеном по демократском принципу доношења закона. Овај Трибунал не располаже таквим закоником, те не може ни да се бави таквим судским процесима.

Sudnica-hag...

Професор Ханс Кухер сматра да:„Трибунал у Хагу, на коме се суди за ратне злочине, нема важећу правну основу. Он постоји захваљујући резолуцији Савета безбедности, који, међутим, није овлашћен да регулише таква судска питања. Пошто у Хагу од самог почетка недостаје важећа правна основа, противзаконита је и оптужница из 1999.године, као што је противзаконито и изручење Милошевића. Поврх тога, Хашки трибунал је под великим утицајем моћних земаља из Савета безбедности, тј. западних сила. Да је Трибунал  чак и компетентан, а то није, ни тада, по мом мишљењу, судије не би могле да независно доносе одлуке. Већ само зато Милошевић не може у Хагу да очекује праведно суђење“. (148)

Савет безбедности је 1993. године, пре свега под притиском Мадлен Олбрајт, дао сам себи овлашћења која дотле није имао, и на тај начин погазио одреднице Повеље УН.

Да ли је Милошевић могао у Хагу да очекује праведан процес?

•  На Трибуналу за бившу Југославију врвило је од функционера НАТО-а. Када је  Грахам Блевит, 2004. године, поднео Трибуналу оставку на функцију заменика тужиоца, дао је интервју за холандске новине НРЦ Ханделсблад, у коме је рекао да многи  функционери Трибунала проводе исто толико времена у америчкој амбасади као и у трибуналским канцеларијама. 

•  Канадски врховни тужилац за Трибунал, госпођа Луиз Арбур, издала је налог за хапшење Слободана Милошевића на основу података које је, дан раније, добила од владе Сједињених Држава, земље која је против Југославије водила рат. Обавештења на којима се заснива оптужница, потичу од америчке обавештајне службе Interagency Balkan Task Force, која је била у оквиру ЦИА-е и била повезана са организацијама  Defence Intelligence Agency (DIA) и  National Secutity Agency (NSA), као и са министарством спољних послова. (149)

•  Добар пример да су рат који је НАТО водио и правни статус Хашког трибунала повезани, јесте позив председнице Трибунала, уручен 6.априла 1999. свим земљама  чланицама НАТО-а, за помоћ суду тиме што ће прикупљати доказни материјал о злочинима почињеним на Косову.

•  Госпођа Луиз Арбур, врховни тужилац и госпођа Габриеле Кирк МекДоналд, врховни судија, врло  често су за јавност наступале заједно са Мадлен Олбрајт, која се иначе сматра мајком Трибунала.

•  Судија МекДоналд је, још пре рата у Југославији, прогласила ту земљу за ‘бандитску земљу’.

•  Врховни тужилац Арбур и судија МекДоналд величале су Сједињене Државе због њиховог финансијског доприноса и подршке Трибуналу. (150)

•  На конференцији за штампу, Мадлен Олбрајт је, у вези са финансирањем Трибунала за бившу Југославију, изјавила да су Сједињене Државе сносиле највећи део трошкова и да  ће се за то и убудуће одвајати средства.

•  Када је Џеимију Шеју, портпаролу НАТО-а, постављено питање шта би се догодило да сам НАТО мора да се појави на Трибуналу, он је одговорио да без НАТО-а не би Трибунала ни било јер је НАТО и одредио како ће Трибунал функционисати, а такође га је већим делом и финансирао.

•  Хашки Трибунал је творевна оне исте силе која је започела нелегални рат против Југославије и која је, под маском ‘интервенције’, починила ратне злочине: бомбардовање цивилних циљева! Доказ за то је једноставна  чињеница да су Сједињене Америчке Државе главни иницијатор и организатор Трибунала за бившу Југославију у Хагу.

Харолд Пинтер, добитник Нобелове награде за књижевност 2005.године, је рекао: „Тај САД-НАТО суд, пред којим Милошевић мора да одговара, је од самог почетка нелегална институција и не може се сматрати правном установом.“

Jerom Caifman, кога је опуномоћила организација International Ethical Alliance (IEA), захтевао је од Луиз Арбур да поднесе оставку на функцију тужиоца зато што је она састављала селективне оптужнице на основу произвољног доказног материјала. Штавише, он је налазио да је довољан доказ да је у питању обједињавање интереса то што  чланице НАТО-а највећим делом финансирају Трибунал. Такође је замерао Трибуналу на сталним и једностраним изјавама у корист НАТО напада на Југославију. Caifman је такође захтевао да се, поред врховног тужиоца, смени још пет судија и, уместо њих, именују нове,  независне судије из земаља које нису чланице НАТО-а. Caifman је сматрао да би се само од таквог једног неутралног суда могла очекивати објективност.

Карла дел Понте именована је за врховног тужиоца, иако је од швајцарске полиције добила оштру опомену зато што се, својевремено, као судија, изјаснила у корист картела дроге. Госпођа Карла дел Понте, дозволила је себи, притом се нимало не стидећи, да изјави, још пре почетка суђења у Хагу, да Милошевић треба да буде осуђен на доживотну робију и, на тај начин, прекршила основно правило судског процеса.

Haski Tribunal istrazitelji...

Југословенска влада покушала је 29.априла 1999.године да покрене на Међународном суду правде у Хагу, поступак против земаља-чланица НАТО-а због почињених ратних злочинеа и злочина против  човечности. Овај суд одбио је ту оптужницу зато што УН никада нису признале законску основу по којој је у Београду та оптужница састављена. (151)

Војници 82. америчке ваздушно-копнене дивизије су, у оквиру мировних трупа (КФОР), злостављали становнике, једну једанаестогодишњу албанску девојчицу силовали, а затим и убили. Међутим, починиоци ових злочина нису морали да се појаве на Трибуналу.

Организација  International Ethical Alliance (IEA) оптужила је председника Клинтона и министра одбране, Коена, за агресивне нападе на бившу Југославију. Тим адвоката из Канаде и Европе  уручили су Луиз Арбур писмо у коме оптужују Сједињене Државе и НАТО за ратне злочине, као што су ‘намерно разарање градова и села,  рушење цивилних циљева, бомбардовање и други напади на небрањене градове, села и зграде.’ Немачки адвокат из Хамбурга, Хаинц-Јурген Шнајдер је 1999.године, тужио многе државнике из НАТО земаља. Уследили су прелиминарни разговори. Међутим, Трибунал је закључио да се нипошто не може говорити о ратним злочинима, већ само о омашкама. Истрага се искључиво заснивала на званичним информацијама НАТО-а. У Холандији је оптужен и бивши председник Вим Кок. Трибуналу су из целог света стизале оптужбе против политичких и војних вођа НАТО-а. Те оптужбе посебно су наглашавале чињеницу да је, ратом против Југославије, прегажена хуманитарна основа међународног права. Све тужбе су одбијене, а јуна 2000. године, Карла дел Понте је дефинитивно затворила досије НАТО-а.

Закључци Нирнбершког суда правде из 1945.године, који иначе чине основу међународног права, су јасни: „нападачки рат није само ратни злочин, већ и најстрашнији међународни злочин, који се разликује од осталих ратних злочина по томе што садржи у себи целокупно зло.“ Роберт Џексон, судија у Америчком врховном суду правде и врховни тужилац у Нирнбергу, рекао је следеће: „За кажњавање ратнхих злочина морају се примењивари исти критеријуми, без обзира да ли  су они почињени у Сједињеним Државама или у Немачкој“. Међутим, очигледно се овај принцип не односи на Сједињене Државе – Вашингтон не прихвата ниједан међународни суд правде. Америка бојкотује међународно право тако што приморава владе других држава да гарантују слободу свим америчким грађанима и свим америчким војницима.

 

Хашки Трибунал за бившу Југославију је једна монструозна институција, која се неће устручавати, ако је у питању њен опстанак, ни од злостављања, ни од убиства. Чињеница да се тако нешто догађа на холандском тлу, јасно показује до које мере је холандска елита склизнула у слуганство према великим силама, које су основале Трибунал с намером да прикрију сопствене злочине.

 


—————————————————————————-
—————-

(144) ТВ програм Нова, 17. 7. 2001.

(145) Кристифор Блек, адвокат из Канаде, дошао је у Хаг на позив С. Милошевића. Иначе,био је члан Међународног комитета за одбрану С. Милошевића (ICDSM) који се састојао од 200 адвоката, писаца и других интелектуалаца.

(146) Нова, 17. јули 2001.

(147)
Судије Хашког трибунала, које су запослене у УН, су дале заклетву над статутима суђења у Нирнбергу.

(148) Ханс Кухер је профессор филозофије на Универзитету у Инсбруку.Специјализовао је филозофију права. Стручњак је у области међународних односа и председник  Организације за међународни прогрес (IPO), која је саветодавни орган УН у Бечу. Овај цитат преузет је из Ist die Milosevic-Auslieferung ein Sieg für das Völkerrecht? Из Junge Welt, од 30. јуна 2001.

(149)
Washington Post и International Herald Tribune, 29.мај 1999.

(150)
Diana Džonston, Making the Crime Fit the Punishment, из The Masters of the Universe? – NATO’s Humanitarian Crusade, London 1999, 24.

(151)  Ноам Чомски, The New Military Humanism – Lessons from Kosovo, Main,1999, 152.

 

 

 

***

*************************************************

 

Глава 11  

 

ОПТУЖБА

 

 

Суђење Слободану Милошевићу почело је 12. фебруара 2002. године у Хагу. Оптужница против њега састојала се из два дела: пре свега, био је оптужен (и већ, у медијима, проглашен кривим) за намерно почињене злочине у рату на Косову 1999. године. Такође је био оптужен (и, такође, већ проглашен кривим) за рат у Хрватској и Босни и Херцеговини. Претпостављало се да ће та два процеса трајати више година.

Помагачи хашких тужилаца, Зоран Ђинђић и Владан Батић

Помагачи хашких тужилаца, Зоран Ђинђић и Владан Батић

Главни тужилац, Карла дел Понте је у прва два дана  суђења, изнела оптужбу против Слободана Милошевића. Између осталог, рекла је и следеће: „За овај Трибунал, заштита међународних људских права заузима централно место. Милошевићу се суди због личне одговорности. Овде се не суди ни једној држави и ни једној организацији. Ово је кривични процес. Игнорисаћемо сваки Милошевићев покушај да овом суђењу да политички карактер..

Логика горе изложеног је веома необична. Како је могуће да се Милошевићу суди само као појединцу, када је управо оптужен у функцији државника? Тај покушај да се избегне политичка димензија овог, иначе најважнијег судског процеса данас, не може се дручије протумачити него као лажно наиван.

Дел Понте је комплетну трагедију, која је уследила  после распада Југославије, приписала болесној амбицији Слободана  Милошевића: „Милошевић није ни чисти расиста, ни чисти националиста. Иза националистичких изговора и ужасавајућег етничког  чишћења, иза надуване реторике и дугачких реченица, крије се само један мотив – Милошевићева тежња ка моћи“, тврдила је Карла дел Понте.

Тужиоци: Карла дел Понте и Џефри Најс

Тужиоци: Карла дел Понте и Џефри Најс

Тужиоци су тврдили да је под Милошевићевим руководством протеран велики део албанског становништва са Косова, са циљем да  се у покрајини успостави српска контрола, приликом чега су почињени тешки злочини против човечности. Џефри Наис, један од тужилаца Трибунала, рекао је следеће: „Милошевић је крив јер је знао шта се тамо дешава“. Такође је оптужио Милошевића да је репресивним мерама и изазовним, националистичким говорима затровао политичку атмосферу на Косову. Милошевићев говор, одржан на Косовом Пољу, послужио је Наису као пример у корист његовој тврдњи да је Милошевић позивао на рат. Ево шта је Милошевић, између псталог, тада рекао: „Оно за шта се ми морамо борити јесте економски, политички, културни и општи друштвени развој да би смо брже и успешније узели учешћа у цивилизацији  у којој ће човечанство живети у 21. веку“.

Две најважније тачке на којима се заснива оптужница против Милошевића у вези са ратом на Косову, Карла дел Понте није успела да докаже. Прва се односи на то да су српска полиција и српска војска у Рачку извршиле масовни злочин; а друга се односи на серију злочина за које је требало пружити јасне доказе да Милошевић, као тадашњи шеф државе, сноси личну одговорност. Међутим, доказа није било, па се његова кривица, једноставно подразумевала. Оптужница је такође теретила Милошевића да је организовао ‘унуташње’ протеривање 200.000 Албанаца као посебан облик етничког  чишћења. Рат на Косову представљен је искључиво као последица агресивног српског национализма и Милошевићевих ексесивних репресалија над припадницима УЧК.

Пошто се оптужница против Милошевића у вези са ратом на Косову показала слабом, прешло се, са великом журбом, на доказивање његове кривице за геноцид у Хрватској и Босни и Херцеговини. Пошто је број жртава српског геноцида био стално оспораван, а да се не би показали као непоуздани, тужиоци су, у овом случају, формулисали оптужницу на веома лукав начин: „Оптужени је имао план да босанске муслимане и босанске Хрвате делимично елиминише што се, такође, сматра геноцидом“. Даље, у оптужници пише: „Доказаће се да је оптужени учинио све да прикрије своју одговорност. Српско политичко и војно руководсрво у Босни никада не би било у стању да уради то што је урадило, без његове непрекидне подршке„. Касније, у току суђења, тужиоци су признали следеће: „Тачно је да се наши докази против оптуженог – бар за сада – односе само на његову подршку војсци Републике Српске, али не искључујемо могућност да ће се, у вези са тим, наћи више доказа у даљем току суђења“.   

 

Slobodan-Milosevic-ICTY-1

Међутим, тужиоци нису били у стању да пруже ниједан убедљив доказ иако се на њиховој страни налазио, како је то Милошевић рекао: „Огроман апарат који има на располагању моћну медијску структуру и сва могућа помоћна средства…“, док је Милошевић могао да користи само: „…један затворски јавни телефон за одбрану себе, своје земље и свог народа“.

 

 

 

***

*************************************************

 

Глава 12

 

ОДБРАНА

УВОДНА РЕЧ ОДБРАНЕ СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА
31 АВГУСТА 2004.ГОДИНЕ

 

Milosevic Slobodan u Haskom kazamatu 1

 

СУДИЈА  РОБИНСОН:  Господине  Милошевићу,  можете  да почнете  са излагањем своје уводне речи.

ОПТУЖЕНИ  МИЛОШЕВИЋ:  Господине  Робинсон,  мени за уводно  излагање  би  био  потребан  и  сутрашњи  дан.  Напомињем  да  је друга страна имала три дана, па очекујем да будете тако љубазни да ми омогућите  да имам  на располагању  и данас  и сутра.  Могу  ли сада да почнем?
СУДИЈА  РОБИНСОН:   Господине  Милошевићу,   ово  је  трећи  пут  да излажете своју уводну реч. Ви сте је већ излагали као одговор на уводну реч Тужилаштва.  За косовски  део овога Предмета  сте добили  осам  сати, односно два дана. Исто тако, одговарајући  на уводну реч за босанско- хрватски  део  оптужнице,  добили  сте три и по сата.  Ово  вам је трећи  пут. Изволите, наставите.

ОПТУЖЕНИ  МИЛОШЕВИЋ:   Господине  Робинсон,  ви  сте,  управо  ви лично рекли да ја имам право и на изјаву и на уводну реч. Оно штс сам ја имао су биле моје изјаве, а не уводна реч. Дакле мислим да то треба да имате у виду, да једноставно  размотрите овај мој захтев да ми дате још једно додатно време.
СУДИЈА   РОБИНСОН:    Изволите,   наставите,   господине   Милошевићу.
ОПТУЖЕНИ  МИЛОШЕВИЋ: Хвала,  господине  Робинсон.  У међународној  јавности,  веома дуго и са јасним политичким  намерама, стварана  је једна неистинита,  искривљена  слика о догађајима  на простору некадашње Југославије. Ове оптужбе представљају бескрупулозну манипулацију лажи, сакаћења права, пораза морала и једно крајње неодговорно  прекрајање  историје.  Све је постављено  на главу да би се стварни  носиоци  одговорности  за  трагичне  догађаје  заштитили  од одговорности и да би се тумачењем тих догађаја извели погрешни судови и закључци о пририди и позадини рата против Југославије. Има једна фундаментална  историјска чињеница од које се мора поћи у разумевању догађаја  из које је произашло  све шта се догађало  на тлу Југославије  од 1991. године до данас, а то је насилно разарање једне евроспке државе, Југославије која је произашла из државности Србије, једине савезнице демократског    света   на   тим   просторима    у   последња    два   века. Несумњиво је да ће та фундаментална историјска чињеница дати печат европској историји у времену које долази. Разорена је једна мултиетничка, мултикултурална,  мултиконфесионална  држава која је имала свој историјски и међународно правни легитимитет да би на њеној територији, по диктату Немачке  (Germany)  и Ватикана  (Vatican),  потпомогнутих  Сједињеним државама   (United States of America)    и   Европском   заједницом (European Community) биле створене чисте националне мини државе. Разорена  је  држава  оснивач  свих  универзалних  међународних организација,  од прве  Поштанске  уније  (Universal Postal Union)  1874. године, преко Друштва народа (League of Nations), Међународне организације рада (International Labor Organization),  Уједињених нација (United Nations),   Светске  банке  (World Bank),  Монетарног   фонда (IMF, International Monetary Fund)  и  свих  осталих  специјализованих агенција Уједињених нација, па до Организаије за европску безбедност и сарадњу (OSCE, Organization for Security and Cooperation in Europe), чијом се заслугом догодила катастрофа, разарање суверене државе, што по Нирнбершким  принципима  (The Nuremberg Principles)  представља најтежи међународни злочин, злочин против мира, чијом се заслугом догодио рат у коме је погинуло на десетине хиљада цивила, осакаћено на стотине хиљада, прогнано   и  избегло   више  од  милион  људи,  највећим   делом  Срба,  а материјална  штета практично  непроцењива  и пење  се на стотине  милијарди долара,  о еколошкој  катастрофи  да и не говорим.  Међународна  јавност мораће да се суочи са истином, а проблем одговорности је утолико тежи што није разорена  само једна држава,  разорен  је правни  систем  Уједињених нација, разорен је корпус моралних начела на којима је почивала светска цивилизација.  Уз  то,  никада  у  историји  нестанка  једне  државе  није  био случајност. Официјална реторика за збивања на тлу Југославије од почетка избијања кризе до данас, прузета и од овог такозваног Тужилаштва пада у воду пред голим чињеницама.  Проблем је у томе што се Југославија није распала  нити волшебно  нестала,  како је то покушао  да објасни  господин Роберт Бадинтер (Роберт Бадинтер), прибегавајући некој врсти правне метафизике.  Та  држава  разорена  је  плански,  насилно  и  ратом  који  се  и надаље води, у коме је почињена серија ратних злочина. Угледни амерички теоретичар Стивен Џон Стидмен (Stephen John Steedman), умесно је приметио  1993. године  у часопису  “Форин  аферс“ (Foreign Afairs),  да у почетку   рата,   цитирам:   “Није  било  Словеније   или  неке  друге  државе, постојала  је само  држава  Југославија“,  завршен  цитат,  па се, логично,  у правној анализи мора поћи од те чињенице. Југославија на чијем се челу у том најкритичнијем периоду налазио представник Хрватске, Стјепан Месић, председник Владе, такође из Хрватске, Анте Марковић, министар спољних послова, такође из Хрватске, Будимир Лончар. У целом војном врху, о чему смо овде могли да се информишемо, од 16 главних генерала само два су били Срби, већином Хрвати, Словенци  и друге националности.  Та је држава располагала снажном и организованом силом која је била у могућности да контролише сукоб и спречи катастрофу. Та власт препустила је терен  паравојним  формацијама,  шверцерима  оружја,  криминалцима,  па  и нарко мафији, када се има у виду крај целог тог процеса на Косову, али та власт деловала је синхронизовано  са Европском заједницом, посебно са Немачком   и  Ватиканом.   Још  крајем   јуна  1991.  године  Европска заједница  захтевала  је  затварање  легитимне  војске  у  касарне, уздржавање  од било какве акције, дакле добровољно претварање  војске у заточенике у сопственој земљи, што је сасвим логично отварало простор за  дејство   паравојних   снага  сецесије.   Оружана   дејства   отпочела   су сецесијом   Словеније   1991.   године   која   је   била   праћена   оружаним акцијама.  Јуна 1991. године словеначке  паравојне  снаге, без икаквог повода,  мучки су поубијале  војнике  ЈНА који су обезбеђивали  границу према Мађарској (Hungary) и Италији (Italy) и преузеле граничну контролу. Са становишта Устава Југославије, Повеље Уједињених нација (Charter of the United Nations),  општих правних принципа  признатих  од цивилизованих нација,  у  питању  је  школски  пример  оружане  побуне  против  државе  што држави налаже предузимање свих расположивих мера у циљу успостављања реда. А знамо да је, поступајући по наређењу савезног премијера Анте Марковића,  командант  Пете армије, Словенац,  генерал  Конрад Колшек, обавестио Владу Словеније да ће Југословенска народна армија повратити контролу на граничним  линијам и да ће задатак  бити извршен. Словеначко руководство,  уместо  да омогући  мирно  спровођење  одлука  савезних власти, рекло је да прихвата изазов и да ће се супротставити  силом што је и урадило.  Паравојним  јединицама  које  су  тада  бројале  36.000  бораца, илегално  наоружаних,  Словенија  је кренула у офанзиву.  Сви су они добро знали  да Југословенска  народна  армија,  васпитавана  у духу  братства  и јединства, неће да пуца у Словенце које сматра својим грађанима. Тако да  је,  у  ствари,  убијање  војника  ЈНА  представљало  обичан  и  смишљен злочин,  а  не  никакав  рат.  Извршени  су  тешки  ратни  злошини,  а  нису  биле поштеђене чак ни војно здравствене установе. Тројка Европске заједнице обишла је терен и описала  драматичну  ситуацију.  Списак  злочина  је дуг, а постоји  и  филмски  материјал  о  злочинима  словеначких  паравојних  снага кога  је  снимила  аустријска  компанија.  Због  времена  које  ми  дајете, односно не дајете, ја немам могућности да те траке пуштам сад, али ћу искористити сведочење одређених сведока да се оне покажу. Европски парламент   (European Parliament)   је  усвојио  10.  јула  1991.  године резолуцију којом је осудио не побуњеничку страну, не сецесионисте, него легалну   силу,   Југословенску   народну   армију.   Извршена   је   инверзија злочинца  и  жртве,  што  су  амерички  и  светски  медији  свестрано  подржали, ставили   се  у  службу   рата   и  постали   његово   погонско   гориво.   Ово наглашавам, јер је замена теза у односу на збивања на тлу Југославије, постала   од  тога  доба  формула   обилато   коришћена   у  даљем   процесу разбијања Југославије.  У Хрватској,  злочини над Србима отпочели су чак раније,  пре објаве  сецесије,  истим  методама,  у истим  крајевима  где је отпочео геноцид над српским народом 1941. године од стране усташких јединица у такозваној Независној Држави Хрватској. Светски експерти који су  проучавали  геноцид  који  се  догодио  у  разно  време  и  у  различитим деловима  света, например  Лео Купер (Leo Cooper),  Петер Дрост (Peter Drost), Тед Гурц (ed Gertz), Луис Хоровиц (Louis Horowitz),  Џорџ Крем (George Cram) и тако даље, дошли су до закључка  да се геноцид над једним народом може догодити само један пут. Сваки други покушај претвара се у грађански рат. Та теза нашла је своју потврду у Хрватској. Геноцид  над Србима у Хрватској  1941. године отпочео  је прављењем спискова  и позивом  група ради давања  обавештења,  а уместо  давања обавештења  Срби су убијани или одвођени у логор. Овога пута, на сличне позиве  и сличне поступке  Срби су одговорили  отпором,  осетивши  се тешко изманипулисаним  од стране политичара који су, колико јуче, бранили идеале братства и јединства,  а тада позивају на рат у име националних  идеала. У нешто  препакованој  амбалажи  биле су у оптицају  старе усташке  формуле, усташки  симболи,  а кроз  на  брзину  измењене  законе,  Срби  су  изгубили статус конститутивног народа. Без икаквог налога споља, без подршке Београда, без заштите армије изоловане у касарнама, Срби у Крајину били су спремни  да прихвате  ризик  смрти  кроз  борбу,  али не и нови  геноцид. Давно  пре  сецесије  1991.  године  у Хрватској  су  оперисале  наоружане групе,   такозване   “Добровољне   постројбе   народне   заштите“   које   су деловале  у оквиру  ХДЗ-а  и то под различитим  именима:  “Зебра“,  “Црна легија“,   “Вукови   Вуковара“   и  тако   даље.   У  Загребу   је  28.  маја организована  војна парада,  дакле  месец  дана пре сецесије  на којој је приказано   наоружање   приспело   претежно   из   Немачке.   Биле   су   то психолошке  припреме за оно шта ће уследити. Групе хрватских  паравојних снага тих дана пребачене су и у Босну, јер је председник Туђман најавио обнову Хрватске са границама до Дрине. Након доношења одлуке о повлачењу ЈНА из Хрватске 18. јула 1991. године, оружана дејства паравојних снага у Хрватској прерасла су у фронтални рат. Од 20. јула до 4. августа забележена су 75 напада на јединице ЈНА, 23 на касарне, 13 на ваздухоплове  намодернијим  оружјем  из  арсенала      НАТО.

преводиоци: Молимо говорника да успори. Преводиоцима је немогуће да прате.

СУДИЈА   РОБИНСОН:  Господине Милошевићу, преводиоци моле  да говорите спорије.

ОПТУЖЕНИ  МИЛОШЕВИЋ:  Могли су то мени да кажу, ја нисам чуо.

СУДИЈА РОБИНСОН: Они су то учинили.

ОПТУЖЕНИ МИЛОШЕВИЋ: Добро. Паљене су српске куће и од индивидуалних  злочина  над Србима  прешло се на масовну  ликвидацију.  У кукурузишту код села Јанковца, заклано је 65 Срба. Сви су идентификовани. У селу Свињареву,  25 и тако даље. Разорена су читава села на подручју Папука и Слуња. Најмасовнији  вид терора над српским народом било је принудно  исељавање  чиме  је  испољена  најтешња  веза  између  1941.  и 1991.  године.  Акција  је започета  у  Западној  Славонији  одмах  након победе ХДЗ-а на изборима стварањем психозе страха да би се подстакло становништво на исељавање. Примењене су различите методе, извргавање руглу  српске  деце  у школама,  привођење  људи  у полицију,  исклучивање телефона, масовно избацивање Срба са посла, минирање кућа. Кризни штаб из Славонске Пожеге донео је наредбу 29. октобра 1991. године о исељавању Срба из 24 села: Облаковац, Орјача, Слатина и тако даље и то у року од 48 сати. Наредба  је била обнародована  путем радија и штампе. Они који су одбили да се повинују, одведени су логоре. Дошло је до првог великог  егзодуса  Срба  са подручја  Подравске  Слатине  и Дарувара.  Од јула 1991. године до августа 1992. године етнички су очишћена 193 села са српским становништвом. Веродостојни документи о свему томе достављени су Европској заједници. Ратна дејства пренета су на теритирију Босне и Херцеговине.  Идеолошки темељи постављени  су још 1970. године објављивањем “Исламске декларације“ Алије Изетбеговића као тајног политичког  програма,  а затим,  1984.  године  објављена  је књига  истог аутора  под  називом:  “Ислам,  између  истока  и  запада“,  а  затим  1990. године поново објављена  “Исламска  декларација“.  Познато  је да у њој каже “не може бити мира и коегзистенције  између исламске и неисламске вере“. То се понавља у тим књигама свим и много пута. На заседању Скупштине Босне и Херцеговине 21. децембра 1991. године, Изетбеговић је изјавио:  “За суверену  Босну  и Херцеговину  спреман  сам  жртвовати мир“. На принципима “Исламске декларације“ извршена је мобилизација маса и отпочео је грађански рат уз обилату финансијску помоћ која је пристизала из Сауди Арабије (Saudi Arabia), Ирана и других исламских земаља.
Уследио   је   и   долазак   великог   броја   муџахедина.   На   ВИ   самиту организације исламске конференције одржане од 9. до 12. децембра 1991. године,  дакле пре него  што се рат разбуктао  и пре него што је Босна и Херцеговина призната, пружена је пуна подршка “браћи по вери“ и њиховој борби  за интегритет  прве  исламске  државе  у Европи  (Europe).  Ни  данас Босна  и  Херцеговина   нема  већину  муслиманског   становништва.   Уз обилату финансијску помоћ одато је признање Алији Изетбеговићу. Босна и Херцеговина била је једна од главних тема и на ванредном министарском састанку  ове организације  одржаног  у Џеди,  1. и 2. децембра 1992. године.  Своју бригу проширили  су овога пута и на два подручја  у Србији, на Косово и рашку област или, како је они називају, Санџак. Први “свети  ратници“,  муџахедини,  стигли  су  из  Авганистана, Либана, Марока  и Пакистана, наоружани оружјем  које  је  ЦИА  (Central Intelligence Agency)  упутила побуњеницима   у  Авганистану.   Приспела  је  и  група  од  400  чланова Хезболаха   (Хезболлах)   у   Сарајево,   као   војни   инструктори.   Следећи традицију из Другог светског рата заједничког наступа борбених јединица у рату у саставу нацистичке Немачке против демократске  коалиције којој је  припадала   тадашња   Југославија,   два   лидера   побуњеничких   снага, Туђман  и  Изетбеговић,  потписали  су  у  Загребу  уговор  који  предвиђа, поред осталог,  да ће оружане  снаге Хрватског  вијећа  одбране  бити део јединствених оружаних снага Републике Босне и Херцеговине. Уследила су изгнанства  Срба  из  крајева  које  су  контролисале  муслиманске  снаге. Десетине  хиљада је истерано  из Мостара,  2.500 из Горажда  и тако даље. Као и у Хрватској, како се догодило и у Босну и Херцеговину упућени су наводно пензионисани амерички официри као инструктори хрватско- муслиманске  војске.  Ратне операције  имале  су своју путању  развоја  и померале су се од севера ка југу и коначно су пренете на тло Србије, то јест на Косово. Сам образац по коме је планирано разарање Југославије и рат против Југославије,  чија је последња  фаза Косово,  је веома прост. Основу  су  чиниле  паравојне   побуњеничке   снаге,  криминалне   групе, терористи, а на Косову и нарко мафија, уз оптужбе на рачун легитимне силе, у време Словеније и Хрватске ЈНА, а касније у време Савезне Републике Југославије,  Војске  Југославије.  У отвореној  агресији  на преостали  део Југославије, то јест на Србију и Црну Гору, сручено је на десетине хиљада тона  бомби,  са  осиромашеним,  десетине  хиљада  пројектила  са осиромашеним  уранијумом  и до сада непознатим  отровима.  Како су то утврдили светски експерти, бачено је пет до шест пута више отрова него на Хирошиму у  агресији   против   Југославије   1999.   године извршеној од НАТО. Умешаност запада, пре свега Немачке и Ватикана, била је очита од самог почетка рата. Истакнути амерички теоретичар Доналд Хоровиц аргументовано  је доказао у својој студији “Етнички   и  национални   конфликти“   (Ethnic and National Conflicts)   да национални и етнички конфликти прерастају у свој најсуровији облик, рат, онда кад једна или обе стране задобију међународну потпору.
преводиоци: Молимо да читате спорије.

ОПТУЖЕНИ МИЛОШЕВИЋ: И то се управо догодило на тлу Југославије. Рат  на  овом  простору  био  је  синхронизована   акција  сецесионистичких снага  и спољних  снага  које  су  у припреми  разбуктавања  крвопролића, масовно имплантиране  у Југославију.  Реч је о усташким екстремистима  и нацистима, исламским фундаменталистима  и албанским терористима које су у постојећим тензијама имале улогу детонатора избијања сукоба. А оне саме спољне снаге су у почетној фази деловале иза сцене, снабдевајући сецесионисте  оружјем и новцем, убацујући плаћенике у земљу. Коначно разарање   Југославије   извршено   је   кроз   институционалне   обмане.   У Завршном  акту (Final Act) из Хелсинкија,  европске  земље  и САД обавезале  су се да ће поштовати  територијални  интегритет  свих држава потписника. У складу с тим да ће се уздржати од било које акције усмерене против територијалног интегритета, политичке независности јединства било које државе потписнице. То је члан 4. Ти принципи потврђени су свечано у Паризу 1990. године потписивањем  Париске повеље (Paris Declaration). Само годину дана после тога, Европска заједница иступила је отворено на политичку   позорницу   као   ударна   снага   разбијања   Југославије.   На Брионима  је  7.  јула  1990.  године  потписана  “Декларација   о  мирном решавању спора између федералних јединица СФРЈ“. Позивом на ове акте које сам поменуо, Европска заједница се обавезала да ће у изналажењу мирног и трајног решења  за кризу између  федералних  јединица  поштовати територијални   интегритет   Југославије,   од   које   је,   као   једино   правно заштићеног  субјекта,  добила мандат  за посредовање.  У историји цивилизованог  света посреднички  процес полозио  је од дијагнозе  узрока спора,   преко  постављања   неколико   варијанти   могућих   решења,   до навођења  концесија  са којима  се може  рачунати.  Уместо  свега  тога, лорд Карингтон је на  ванредном  састанку Конференције   о  Југославији 18.октобра 1991.године, ултимативно поставио нестанак Југославије као државе и субјекта међународног права без алтернативе и прекрајања простора Југославије  по  моделу  који  је  применио  Хитлер (Адолф  Хитлер)  1941. године.  Нацистичке   вредости  однеле  су  победу.  Праву  на  разбијање државе, на сецесију дат је примат у односу на очување државе и на право на очување државе оригиналног члана Уједињених  нација. Парадокс је у томе што право на побуну те исте државе оспоравају у сопственој земљи Енглези Ирцима, Шпанци Баскијцима, Французи Корзиканцима  и тако даље, а није на одмет подсетити да у време кад су се српски борци заједно са савезничким  снагама борили у Другом светском  рату, да су тада трупе такозване  Независне  Државе  Хрватске,  као  и неке  из Босне,  али  тада такође у саставу Независне Државе Хрватске, на многим фронтовима се бориле у саставу нацистичких снага. У то време чувена Ханџар дивизија из   Босне   упућена   је   у  саставу   нацистичких   кажњеничких   снага   у Француску  где  је  починила  и  извршила  нечувене  злочине.  Али, вратимо    се   Карингтоновом    папиру   којим   је   задат   први   ударац субјективитету Југославије. Реч је о отвореној превари почињеној Карингтоновим  папиром. Даљи преговори претворени су у фарсу. Уследило је потом признање сецесионистичких република под снажним притиском Немачке и Ватикана, супротно елементарним  принципима међународног прва, пракси Уједињених нација, али и пракси водеће силе, Сједињених Америчких Држава, наиме …

преводиоци: Преводиоци још једном моле да читате мало спорије.

ОПТУЖЕНИ МИЛОШЕВИЋ: У реду. Наиме, на основу Смитсонове декларације   (Smithson’s Declaration)   од   7.   јануара   1932.   године, Сједињене државе су се обавезале да неће признти државе које произађу из  насилних  промена.  Тај  принцип  прерастао  је,  најпре,  у  регионално правило  америчких  држава,  а  потом  у  правило  универзалног међународног   права.  Америка  је  и  овога  пута  погазила  сопствено право. Још током јула 1991. године, дакле пре него што је рат започео, министар  спољних  послова Геншер  (Hans-Dietrich Genscher),  заложио  се за моментално признање Словеније и Хрватске. Паралелну акцију водио је и Ватикан.  Према  наводима  амбасадора  Сједињених  држава  при Светој столици Томаса  Патрика  Меладија, Ватикан је још средином 1991. године предузео акцију без преседана у историји и ставио се на чело процеса признања  сецесионистишких  република. Ватикан је вршио перманентан притисак на земље Европе да признају Хрватску и Словенију. Августа 1991. године папа Јован Павле II упутио је у Југославију надбискупа Торана који је по повратку поднео извештај да је Србија неспорни агресор. Још једна замена теза, још једна бестидна  лаж  и  лицемерје,   а  овог  пута  од  стране  једног  духовника. Агресија на сопствену земљу, конструкција  која се може родити само у једном  крајње  злонамерном  подухвату.  Али  штампа  је  то  прихватила. Према наводима  Меладија,  постала  је савршена  координација  Ватикана  и Немачке. Геншер је средином децембра 1991. године био у Ватикану, а по повратку,  19. децембра  најавио да ће Немачка  признати  Хрватску  и Словенију  без обзира на ставове осталих земаља  што је и релизовано  23. децембра.  А Ватикан је то учинио 13. јануара 1992. године. Немачка и Ватикан биле су руковођене својим историјским геостратешким интересима. Годинама су радили на разбијању Југославије. То је недвосмислено изнео и  Хелмут  Кол у  угледном  часопису  ‘Политик Интернационал“ (Politique Internationale) 1994/1995. година, број 66, нагласивши   да   историја   садашње   Немачке   и   претходне   представља нераздвојну  целину.  Одлучујући  период  започео  је  доласком  на  чело службе безбедности  Немачке  (BND, Bundesnachrichtendienst) Кинкела (Клаус   Кинкел) који је успоставио најтешње везе са усташком емиграцијом. Кључне фигуре у земљи које су радиле на разбијању Југославије,  према писању познатог америчког аналитичара Ериха Шмит – Бирнбуама, биле су Јосип Маловић, Јосип Бољковац, Фрањо Туђман, Стјепан Месић, садашњи хрватски председник. Месић је своју улогу потврдио и на словеначкој телевизији и изјавио: “Идеју о разбијању, цитирам: “Југославије желео сам да пренесем онима који су имали најјачи утицај на њену судбину, Геншеру и папи. Са Геншером сам се састао чак три пута. Он ми је омогућио контакт са ‘Светом столицом’. Папа  и  Геншер  сложили  су  се  са  потпуним  разбијањем   Југославије“. Завршен  цитат.  Уследило  је потом  и признање  осталих  чланова  Европске заједнице  јануара  1992.  године,  а Босне  и Херцеговине  6. априла  исте године, на дан Хитлеровог напада на Југославију 1941. године, 6. априла. Федералне јединице признате су, како стоји у сваком појединачном акту о признању, у међународно признатим границама. Тако пише. А никада ни у једном међународном акту нису административне  границе признате као међународне.  Не постоки  чак ни унутрашњи  акт и није постојао  о овим границама.  И оно шта је најбитније  у овој ствари, признање  је једностран политички акт, а проблем утврђивања  граница је сложен вишестепен  правни процес. Признате су, према томе, фиктивне, а не стварне државе. Признате јединке  нису  поседовале  елементарне  предуслове  државности.  У  науци постоји   једнодушан   став   да  је  за  признавање   државности   потребан легитимитет државног апарата, стабилност политичких и правних структура, монопол  силе  унутар  територије,  пуна  контрола  над  употребом  силе  …

преводиоци: Молимо вас да успорите због превода.

 

Остатак текста видети  ОВДЕ

 

 

***

*************************************************

 

Глава 13

ИЗЈАВЕ СВЕДОКА СА ЗАСЕДАЊА ТРИБУНАЛА

 

Svedoci odbrane Slobodana Milosevica...

1. Заседање Трибунала, 22. новембра 2004. године:
Николај Ришков изјављује да је руска влада већ 1998. године
располагала информацијом да НАТО планира инвазију Југославије.

2. Заседање Трибунала, 23 – 24. новембар 2004. године:

 

Leonid Ivasov 1
Руски генерал, Леонид Ивашов, тврди да је Вилијам Волкер преносио
специфичне информације ОЕБС-у и одржавао контакте са припадницима УЧК. Такође говори о прислушкиваном телефонском разговору из 1998, у коме Мадлен Олбрајт обећава Хашиму Тачију одржавање референдума за независност Косова под условом да НАТО може на Косову да стационира своје трупе.

3. Заседање Трибунала, 1-2 децембар 2004. године:
Јевгеније Примаков, бивши руски премијер, изјављује да Слободан Милошевић никада није планирао Велику Србију.

4. Заседање Трибунала, 11. јануар 2005. године:
Еве Крепен, сарадница једне хуманитарне организације и Патрик Берио, војни посматрач на зараћеном простору, изјављују да су Сједињене Државе, у оквиру војних операција Олуја и Муња, учествовале у протеривању српског становништва из Хрватске.

5. Заседање Трибунала, 2 – 8 март 2005. године:
Дитмар Хартиг, сведок из Немачке, бивши шеф посматрача ЕУ на Косову, изјављује да није примио, у току целе своје мисије, ниједан извештај о томе да се  српске трупе оптужују за протеривање косовских Албанаца.

6. Заседање Трибунала, 15 – 22. март 2005. године:
Генерал Радомир Гојовић, који је 1999. био врховни војни тужилац Југославије, изјављује да је Југословенски војни суд казнио све оне југословенске војнике који су у борби прекршили ратни закон.

7. Заседање Трибунала, 23 – 24 март и 6 -7 април 2005. године:

Danica-Marinkovic 2
Даница Маринковић, која је истраживала догађаје у Рачку, извештава да три дана није могла да уђе у Рачак због пуцања припадника УЧК, али да је посредницима ОЕБС-а приступ био дозвољен. Заменик шефа ОЕБС мисије, генерал Древинкјевич,  покушао је да јој, под претњом Трибуналом, забрани самоиницијативно истраживање.

8. Заседање Трибунала, 13. мај 2005. године:
Генерал Древинкјевич, заменик команданта посматрача ОЕБС-а на Косову, изјављује да њему никада није речено да постоји српски план за изгнанство.

9. Заседање Трибунала, 11-17, 19 – 25, 27 – 31. мај и 1 – 2, 6 -8, 15. јуни 2005. године:

Obrad-Stevanovic 3
За време унакрсног испитивања генерала Обрада Стевановића, тужилац Наис пушта видео филм који би требало да покаже како у селу Трнову, 160 км. удаљеном од Сребренице, српски парамилитарни војници стрељају шест муслимана из Сребренице. Наис тврди да су ти српски војници припадници Југословенске армије; међутим, Стевановић, на основу тог истог видео филма, доказује да је та тврдња нетачна.

10. Заседање Трибунала, 21 – 22. јуни, 5 -7, 11 -14, 18 – 20. јули и 20 – 21, 28 – 29 септембар 2005. године:
Српски генерал Божидар Делић ватрено говори о ситуацији на Косову, где се и сам налазио за време НАТО бомбардовања. Он користи топографску карту да успешно  оповргне оптужбу једног сведока, који је тврдио да је видео како српска војска   напада села на Косову. На крају испитивања овог сведока, Милошевић пушта видео филм на коме се види тужилац Ешдаун у срдачном разговору са припадницима УЧК, а затим како се врши инспекција оружја тих истих припадника УЧК.

11. Заседање Трибунала, 17 -18 август 2005. године:

Muharem-Ibraj 4
Косовски Албанци Мухарем Ибрај и Шабан Фазлиу сведоче о животу на Косову под УЧК.

Shaban-Fazliju 5

 

Обојицу су, због њихове лојалности Југославији, прогањали припадници УЧК. 

12. Заседање Трибунала, 19, 25 – 26, 31. октобар 2005. године:

Milos-Djosan 6
Генерал Милош Ђошан, који је у току напада НАТО-а командовао једном од дивизија противаздушне одбране, сведочи о тактичној сарадњи НАТО-а са УЧК. Он, такође, каже да су сва села и градови, у којима је према оптужници дошло до  депортација, били циљ жестоких ваздушних напада НАТО-а.

 

 

 

***

*************************************************

 

Глава 14

МАКЕДОНИЈА

Пошто су вође Новог Светског Поретка практично одцепиле Косово од Југославије, дошло је време да се позабаве Македонијом. У тој балканској држави живе Македонци, Албанци (23%), Роми, Срби и друге националности. Већина становништва је православне вере.

Командант УЧК, Агим Чеку, мобилисао је стотине резервиста из такозваног Косовског грађанског корпуса (КПЦ), и послао их у центре за војну обуку УЧК  у Албанији. После краткотрајне обуке, ти војници пребачени су у Македонију (152) . Овај Косовски грађански корпус је исто што и УЧК, само под другим именом.

 

Makedonija 2001. UCK

Почетком 2001. године припадници УЧК су извршили нападе у јужној Србији и у бившој Македонији. На крају рата на Косову требало је да се УЧК разоружа; међутим, ипак су располагали тешким наоружањем, које су у Македонији и употребили. УЧК је овде применио стратегију провокације према правилима партизанске борбе. Месецима су на северу и западу земље припадници УЧК провоцирали македонску војску, нападали и заузимали села, па се затим повлачили у оближња брда одакле су претили нападима на православне грађане. Македонска војска одговарала је противнападима, покушавајући да, уз подршку из ваздуха, ослободи заузета подручја и над њима поново успостави контролу. Међутим, без успеха: чим би се македонска војска приближила, албански герилци напуштали су своје положаје; када би се македонска војска повукла, припадници УЧК су их поново заузимали. (153)

Узалуд је македонска влада захтевала од КФОР-а да спречи да се припадници УЧК снабдевају из Косова. Међутим, КФОР је тврдио да је немоћан, и поред 40.000 војника којима је на Косову располагао. Истовремено НАТО и ЕУ позивали су Македонију да се уздржи од војног реаговања на нападе УЧК. Наиме, сматрали су да се решење може наћи једино политичким путем. (154)

MACEDONIA: SITUATION IN TETOVO REGION

Убрзо пошто је почела ова криза, Џорџ Робертсон, генерални секретар НАТО-а, дао је следећу изјаву у вези са УЧК: „Нећемо дозволити да једна банда наоружаних бандита разори једну мултиетничку демократију“. (155) Касније је, међутим, оштро замерио македонској влади на укључивању војске у борбу против припадника УЧК.

Крајем јуна је Франсоа Леотар, посланик ЕУ за Македонију, позвао македонску владу да одмах почне преговоре са УЧК, јер, како је изјавио за штампу 27. јуна 2001, то је био једини начин да се дође до концензуса и мирног решења. Тако је УЧК и у Македонији постао легитимни представник Албанаца.

Крајем јуна македонска војска извршила је у Араћинову, једном селу у близини Скопља, успешан напад на положаје УЧК. Тада су америчке трупе и трупе НАТО-а добиле задатак да евакуишу и разоружају припаднике УЧК. (156)

Један македонски посматрач известио је 3. јула 2001. следеће: „Чим су терористи били побеђени и бела се застава завијорила, ОЕБС и НАТО су послали наређење македонској влади да моментално прекине са војним акцијама. Шведски министар спољних послова, Ана Линд, као и други европски лидери, почели су хистерично да нам прете чак и економским санкцијама. ОЕБС и КФОР послали су своје људе да из Араћинова пребаце пет стотина терориста у друго село, одакле су ти исти терористи наставили са нападима, убијањем цивила и етничким чишћењем. НАТО нам забрањује да се бранимо док нас терористи нападају и злоупотребљавају нашу територију. Ми смо покушали да се бранимо, а они су терористе евакуисали аутобусима са расхладним уређајима. То је македонско становништво разбеснело“.

 

Makedonija 2001 stradanja

Амерички мајор Бери Џонсон је у Скопљу потврдио да је неколико стотина побуњеника, са тринаест аутобуса у пратњи од око осамдесет америчких војника, који су припадали КФОР-у, евакуисано из Араћинова. У току транспорта побуњеници су предали оружје, али су га на крају путовања поново добили!

Међу евакуисаним побуњеницима налазило се седамнаест инструктора, бивших официра америчке војске, који су побуњенике подучавали  војној стратегији при снабдевању залихама. Македонски медији су известили да је 70%  опреме (веома савремене), којом су ти албански побуњеници располагали, произведено у Америци. (157)  Четвртог јула 2001. године агенција Франце Прессе је известила да је руководство КФОР-а дозволило евакуисаним побуњеницима (укључујући инструкторе и стране плаћенике који су се међу њима налазили) да се задрже у селу Радуша, одакле су, потпуно безбедни, могли да отворе нови фронт. У вези са тим, Љубица Ацевска, први македонски амбасадор у Сједињеним Државама, је 5.јула 2001. године потписала следеће протесно писмо: „НАТО пребацује побуњенике, терористе, са једног подручја на друго и наоружава их уместо да их разоружава! Испоставило се да је резултат тог евакуисања био следећи: припадници УЧК оспособљени су за нове нападе у околини Тетова“.

Часопис `The Observer` у чланку ЦИА – војска хуља – неконтролисано бесни на Балкану, извештава да су Сједињене Државе преко тајних операција, пружале подршку етничким албанским екстремистима у нападима које су вршили у јужној Србији и Македонији. Америчка плаћеничка војска Military Professional Resources Inc. (MPRI) поново се обрела и у Македонији.

Енглески часопис Гуардиан објавио је 20. марта 2001, да је америчка влада дала дозволу америчким држављанима албанског порекла да се боре на страни УЧК. Они су формирали такозвану Албанску бригаду која је заједно са УЧК учествовала у борбама 1998. и 1999. Касније, многи чланови те бригаде придружили су се припадницима УЧК у Македонији. Било је тешко наћи дежурног кривца за сукоб у Македонији. За рат у Хрватској, Босни и на Косову, та улога је припала Слободану Милошевићу. (158)

Међутим, у Македонији је недостајала централна политичка фигура. Зато је македонски ‘проблем’ дефинисан као дискриминација албанског становништва, а македонски народ је у западним медијима представљен као шовинистички и опасан по мир. Пошто је НАТО довео ову земљу на ивицу грађанског рата, сада је припремао ‘мировну’ интервенцију којом ће да спречи тај рат.

Генерал Мајкл Џексон, командант КФОР-а у Македонији, изјавио је за италијански часопис Соле 24 оре следеће: „Остаћемо у Македонији онолико дуго колико је потребно да нафтоводи који пролазе кроз ову земљу буду обезбеђени“.(159)

Један представник нафтне корпорације Transbalkan-Consortium AMBO, која је под америчком управом, изјавио је у Софији, 2. септембра 2001, следеће: „Још пре почетка нове године почеће се са изградњом нафтовода, дугим скоро хиљаду километара који ће пролазити право кроз Македонију и који ће коштати 1,3 милијарди долара. Он ће повезивати бугарски град Бургас на Црном мору са албанским градом Влоре на Јадранском мору“.(160)

—————————————————————————–

(152)  Sunday Times, 10. juli 2001. godine.

(153)  Boris Kanclaiter, Sturmreif geschossen, iz AK-Analyse &Kritik, br. 459, 6.juli 2001.

(154)  Ibid.

(155)  AK-Analyse en Kritik, br. 428, 8. juli 2001.

(156)   Christian Science Monitor, 27. juni 2001.

(157)  Hamburger Abendblatt, 28. juni 2001.

(158)   Bilo je pokušaja na holandskim TV dnevnicima da se Slobodan Milošević optuži i za rat u Makedoniji. Međutim, vrlo brzo se od toga odustalo s obzirom da se Milošević već nalazio u zatvoru u Hagu.

(159)   Sole 24 Ore, 13. april 1999.

(160)   En Lucha, 4. septembar 2001, 3.

 


 

***

*************************************************

Глава  15
 
ХАШКИ ХЕРОЈ

Смрћу Слободана Милошевића, пре времена је окончан судски процес против њега. Већина коментара која је уследила, заснивала се на следећем:

1.  Пре свега, Хашком трибуналу је јако жао што му се није пружила могућност да донесе коначну пресуду
2.  Историја ће пресудити
3.  Пресуда ће једино моћи да гласи: крив по свакој тачки
4.  Пресуда је, у ствари, већ одавно изречена

Од судија Хашког трибунала могло се очекивати да само потврде његову недоказану и недоказиву кривицу. Историја ће заиста морати да пресуди. Историчари ће се позабавити записницима са суђења Слободану Милошевићу. А да би то урадили, мораће да добију приступ оној огромној количини судских извештаја, који су до сада, под печатом ‘тајни документи’, остали недоступни јавности.

Смрт Слободана Милошевића ослободила је праве починиоце злочина – оне који су бомбардовали Југославију – сваке опасности  да икада буду осуђени. Многи од оних који су били упућени у суђење Милошевићу, знали су да он никада, без обзира на исход суђења, не би био пуштен на слободу. Пошто је постало јасно да је оптужба против њега неодржива, суђење је морало на неки начин да се оконча, а да се притом одржи слика коју су медији створили о њему: слика убице народа.

Мотив за убиство Слободана Милошевића лежи у томе што се он бранио својом невиношћу против инжињера Новог светског поретка, који су направили грешку дозволивши му да јавно сведочи. Милошевић је био пројектил без система за навођење; био је упознат са махинацијама и криминалним потезима светских властодржаца. У марту 2002. године, поднео је Трибуналу узнемирујуће извештаје ФБИ-а који су јасно показали да су Сједињене Државе и НАТО нудиле финансијску подршку ал-Каиди да би ова организација помогла УЧК у рату против Србије. И то је урадио управо у време када су се Пентагон и Бела кућа увелико трудили да оправдају инвазију у Ираку приказујући је као рат против ‘осовине зла’.

У говору одржаном фебруара 2002, Милошевић је рекао: “ Та мала Србија је показала да је отпор могућ. У поечтку, тај отпор је био организован као широки политички и морални покрет против тираније и монопола слободног Западног света. Тај покрет је ескалирао и добио нове облике борбе против Западне инквизиције. Бомбе са уранијумом, компјутерске манипулације, дрогиране убице и уцењени службеници, су само добродошли Новом светском поретку. То су инструменти ове инквизиције, коју смо, коначно, морали да претрпимо. А тако циничан и стравичан начин на који се све то догодило, се у историји не памти.“
Haski HEROJ - Milosevic svedocenje

 

Милошевић се може сматрати првим политичким затвореником у процесу капиталистичке глобализације. Он треба да служи као опомена дисидентима и онима који друкчије мисле, свима онима  који не пристају да буду потлачени и онима који не желе да постану вазали Новог светског поретка.

Милошевић је био патриота. Он је желео да сачува Југославију и био је против сваког покрета за отцепљење. На суду у Хагу, оптужени је постао тужилац и тако је Милошевић одржао српски мит да – после тешког пораза  ипак следи победа. Зато је и убијен. Слободан Милошевић ће ући у историју као Хашки херој.
 
Потписивањем споразума између српске и црногорске владе 14. марта
2002. године, држава Југославија и њен назив припали су прошлости.

 

 

 

***

*************************************************

 

Глава 16

РАСПАД СРБИЈЕ

 

Највећа крађа у Европи догодила са управо на Косову  под присмотром КФОР-а и НАТО трупа, пошто су Срби, под принудом, напустили ову своју покрајину. Више десетина фабрика је демонтирано и пребачено у Албанију. Преко две стотине српских предузећа је, без икаквих претходних преговора и купопродајних уговора, без споразума и  финансијске надокнаде, једноставно поклоњено, и то углавном иностраним фирмама.
Припадници УЧК су српским директорима и радницима прво претили, а затим их и насилно протерали. Припадници КФОР-а су то посматрали.

Милош Марковић је, из Београда, 23. септембра 2001, известио за `Junge Welt`, следеће: „Фабрика дувана је продата Американцима и Енглезима, фабрика цемента је потпуно у рукама западноевропских земаља, индустрија нафте је власништво иностраних фирми, као и електрична енергија, а ускоро ће се распродати и електричне централе. Цена електричне енергије је виша неголи у Сједињеним Државама, а то је услов за продају. Посебно тежак ударац представља продаја челичане `Сартид` из Смедерева. У њу су, 1999. и 2000.године, корпорације из Немачке, Аустрије и Холандије инвестирале више од 250 милиона долара. Вредност годишњег извоза износила је око 150 милиона долара. Међутим, ова нова, српска, марионетска влада изјавила је да је ова фабрика банкротирала и продала ју је, заједно са смедеревском луком на Дунаву, за само 21 милион долара америчком предузећу `US-Steel`. Највећа српска пивара продата је Белгијанцима, а следе и остале. Друга предузећа, као што су шећеране, фабрике прехрамбених производа, фабрике бакра продају се за буд зашто, понекад за само три евра, члановима породица и пријатељима садашњих српских политиких лидера. Али не само фабрике, већ и медији прелазе у иностране руке.“

Рудник Трепча, који су експлоатисали још стари Грци, Римљани и Турци, важи за најбогатије налазиште олова и цинка у Европи. У том руднику има довољно залиха угља за неколико векова. Директор Трепче, који је у новонасталој ситуацији смењен, известио је да је у последње три године у Трепчи произведено више од 150 тона чистог олова, цинка, кадмијума, сребра и злата. Вредност овог рудног налазишта процењује се на више од пет милијарди долара.

Поред тога, помоћу сателита је утврђено да се у косовском тлу, испод 15 милијарди тона залиха угља, крије изузетно богато, до сада недирнуто, налазиште нафте. Амерички експерти за нафту, обучени у војне униформе, извршили су даља испитивња косовског тла и потврдили да се у њему заиста налазе тако невероватне количине минерала и нафте, да се Косово може сматрати балканским Кувајтом.

Бивши шведски премијер и специјални изасланик за Косово, Карл Билт, изјавио је у интервјуу за  `New York Times`, следеће: „Да ли ћемо успети на Косову, у многоме зависи од тога шта се у Србији дешава. Србија је велика земља на сред Балкана. Ако у тој земљи не дође до промена, биће тешко реализовати  ствари од значаја у неком другом делу Балкана.“ Другим речима, ово значи да се, без темељних неолибералних реформи у Србији, Балкан не може преуредити на начин који би у потпуности одговарао западном капиталу.

Niko Varkefiser, члан организације `Slobodan Milosevic Freedom Centre` и Комитета за одбрану Слободана Милошевића, је убеђен да ће се врло брзо наћи повод да се Србија изручи Новом светском поретку. Он тврди следеће: „Пошто се Југославија распала, треба да дође до распада и Србије, а то је, уосталом, и био циљ од самог почетка. Захтеви, постављени у Рамбујеу су очигледан доказ. Прва препрека, коју треба савладати, јесте отцепити Косово од Србије.

 

komadanje-Srbije 3...

 

Али се ту неће зауставити. Постоје планови да се изазове у Србији грађански рат и тако преузме потпуна контрола над том земљом.“

Коначни циљ светских властодржаца јесте да Југославију сведу на низ немоћних протектората. Таква политика имаће за последице следеће: цене животних намирница ће знатно порасти, предузећа ће се, пошто оду под стечај, распродати, а све оно на чему се може зарадити, откупиће се иностраним капиталом. Западни инвеститори захтеваће спровођење економских реформи, због којих ће стотине хиљада радника остати без посла. Фирме из земаља НАТО-а реализоваће пројекте за даљу изградњу. Држава ће изгубити сваку контролу над ценама. Увођење политике слободног тржишта неће пружати никакву заштиту пољопривредницима или било којим другим предузимачима, од иностраних производа, који ће преплавити тржиште. Такође ће се укинути државни допринос за здравство, јавни саобраћај, прехрамбену индустрију и електричну енергију. Резултат ће бити драстичан пораст сиромаштва међу радницима и сељацима. Завладаће беда из које дуго неће бити излаза.

 

***

*************************************************

 

 

ОСТАТАК ТЕКСТА видети ОВДЕ

 

 

 

 

 

 

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

1 коментар

  1. Comments  Богосав Стојменовић ПУБ   |  среда, 31 децембар 2014 17:21

    Срби, кратке су одлуке, много краће од ове књиге која развлачи и прикрива суштину. Завера против Срба траје више од 6(шест) хилјада година- Србији је наметнут Први светски, Други светски рат и овај почетак Трећег светског рата. Привремено се кружи од Авганистана, Ирана, Ирака два пута, Арапског пролећа( Тунис, Либија,Египат, Сирија) према Ирану и Кореји, чека се да Срби почну са Косовом <<<<<<<<<<<<<<<<<<<- великом Албанијом да по трећи пут оптуже Србију.Та крвожедност према Србији и Србима не престаје.

    СРБИ ВИ који сте ван Србије ка да сте преспавали све ово. Масони су донели одлуку 1968. године да растуре СФРЈ.НАТО је пројектовао вежбе за ВЕЛИКУ АЛБАНИЈУ одмах иза тога …. Тако да су сувишне све анализе овакве и овде наведене,ЈЕР СУШТИНУ ЈЕ ИЗРЕКАО ЈОХАН ГАЛТУНГ,Политика од 16.02.2010, да ово није рат за Косово, већ рат против Србије и Београда због погрешне вере и погрешне азбуке!!!
    Бог чува Србију!!!!!

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*