utorak, septembar 17, 2019

Robin de Rajter:Ko je ubio Slobodana Miloševića i zašto?

Knjiga holandskog istraživača, istoričara i novinara, Robina de Rajtera: „Ko je ubio Slobodana Miloševića i zašto?“  je napisana u ime istine.  Ona sadrži sve aktuelne činjenice i detalje u vezi sa ratom na Balkanu, Tribunalom i suđenjem Slobodanu Miloševiću. Čitajući je, čitalac postaje porotnik koji će, na osnovu  činjenica, a ne pretpostavki, biti u stanju da sam razotkrije stvarni tok događaja na Balkanu i donese sopstvene zaključke.


 

 

 

 

***

****************************************************

************************************************

*************************************

 

 

 

 

Knjiga Robina de Rajtera:

„Ko je ubio Slobodana Miloševića i zašto?“

Knjiga  holandskog istraživača, istoričara i novinara, Robina de Rajtera: „Ko je ubio Slobodana Miloševića i zašto?“   sadrži sve aktuelne činjenice i detalje u vezi sa ratom na Balkanu, Tribunalom i suđenjem Slobodanu Miloševiću. Čitajući je, čitalac postaje porotnik koji će, na osnovu  činjenica, a ne pretpostavki, biti u stanju da sam razotkrije stvarni tok događaja na Balkanu i donese sopstvene zaključke.

 

 

Delove iz ove knjige prenosićemo u nastavcima:

1  Novi svetski poredak
2  Misteriozna smrt Slobodana Miloševića
3  Tajni program
4  Istorija Balkana
5  Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina
6 Stvaranje anti srpskog raspoloženja
7  Tajna Srebrenice
8  Kosovo
9  Slobodan Milošević
10  Tribunal za bivšu Jugoslaviju u Hagu
11  Optužba
12  Odbrana:uvodni govor Slobodana Miloševića 31.avgusta 2004.godine
13  Izjave svedoka sa zasedanja Tribunala
14 Makedonija
15  Haški heroj
16  Raspad Srbije

Prilog 1: Srebrenica: Prećutani izveštaj
Prilog 2: Srebrenica i politika ratnih zločina
Prilog 3: Konferencija u Bratislavi (2000)

 

UVOD

Devedesetih godina prošloga veka svet je bio očevidac dugogodišnje krize u Jugoslaviji i užasnog građanskog rata u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Zvanično se tvrdilo da jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević sanja o Velikoj Srbiji i da su on i srpski narod odgovorni za rat na Balkanu. Milošević je predstavljen kao ekstremni nacionalista, čija ideologija počiva – baš kao i u antisemitskim, nacističkim tiradama – na mržnji i preziru prema svemu onome što nije srpsko u Jugoslaviji. U pokušaju da  se zemlja očisti, počelo se sa proterivanjem i eliminisanjem vih nepoželjnih etničkih grupa. Svi bosanski Muslimani i kosovski Albanci postali su žrtva novog holokausta. Srbi su žigosani kao novi nacisti, a Slobodan Milošević je dobio titulu balkanskog kasapina.

Medijima su kružile potresne slike koncentracionih  logora, masa ubijenih građana i priče o genocidu, silovanju i etničkom  čišćenju. Svetski mediji su javno proglasili Srbe nacistima. U svom govoru povodom praznika Memorial Day američki predsednik Bil Klinton je rekao sledeće: „Miloševićeva vlada je, baš kao i nacisti u Nemačkoj, došla na vlast tako što je uspela da natera stanovništvo da prezire druge rase i narode i da veruje da oni nemaju pravo na postojanje.“
Zahvaljujući štampi koja je obilovala zastrašujućim i potresnim pojmovima kao što su etničko čišćenje i koncentracioni logori, poređenje sa nacističkom Nemačkom i gasnim komorama u Aušvicu  brzo se nametnulo. Javno mnjenje je na taj način ubeđeno u neophodnost sprečavanja humanitarne katastrofe i neizbežnost mirovne intervencije NATO –a. Zapad mora da osvoji Srbiju i oslobodi je od nacizma.

Posle NATO intervencije,1.aprila 2001, rano ujutru, jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević uhapšen je zbog zloupotrebe vlasti i položaja i pronevere novca. Dvadeset osmog juna izručen je Međunarodnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju u Hagu.

Smrt Slobodana Miloševića je povod da se ova knjiga, koja je pre tri godine objavljena na italijanskom i nemačkom, sada objavi i na holandskom. Ona sadrži sve aktuelne činjenice i detalje u vezi sa ratom na Balkanu, Tribunalom i suđenjem Slobodanu Miloševiću.

Smrt Slobodana Miloševića je okončala haški proces. Vrhovni užilac Karla del Ponte ne žali zbog maratonskog suđenja Slobodanu Miloševiću. Ona smatra da se nije radilo samo o presudi bivšem predsedniku, već i o žrtvama u čije ime je bilo neophodno da se govori o činjenicama rata na Balkanu. Milošević se sa time potpuno slagao, a poznavao je  činjenice i te kako dobro. I on je uvek iznova tvrdio da istina o ratu mora da se obelodani.

Sada je na istoričarima da donesu sud o bivšem predsedniku i pravim uzrocima ratova na Balkanu. Nepristrasnom analizom  prave pozadine ovih ratova, ova knjiga doprinosi toj težnji.

Veliki broj istorijskih činjenica i podataka u ovoj knjizi ne slaže se sa slikom koju mnogi imaju o Slobodanu Miloševiću. Ključne ličnosti u stvaranju te slike su ljudi koji pripadaju haškom sudu. I oni nisu sami.

Ova knjiga je napisana u ime istine.
Njen cilj je da  čitaoci steknu ozbiljan uvid u ono što se zaista u Jugoslaviji desilo. Podaci potiču iz najpouzdanijh izvora. Čitajući je, čitalac postaje porotnik koji će, na osnovu  činjenica, a ne pretpostavki, biti u stanju da sam razotkrije stvarni tok događaja na Balkanu i donese sopstvene zaključke.

Važno je napomenuti da ova knjiga nije uperena ni protiv jednog balkanskog naroda (Hrvata, Bosanaca, Srba, Albanaca, Roma,) jer svi su oni  bili, i jesu, žrtva političkih mahinacija.

 

Reč autora

Pored istraživača i arhivara sa kojima već godinama sarađujem, nekoliko priznatih istoričara i naučnika izuzetno mi je pomoglo u radu na ovoj knjizi. 

Posebno se zahvaljujem holandskom advokatu i savetniku Slobodana Miloševića, gospodinu N.M.P. Stajnenu.

U završnoj fazi pisanja ove knjige, Jan Kleton radio je od jutra do mraka zajedno sa mnom. Zahvaljujem mu se za njegov veliki doprinos u korigovanju  teksta.

Razgovori sa Nikom Varkeviserom,  članom organizacija  Slobodan Milošević Freedom Centre i  Međunarodni komitet za odbranu Slobodana Miloševića (ICDM),  predstavljali su takođe važan izvor  detaljnih informacija.

Rainer Rup, nemački novinar-istraživač, u mnogome je zaslužan za uvide koje sam stekao i  pokušao da izrazim u ovoj knjizi. Rainer Rup radio je više od deset godina u glavnom štabu NATO-a u Briselu, gde je, kao funkcioner, imao pristup tajnim dokumentima i informacijama.

Pisac i novinar, Mišel Kolon, dozvolio mi je da upotrebim neke informacije i fotografije iz njegove izuzetne knige  Blefiranje – Velike sile, Jugoslavija i budući ratovi.

 

 

Beleške o piscu

Robin de Rajter rođen je 6. marta 1951. godine u Enshedeu, Holandija. Rano detinjstvo proveo je u svom rodnom gradu. Kasnije se sa svojim roditeljima reselio u Španiju gde je studirao teologiju, istoriju i španski. Diplomirao je 1974 godine. Robin de Rajter je, posle kraće bolesti, umro 2007. godine.

Započeo je karijeru kao freelance pisac za časopise na španskom jeziku. Zahvaljujući člancima iz oblasti religije i politike, stekao je ime u Latinskoj Americi, Sjedinjenim  Državama i Evropi. Njegova knjiga Džordž V. Buš i mit o al-Kaidi: prikrivena sila iza terorističkih napada 11.septembra 2001. imala je veliki uspeh na međunarodnim sajmovima knjiga i stekla popularnost širom sveta. U Holandiji, ova knjiga dobila je 2005.godine nagradu Frontier. Iako su pri dodeli  nagrade u Amsterdamu prisustvovali predstavnici svih holandskih medija,u holandskoj štampi nije se mogla pročitati ni reč o ovoj knjizi!

Robin de Rajter poznat je po svom izuzetnom istraživačkom radu.
Njegove knjige prevedene su na nekoliko jezika i izdate u  preko četrdeset zemalja. Međunarodna poznanstva koja ima, i aktivno znanje sedam jezika, omogućuju mu pristup velikom broju izvora informacija. Ono što je karakteristično za njega, jeste  izuzetno dobro poznavanje činjenica i izvanredan uvid u geopolitičke odnose. Piše kristalno jasno i nepristrasno, što je u današnjem novinarstvu veoma retka, a u Holandiji već skoro i sasvim iščezla pojava.

Novinarstvo koje se bavi istraživanjem praktično više ne postoji. Samo tek poneki izdavač, urednik programa ili nezavisni novinar usude se da se prihvate ovog opasnog i zahtevnog posla. Opasan je  koliko zbog objektivnih uslova,toliko i zbog toga što su u pitanju ogromni politički i ekonomski interesi. Jugoslavija, Avganistan, Irak, Iran … sve su to varijacije na istu temu – temu namerno izazvanih konflikata.

Od kako je nastupila era kompjutera, novinar se lagodno prošeta  po internetu,obavi nekoliko telefonskih razgovora i vest je potvrđena. Rezultat tog slepog poverenja u svetske novinske redakcije i medijske centre, jeste stvaranje iskrivljene slike o onome što se stvarno dešava. Često ni sami novinari nisu svesni da je u pitanju cenzura i manipulacija vestima u svetskim razmerama. Istina se ne otkriva, a novinar, od koga bi inače trebalo strepeti, postaje običan, bezazlen prenosilac lažnih informacija. Pogotovu je uznemiravajuće to što prosečnoj holandskoj čitalačkoj publici to nimalo ne smeta. Štaviše i sami komentatori i političari pozivaju se na ove činjenice!

Robin de Rajter znao je već 2001. šta se u Jugoslaviji zaista dešava. Njegovo istraživanje pojavilo se 2003. godine u specijalnoj italijanskoj ediciji. Dopunjeno holandsko izdanje sastavljeno je sa  najvećom mogućom pažnjom. Knjiga nam razotkriva stvarne činjenice i motive vezane za smrt Slobodana Miloševića, propast Jugoslavije i propast Srbije.

Iskreno se nadam da će na istinu, koju nam ova knjiga otkriva o ratovima na Balkanu, o Tribunalu za bivšu Jugoslaviju i o smrti Slobodana Miloševića, reagovati široka čitalačka publika.

Bart Vaudstein

 

***

Knjigu izdaje:

Izdavačka kuća Metaphysica
Solunska 10, Beograd
+381-11-292-00-62;
metaphysicster@gmail.com

***


*************************************************

 

 Glava 1

NOVI SVETSKI POREDAK

Da bi se bolje razumeo kontekst i pozadina ratova na Balkanu, kao i smrt Slobodana Miloševića, moram da se osvrnem na svoju knjigu „Džordž V. Buš i mit o al – Kaidi: Prikrivena sila iza terorističkih napada 11.septembra 2001.“ U njoj sam pokazao kako se već decenijama iza svetske političke scene jedna velesila bavi rušenjem postojećeg „svetskog poretka“ da bi mogla da uspostavi Novi Svetski Poredak.Ta namera (inače dolarske novčanice su već duže vreme ukrašene sledećim natpisom – Novus Ordo Seclocrum), ostvaruje se izuzetno prigodno i smišljeno, tačno dvesta godina posle Francuske revolucije, naime 1989: Istočni blok se raspada. Gotovo u isto vreme, na početku prvog rata u Zalivu, američki predsednik Džordž Buš senior najavljuje svoj New World Order tj. Novi svetski poredak. Za vreme rata u Zalivu svi koji su pisali govore za američkog predsednika koristili su izraz ‘Novi svetski poredak’ maltene kao fetiš.Sedamnaestog novembra 1990. Buš je građanima Praga potvrdio: „Situacija u oblasti Zaliva nudi perspektive za Novi svetski poredak.“

Šesnaestog januara 1991 Buš je, između ostalog, rekao: „Ovo je istorijski trenutak. Poslednjih godina postigli smo veliki napredak u našoj nameri da okončamo dugi period hladnog rata. U stanju smo da našoj i budućim generacijama obezbedimo Novi svetski poredak.“ Prvog februara 1991. u Fort Gordonu, Džordžia, izjavio je: „Nema prostora za agresiju u persijskom zalivu, a ni u Novom svetskom poretku koji pokušavamo da ostvarimo.“ Posle rata u Zalivu, u govoru pod nazivom „Okvir za mir“ koji je održao u Kongresu , Buš kaže: „Do sada smo poznavali naš svet kao podeljen svet. Sada je na vidiku jedan novi svet u kome se nazire nada u Novi svetski poredak.“A za rat u persijskom zalivu, rekao je: „Ovde proveravamo kako funkcioniše Novi svetski poredak.“
U časopisu Strategypaper (PNAC) od 3. septembra 2000, piše:“Proces prelaska iz starog u Novi svetski poredak trajaće verovatno dugo, osim ako ne dođe do neke katastrofe, kao što je Perl Harbur, koja bi delovala kao katalizator.“  Godinu dana kasnije, 11. septembra 2001, svet je bio očevidac napada na Twin Towers i Pentagon. Ubrzo posle ovih događaja David Rokfeler je izjavio: „Stojimo na rubu promena svetskih razmera. Ono što nam je potrebno je prigodna i sveobuhvatna kriza zbog koje će se sve zemlje prikloniti Novom svetskom poretku.“ U ovom novom poretku neće postojati nezavisnost, vlade, kraljevine, republike, pokrajine. Sila iza ovog poretka gospodari svetskim protokom novca, centralnim bankama i najvećim multinacionalnim kompanijama. One odrećuju u svim „demokratskim“ zemljama sastav vlada, štampe i medija kojima te vlade upravljaju. Preko kredita gotovo sve zemlje biće dovedene u zavisan položaj. Vlade koje pokušaju da sačuvaju nezavisnost ruše se ako ne političkom propagandom, onda ekonomskim sankcijama ili vojnom silom.Da bi se takvi postupci opravdali šalju se informacije i vesti u obliku savršene komunikacije: propagande. Sve ovo ima samo jedan cilj:potpuna kontrola sveta.Svi veliki politički, ekonomski i vojni događaji u prošlom veku služili su toj svrsi. Da, ova sila je godinama unapred pripremala sve ratove, a posebno Prvi svetski rat, Drugi svetski rat i Hladni rat. Cilj međunarodne vladajuće klase je da se moć i sloboda posebnih naroda ukinu i stvori jedna vrsta svetske države u kojoj bi pojedinac, od rođenja do smrti, mogao biti pod kontrolom. Nekoliko izuzetno uticajnih porodica delimično upravlja Novim svetskim poretkom. Ove anonimne porodične dinastije žive na različitim mestima u svetu. One su nevidljiva sila iza najvažnijih preduzeća,medijskih centara i finansijskih institucija i određuju kako i šta vodeći svetski političari moraju da rade. Njihov uticaj je nezamisliv i prožima sve važne vidove ljudskog života u oblasti politike, obrazovanja, religije,finansija i masmedija. Prodrli su i u nauku, učinili je finansijski zavisnom i na taj način podložnom manipulaciji (imajte ovde na umu Rokfeler-, Karnegi- i Gagenhajm fondacije).

VOJNI ZADACI NOVOG SVETSKOG PORETKA

Osvajanje sveta je započelo 1945 godine. Takozvani Hladni rat vodio se iz više razloga. Između ostalog, dugogodišnja želja za stvaranjem svetske vojske mogla je konačno da se ostvari. Stalno su nas suočavali sa apokaliptičnom opasnošću koja nam preti od strane Sovjeta; takva opasnost nikada nije zaista postajala. Moć Sovjetskog saveza sistematski se preuveličavala da bi se opravdalo formiranje međunarodnog vojnog saveza za koji je stvorena osnova odmah posle Drugog svetskog rata. (1)

U cilju odbrane Zapadne Evrope od eventualne sovjetske vojne agresije,1949. godine formiran je NATO. Međutim, pravi razlog nastanka NATO-a nije bila potreba da se zaštite evropski narodi, već da se uspostavi potpuna kontrola nad Zapadnom Evropom. Važno je skrenuti pažnju na činjenicu da je „veliki neprijatelj“, Varšavski pakt, nastao tek šest godina kasnije, odnosno 1955. Po članu 5 Severnoatlanskog ugovora, NATO je isključivo odbrambeni savez i ima obavezu da pruži zaštitu nekoj članici saveza samo u slučaju da je napadnuta spolja.

Rušenje socijalizma u zemljama Istočnog bloka učinilo je postojanje NATO-a suvišnim. Da bi se NATO održao morali su pošto poto da se nađu novi argumenti. U časopisu Frankfurter Allgemeine Zeitung od 2.aprila 1998. godine američki minister odbrane Koen izjavio je da se buduća strategija saveza mora usmeriti ka projekciji moći umesto da se ograniči na zadržavanju krutog odbrambenog karaktera. Ubrzo zatim prezentovana je nova varijanta: Aktiviranje u kriznim situacijama ili Rat u ime humanitarnog mira. U Novom strateškom konceptu može se između ostalog pročitati sledeće:

• Vojne snage, koje su operativne u svim predviđenim okolnostima, čine takođe osnovu vojnih snaga saveza koji ima obavezu da doprinosi sprečavanju sukoba i savladavanju kriznih situacija koje
nisu obuhvaćene članom 5.
• Vojne snage saveza moraju biti spremne da doprinesu sprečavanju sukoba i mogu se aktivirati u kriznim situacijama koje nisu predviđene članom 5.
• Te mere predostožnosti omogućavaju vojnim snagama NATO-a da deluju u kriznim situacijama koje ne potpadaju pod član 5, i stvaraju uslove za koherentni odgovor saveza u svim mogućim situacijama.
• Vojne snage NATO-a moraju biti i u budućnosti spremne da garantuju zajedničku odbranu i da, istovremeno, efektivno učestvuju u kriznim situacijama koje nisu obuhvaćene članom 5.
• Kada vojne snage saveza doprinose savladavanju krizne situacije vojnim angažovanjem, dužne su da vode računa o složenosti i raznovrsnosti rizika, situacija i zahteva; u to su uključene i humanitarne krize.
• Neke krizne situacije, koje nisu obuhvaćene članom 5, mogu biti isto toliko zahtevne kao i zadaci zajedničke odbrane.
• Obim, motivacija, raspoloživost snaga, područje dejstva vojnih snaga saveza moraju biti u saglasnosti sa obimom zajedničke odbrane i obimom eventualnih kriznih situacija. To može biti
kratkotrajno angažovanje lokalnog karaktera, ali i van geografskog područja saveza.
• Međunarodne vojne snage, posebno one koje služe kao zamena u slučaju potrebe zajedničke odbrane ili u slučaju kriznih situacija koje nisu obuhvaćene članom 5 – jačaju solidarnost.

Kancelar G. Šreder izjavio je na konferenciji za štampu održanoj 25.aprila, odmah posle potpisivanja Novog strateškog koncepta, sledeće: „Složili smo se da i ubuduće može doći do intervencija jedino ako za to postoji odluka Saveta bezbednosti. Neka izuzeća se mogu dopustiti, ali nikako ne smeju postati pravilo, pogotovu ne mimo rada Saveta bezbednosti.“
U tajnom dokumentu od 19. maja 2000 stoji da, u slučaju da situacija to zahteva, NATO može da interveniše i van područja pokrivenog ugovorom. Takvim proširivanjem ovlašćenja, NATO menja svoj
karakter: njegova funkcija prestaje da bude samo odbrana nacionalnih teritorija članica saveza i on postaje vojni, agresivni instrument za ostvarivanje interesa širom sveta. Štaviše dozvoljava se, iz predostrožnosti, i upotreba nuklearnog oružja. Sve ovo stoji u tajnom dokumentu (NC-400/2) koji je prihvaćen u takozvanoj ‘nemoj proceduri’. Kasnije je to u jednom intervjuu potvrdio Joška Fišer,nemački ministar spoljnih poslova. Nekadašnji „odbrambeni“ savez je tako postao ofanzivna vojska. NATO se predstavlja kao takozvani novi svetski „mirotvorac“. U stvari, NATO,pod vodstvom američke vojske, ima carte blanche da napadne i okupira suverene države ne obazirući se na demokratske principe Ujedinjenih Nacija. U okviru NATO-a mogu se formulisati i ostvariti neprikriveni interesi. Tako, na primer, od reformisanja NATO-doktrine 1992. godine, zaštita snabdevanja industrijskih zemalja sirovinama postala je eksplicitni zadatak saveza.

EKONOMSKA SILA NOVOG SVETSKOG PORETKA

U Novom svetskom poretku Međunarodni monetarni fond (MMF) i Svetska banka predstavljaju instrumente pomoću kojih se druge zemlje uništavaju, a zatim koriste kao kolonije. Te teritorije nemaju više ni svoju vladu, ni svoje ustanove, ni svoj budžet, ni svoje granice. Ove kolonije samo na papiru imaju vladu koja stoji pod direktnom prismotrom Međunarodnog monetarnog fonda. Po mišljenju kanadskog profesora i ekonoma Majkla Cosudovskog, Wall Street upravlja MMF-om i Svetskom bankom. Sedište Međunarodnog monetarnog fonda je u Vašingtonu. Tačno preko puta je glavni ulaz u zgradu Svetske banke. Glavni finansijski igrači osnovali su obe ove institucije na konferenciji održanoj 1944 godine u američkom letovalištu Breton Vuds u Novom Hempširu. U početku je Svetska banka radila pod nazivom „Međunarodna banka za razvoj i dalju izgradnju“. MMF je započeo svoje finansijske delatnosti 1. marta 1947.godine.

Prvobitni zadatak bio je: unapređivanje međunarodne saradnje na polju monetarne politike; omogućavanje uravnoteženog porasta svetske trgovine; unapređivanje stabilnosti novčanog kursa; rad na ostvarivanju multilateralnog sistema plaćanja; davanje sredstava iz fondova sa odgovarajućim pokrićem na raspolaganje zemljama članicama u slučaju teškoća sa platnim bilansom i smanjivanje velikih oscilacija u međunarodnom platnom bilansu. S obzirom da je većina ovih zadataka otpala, MMF je preuzeo ovlašćenja Svetske banke i od tada pokušava da predstavi sebe kao organizaciju za pomoć u razvoju. Obe organizacije imaju skoro neograničenu moć. U mogućnosti su da zavade narode, da smanje prosečni prihod u jednoj zemlji (daleko ispod nivoa u industrijskim zemljama) i da odrede kupovnu moć u bilo kojoj zemlji po sopstvenom nahođenju.Ovo zadnje postižu tako što ograniče protok novca u datoj zemlji ili joj zabrane korišćenje sopstvenog ekonomskog prihoda. Štaviše prinude je da izvozi svoje proizvode pod uslovima koje na svetskom tržištu diktira sistem konkurencije. Raspad legalnog ekonomskog sistema stvara osnovu za izazivanje društvenih nemira, destabilizaciju nezavisnih država, rušenje institucija i, u ekstremnim slučajevima, može dovesti do rata. I to upravo u onom trenutku koji je stvarna vladajuća klasa izabrala.

Ove dve institucije osnovane u Breton Vudsu strukturalno krče put za globalizaciju finansijskog i ekonomskog sveta. Od samog početka one nisu bile ništa drugo do sredstvo za zaštititu strateških interesa velikog kapitala. I sada su to isto, s tim što više ne mora ni da se vodi računa o jakoj radničkoj klasi s obzirom da je ova politički potpuno podeljena i dezorjentisana. Zato je stvarnost takva: ma gde se, u ime finansijskih vladalaca sveta, MMF nametne kao rešavalac krize i umeša u interna pitanja jedne zemlje, obične ljude i radnike u toj zemlji očekuju izuzetno teška vremena.Obe institucije odgovorne su za raspad albanskog bankovnog sistema što je dovelo ekonomiju u ovoj zemlji na rub propasti. Ono što je usledilo posle nastalog haosa, pokazuje pravo lice američkih i evropskih multinacionalnih kompanija. Naftne korporacije kao što su Oksidental, Šel i Britanski Petrolej u međuvremenu su se ustremile na bogate, još neiskorišćene albanske rezerve nafte. Zapadni investitori gledali su sa žudnjom na albanske zalihe hroma, bakra, zlata, nikla i platine.

Adenauer fondacija radila je u tišini za nemačke rudarske korporacije.

Jedna od mnogih zemalja koju takođe treba pomenuti, a čiji je krah zasluga Monetarnog fonda i Svetske banke, je Zambija. Jedna velika organizacija za svetski razvoj, „World Development Movement“ (WDM), iz Londona, tvrdi da su desetine hiljada nezaposlenih, propast važnih sektora proizvodnje, socijalni nemiri i znatni porast siromaštva – posledica reformi koje su ove dve institucije nametnule Zambiji. Indonežanski predsednik Suharto nije bio miljenik MMF-a. U poslednjim danima svoje vladavine ustao je protiv elite moćnika. Zato je, koliko je to god bilo moguće, sabotirana indonežanska monetarna politika. Bivši šef MMF-a, Kamdesus, rekao je u svom govoru povodom napuštanja funkcije: „Stvorili smo takve uslove zbog kojih je predsednik Suharto bio primoran da da ostavku.“ A to znači sledeće: svesno je proizvedena ljudska tragedija radi ostvarivanja političkih ciljeva. Prosečni prihod po glavi stanovnika je prepolovljen, zavladalo je siromaštvo, verska netolerancija se rasplamsala i užasni građanski rat se proširio po ostrvima.
Da se liberalno i hrišćansko javno mnjenje ne bi uznemirilo, stalno se naglašavaju pozitivne socijalne namere obeju institucija. Pogotovu Svetska banka neprekidno tvrdi da radi na suzbijanju siromaštva.Međutim, očigledno je da sve zemlje samo još siromašnije izlaze iz kriza za koje su MMF i Svetska banka odgovorni. Ken Vatkins, član humanitarne organizacije „Oxford Committee for Famine Relief“, je vrlo jasan kada su u pitanju MMF i Svetska banka: „One ne suzbijaju siromaštvo; naprotiv, one ga stvaraju.“

Za profesora Cosudovskog obe ove institucije nisu ništa drugo do instrumenti za vođenje rata: „Kada delegacija MMF-a poseti neku zemlju i kao uslov za nove kredite postavlja poništavanje postojećih socijalnih i ekonomskih kredita, to vodi fizičkom uništenju koje se može uporediti sa bombardovanjem. MMF obavezuje na zatvaranje bolnica, škola i fabrika što konačno ima za rezultat uništenje date zemlje.“ Po mišljenju naučnika i pisca, Marije Mis, rat u Jugoslaviji bio je direktna posledica neoliberalne politike globalizacije koja je, u međuvremenu, i u mnogim drugim zemljama dovela do sličnih etničkih sukoba, deportacija i masovnih ubistava. Prvo dolazi do kraha nacionalne ekonomije. To se postiže tako što MMF i Svetska banka nametnu nekoj zemlji monetarnu politiku štednje i stabilizacije novčane jedinice da bi joj ekonomija „ozdravila“. U Somaliji, Ruandi, Peruu, Kolumbiji a, takode, i u Jugoslaviji, korišćeni su takozvani etnički i religiozni motivi da bi se objasnilo zašto se jedan deo osiromašenog stanovništva okrenuo protiv drugog.

Kako dolazi do jedne takve intervencije i kako se eliminiše otpor pojedinačnih zemalja?

Kao prvo MMF i Svetska banka zahtevaju zamrzavanje plata – banke, fabrike i javne ustanove se uništavaju. Zatim se krediti i trgovina sa ovim zemljama blokiraju. Oživljavaju se razne nacionalističke partije. Njihove pristalice se u inostranstvu školuju,naoružavaju i pripremaju za ulogu oslobodioca (to je jedna od nadležnosti CIA-e). U toku svog postojanja CIA se intenzivno bavila širenjem destabilizacije po celom svetu. Od nedavno su organizacije kao što je na pr. „Endowment for Democracy“ preuzele aktivnosti CIA-e i potpuno se otvoreno mešaju u unutrašnja pitanja drugih zemalja.

—————————————————————————————————

(1) Mišel Kolon: Blefiranje – velike sile, Jugoslavija i budući ratovi, Berhem 2000, 160. Za vreme Hladnog rata milijarde su uložene u vojsku i oružje za masovno uništenje.

 

 

***

*************************************************

 

Glava 2

MISTERIOZNA SMRT SLOBODANA MILOŠEVIĆA

 

Slobodan Milošević je 11. marta 2006. u 10 sati ujutru zatečen mrtav u svojoj zatvorskoj  ćeliji u Shejveningenu. Tužilaštvo je dalo zahtev za autopsiju. Prema izveštaju Holandskog instituta za  sudsku medicinu uzrok smrti je srčani infarkt. Patolozi su konstatovali dve vrste srčanih problema koje su mogli da dovedu do infarkta.

Pored autopsije, Tužilaštvo je zatražilo da se izvrši i toksikološka analiza kojom bi se utvrdila, odnosno odbacila mogućnost trovanja.Toksične materije nisu nađene. „Izvesna količina prepisanih lekova nađena je u telu Miloševića, ali ne u opasnim količinama“,izjavilo je Tužilaštvo. Milošević je, dakle, umro prirodnom smrću. Nedelju dana kasnije bivši predsednik sahranjen je u svom rodnom mestu Požarevcu. Time se stvar okončala. Političari, štampa i mediji utonuli su u apsolutnu tišinu…

Haski Tribunal

Međutim, nije tako bilo neposredno posle njegove smrti. Milošević je za vreme apoteoze haškog tribunala prosto i kratkovido predstavljen kao Hitler koji je izbegao zasluženu kaznu. Reči Kristine Amanpurs, izveštača CCN, to odlično ilustruju: „Kada je došao na vlast, učvrstio je svoj položaj i od samog početka određivao šta će se na Balkanu desiti. Počinio je najteže zločine protiv čovečanstva koje su, posle Drugog svetskog rata, Evropa i svet videli. Njegovi neprijatelji i žrtve znaju ga kao balkanskog kasapina.“ Ni časopis New York Times od 12.marta 2006, ne govori o Miloševiću bolje: „Bio je to  hladnokrvni vlastodržac koji je od Hrvatske 1991 pa do Kosova 1999 besneo u raznim ratovima. Sasvim je poremetio već labavi odnos vlasti u Jugoslaviji, koji je po sopstvenim rečima branio, a veoma se  čudio što mu zemlju tako nasilnički uništavaju. Bio je  čovek uvek spreman da istinu izmanipuliše silom. Štaviše, Milošević je nanovo pronašao hrvatske fašiste iz Drugog svetskog rata“. Ovaj renomirani časopis besramno izvrće istorijske činjenice jer mu to u datom trenutku odgovara. Naime, u Drugom svetskom ratu ubijeno je  900.000 Srba i Jevreja i za taj zastrašujući zločin odgovorne su ozloglašene hrvatske ustaše. A da je u Miloševićevo vreme ovakvo političko nasleđe iz fašističkog perioda odigralo veliku ulogu u ideologiji nadolazećeg hrvatskog nacionalizma i separatizma – to se čak i ne spominje.

Slobodan Milošević je bio već duže vreme pre svoje smrti bolestan. Čudno je da se njegovo zdravstveno stanje pogoršalo od početka suđenja u februaru 2002. Zbog toga se sudski proces redovno prekidao. Uprkos tome, Tribunal nije smatrao da postoje razlozi za zabrinutost;
Miloševićevo zdravstveno stanje bilo je pod redovnom kontrolom visokokvalifikovanog medicinskog osoblja zatvora u Shejveningenu. Da „osoblje“ čine – jedan lekar opšte prakse i jedna medicinska sestra, to se pritom nije spominjalo. Lečenje Miloševića u toku prve godine njegovog zatočeništva sastojalo se od jednog aspirina dnevno. Kasnije je dobijao lekove koji su imali pre svega uspavljujuće dejstvo.

Ovakav medicinski tretman je od samog početka oštro kritikovan. Jedan od Miloševićevih savetnika, advokat Zdenko Tomanović, izjavio je da se zdravlje njegovog klijenta sistematski podriva. Ruski lekar, Dr.Lav Bokeria sa poznatog, specijalističkog Instituta Bakuljev, rekao je novinarima sledeće: „Poslednje tri godine neprekidno smo insistirali da se Milošević pošalje u bolnicu da bi doktori mogli da postave tačnu dijagnozu, ali bez uspeha. Da je Miloševiću bilo dopušteno da ode na bilo koju specijalističku kliniku, kao što je, recimo, naš medicinski centar, preuzelo bi se odgovarajuće lečenje i živeo bi još dugo.“

Već maja 2003, grupa od trinaest nemačkih lekara pismenim putem se obratila Tribunalu izražavajući svoju zabrinutost zbog zdravlja gospodina Miloševića. Sugestije doktora su odbačene i adekvatna terapija je izostala. Štaviše, izostala je i bilo kakva reakcija na kasnije pismene proteste iste grupe lekara.

Grupa doktora koju je odredio sam Tribunal ustanovio je sledeću dijagnozu: „Sekundarna oštećenja na raznim organima, izuzetno visok krvni pritisak koji u određenim uslovima može dovesti do moždanog ili srčanog udara kao i smrti.“ Vrhovni tužilac Karla del  Ponte povodom zdravstvenog stanja Miloševića izjavila je za  časopis Neuen Zurcher Zeitung od 18. jula 2003 sledeće: „Što se tiče njegovog zdravlja, Milošević se oseća izuzetno dobro. Mnogi šesdesetogodišnjaci pate od hipertenzije. Nadam se da nemate utisak da smo ga zapustili.“

Medicinski nalaz od novembra 2005 godine pokazao je prisustvo „nepoznatih“ lekova u krvi Miloševića. Oni, inače, neutrališu dejstvo lekova protiv visokog krvnog pritiska.Zato je Milošević zatražio od Tribunala dozvolu da ga leče ruski specijalisti. Doktori sa Instituta Bakuljev doputovali su u Hag i pregledali Miloševića. Konstatovali su da su u stanju da ga na  svojoj klinici izleče.Dvanaestog decembra 2005 godine, Milošević je uručio molbu da ga prebace na Institut Bakuljev radi lečenja. Molbu je Tribunal odbio sa obrazloženjem da je formalno nekorektna. Pored toga, rečeno mu je da će se molba uzeti u obzir jedino u slučaju da se garantuje njegov povratak da bi suđenje moglo da se okonča. Ruska vlada je zvanično 18. januara 2006 dala garanciju da će Milošević, posle lečenja, biti na raspolaganju Tribunalu. Uprkos tome, molba je 23. februara 2006 odbijena. Sledećeg dana Milošević je izjavio da će se žaliti.

Karla del Ponteje branila odluku Tribunala objašnjenjem da Milošević u zatvoru ima svu neophodnu medicinsku pomoć i kvalitetnu negu. (2) A odmah posle njegove smrti, izjavila je za italijanske novine Republica sledeće:„Čudno je, ali naravno nije nemoguće, da je tako iznenada umro a da doktori nisu primetili kako mu se zdravstveno  stanje mnogo pogoršalo.“

Florens Artman, Džefri Najs i Karla del Ponte

Florens Artman, Džefri Najs i Karla del Ponte

 

Mnogi smatraju da je zvanični izveštaj o uzroku Miloševićeve smrti lažan.Ivica Dacić, predsednik Socijalističke partije Srbije (SPS), kaže: „Milošević nije umro u Hagu, on je ubijen u Hagu“. Ruski general Leonid Ivašov izjavio je: „To je političko ubistvo po narudžbini.“ Prema rečima Nika Varkenvisera,  člana međunarodnog centra za slobodu Slobodana Miloševića (Slobodan Milošević Freedom Centre), smrt bivšeg srpskog predsednika je po  Ugovoru o nezlostavljanju (član 16) posledica surovog i neljudskog tretmana. „Način na koji se postupalo sa Slobodanom Miloševićem, a pogotovu kada je reč o sudijama Robinsonu, Kvonu i Bonomiju, dovoljan je razlog da se Tribunal optuži za ubistvo.“

Vladimir Kršljanin,  član centra za slobodu Slobodana Miloševića, je izjavio da mnogi Srbi misle da se radi o ubistvu sa predumišljajem.

U holandskim novinama  Targets (april 2006) piše: „Miloševiću je od samog početka uskraćivan adekvatan medicinski tretman, čak i posle zahteva ruskih lekara uručenog novembra 2005 god. i date garancije od strane ruske vlade da će se posle lečenja vratiti u Hag. To što su sudije odlučile da mu se ne izađe u susret, i to dva puta uzastopce, već je dovoljan razlog da se Tribunal optuži za ubistvo sa predumišljajem.“

Sve srpske novine, bez izuzetka, objavile su vest o Miloševićevoj smrti sledećim rečima: „Hag je ubio Miloševića.“

Prisustvo srpskog ministra Rasima Ljajića za vreme autopsije trebalo je da rasprši sve sumnje u vezi Miloševićeve smrti. Međutim, ono je imalo suprotan efekat jer je poznato da je gospodin Ljajić bio njegov zakleti neprijatelj. A to da je porodica Slobodana Miloševića insistirala na nezavisnoj autopsiji van Holandije, jednostavno se ignorisalo!

Samoubistvo nije bilo isključeno kao mogući uzrok smrti. Pošto se suđenje približavalo kraju, trebalo je da Milošević bude zreo za taj očajnicki čin. Vrhovni tužilac Karla del Ponte je rekla: „Nije isključeno da je Milošević izvršio samoubistvo da bi time iskoristio poslednju priliku da pokaže svoj ponos i prezir prema Tribunalu.“ Takođe je uz blagonakloni osmeh dodala da „nije prvi put da optuženi izabere smrt pre presude.“ Naime, šest dana pre Miloševićeve smrti, nađen je mrtav u svojoj ćeliji Srbin Milan Babić. I u ovom slučaju se tvdilo, iako nije bilo nikakvih dokaza, da je u pitanju samoubistvo. Sve uobičajene mere predostrožnosti bile su preduzete; jedna od njih je kontrola zatvorenika na svakih pola sata. Babićeva smrt ostaje zagonetka, a nadležni odbijaju da daju bilo kakav iskaz.Hajkelina Verajn Stjuart, zaposlena u organizaciji Amnesty International i  čest posmatrač na suđenju, rekla je da je Miloševićeva smrt direktna posledica lekova nađenih u njegovoj krvi: „Sigurni smo da je to uzrok smrti; prirodna smrt je apsolutno isključena.“ Takođe je izjavila da je, iz razgovora sa osobom bliskom bivšem predsedniku, saznala da je on krišom koristio lekove koji neutrališu dejstvo propisane terapije. Jedan od savetnika gospođe Del Ponte takođe se požurio da objasni kako je Milošević još ranije odbijao da uzima lekove.

Međutim činjenica da je Milošević dobijao terapiju pod strogim nadzorom lekara, čini teoriju o samoubistvu potpuno apsurdnom. Zar treba zaista da poverujemo da je mesecima zamenjivao lekove uprkos tome što su kamere bile neprekidno uključene?! Pa čak i kad bi to bila istina, kako je onda moguće da ništa u njegovoj ćeliji nije nađeno?! Rajner Rup je rekao: „Izuzetno inventivno, ovo samoubistvo! Prvo je pucao tri puta sebi u leđa, a zatim se obesio. U policijskom dosijeu, ne tako davno, na jugu Sjedinjenih Američkih Država, tako je opisano jedno samoubistvo. Ovo objašnjenje neodoljivo podseća na izjavu „nezavisnog“ holandskog toksikologa Donalda Ugesa povodom „samoubistva“ bivšeg jugoslovenskog predsednika. Po njemu, Milošević je uspevao da u svoju  ćeliju, u jednom od najobezbeđenijih zatvora, prošvercuje zabranjene lekove da bi upropastio svoje zdravlje, a sve u nadi da će mu to obezbediti kartu za Moskvu u jednom pravcu.“

Toksikolog Donald Uges tvrdi da su rezultati analize Miloševićeve krvi koju je izvršio januara 2006 pokazali  prisustvo rifampicina, jakog leka protiv tuberkuloze i lepre koji neutrališe dejstvo  lekova protiv visokog krvnog pritiska. Pored toga, on tvrdi da je Milošević sebi pogoršao zdravlje uzimajući i antibiotike koje mu nisu bili prepisani. „Veoma rafiniran lek, niko se toga ne bi setio. Na taj način njegovi ljudi pokušali su da holandske lekare predstave kao nekompetentne. Ne verujem da se radi o ubistvu. Niti je umro zbog rifampicina; taj  lek je trebalo da mu obezbedi odlazak u Moskvu gde bi ga pustili na slobodu; tamo bi prestao sa uzimanjem leka, oporavio bi se, a Holandija bi se obrukala.“

Pošto su  porodica i pristalice Slobodana Miloševića izrazile nepoverenje prema zvaničnim izveštajima o njegovoj smrti, svetska štampa je iskoristila ovakve izjave Donalda Ugesa da ih ocrni. Međutim Donaldu Ugesu je Sud pravde poverio funkciju toksikologa, a ne detektiva. Jedno je otkriti tragove toksina u krvi, a sasvim drugo imati tačan odgovor na to kako su oni tamo dospeli. Kako je mogao Donald Uges, priznati profesor na polju biohemijske analize, da govori o tome zašto je Milošević upotrebljavao neprepisane mu lekove? Kako je on to mogao da zna?! (3)

Sam Milošević je, po dolasku u Hag, bezbroj puta naglasio da nema samoubilačke namere (4). Evo šta je rekao nekoliko dana pre smrti: „Nisam ovaj proces ovako dugo izdržao da bih sebi nešto učinio.“ Razne spekulacije da je trovanje mogući uzrok smrti nisu sasvim neosnovane! Već 2002 godine ispostavilo se da je Milošević dobijao pogrešne lekove koji, baš kao i rifampicin, povišavaju krvni pritisak; o tome pišu holandske novine NRC Hadelsblad (23. novembar 2002): „Slobodan Milošević je u zatvoru u Shejveningenu dobijao pogrešne lekove koji su mu izazvali visok krvni pritisak. To je razlog zbog kog je moralo da se početkom novembra prekine suđenje bivšem predsedniku Jugoslavije. Jedan od komentatora Tribunala tvrdi da nije u pitanju greška. Svaki dalji komentar je odbio.“

Krajem avgusta 2004 u zatvoru u Shejveningu, za vreme večere, dogodilo se nešto veoma neobično: naime, zatvorsko osoblje jako se uznemirilo kada je Miloševićev obrok dobio neko drugi. Na suđenju, 1. septembra 2004, Milošević je spomenuo ovaj incident. Toga dana reč je imala odbrana. Tribunal je nameravao da Miloševiću oduzme pravo da se sam brani pod izgovorom da on to nije u stanju i na taj način da ga primora na  ćutanje. Odbranu je trebalo da preuzme gospodin Stiven Kej. (5) Sve to je izazvalo snažan otpor kod Miloševića i ujedno dovelo do bojkota pri saslušavanju svedoka. Pretila je opasnost da  ceo proces propadne. Tribunal je morao da popusti. (6)

Evo šta je između ostalog Milošević rekao toga dana:

Slobodan Milošević: bivši predsednik SRJ i Srbije

Slobodan Milošević: bivši predsednik SRJ i Srbije

„Dakle, već tri godine moji lekari me smatraju zdravim i dovoljno sposobnim da se sam branim. I onda se dešava nešto  čudno: iznenada se pojavljuje neki `nezavisni` doktor iz Belgije, zemlje gde je sedište NATO-a, i izjavljuje da nisam dovoljno zdrav da samog sebe branim, a svi moji doktori ovde se sa tim jednoglasno slažu…. Po mom mišljenju radi se o manipulaciji; suština cele priče je želja da mi se oduzme mogućnost da kažem istinu. Tužilac, gospodin Džefri Nais, hoće da mi dodeli advokata i stoga što se o meni radi, pa ne mogu da budem nepristrasan. Lično smatram da je druga strana ta koja je u ovom slučaju pristrasna.“ Milošević je, kao i obično, izuzetno učtivo još jednom podvukao: „I zato zapamtite dobro: nikada neću odustati, ni po koju cenu, od svog prava da se sam branim, niti ću pristati da mi se to pravo ograniči.“ A zatim je nastavio da govori o čudnim stvarima koje su se u zatvoru desile: „Vi možete da donesete sopstevene zaključke. Međutim, imajte na umu da koristim lekove koje su mi vaši doktori,  vaši saradnici, prepisali. Ja nisam sasvim siguran šta se ovde dešava, ali mogu da pozovem kompletno zatvorsko osoblje da posvedoči šta se desilo kada mi je donet obrok namenjen osobi koja sedi na suprotnoj strani prolaza. Digla se prava uzbuna da dobijem hranu koja je baš meni namenjena iako su svi obroci, naizgled, isti. Nisam oko toga pravio problem. Nisam znao šta se dešava. Međutim, budite tako ljubazni i zapišite da su doktori tri godine za redom izjavljivali da sam zdrav, a da sada – posle ovog incidenta – ti isti doktori odjednom izjavljuju da više nisam zdrav. Ja imam određene pretpostavke, te pretpostavke mogu biti opravdane ili ne, ali za njih postoje jaki dokazi.“(7)

Zatim su sudije ućutkale Slobodana Miloševića tako što su mu isključili mikrofon. Nikada se nije povela istraga povodom ovog alarmirajućeg slučaja!

 

Milošević je sve češće patio od užasnog pritiska iza očiju i ušiju. Džeims Biset, kanadski ambassador u bivšoj Jugoslaviji (1990-1992), bio je u Shejveningenu, u poseti kod Miloševića, kada je bivši predsednik iznenada strašno pocrveneo u licu i rukama zgrabio glavu. U glavi mu je odzvanjalo tako jako kao kada se govori u metalnu posudu. Rekao je da neprkidno ima takve smetnje, iako mu je pritisak pod kontrolom.

Ne samo da mu nisu pružali odgovarajuću medicinsku pomoć da bi upotrebili njegovo slabo zdravlje kao razlog da ga primoraju da odustane od svog prava da se sam brani, već su činili sve da mu zdravlje još više pogoršaju: redovno se dešavalo da satima mora posle suđenja da sedi na drvenoj klupi i čeka jer, navodno, nije bilo prevoza. (8 )Amici curiae“ tj. prijatelji suda, koji u toku suđenja imaju funkciju posmatrača, zalagali su se da se proces na godinu dana prekine. Za to vreme bi se Milošević oporavio. Kada je to čula, vrhovni tužilac Karla del Ponte je pobesnela. Po njenom mišljenju Milošević je imao u zatvoru svu potrebnu negu.

Desetog marta 2006, u zatvoru su bile u toku pripreme za pozivanje novog svedoka: Momira Bulatovića, bivšeg predsednika Crne Gore. Tom prilikom Milošević je, po ko zna koji put, izrazio svoju zabrinutost aadvokatu Zdenku Tomanoviću: za pet godina provedenih u zatvoru nije uzeo nijedan antibiotik, nije imao nijednu infekciju osim jednog gripa; pa ipak u lekarskom izveštaju od 12. januara 2006, koji je dobio skoro dva meseca kasnije (?!), stoji da su mu u krvi nađeni lekovi koji se koriste protiv tuberkuloze i lepre. Ako je Milošević uzimao taj lek na svoju ruku, a to se saznalo već 12. januara, zašto se onda ništa nije preduzelo? I zašto mu je tek 7. marta rečeno za rifampicin? Do tada je, inače, Milošević odmah dobijao rezultate lekarskih pregleda!

Milošević je bio taj koji je preko svog advokata ovo izneo u javnost i o tome obavestio rusku vladu. Zašto bi on to uradio ako je samoinicijativno uzimao rifampicin? Ljudi koji su bili prisutni u trenutku kada je Milošević pročitao lekarski nalaz, kažu da mu je strašno pozlilo. „Milošević se teturao, pridržavao za zid i svaki  čas odlazio u ws.“ (9)


Zašto nije ni tada ništa preduzeto?
Verajn Stjuart tvrdi da posle 7.marta nije usledila intenzivnija kontrola Miloševićevog zdravlja. Takođe je rekao sledeće: „Velika je zagonetka zašto je medicinski nalaz od 12. januara uručen Miloševiću i njegovim advokatima tek 7. marta.“

Čudno je i to što je Miloševićeva smrt tako kasno otkrivena.

Karla del Ponte je izjavila  na konferenciji za štampu da one noći kada je Milošević preminuo, nije bilo redovne kontrole na svakih pola sata. (10) Štaviše, ni video kamere nisu bile uključene! A na pitanje šta je tome razlog, odgovorila je: „Nisam odgovorna za ono što se dešava u zatvoru.

 

Tribunal se sigurno može teretiti za ubistvo iz nehata, ako ne i za ubistvo sa predumišljajem, za šta  će se, kako tvrde srpski mediji i nemačke novine der Welt, podići optužba. Nema mesta sumnji da Tribunal i Vašington, koji drži konce u rukama, snose punu odgovornost za Miloševićevu smrt.
„Bilo bi bolje kada bi Milošević umro dok je još na optuženičkoj klupi. Jer ako se proces dovede do kraja, onda je vrlo verovatno da  će biti osuđen samo za relativno malo krivično delo“, izjavio je Džejms Gav već 2004. godine u jednom intervjuu na britansoj televiziji (Channel Four). Inače, on se smatra ekspertom za ratne zločine i savetnik je haškog suda pravde. I zaista – dokazni materijal koji je Tribunal izneo bio je neubedljiv i traljav. Zato su mediji i ćutali. Diana Džonston, bivši izdavač časopisa In These Times  i bivši izveštač „Zelenih“ iz Evropskog parlamenta, rekla je: „U početku su ljudi još verovali da  će mediji nastaviti sa prenošenjem tog velikog šou programa – suđenja Balkanskom Kasapinu. Ali su mediji brzo zaćutali zbog Miloševićeve adekvatne i  čvrste odbrane. Od tada se ceo sudski proces uglavnom odvija iza zatvorenih vrata. I to ima svoje razloge.“

Ralf Hartman, bivši nemački ambassador u Jugoslaviji, izjavio je: „Ovo suđenje bivšem predsedniku Jugoslavije koje je NATO najavljivao kao ‘proces nad procesima’, postalo je, u međuvremenu, tajno suđenje. Razlozi su očigledni: Milošević je u svom uvodnom govoru koji su objavile mnoge novine, izneo senzacionalne  činjenice i neoborive dokaze o ulozi koju su odigrale Amerika, Nemačka i druge NATO- zemalje u rušenju Savezne Republike Jugoslavije. Čovek može da izvrne i prećuti istinu, ali ne može da je pobedi.“  

Kako je suđenje odmicalo, postajalo je sve jasnije da optužba nije vredna ni papira na kome ja napisana. Milošević nije imao razloga za samoubistvo jer tužioci su bili ti koji su saterani u tesnac. „Oterali su ga u smrt“, izjavio je gospodin N.M.P. Stajnen, Miloševićev savetnik i advokat iz Holandije. Tačno je da je Milošević bio ozbiljno bolestan, ali je bio pun entuzijazma i samopouzdanja zato što se  proces odvijao u njegovu korist. Nijednog trenutka nije sumnjao da će pobediti!

Vukašin Andrić, doktor koji je novembra 2005 pregledao Miloševića, rekao je: „Tribunal je priželjkivao njegovu smrt da se nikada ne bi saznala prava istina.“

Milorad Vučelić, član Socijalističke partije Srbije, razgovarao je 9. marta 2006 sa Miloševićem telefonom. „Bio je uzbuđen i zadovoljan svojom odbranom. Nema sumnje da ga je Tribunal likvidirao“, zaključio je Vučelić. Klaus Hartman je već nekoliko godina ranije uvideo opasnost od `biološkog rešenja’ kojim bi se Milošević zauvek ućutkao. (11) Živadin Jovanović,  bivši jugoslovenski ministar spoljnih poslova, istog je mišljenja: „Tribunal je odgovoran za smrt predsednika Slobodana Miloševića.“

Pet godina je Tribunal neuspešno pokušavao da dokaže da je srpska vojska pod vođstvom Slobodana Miloševića odgovorna za zločine protiv čovečanstva. U holandskim novinama Volkskrant od 26. februara 2004, piše: „Nema pravog dokaza protiv Slobodana Miloševića.“ A, takođe, u holandskim novinama  NRC Handelsblad od 28. februara 2004 stoji: „Optužba protiv Miloševića se raspada.“

Milošević je svojim pitanjima redovno dovodio svedoke optužbe u tesnac. Pored toga, njihova svedočenja su  često imala sasvim drugi efekat od onoga kome se Karla del Ponte nadala. Bivši šef Službe bezbednosti Srbije, Rade Marković, je, kao svedok optužbe, rekao da mu je obećano oslobođenje od kazne i novi identitet ako svedoči protiv Miloševića. U suprotnom, može da računa na ‘posledice’. (12)

Dragan Vasiljković, takođe svedok optužbe, između ostalog, pročitao je na suđenju i dokument kojim mu se nude razna obećanja pod uslovom da svedoči protiv Miloševića. Taj dokument je, inače, dobio od tužilaca. (13)

Iznenada bi se pojavio svakakav – prilično sumnjiv- dokazni materijal. Materijal kakav, normalno, nijedan sudija ne bi prihvatio. Tako je, na primer, jedan svedok, izjavio da su u njega pucali  iz teške mašinske puške i pritom je pokazivao krvavu, izrešetanu košulju. Milošević je zatražio od tog svedoka da pokaže ožiljke, na šta je ovaj odgovorio da on sam nije ranjen jer ga je Alah zaštitio da bi na Tribunalu mogao da svedoči protiv Miloševića. Tribunal ovaj izkaz nije izbacio iz zapisnika, već ga je, naprotiv, prihvatio kao dokaz protiv Miloševića!

S druge strane, svi svedoci odbrane, od prvog do poslednjeg, uspeli su da nedvosmisleno i neoborivo, dakle,  činjenicama, opovrgnu mit o zavereničkim težnjama da se stvori Velika Srbija i da prikažu taj mit kao veliku, zlonamernu laž. Štampa i mediji izveštavali su o suđenju izuzetno oskudno, a o Miloševićevom ispitivanju svedoka nije bilo ni reči; inače, sudije su redovno insistirale da ti iskazi ne uđu u zapisnik.

BUMERANG EFEKAT

Tužilac Džefri Nais je 25. avgusta 2005 objavio da se Milošević više ne tereti za pokušaj stvaranja Velike Srbije uz pomoć vojne sile.Time se temelj optužbi definitivno poljuljao. Naime, glavna krivica na kojoj su se zasnivale optužbe i kojom su one međusobno bile povezane, sastojala se u tome da je sve ono što je radio Milošević, kao vođa kriminalne organizacije, bilo sa ciljem da stvori Veliku Srbiju. (14)

Tribunal je sa bolom shvatao da su šanse da se donese za javnost ubedljiva presuda, sve slabije.

Holandski advokat N.M.P. Stajnen izjavio je sledeće: „Rasulo je postajalo sve veće. Optužbe su, kao bumerang, počele da se okreću protiv samih tužilaca.

Ono čega se Tribunal plašio je: da će Milošević i njegovi svedoci, tako što  će razotkriti ulogu koju je Zapad odigrao pri raspadu Jugoslavije, što će razotkriti da je Zapad sistematski širio laži o srpskom stremljenju ka Velikoj Srbiji i tako što će razotkriti zločine koje je počinio NATO u agresivnom ratu protiv Jugoslavije i Srbije, u stvari nepobitno pokazati kome je mesto na optuženičkoj klupi. Milošević je pružio, i to iznova uz pomoć svedoka iz zapadnih zemalja, moćne dokaze da na Kosovu nije pretila nikakva humanitarna katastrofa uoči NATO bombardovanja Jugoslavije 1999 godine. Nije Milošević bio taj koji je gubio proces, već Tribunal.“

U jednom  članku gospodin Stajnen piše: „Tužioci su u dugogodišnjem suđenju od ukupno 466 zasedanja izveli protiv Miloševića stotine svedoka, zatrpali ga sa više od pet hiljada dokumenata, a da pritom ništa nisu dokazali. Taj nedostatak dokumentovanog dokaza, to prijateljsko cenjkanje tužilaca sa osumnjičenima koji nisu želeli da svedoče protiv Miloševića da bi im se za uzvrat smanjila kazna, sve to zajedno nije uopšte išlo u prilog suđenju. ‘Obožavaoci Tribunala’ u funkciji izveštača brižljivo su štitili javnost od saznanja da je Milošević pomoću svedoka naneo neverovatnu štetu onome što je od optužbi još ostalo.“

Tribunal je bio u velikoj neprilici, a situacija se samo još pogoršala kada je Milošević, najzad, stigao na red da počne sa svojom odbranom.Nameravao je da pozove važne svedoke koji bi Karli del Ponte mogli da zadaju i te kakve brige; pogotovu ako se uzme u obzir činjenica da su njeni svedoci davali većinom lažne izjave. Haški Tribunal gledao je sa zebnjom kako se taj trenutak približava.

Situacija je postala zaista izuzetno napeta kada je krajem februara 2006 Slobodan Milošević najavio da će za svedoka pozvati Bila Klintona. Na taj način nameravao je da konačno jasno i definitivno dokaže da su Sjedinjene Države vodile ilegalni rat protiv Jugoslavije i svesno bombardovale civilne ciljeve. To su zločini protiv  čovečanstva! Ta namera nije samo za NATO bila neprihvatljiva, već i za Tribunal: potpuno bi ga razorila!

Džejms Biset, kanadski ambassador od 1990 do 1992 u bivšoj Jugoslaviji, rekao je: „Uvek sam bio skeptičan prema Tribunalu zato što sam ubeđen da je to instrument pomoću koga Sjedinjene Države i njihovi saveznici maskiraju greške koje su napravili u balkanskoj tragediji. Tribunal služi da se Milošević i srpski narod prikažu kao oni koji su odgovorni za svo zlo koje je zadesilo tu nesrećnu zemlju.

Ruski general Leonid Ivašov izjavio je: „Slobodan Milošević je jedini bio u stanju da kristalno jasno svedoči o ulozi Sjedinjenih Država u krvavoj dezintegraciji Jugoslavije devedesetih godina – i to potpuno i do najsitnijih detalja. To je upravo ono za šta se on borio dok mu se sudilo za ratne zločine i genocid.“ Po mišljenju generala Ivašova, eventualno proglašavanje Miloševića nevinim, imalo bi dalekosežne posledice kako za Tribunal, tako i za NATO i njegove saveznike; zato je i ubijen.

Upravo onda kada mu je odbrana bila u punom zamahu, on u zatvoru umire. Milošević nije imao vremena da misli na samoubistvo. Tačno je da je brinuo za svoje zdravlje, ali je iznad svega goreo od želje da iznese istinu o tome šta se zaista desilo na Balkanu. On nije imao motiv za samoubistvo, ali je, očigledno, Tribunal imao i te kakav motiv za ubistvo. NATO, osnivač i finansijer Tribunala, gubio je kontrolu nad slučajem Milošević.

 

Da li je Milošević bio ućutkan pre nego što je mogao da iskoristi svoje pravo da govori?

———————————————————————–

(2)  Karla del Ponte rođena je 1947 godine u Bignasku, u Svajcarskoj. Radila je kao advokat u Tesinu, a od 1994 do 1999 kao vrhovni tužilac u Švajcarskoj. Od septembra 1999 ima istu funkciju na Tribunalu za bivšu Jugoslaviju.

(3)   Preuzeto iz citata Džona Džeferisa, člana Međunarodnog komiteta za odbranu Slobodana Miloševića.

(4)  Holandski TVprogram Nova (17 juli 2001) : „Ako ti kažu, umro sam – ne veruj, ja to ne umem.“

(5)   Raniji pokušaji da se nametanjem advokata Milošević ućuti , ostali su bez uspeha.

(6)  S obzirom da je Milošević i te kako bio u stanju da se sam brani, holandski advokat i savetnik N.M.P. Stajnen uručio je, u Miloševićevo ime, žalbu Udruženju holandskih advokata.

(7)  Tribunal-transkripcija od 1.septembra 2004, str: 32351 – 32358.

(8 )  Holandski časopis Targets, april 2006.

(9)  Der Spiegel od 12 marta 2006.

(10)  Iz razgovora sa Nikom Varkeviserom,  članom Centra za slobodu Slobodana Miloševića.

(11)   Klaus Hartman je podpredsednik Međunarodnog komiteta za odbranu Slobodana Miloševića.

(12)  Sa zasedanja Tribunala, 24 – 27. juli  2002.

(13)
 Sa zasedanja Tribunala, 19 – 21 februar 2003.

(14)  Iz članka gospodina N.M.P. Stajnena.

 

 

***

**************************************************

 

Glava 3

TAJNI PROGRAM

 

Da li su pravi uzroci rata na Balkanu bili masovna  ubistva civila i pomenuta etnička čišćenja ili je postajao skriveni plan?  

Horst Grabert, bivši ambassador Zapadne Nemačke, ima jasan stav o tom ratu. On smatra da je „Jugoslavija služila kao  kamuflaža za ostvarivanje američkih ciljeva i uspostavljanje Novog svetskog poretka.“ (15)

S obzirom da su Slobodan Milošević i njegova vlada stajali na putu  tom cilju, trebalo ih je ukloniti sa svetske pozornice.

Bivši savetnik predsednika Džimija Kartera, Brezinski, izjavio je povodom rata u Jugoslaviji sledeće: „Evropa je uvek neizbežni i glavni geopolitički most ka Evroaziji.  Svetska potrošnja energije će za sledeće dve – tri decenije znatno porasti. Poznato je da srednjoazijska i kaspijska oblast raspolažu količinama zemnog gasa i nafte koje daleko nadmašuju rezerve u Kuvajtu, Meksičkom zalivu i Severnom moru.“  (16)


Balkan
ima ključni položaj u politici Novog svetskog poretka. Glavni uzrok sukoba je činjenica da se Jugoslavija nalazi na raskrsnici tri važna evropska saobraćajna pravca: Dunav, sever-jug i istok-zapad. Ubuduće će se ovim putevima gas i nafta transportovati na zapad. Kontrola svetskih rezervi nafte (Kavkaz, Azija, Kaspijsko more itd.) koja bi, po planu, trebalo da se transportuje Dunavam, zatim kroz Hrvatsku, Srbiju, Makedoniju i Albaniju, predstavlja pravi uzrok rata na Balkanu.

Preko Balkana se ostvaruje globalizacija. Režiseri  Novog svetskog poretka su, takoreći, već uspeli da uspostave totalnu kontrolu na putu od izvora nafte do njenog korisnika. Zato su (između ostalog) i vođeni ratovi u Jugoslaviji, Avganistanu i Iraku. Divno formulisani, licemerni argumenti kao što su `borba za demokratiju i ljudska prava’  savršeno se uklapaju u ‘đavolsku doktrinu laži’ u kojoj je istina potpuno izvrnuta.
Jedan čisto napadački rat postaje ‘mera za uspostavljanje mira’, ubijanje civila je u službi garancije ‘ ljudskih prava’, a bespravno hapšenje ili likvidacija državnika suverenih zemalja naziva se ‘demokratizacijom’. U novinama ‘ratni grobovi’ prerastaju u ‘masovne grobnice’, a ‘pojedinačno’ silovanje u ‘grupno’.

Inicijatori Novog svetskog poretka ne spavaju, pa čak i ne dremaju. Ne samo Jugoslavija, već i sve zemlje između Rusije, Kine i Irana od velikog su strateškog značaja. Sve države sa manjim ili većim rezervama nafte kao i države koje se nalaze na koridoru za energetski transport, ugrožene su i mogu da kadtad računaju na intervenciju Sjedinjenih Država i NATO-a. Nije nikakva slučajnost to što je, u međuvremenu već većini ostvarenih naftnih projekata, uglavnom prethodio neki grđanski rat. I tako  će biti i  ubuduće. Sve državne vlade koje pokušaju da sačuvaju svoj suverenitet i suprotstave se Novom svetskom poretku biće, jednostavno, uništene.

 

80619-52

 

Bivši državni sekretar odbrane Vili Vimer, koji je  bio, u doba NATO napada na Jugoslaviju, potpredsednik parlamenta ‘Evropske organizacije za bezbednost i saradnju’, izjavio je: „Rat protiv  Savezne Republike Jugoslavije vođen je i zato da bi se ispravila jedna srateški pogrešna odluka generala Ajzenhauera.“ Ova Vimerova tvrdnja  zasniva se na izjavama visokih američkih funkcionera za vreme konferencije održane u Bratislavi aprila 2000 godine. Ovu konferenciju organizovali su američko Ministarstvo spoljnih poslova i American Enterprise Institute koji je, u stvari, sedište i kreacija najviših ličnosti iz ‘velikog biznisa’ i finansijskog sveta. Neki od najvažnijih među njima su J.P. Morgan, Dejvid Rokfeler, Gingrih i Ričard Perl. Ti ljudi određuju način rada američke vlade i njihove aktivnosti zadiru u skoro sve delove američke politike.

Na konferenciji u Bratislavi posebno se govorilo o Balkanu i o ulasku istočnoevropskih zemalja u NATO. Amerikanci su nedvosmislenim jezikom govorili o odlukama i planovima u vezi sa ‘novim poretkom’ u Evropi. Vil Vermer, zaprepašćen, naglasio je važnost tih izjava tim pre što su se među prisutnima nalazili najviši funkcioneri, kao što  su premijeri i ministri odbrane i spoljnih poslova. Smatrao je neophodnim da bez oklevanja o tome obavesti kancelara Gerharda Šredera. To pismo zahteva najveću moguću pažnju i publicitet jer sa činjenicama koje ono sadrži, a koje se tiču imperijalističkih namera Sjedinjenih Država i NATO-a, ne sme biti upoznata samo mala politička elita. (17)

U ratu protiv Jugoslavije NATO je pokazao da više nema odbrambeni, već ofanzivni karakter. NATO i zapadne industrije oružja priuštile su sebi ‘legitimnu’ mogućnost da, prilikom intervencija, isprobavaju najsavremenije oružane i strateške sisteme. Vojni model primenjen na Balkanu koristiće se kao model i na budućim konfliktnim područijima.

Kavkaz i centralna Azija su trenutno interesne sfere za NATO. Pod imenom GUUAM (Gruzija, Ukraina, Uzbekistan, Azerbejdžan i Moldavija) stvorena je, u međuvremenu, zajednička vojska za uključivanje u takozvane mirovne misije na tom području. Planirana zona ‘slučajno’ je baš u regionu gde prolaze ruski gasovodi u pravcu zapada. U Avganistanu su 2003 godine takozvane evropske zaštitne trupe zamenjene NATO vojnim jedinicama.

Sjedinjene Države uz pomoć NATO-a vode rat protiv svake neposlušne zemlje. Neka  čitalac bude opomenut: posle agresije na Jugoslaviju, Avganistan i Irak, slede novi konflikti i ratovi čija je priprema uveliko u toku.

 

amerikanci...

 

U  časopisu  Washington Post (inače poluzvaničnom glasnogovorniku američke vlade) od maja 2003 piše: „Sjedinjene Države planiraju odgovarajućim akcijama destabilizuju iranske vlade.“ Na zasedanju američke vlade 27. maja 2003 pripremljena je strategija koja bi trebalo da dovede do pobune iranskog naroda i rušenja vlasti u Teheranu. (18) Od 2003 godine vrše se pripreme za napad na ovu zemlju.

U bliskoj budućnosti vodiće se ratovi i u Južnoj Americi. Naime, na poslednjim izborima u Čileu, Brazilu, Argentini, Urugvaju, Venecueli, Boliviji i Ekvadoru pobedili su predstavnici partija  čija se politika suštinski suprotstavlja Novom svetskom poretku. Na  ovim zemaljama, kao i na zemaljama od strateškog značaja i siromašnim zemaljama bogatim sirovinama, zarađuju se, na prevaru, milijarde. Nafta i ostale sirovine pokriće su za zajmove koji im se daju za izgradnju infrastrukture kao što su aerodromi, putevi, luke i elektrocentrale; zajmove koje ove zemlje nikada neće biti u stanju da vrate. Na taj način privreda i vlast tih zemalja jednostavno prelazi u ruke kreditora.

Te zemlje, inače, niti raspolažu tako dobijenim kreditima niti taj novac ikada vide. Za realizaciju projekata novac ide direktno firmama kao što su Halibarton ili Behtel, koje su pak vlasništvo porodice Rokfeler ili, recimo, porodice Buš, tj. vlasništvo samih davalaca kredita. (19)
A zemljama ‘korisnicama’ zajma, odnosno siromašnom stanovništvu, ostaje da se bori ne samo sa neisplativo visokim dugom, već i sa porezom na dug. Od tog trenutka one gube vlast nad svojom privredom, svojim finansijama i, praktično, nad celokupnim političkim sistemom.

Slučaj Ekvador je tipičan primer. Njegovo bogatstvo u izvorima nafte može se uporediti sa onim na Srednjem Istoku. Zato  su velike korporacije primorale Ekvador da im ustupi amazonske prašume. Krajem šezdesetih godina počelo se sa vađenjem nafte u dolini Amazona. Prethodno je Ekvadoru odobren ogromni zajam za koji je predviđena eksploatacija nafte služila kao pokriće. Saradnici i misionari Letnjeg lingvističkog instituta (Summer Institute of Linguistics – SIL), kao i evangelistička zajednica koju finansira Rokfeler, podsticali su lokalno indijansko stanovništvo da prestane sa obrađivanjem svoje zemlje. Za uzvrat bi dobili besplatnu hranu, odeću, stan, školovanje i medicinsku pomoć. (20)

Godinama su Ekvadorom vladali razni diktatori pod  čijom se vlašću stanovništvo samo zlopatilo. Roldos je bio prvi izabrani predsednik Ekvadora. Razlikovao se od ostalih. Ukazao je na određene veze koje, inače političari sa obe strane Panamskog kanala ili poriču ili ne žele da vide. Shvatio je da se svet pretvara u jednu imperiju u kojoj će njegov narod imati položaj sluge. Roldos je verovao u pravo siromašnih i odgovornost političara. (21)
Pripadao je onom malom broju političara koji sme da se suprotstavi Novom svetskom poretku. Borio se i za pravo svog naroda na samoopredeljenje i protiv velikih naftnih korporacija. (22)

Roldosova vlada je 1981.godine predložila u Parlamentu novi zakon koji je predviđao promenu odnosa izmedu Ekvadora i naftnih korporacija. Svetski moćnici smatrali su da takav zakon može lako da posluži kao primer zemljama daleko van granica Latinske Amerike, a to je bilo neprihvatljivo.U štampi je prvi izabrani predsednik Ekvadora predstavljen kao drugi Fidel Kastro. Novac kojim je trebalo poljuljati režim, pokuljao je u Ekvador. Došlo je do velikog sukoba sa firmom Texaco, vlasništvom Rokfelera.

svetska-vlada...

Ali Roldos nije ustuknuo; naprotiv – neprekidno je ukazivao na zaveru koja postoji između politike i nafte. Otvoreno je optužio misionare LLI-a za saradnju sa naftnim korporacijama i otkazao im gostoprimstvo. Takođe je opomenuo sve firme da  će momentalno morati da napuste zemlju u slučaju da profitiraju na štetu ekvadorskog stanovništva.

A onda se desilo nešto neočekivano. Roldos je 24. maja 1981, pošto je održao dugačak govor na stadionu Atahualpa u Kvitu, glavnom gradu Ekvadora, poginuo u helikopterskoj nesreći. Toga dana su ga upozorili na mogućnost atentata, te su preduzete mere predostrožnosti: krenula su dva helikoptera. Na povratku, u poslednjem trenutku, jedan od ljudi iz obezbeđenja uspeo je da ubedi predsednika da uđe upravo u onaj helikopter koji je nekoliko trenutaka kasnije bukvalno odleteo u vazduh. (23)

Osvaldo Hurtado postao je novi predsednik Ekvadora. Misionarima LLI- a dozvoljeno je da nastave sa radom, a krajem godine Texaco je povećao eksploataciju nafte u zalivu Gvajakil u amazonskoj oblasti. U Ekvadoru je definitivno zavladao pakao. Trenutno 50% nacionalnog budžeta ide na otplaćivanje dugova, a 2% na školstvo, stambeni fond i zdravstvo. Ekvador je priteran uza zid: jednostavno ne postoje mogućnosti za isplatu dugova. U međuvremenu naftne korporacije pumpaju svoje otpadne vode direktno u reke i pritom svesno ubijaju ljude, biljke i životinje. Osamnaest miliona litara izuzetno otrovnih otpadnih voda svakodnevno se izliva u Ekvadorske reke. (24)

Čile

Salvador Aljende izabran je 1970 godine za predsednika  Čilea. Na sednici Ujedinjenih Nacija izjavio je: „Moć ovih korporacija prevazilazi sve granice. Očevici smo otvorenog sukoba između miltinacionalnih kompanija i nezavisnih država; svetske organizacije koje nisu ni pod čijom kontrolom, niti su obavezne da ikome polažu računa, podrivaju najvažnije političke, ekonomske i vojne odluke drugih zemalja. Ugrožena je celokupna politička struktura sveta.“ Posle ovog predavanja očekivalo se da će u Čileu doći do rigorozne konfiskacije međunarodnih preduzeća, što je Aljende i uradio: konfiskovao je američki rudnik bakra i sproveo agrarnu reformu kojom su siromašni dobili zemlju na korišćenje. Obećao je mleko za svako odojče, mladima mogućnost školovanja i pravedne plate.

 

Salvador Aljende...

Salvador Aljende

Naravno, i protiv  Čilea primenjena je rutinska strategija: izdašno finansiranje opozicije i vojne pripreme. Zemlja je  utonula u duboku ekonomsku krizu, a teror koji je pod vođstvom CIA-e zavladao 1972 godine, dokrajčio je stvar. Došlo je do puča, a prema zvaničnoj verziji, Aljende je izvršio samoubistvo.

Gvatemala

Pošto je Jakobo Arbenz, predsednik Gvatemale, nameravao da nacionalizuje firmu United Fruit Company (vlasništvo porodice Rokfeler i porodice Buš), CIA je 1954. godine organizovala invaziju. Ova firma imala je skoro celu Gvatemalu u svojim rukama: monopol nad brodarstvom, komunikacijama, železnicom i važnim trgovačkim ugovorima, pre svega nad trgovinom bananama. Sedamdeset pet godina interesi ove firme poklapali su se sa interesima raznih gvatemalskih diktatora. To je trajalo sve do 1950 godine kada su potomci Maja izabrali Jakoba Arbenza za predsednika. On je nameravao da sprovede radikalne ekonomske i agrarne reforme. Tako je 1953 godine došlo do konfiskacije firme ‘United Fruit Company’.

Američki ministar spoljnih poslova, Džon Foster Dalez, zahtevao je isplatu odštete, ali Gvatemala nije imala para. Sledila je akcija sa optimističkim nazivom  Operation Success. U prvoj polovini 1954. godine američka tajna služba investirala je dvadeset miliona dolara u gerilsku vojsku u susednom Hondurasu. Ta vojska raspolagala je i vazduhoplovstvom. U međuvremenu vlada u Gvatemala Sitiju, svesna opasnosti koja joj preti, naručila je iz  Čehoslovačke dve hiljade tona lakog oružja. Petnaestog maja 1954. godine dragoceni tovar stigao je u Gvatemalu.

Na interameričkoj konferenciji u Karakasu Gvatemala je predstavljena kao komunistička zemlja od koje preti ozbiljna opasnost  celoj Latinskoj Americi. Zatim je opozicija dobila zeleno svetlo. Četiri stotine pobunjenika uz podršku američkih borbenih aviona napalo je Gvatemala Siti i Jakobo Arbenz je zarobljen.

Firma United Fruit Company povratila je svoje pozicije. U toku sledeće četiri decenije, u svirepom gerilskom ratu, poginulo je dve stotine hiljada Gvatemalaca. Četrdeset devet godina kasnije, tačnije u maju 2003, pošto je palo još 140.000 žrtava, Amerikanci su priznali da su umešani u ovaj gerilski rat.

Panama

Panama je od osnivanja 1903 godine bila, u stvari,  američka kolonija. Panamski kanal, kojim je  put od Atlanskog okeana do zapadne obale Severne Amerike znatno skraćen, sagrađen je 1914 godine. Amerikanci su zakupili kanal i učvrstili obale nizom vojnih baza. Omar Torijos, panamski predsednik, želeo je da povrati kanal. Pored toga, pregovarao je sa Japancima o eventualnom finansiranju izgradnje kanala na nivou mora. To je, naravno, izazvalo bes moćnika. Prvo su novcem pokušali da ga odvrate od njegovih planova. Međutim, bez uspeha. Torijos je bio nepodmitljiv. Pripadao je onoj malobrojnoj grupi latinskoameričkih državnika koji strani novac nisu koristili za sopstveno bogaćenje, već za dobrobit naroda. Ali ovakvi političari ne odgovaraju Novom svetskom poretku. Košmar koji je uporno mučio Torijosa da se sunovraća na zemlju u obliku vatrene kugle, konačno se obistinio: poginuo je u avionskoj nesreći 31. jula 1981. Prema rečima njegovog telohranitelja iskorišćen je kasetofon sa eksplozivom.

Venecuela, Bolivija i Ekvador

Hugo Čavez, predsednik Venecuele, rekao je u svom božićnom govoru (2005 god.) sledeće: „U stvari ne bi smelo da se dozvoli da iko pati od gladi ili žeđi. Na žalost, jedna mala grupa ljudi prisvojila je zlato, srebro, sirovine, vodu, najbolju zemlju i naftu. Ova bogatstva su u njihovim rukama.“

Hugo Čavez

Hugo Čavez

 

Ni  predsednik Bolivije, Evo Morales ne prihvata da samo malobrojna elita eksploatiše prirodna bogatstava njegove zemlje. Posle Venecuele, Bolivija ima najveće rezerve gasa i nafte na kontinentu. Vojska Bolivije zaposela je nalazišta gasa i nafte u maju 2006. Morales je naftnim korporacijama dao rok od šest meseci da zaključe nove ugovore. U protivnom, moraće da napuste zemlju U Ekvadoru se uskoro mogu očekivati slične akcije. Najverovatnije  će Rafael Korera, bivši ministar za privredu, biti izabran za novog predsednika. On dobro sarađuje sa  Čavezom, a kao protivnik Novog svetskog poretka izaziva strahopoštovanje. (25)

Potrebna je zaista velika hrabrost i snaga za otpor Novom svetskom poretku. U prošlosti je samo nekoliko južnoameričkih vođa sakupilo tu hrabrost. Sadašnje južnoameričke vođe znaju šta ih čeka!

 

————————————————————————-

(15) Ulrih Albreht i Pol Šefer, Rat na Kosovu , Keln 1999, 32.

(16)  Ž. Brezinski, Die einzige Weltmacht, Frankfurt 1999, 45.

(17)  Dodatak ove knjige sadrži Virmerovo pismo na nemačkom i komentar.

(18) Der tagesspiegel 26. 5. 2003.

(19)  Rokfeler imperija koja inače radi za Rotšild porodicu, uložila je investicije već 1936 god. u firmu ‘Bechtel Inorporated` koja je vremenom prerasla u međunarodnu građevinsku korporaciju. Džordž Šulc je bio director, a njegov glavni savetnik Kasper Vajnberger. Kada je Regan došao na vlast, Šulc je postao ministar spoljnih poslova a Vajnberger ministar odbrane.

(20)  Džon Perkins, Confessions of an Economic Hitman, San Francisko, 2004.

(21)
Ibid.

(22)  Iz razgovora autora sa Santjagom Roldosom, sinom predsednika Roldosa.

(23) Iz ličnog razgovora autora sa Santjagom Roldosom, sinom predsednika Roldosa

(24)   Dzon Perkins, Confessions of an Hitman, San Francisko, 2004.

(25) Iz ličnog razgovora i korespodencije autora sa Rafaelom Korerom. Uspostavili su kontakt zahvaljujući dugogodišnjem prijateljstvu između Rafaela Korere i autorove žene i njenog brata.

 

 

 

 

***

*************************************************

 

Glava 4

ISTORIJA BALKANA

 

Samo mali broj Evropljana poznaje istoriju Jugoslavije. Ipak većina smatra, iako nema skoro nikakvo predznanje, da je u stanju da razume i donese sud o problemima u toj zemlji. Međutim o njima može da govori jedino dobar poznavalac istorije Balkana.

Rimljani su počeli sa osvajanjem Balkana tri veka pre nove ere, da bi ga potpuno osvojili do 15. godine nove ere. Sagradili su mrežu puteva koja je predstavljala važnu trgovačku vezu sa Azijom. Duž njih nikli su gradovi: Siscia (Sisak), Naissus (Niš), Scupi (Skoplje) i drugi. Starosedeoci (Iliri, Tračani) su pokoreni i romanizovani.

Car Konstantin sagradio je Konstantinopolj (Carigrad) 330.godine. Nastavio je sa širenjem rimske tradicije, ali je bio pod jakim grčkim uticajem.

Granica koja je nastala podelom Rimskog carstva (395. godine) na Zapadno i Istočno (Vizantija) odigrala je važnu istorijsku ulogu na Balkanu. Pružala se od reke Save, duž Drine sve do obale Jadranskog mora, tačnije do iznad Kotora. Uprkos podeli, ove dve novonastale države zadržale su dobre odnose i međusobno su se pomagale.

Balkan...

 

Krajem sedmog veka slovenska plemena naselila su oblast između Jadranskog i Crnog mora i potisnula rimsko stanovništvo. Srbi i Bugari osnovali su svoje države u predelu koji je pripadao Istočnom rimskom carstvu i pretrpeli veliki uticaj vizantijske kulture. Karlo Veliki potčinio je 784 godine Slovence, a kasnije i Hrvate koji su bili pod uticajem Rima. Do velikog raskida između Konstantinopolja i Rima došlo je 1054 godine, kada je Konstantinopolj postao centar pravoslavne crkve i verska opozicija Rimu.

U desetom veku Hrvati su osnovali svoju državu koja je već 1102 godine potpala pod austrougarsku vlast. U dvanaestom veku Srbiji je Vizantija priznala nezavisnost i u vreme cara Dušana prostirala se od grčkog Olimpa pa sve do Beograda.

Pre otprilike šest vekova Turci su počeli da prodiru u Evropu i da je osvajaju. Zbog užasne svireposti bili su strah i trepet za lokalno stanovništvo, koje im je ipak pružalo snažan otpor, pogotovu na Balkanu. Odlučujuća bitka odigrala se 1389 godine na Kosovu, u srcu Srbije: vojska od oko 80.000 vitezova, srpskih plemića i drugih hrišćana koju je predvodio srpski knez Lazar suprostavila se mnogobrojnijoj otomanskoj vojsci. Tu se nije branila samo Srbija, već cela hrišćanska Evropa. Mnogo je žrtava palo, poginulo je celokupno srpsko plemstvo, a među njima i knez Lazar. Bojno polje je bukvalno bilo prekriveno obezglavljenim telima. U toku bitke jedna mala grupa srpskih vitezova uspela je da se probije do neprijateljskog logora i ubije turskog cara Murata. Turci su počinioce uhvatili i odrubili im glave. Bitka je ipak izgubljena, ali je turska vojska privremeno zaustavljena. Mnogi teolozi smatraju južni deo Jugoslavije mestom najvećeg hrišćanskog mučeništva u Evropi. Kosovo je takođe bilo i centar srpske države i srpske pravoslavne crkve. Zbog svega toga Kosovo je već 600 godina za Srbe sveta zemlja. Sam poraz dobio je mitsko značenje i svake godine, 28.juna, slavi se bitka na Kosovom Polju.

Turci su 1453 godine osvojili Konstantinopolj, pravoslavni duhovni i kulturni centar, promenili mu naziv u Istanbul i proglasili ga glavnim gradom Otomanske imperije.

Turci zauzimaju Carigrad

Turci zauzimaju Carigrad

 

Tako je propala jedna velika civilizacija, a zastava sa polumesecom i sabljom vijorila se od severne Afrike i Sirije pa sve do austrijske granice. Sulejman Veliki, najmoćniji turski sultan, vladao je od 1519 do 1566 godine. Osvojio je Beograd 1521, a 1526 godine i Mađarsku.

U međuvremenu, kako su Turci nadirali ka severu i zapadu, tako je narod masovno bežao u Hrvatsku. (26) Predeo koji su oni naselili kasnije je nazvan Vojna Krajina. Naime, pošto je opasnost od Turaka pretila i Austrougarskoj carevini, Habzburgovci

Vojna Krajina 1750 godina

Vojna Krajina 1750 godina

su potražili pomoć od susedne Srbije; tako se u oblasti Vojne Krajine nastanilo još nekoliko desetina hiljada Srba koji su zajedno sa Srbima izbeglicama sa Kosova smeštenim duž Save, formirali odbrambenu liniju protiv otomanske vojske. Zahvaljujući njima zaustavljeno je dalje širenje turske imperije. (27)

Sultan Sulejman Veliki pokušao je 1530 godine da osvoji Beč. Usledila je teška, ogorčena borba, ali je Sulejman na kraju morao da prizna poraz i da se povuče.Zahvaljujući Srbima srce hrišćanske Evrope je odbranjeno, ali je zato ceo Balkan bio potčinjen. Samo su Crna Gora i Dubrovnik uspeli da sačuvaju samostalnost.

Turci, međutim, nisu odustajali od pokušaja da prošire carstvo; štaviše smatrali su to svojom verskom obavezom. U sedamnaestom veku otomanska vojska našla se ponovo pred vratima Beča. I ponovo je morala da odustane. Austrougarska je povratila izgubljene teritorije, a princu Eugenu uspelo je čak da na kratko oslobodi i Beograd. Česte bune, pogotovu u oblastima gde su živeli Srbi, dovele su do krize u turskoj carevini. Rat sa Rusijom konačno je poljuljao imperiju i ona je počela polako da slabi, da bi 1918 godine definitivno prestala da postoji.

Rusi su želeli da imaju izlaz na Jadransko more i kontrolu nad bosforskim Moreuzom. U doba Sultana Murata II Turska više nije bila snažna imperija, te je Srbiji, Grčkoj i Moldaviji uspelo da se za vreme njegove vladavine oslobode. Rusija je u tome videla šansu da učvrsti svoj položaj na Balkanu. Ruski ideal bio je stvaranje velike Bugarske koja bi sarađivala sa Rusijom. Međutim Austrougarska i Velika Britanija onemogućile su ruske planove time što su podelile Bugarsku.

U Srbiji je 1903 godine na vlast došao kralj Petar I. Zalagao se za stvaranje jake države koja bi u svoj sastav uključivala Sloveniju i Hrvatsku.Austrougarska, naravno, nije imala nameru da se odrekne vlasti nad tim teritorijama i nastupila je veoma ratoborno prema Srbiji. To je dovelo do konflikta između Austrougarske i važnog srpskog saveznika, Rusije, koja je u međuvremenu postala velika sila. Već zategnuta situacija se još više zaoštrila kada je1908 godine Austrougarska anektirala Bosnu i Hercegovinu.

Srbija, Crna Gora, Bugarska i Grčka definitivno su se, 1912 godine, oslobodile od Turaka i time okončale njihovu četvorovekovnu vladavinu u Evropi. Godinu dana kasnije, 1913, došlo je do nesuglasica između Srbije i Bugarske zbog Makedonije. Bugarska je izgubila i morala je da odustane od Makedonije, aSrbija je udvostručila svoju teritoriju i postala značajna balkanska zemlja. Zajedno sa Crnom Gorom težila je ujedinjenju južnih Slovena.

Slovenija, Hrvatska i Bosna i Hercegovina bile su i dalje u sastavu Austrougarske.

Austrijski prestolonaslednik, princ Ferdinand, posetio je anektiranu Bosnu i Hercegovinu na Vidovdan 28. juna 1914. Provokacija nije ostala bez odgovora: na njega i njegovu ženu izvršen je u Sarajevu atentat što je poslužilo kao povod za izbijanje prvog svetskog rata koji je, inače, već unapred bio pripreman, a mnogi međusobni ugovori već tajno potpisani.

Ovaj rat predstavljao je važan korak ka uspostavljanju Novog svetskog poretka. Izjava Nauma Goldmana iz1915. ne ostavlja nikakvu mogućnost da je u pitanju uobrazilja: „Suština istorijskog cilja i zadatka našeg vremena je sledeća: postići jedan novi svetski društveni sistem u kome će čovečanstvo biti na drugačiji način regulisano. Ovaj proces sastoji se iz dva elementa: naime, prvi je poništavanje ‘postojećeg poretka’, a drugi uspostavljanje ‘novog’. Pre svega potrebno je poništiti sve postojeće granice i celokupni sistem dokumentacije, kao i sve socijalne slojeve i sve društvene karike koje čine osnovu starog sistema. Pojedincu treba preseći vezu sa sredinom kojoj pripada, a nijedna se tradicija ne sme više smatrati svetom.“ (28)

I zaista: rat je dramatično promenio lice Evrope, potpuno u skladu sa planom vodećih sila. Srušene su četiri carevine, a iz ruševina su nikle nove države. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca bila je jedna od njih. Njom je vladala srpska dinastija Karađorđevića.

Nova kraljevina suočila se sa mnogo problema. Dogovori o strukturi države nisu postajali, a trebalo je uskladiti razne veroispovesti i različita jezička područja.Na Vidovdan, 28. juna 1921. godine, prihvaćen je ustav po kome su Srbi dobili više prava u odnosu na Hrvate i Slovence. U to doba Makedonci su se zvali južni Srbi. Hrvati se nisu slagali sa time da su Srbi u povlašćenom položaju; tako su, na primer, Srbi zauzimali sve ministarske i generalske položaje. Taj hrvatski otpor razvio se u fašistički ustaški pokret.

Jedan crnogorski poslanik ubio je 1928 godine vodu hrvatske Seljačke partije, Stepana Radića. Tim povodom kralj je proglasio ustav nevažećim, dekretom pruzeo svu vlast, zabranio rad političkih partija koje su mu se činile opasnim i uveo strogu cenzuru. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca promenila je ime u Kraljevina Jugoslavija. Država je podeljena u više pokrajina: Slovenija, Hrvatska, Slavonija, Banat (Vojvodina), Srbija, Crna Gora, Dalmacija i Hercegovina. I pored autonomne uprave u ovim oblastima, koja je naravno važila i za Hrvatsku, međusobne nacionalne suprotnosti nisu mogle da se razreše.

Hrvatska se u okviru Jugoslavije borila za suverenost. Glavna ličnost bio je Ante Pavelić. Pošto je doktorirao (1915), postao poslanik grada Zagreba (1922) i član skupštine Jugoslavije (1928), Pavelić je osnovao hrvatski pokret orpora. Posle prvih napada uperenih protiv projugoslovenskih Hrvata 1929, pobegao je u inostranstvo. U njegovom odsustvu jugoslovenski sud ga je osudio na smrt. U Italiji, uz pomoć Musolinija, Pavelić je osnovao Ustašku hrvatsku revolucionarnu organizaciju. Cilj ove organizacije bio je otcepljenje Hrvatske i stvaranje nezavisne države. Tako su ustaše uspele da 1934. godine ubiju kralja Jugoslavije Aleksandra I i francuskog ministra spoljnih posalova Bartua. Ovaj događaj imao je velike posledice po srednju i južnu Evropu. U Beogradu je maloletni sin ubijenog kralja došao na presto.Jugoslovenske vlasti su 15. oktobra za ubistvo kralja zvanično okrivile hrvatske nacionaliste. Vođa ustaša Ante Pavelić po drugi put je u svom odsustvu osuđen na smrt. Italija ga nije izručila, već ga je stavila u kućni pritvor.

Pavelić je u memorandumu 1936. pokušao da nemačkim vlastodršcima skrene pažnju na podudarnosti izmedu nacional-socijalizma i hrvatskog nacionalizma, ali je Hitleru u tom trnutku bilo važnije da održi dobre odnose sa Jugoslavijom. Musolini je 1940 godine stupio u kontakt sa Pavelićem radi pregovora o eventualnom hrvatskom otcepljenju koje bi dovelo do toga da Hrvatska postane kraljevina, ali pod italijanskim protektoratom. Međutim Hitler ovaj plan nije odobrio.

Državni udar koji se desio u Jugoslaviji 27. marta 1941, i Hitlerov plan da napadne Jugoslaviju, Paveliću su dobro došli. Već 28. marta 1941. obavio je pregovore sa Musolinijem o stvaranju hrvatske države koja će biti usko povezana sa Italijom. Pavelić je došao iz Italije u Karlovac 13. aprila 1941. Slavko Kvaternik, bivši poručnik u kraljevskoj vojsci, koji je 10. aprila proglasio nezavisnost Hrvatske, priključio se Paveliću. Italija je zvanično priznala Hrvatsku kao nezavisnu državu pošto je Pavelić obećao da će se u Dalmaciji poštovati ‘italijanska prava’, odnosno, da će obala pripasti Italiji. Novoj hrvatskoj državi pripala je i Bosna i Hercegovina. Pavelić se proglasio Poglavnikom, preuzeo vlast u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, a Zagreb je postao glavni grad.

Hitler je, kako je unapred i bilo dogovoreno, prepustio Italiji političku odgovornost za Hrvatsku. Tako je Dalmacija 7. maja 1941. zvanično pripala Italiji, a vojvoda od Soleta imenovan je za kralja Hrvatske. Sa svoje strane Italija se obavezala rimskom konvencijom od 18. maja 1941 da će snositi odgovornost za nezavisnost Hrvatske. Jedan deo hrvatskog stanovništva nije se slagao sa ovim Pavelićevim ustupcima, zbog čega je 300.000 Hrvata izručeno Italiji.

Da bi popravio svoju reputaciju Pavelić se pribiližio Nemačkoj; 7. juna 1941. susreo se sa Hitlerom i odlučili su da vojno i ekonomski sarađuju. Tako je Hrvatska učestvovala sa dve divizije u nemačkom napadu na Rusiju. Ustaše su postale deo SS trupa, što je povećalo Pavelićevu vlast. Svi ministri bili su dužni da daju ustašku zakletvu. Podignuti su koncentracioni logori za Jevreje i Srbe.Nezavisna Država Hrvatska brojala je 6,5 miliona stanovnika od kojih su 3,4 miliona bili Hrvati, 1,9 miliona Srbi, 700.000 muslimani i 150.000 Nemci. Hrvatska je sprovodila surovu i nasilničku politiku prema manjinama. Pogotovu su Srbi stradali i bili žrtve represalija. Zahvaljujući nacistima u Hrvatskoj je vladao režim čiji je zvanični zadatak bio da se jedna trećina Srba ubije, jedna trećina pokrsti, a jedna trećina progna. Srbima su oduzeta sva prava, između ostalog i korišćenje ćirilicnog pisma, i pogotovu srpskog jezika.

Pavelić i Hitler

Pavelić i Hitler

 

Pavelić se obraćao svojim trupama ovim rečima: „Onaj koji nije u stanju da nožem izvadi dete iz majčinog stomaka – ne može se smatrati dobrim Ustašom.“ (29)Hiljade Srba je stradalo tako što su ih, često još žive, nabijali na kuke za meso i to prvo decu, pa žene i na kraju muškarce. U mnogim selima nađene su bebe nabijene na ražanj. Sa njihovim malim udovima zgrčenim od bola, visili su kao insekti probodeni iglom. (30) Mnogi Srbi zaklani su specijalnim nožem ili testerom. U koncentracionom logoru u Jasenovcu komandanti su organizovali takmičenja za najboljeg koljača. One koje ne bi zaklali, često bi žive bacali u kamene pećnice. U pećima je bilo mesta za 600 ljudi. U prvim mesecima 1942 godine, masovno su na ovaj način stradala jevrejska deca. (31)

Ratni izveštač Kurcio Malaparte (pravo ime mu je bilo Kurt Erih Sukert) bio je očevidac razaranja u Srbiji i Hrvatskoj. U svojoj knjizi Kaputt Malaparte navodi sledeći razgovor između Pavelića i italijanskog ministra Kasertana. „Dobrota i pravda će vladati nad hrvatskim narodom, a ja sam ovde da to jemčim.“ Dok je Pavelić ovo govorio, Kasertano je gledao u korpu punu sluzave mase koja je stajala na radnom stolu levo od Pavelića. Pomislio je da se radi o plodovima mora. Pavelić mu je prineo korpu i rekao: „Ovo je poklon od mojih vernih ustaša: dvadeset kilograma ljudskih očiju.“ (32)

Srbi su nalazili utočište među četnicima ili partizanima.
 Već u proleće 1942 Pavelić je izgubio političku nadmoć u južnoj i istočnoj Bosni i Hercegovini, ali jepred kraj rata broj srpskih žrtava iznosio pola miliona, među kojima je bilo 300 pravoslavnih sveštenika i pet vladika.

Pavelić je promenio vladu 6. oktobra 1942, ali se time kriza nije smanjila. Vojna vlast prešla je u ruke Nemaca. Iako se ulaskom saveznika u Italiju septembra 1943, Pavelićeva država proširila do Jadranskog mora, pravi pobednici u ovom ratu bili su partizani, kojima je uspelo da zaplene velike količine italijanskog oružja, a kasnije i da zauzmu veliki deo zemlje.

Nemački porazi istovremeno su bili i hrvatski porazi. Na kraju rata više od sto holjada Hrvata izručeno je Titu. Pavelić je pobegao u Italiju. Umro je 1959 godine u Madridu.

Još jedan osvrt na 1941 godinu

Kraljevina Jugoslavija stupila je 25. marta 1941 u savezništvo sa silama osovine. Pakt je potpisao predsednik vlade Cvetković. U novinama je pisalo: „Pregovori o zajedničkim interesima protekli su u duhu tradicionalno prijateljskih odnosa između Nemačke i Jugoslavije.“

Jugoslovenski narodi, pogotovu Srbi, nisu prihvatili ovaj pakt. Komunisti su organizovali demonstracije koje su pocele prvo u Kragujevcu 26. marta, a zatim se proširile na celu zemlju. Ljudi su uzvikivali:„Bolje rat nego pakt“ i „Bolje rob nego grob„. Antinemački raspoloženi učenici i studenti sa srpskim i engleskim zastavama u rukama, preplavili su ulice Beograda i drugih gradova. Demonstracije su bile tako masovne da su 27. marta dovele do državnog udara. Grupa engleski orijentisanih srpskih oficira i političara srušila je postojeću pronemačku vladu. Knez Pavle je napustio zemlju, a maloletni prestolonaslednik Petar I krunisan je za kralja. Cvetkovića je zamenio komandant vazduhoplovstva, general Dušan Simović, koji je znao da odmah mora da interveniše da bi sprečio gradanski rat. Sa Rusijom je sklopio sporazum o prijateljstvu, Hitlera je obavestio da prihvata pakt, a sa Englezima je pregovarao o oružju.

Hitler je medutim već 27. marta odlučio da napadne kraljevinu Jugoslaviju,zbog čega je bio primoran da za najmanje četiri nedelje odloži ‘Operaciju Barbarosa’, planirani napad na Rusiju. Nemci su bez objave rata 6. aprila 1941 napali Jugoslaviju. Hitler je proglasio Srbiju najvažnijim neprijateljem na Balkanu.Sa jugozapada Bugarske i iz pravca Klagenfurt-Grac, dvanaesta i druga nemačka divizija nadirale su ka Skoplju, Beogradu, Zagrebu i Sarajevu. Jugoslovenska vojska takvoj sili nije bila dorasla i u roku od šest dana zemlja je kapitulirala. General Simović i sedamnaestogodišnji kralj Petar izbegli su prvo na Srednji istok, a zatim u London.

Nemačka i Italija podelile su Sloveniju, Hrvatska i Bosna i Hercegovina formirale su 10. aprila 1941. Nezavisnu Državu Hrvatsku, Srbiju su okupirali Nemci, Crnu Goru Italijani, Makedoniju Bugari, a Bačka i Baranja dodeljene su Mađarskoj. Tako je Hitler postigao svoj cilj: Jugoslavija je rasparčana.

Komunistička Partija Jugoslavije, pod Titovim vođstvom, donela je 4. jula 1941. godine odluku da započne borbu protiv okupatora. Već u jesen te godine partizanska vojska brojala je 14.000 boraca koji su imali kontrolu nad nekoliko gradova. Draža Mihajlović bio je komandant četnika (kraljevske vojske) koji su u Šumadiji takode započeli borbu protiv Nemaca. Obe vojske težile su istom cilju: slobodnoj i nezavisnoj Jugosalviji. Na žalost ove dve vojske borile su se radi vlasti i jedna protiv druge. Jedna je želela slobodnu, komunističku državu, a druga kraljevinu! U celoj zemlji vodio se ogorčeni rat; partizani protiv četnika i ustaša, četnici protiv partizana i Ustaša, Ustaše protiv muslimanskih fašista koji su takođe ratovali i protiv četnika. U ovoj opštoj zbrci četnicima je uspelo da toliko ugroze nemačku vojsku da su Nemci bili prinuđeni da pošalju 1942 iz Grčke, Francuske i sa Istočnog fronta tri divizije u Jugoslaviju i tu ih stacioniraju.

Josip Broz osnovao je novembra 1942 u Bihaću Antifašističko veće za narodno oslobodenje Jugoslavije. Partizani su trpeli velike poraze, ali su ipak pred kraj rata upeli uz pomoć Rusa da oslobode Beograd, a kasnije i Zagreb. Došao je trenutak za stvaranje nove države. Tito je uz saglasnost saveznika 7. marta 1945. godine formirao privremenu vladu Jugoslavije, a 11. marta održani su izbori (žene su tom prilikom po prvi put dobile pravo glasa) na kojima je Tito pobedio sa 90,84% glasova. Tito je proglasio Narodnu Republiku Jugoslaviju koja je kasnije dobila naziv Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. U novoj državi vodilo se računa o činjenici da narodi SFRJ imaju različitu istorijsku prošlost. Godine 1946. na snagu je stupio novi ustav po kome je šest republika ulazilo u sastav Jugoslavije: Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Makedonija i Srbija sa dve autonomne pokrajine, Vojvodinom i Kosovom i Metohijom. Tito je uspeo da njegova zemlja ostane blokovski neopredeljena, i birao politički put između kapitalizma i socijalizma. Jugoslovenska skupština sastojala se iz dva veća: jedno veće činili su članovi birani na opštim izborima, a u drugom su bili predstavnici svih nacionalnosti koji su birani na nivou republika.Šesdesetih godina prošlog veka došlo je do masovne albanizacije Kosova; to je bilo moguće zahvaljujući autonomnom statusu pokrajine. Tako je Priština dobila sopstveni univerzitet, a Kosovo široku samoupravu.

Tito je umro 1980 godine u Sloveniji. Telo mu je prebačeno u Beograd gde je uz povorku od dva miliona ljudi i sahranjen. Jugosloveni su predstavljali, uprkos etničkim i verskim razlikama, čvrstu zajednicu zasnovanu ne samo na jeziku već i na bogatim zajedničkim tradicijama, mešovitim brakovima, porodičnim i prijateljskim vezama i zajedničkim aktivnostima. Sve to moglo se samo veoma oštrim nožem preseći.

——————————————————————-

(26) Hrvatska nije u to vreme bila nezavisna država već u sklopu Habsburške monarhije.

(27) Od tada su Srbi ostali u Krajini, a od austrougarskih vlasti dobili su
nezavisan status. Vremenom je broj srpskog stanovništva u toj oblasti dostigao preko milion. Međutim posle 1945 godine stanovništvo je prepolovljeno. Većina njih nastradala je u hrvatskim koncentracionim logorima.

(28)  Nahum Goldman, Der Geist des Militarismus, Stittgard-Berlin 1915, 37

(29)  Erve Lorijer, Assasins au nom de Dieu, Pariz 1993, 40.

(30)  Ibid, 41.

(31)  Solidair, 24. avgust 1994.

(32)  Erve Lorijer, Assasins au nom de Dieu, Pariz1993, 40. Kaputt je jedna od najpoznatijih knjiga protiv rata. Pojavila se u Holandiji 2005 u izdanju Arbajderspers.

 

 

 

***

*************************************************

 

Glava 5

 

SLOVENIJA, HRVATSKA I BOSNA I HERCEGOVINA

 

Geopolitička situacija Jugoslavije promenila se drastično kada je 1991 godine došlo do raspada Sovjetskog Saveza i ujedinjenja Zapadne i Istočne Nemačke. Na Balkanu, koji je oduvek spadao u nemačku interesnu sferu, osnažena nemačka imperijalistička politika videla je nove mogućnosti. A Vašingtonu se pružila odlična prilika da  zemljama bivšeg Istočnog bloka nametne kapitalizam.  Sjedinjene Američke Države postale su najveći pristalica nezavisne Bosne i podržavale su albanski nacionalizam, a kasnije, i separatističku vojsku na Kosovu.

Svaki rat odvija se prema određenim psihološkim principima. Ekstremističke  ideologije,  izdizanje sebe iznad drugih i demonizovanje protivnika neodvojivi su elementi bilo koje oružane borbe. I, naravno, dozvoljena su sva sredstva da bi se ostvarili ideali one strane kojoj pripadamo, jer je ona jedina u pravu.

Svako ko pažljivo proučava uzroke krize na Balkanu, ne može a da ne uvidi da Sjedinjene  Države,   Nemačka i NATO snose najveću odgovornost  za razaranje  Jugoslavije. Svaki  njihov  korak  predstavljen kao takozvana politička odluka, doveo je samo do još žešćeg rasplamsavanja rata i etničkog konflikta. Svi poznavaoci tog područja upozoravali su da će raspad jugoslovenske federacije sigurno dovesti do građanskog  rata, a osnivanje  posebnih  nacionalnih  država do etničkog čišćenja.

Međunarodni monetarni fond je nekoliko godina pre raspada SFRJ naredio zamrzavanje ličnih dohodaka u Jugoslaviji. S obzirom da su cene i dalje rasle, ova mera dovela je do dramatičnog pada prihoda. (33) Politika Svetske banke pomogla je sa svoje strane da u toku 1989. i 1990. godine bankrotira više od polovine jugoslovenskih banaka.

raspad jugoslavije

Prema zvaničnim statističkim izveštajima u istom periodu bankrotiralo je 1100 preduzeća zbog čega je 625.000 ljudi ostalo bez posla. Ali Svetska banka još uvek nije bila zadovoljna; zato se  pobrinula da septembra 1990 prestane sa radom još 2.500 preduzeća i 1,3 miliona radnika izgubi posao. Tako se za samo dve godine ugasilo dve trećine radnih mesta u Jugoslaviji. A zatim su Međunarodni monetarni fond i Svetska banka bez ikakvog prethodnog upozorenja zamrzle sve kredite i prekinule sve trgovačke ugovore sa Jugoslavijom.

Ovaj fatalni paket mera koji je Jugoslavija pretrpela zasniva se na dvadeset tri odrednice koje su  5.novembra 1990 u Sjedinjenim Državama dobile formu zakona 1191 Foreign Operation Law101/513. (34) Ovaj zakon sadrži propise i pravila za ekonomsko uništavanje neprijateljskih vlada.

U novinama New York Times  od 28. septembra 1990. objavljen je jedan tajni dokument CIA-e u kome se predviđa da će se Jugoslavija raspasti u toku sledećih osamnaest meseci. Godine 1991 Evropska   zajednica prihvatila je politički kurs Sjedinjenih Država postavljajući sopstvene političke zahteve i mešajući se u interna ekonomska pitanja ove zemlje. Ove prinudne mere  izazvale su da se privredni sistem Jugoslavije raspadne munjevitom brzinom.

Već osamdesetih godina prošlog veka počelo se sa formiranjem i stručnim obučavanjem separatističkih grupa tako da bi, odmah posle jugoslovenske ekonomske katastrofe, bile upotrebljive na političkom frontu. (35) Hrvatski ‘Pokret za otcepljenje’ snabdevan je tajno oružjem i novcem. Prema rečima Džona Vitlija, stručnjaka za tajnu službu, oružje i municija stizali su iz Nemačke upakovani u sanduke humanitarne organizacije   Caritas na kojima je pisalo: ‘Poklon od Nemačke Hrvatskoj’ . (36) Najamnička vojska Military Professional Resources Inc. (MPRI), koja je inače pod kontrolom Pentagona, takođe je snabdevala vojnom opremom hrvatske oružane snage i obučavala njihove oficire.

Na hrvatskim izborima 1990 godine pobedio je Franjo Tuđman, inače ‘dobar’  poznavalac  holokausta. Tako on u svojoj knjizi Bespuća – povjesne zbiljnosti tvrdi da nije šest miliona Jevreja stradalo u Drugom svetskom ratu i da sami Jevreji izazivaju mržnju time što sebe smatraju izabranim narodom. Dalje, piše da ozloglašeni Jasenovac nije bio koncentracioni  već radni logor u kome su ljudi imali slobodu kretanja.Takođe nije ubijeno 700.000 Srba nego 30.000, u kom slučaju se, smatra Tuđman, ne može govoriti o zločinu protiv naroda. U časopisu Jerusalem Post od 21. decembra  1991. stoji da je Tuđman izjavio sledeće: „Smatram se srećnim da moja žena nije ni Jevrejka ni Srpkinja.“

Nekoliko meseci posle izbora, donesen je novi ustav kojim je Hrvatska proglašena suverenom  državom čije stanovništvo čine samo Hrvati. Vraćeni su nacionalni simboli iz ustaške države. Novi zakoni stvorili su osnovu za sveobuhvatno čišćenje u pravosuđu, policiji i vladi. Srbi nisu više imali pristup javnim službama, finansijskim ustanovama i medijima.Takođe, dobijali su otkaze u preduzećima kao i u turizmu. (37) Zabranjeni su korišćenje ćirilice i pravoslavna crkvena služba.

Pošto je oživeo desničarski separatizam, organizovane su demonstracije protiv socijalističke federacije i istovremeno za proterivanje svih Srba iz Hrvatske. (38) Krajem 1990 oružani konflikti širom Hrvatske bili su svakodnevna  pojava. Novi hrvatski ministar odbrane Martin Špegelj je 21.januara 1991. otvoreno najavio: „Od   sada smo u ratu sa Jugoslavijom. Ma šta da se desi, ubijajte Srbe, na ulicama ili u njihovim kućama. Bacajte ručne granate ili prosto pucajte.“

I pored toga što su Srbi vekovima mirno živeli u Krajini i drugim delovima Hrvatske, o njima se govorilo u medijima kao o područjima koja su okupirali Srbi. Hrvatski separatisti su 5. maja 1991. godine organizovali nasilničke demonstracije i zauzeli su vojnu bazu u Gospiću.

Hrvatska i Slovenija proglasile su nezavisnost 25. juna 1991. Dva dana kasnije slovenačke paramilitarne grupe hladnokrvno su poubijale pripadnike JNA na granici sa Austrijom  i Italijom i zauzele karaule. Prema povelji UN i opšte priznatim  pravima svake zemlje,  ovaj čin je klasičan  primer oružane pobune protiv suverene države. Ta država je onda dužna da upotrebi sve mere koje joj stoje na raspolaganju da bi ponovo uspostavila pravni poredak.

pripadnik TO Slovenije

pripadnik TO Slovenije pored uništenog tenka JNA

Jugoslovenska armija ušla je u destabilizovano područje, opkolila Ljubljanu i zauzela sve karaule. Tada je slovenačka vlada izjavila da će na tri meseca zamrznuti status nezavisne države. JNA se povukla u kasarne. Deset dana kasnije jugoslovenska vlada odlučila je da se jugoslovenska armija za tri meseca povuče iz Slovenije. Tako je kriza u Sloveniji rešena mirnim putem.

Dvadest šestog avgusta 1991 u Hrvatskoj je nastao pakao.Tuđmanova milicija u crnim uniformama, baš kao i njihovi ustaški prethodnici, lepila je na srpske kuće plakate sa  tekstom: „Imate 48  sati da se iselite“. Tuđman je sagradio 95 sabirnih centara, ali ne za Srbe. Registarskom broju mnogih  Srba dodata je trojka – moderna verzija žute zvezde. (39) Palili su im kuće, ubijali ih. Jedna sedamdesetčetvorogodišnja starica iz Krajine ubijena je tako što su je umotali u ribarsku  mrežu, a zatim navukli automobilsku gumu preko nje i zapalili je.

Mnoge nesuglasice oko nerešenih teritorijalnih pitanja na području Jugoslavije bile su povod da JNA sa tenkovskim divizijama napadne Vukovar, ali to nije promenilo situaciju. Srpska vlada je 27.novembra zatražila od UN da pošalju plave šlemove.

Jedanaestog decembra 1991 Nemačka je priznala nezavisnost Slovenije i Hrvatske i time se postojeća kriza oko teritorijalne nesaglasnosti samo još više produbila.

Početkom 1992 godine Beograd je zahtevao postavljanje plavih šlemova duž linije fronta. Zagreb, bojeći se da će na taj način biti primoran na velike teritorijalne ustupke, zahtevao je stacioniranje plavih šlemova duž administrativnih granica Hrvatske.

Jugosolovenska vojska i hrvatska nacionalna garda sklopili su primirje januara 1992. godine. U februaru UN su poslale 14.000 plavih šlemova (UMPROFOR) da, kao mirovne snage, kontrolišu povlačenje JNA iz Hrvatske i demilitarizaciju tri srpske enklave.

Srpsko stanovništvo u Hrvatskoj i Bosni plašilo se da će biti otcepljeno od Srbije i da će kao manjina morati da živi u hrvatskoj i muslimanskoj državi. Polovinom 1993.godine proglašena je Savezna Republika Jugoslavija koja je uključivala u sebe samo Srbiju i Crnu Goru, tako da su Srbi iz hrvatske Krajine i Bosne i Hercegovine, bez obzira na njihove želje da pripadaju  Srbiji, ostali isključeni iz nove države. Srbi su pod Tuđmanovim režimom bili stalna žrtva ekspropriacije i deportacije. Francuski pisac i istraživač P.M. Galio opisuje u svojoj knjizi Le song du petrol – Bosnie, Essai de Geopolitique kako su Hrvati na nemilosrdan način proterivali Srbe. (40)

Za propast Krajine Srbi krive Slobodana Miloševića. Krajiški vojni kapetan Dragan Vasiljković optužio je Miloševića i Srbiju za nezainteresovanost. Sam Milošević vršio je pritisak na  Tuđmana i Milana Babića, krajiškog političkog vođu, da izmire nesuglasice. Više puta je u razgovoru sa Milanom Babićem potencirao: „Vi nemate drugog izbora do da živite zajedno“. (41)

Suočeni sa nasiliničkim oduzimanjem imovine i deportacijom, Srbi u Hrvatskoj počeli su da se naoružavaju. (42) Tako je građanski rat postao činjenica. Vojnom operacijom ‘Oluja’ avgusta 1995,   uz podršku Sjedinjenih Država, hrvatska vojska zbrisala je Krajinu sa političke karte, a 300.000 Srba dalo se u zbeg; tri četvrtine srpskih kuća sravnjeno je sa zemljom. UN su se sa svoje strane pobrinule za autobuse kojima su Srbi iz zapadne  Slavonije mogli da se ‘evakuišu’. Time su Ujedinjene Nacije podržale Hrvatsku u etničkom čišćenju!

Francuske novine Le Figaro nazvale su ovu deportaciju „padom poslednjeg srpskog uporišta“. (43) A evropski mirovni posrednik Bilt, koji se nije uplašio istine, govorio je o najvećoj humanitarnoj katastrofi posle Drugog svetskog rata. Smatrao je da se   hrvatskom predsedniku Tuđmanu mora suditi za ratne zločine. (44) U odlučujućim  godinama izgledalo je kao da je Milošević spreman sve da uradi da bi sačuvao Jugoslaviju, a istovremeno  i da odustane od nje.‘Veliku Srbiju’ definitivno nije imao u planu.

Izjašnjavanje Bosanaca na referendumu u proleće 1992 za nezavisnost dovelo je konačno i do rata u Bosni i Hercegovini. Bosanski predsednik Izetbegović proglasio je Bosnu nezavisnom republikom 3. marta 1992.

Američki  ekspert  Džon Vitli tvrdi da je Nemačka  preko svog ministra spoljnih poslova Hansa Ditriha Genšera aktivno podržavala  otcepljenje Bosne. (45) Sedam godina kasnije, naime 1999, najamnička vojska MPRI priznala je da je u Bosni stacionirala stotinu bivših  profesionalnih vojnika. (46)

Važno je znati da je i CIA odigrala značajnu ulogu u građanskom ratu u Bosni i Hercegovini. Razne evropske novine pisale su da su se hrvatske i bosanske vojne jedinice obučavale u Sjedinjenim Državama. (47) Francuski časopis L’Humanite objavio je 18.11.1998. da CIA ne samo da je organizovala  obuku, već je podsticala na ubijanja i zločine kako bi se provocirali Srbi. Slične akcije CIA je preduzimala i u Centralnoj Americi, na Haitima i u Avganistanu. (48)

Međunarodni Crveni krst izdao je dokument u kome se govori o 7.000 ubijenih Srba poreklom iz Sarajeva. Zločin su počinile  Izetbegovićeve trupe. Taj dokument nikada nije objavljen širokoj publici. (49) Gotovo celokupno srpsko stanovništvo proterano je sa područja na kojima je vekovima živelo. Desetine hiljada je ubijeno.

U Ženevi su juna 1992 održani mirovni pregovori na kojima je izložen Vens-Ovenov plan po kome  bi se Bosna podelila na muslimanski, hrvatski i srpski  deo. Glavni grad bi bio pod upravom  UN. Hrvati su plan prihvatili, ali su ga Srbi i muslimani odbacili. Srbi su zahtevali nezavisnu  državu koja bi se eventualno spojila sa Srbijom. Milošević, koji se nije slagao sa takvim zahtevima, distancirao se od vođa Srba u Bosni; štaviše najavio je da će čak  uvesti i embargo.

Jugoslovenska vojska povukla se iz Bosne polovinom 1993. U novembru 1995 Milošević, Izetbegović i Tuđman potpisali su takozvani Dejtonski sporazum kojim je Bosna podeljena na hrvatskomuslimansi i srpski deo sa zajedničkom centralnom vladom u Sarajevu.

Potpisivanje Dejtonskog sporazuma

Potpisivanje Dejtonskog sporazuma

Ni ovde nema traga od Miloševićeve  težnje da stvori Veliku Srbiju za koju su ga zapadne sile na sva zvona optuživale.

U ovoj fazi podele Jugoslavije Milošević je uspeo da obuzda srpski nacionalizam, a da sam ne zauzme ni jedan  nacionalistički  stav. (50) Iz njegovih zvaničnih govora može se zaključiti da je težio Jugoslaviji koja će se zasnivati na principima multunacionalizma  i reformisanog ekonomskog optimizma. (51)

Govorilo se da će NATO trupe ostati u Bosni godinu dana. Međutim, od prvobitnih 60.000 vojnika,  20.000 je još uvek u Bosni. Izgleda da su okupacione snage više zainteresovane za pristup rudnom  bogatstvu negoli za izgradnju same Bosne. Iz dokumenta se može zaključiti da su u Dinarskoj  oblasti otkrivene rudne i naftne zalihe. (52) A glavni štab SAD ‘slučajno’ je, prema Dejtonskom  sporazumu, smešten baš u toj oblasti. Program  za dalju izgradnju  Bosne uključuje uglavnom ona područja na kojima se nalaze NATO trupe i nad kojima upravlja Zapad. Na osnovu Dejtonskog  sporazuma,  Sjedinjene Države i Evropa uspostavile su u Bosni jasan kolonijalni upravni poredak. Prema   istom  sporazumu, institut Breton-Vuds, kao i Evropska banka za razvoj koja je smeštena u Londonu,  određuju u potpunosti ekonomsku politiku u tom  području. Prema članu 7 ovog sporazuma, direktora centralne banke Bosne i Hercegovine imenuje MMF i on ne sme biti niti državljanin  Bosne  i Hercegovine, niti bilo koje susedne zemlje. Vodeće položaje  u bosanskom  državnom  aparatu   zauzimaju stranci koje su odredile zapadne finansijske institucije. (53)

————————————————————————————————————

(33)  Mišel  Colon Blefiranje  – velike  sile, Jugoslavija  i budući  ratovi,  Berhem 2000, 234

(34) Ibid, 236

(35) The London Independent, 6. 8. 1995

(36)
Die Zeit,  26. 6. 1992.

(37) Imanuel Gais i Gabrijele Intenman, Der Jugoslawienkrieg,  Frankfurt 2002.

(38) Frenk Hils, Das Chaos zur Jahrtousendwende, Durah 1999, 122.

(39)  Mišel  Colon,  Blefiranje  -Velike  sile,  Jugoslavija,  i budući  ratovi,  Berhem 2000, 261.

(40) P.M. Galio, Le song du petrol-Bosnie, Essai de Geopolitique,  Lozana 1996, 166/67. Takođe  pogledati  izjavu L.R. Tomsona,  prevodioca  plavih šlemova, u časopisu Time od 21. 6. 1993.

(41)   Đuzepe  Zakaria,  Mira  Marković:Errinerungen  einer  Rote  Hexe  – Vierzig Jahre Leidenschaft  und Macht der Seite Slobodan Miloševi, Frankfurt na Majni 2005, 94.

(42) Sara Flaunders, Bosnia Tragedy, New York  1995, 15.

(43) Le Figaro od 2. oktobra 1995; Srbi u Krajini su potomci Srba koji su napustili Kosovo zbog Turaka. Habsburgovci  su ih prisilili da se nastane duž  Save da bi služili kao štit protiv Turaka.

(44)
Mišel  Colon Poker  menteur-Les  grandes  puissances,  la  Ygoslavie  et  les prochaines guerres, Brisel 1998, 44.

(45)
Die Zeit  26. 6. 1992.

(46)     Military    Professional    Resuorces,Inc,    Personal    Needs,    MPRI:    www. mpri.com.

(47) The Guardian, 17. 11. 1994; The European 25. 11. 1994.

(48)   Mišel  Colon Bluf  Poker  –  De  grootmachten,  Joegoslavie  en  de  komende oorlogen, Berhem 2000, 352.

(49) Le Soir  13. 10. 1993.

(50) Dijana Džonstoun, bivši izdavač časopisa In These Times i izveštač za štampu ‘Zelenih’ u Evropskom parlamentu.

(51) Robert  Tomas  Serbia  under  Milošević-Politics  in the 1990s,  London  1999, 34.

(52) Die  Weltbank,, izveštaj  o Ekonomskom  razvoju  1991, Statisticher  Anhang,tabela 1 i 2, Vašington D.C,1991.

(53) Majkl Čosudovski, Washington Finances Ethnic Warfare in the Balkans, april 2001.

 

 

***

*************************************************


Glava 6

 

STVARANJE ANTISRPSKOG RASPOLOŽENJA

Inspiratori medijskih laži o Srbima

Inspiratori medijskih laži o Srbima

Za vreme rata na Balkanu Srbi su u svetskim medijima predstavljeni kao novi nacisti. Optuženi su za genocid, silovanje, etničko čišćenje i koncentracione logore. Bili su odgovorni za potencijalni holokaust! Pošto je svet ovo prihvatio kao činjenicu, nije bilo mesta sumnji u pravednost motiva Sjedinjenih Država i NATO-a; sve njihove odluke i akcije svet je video kao borbu dobra protiv zla. Kako je do toga došlo? Kristina Amanpurs, izveštač za CNN, odigrala je u tome važnu ulogu. Prva je počela sa zloupotrebom filmskih slika. U jednoj specijalnoj emisiji, dok je kamera prikazivala nekoliko teško unakaženih tela, čuo se komentar Basiunija, glavnog stručnjaka Ujedinjenih Nacija: „Srbi ubijaju sve što se kreće“. Naravno, svet je bio šokiran. Kasnije se ispostavilo da žrtve nisu bile Hrvati već Srbi koje su sekirama ubili Hrvati 1991 u Borovom Selu.
Kristijan Amanpur stekla slavu na laži o Srbima

Kristijan Amanpur stekla slavu na laži o Srbima

 
Tako je Kristina Amanpurs upotrebila slike srpskih žrtava da ukaže na Srbe kao počinioce zločina. Posle ove emisije, uz pomoć nekoliko biroa za informisanje javnosti (PublicRelations), stavljena je u pogon profesionalna propagandna mašina koja je za veoma kratko vreme ubedila javnost na čijoj strani treba da bude. Jedan od tih biroa bio je Ruder Finn Global Public Affairs sa sedištem u  Vašingtonu. On je zaslužan za to što su svet obišli neverifikovani izveštaji o takozvanim srpskim zločinima, svesno predstavljenim na takav način da je asocijacija sa koncentracionim logorima, gasnim komorama, Aušvicom, silovanjima i  etničkim čišćenjem bila neizbežna. Da bi se to postiglo, iskorišćeno je nekoliko stotina novinara, političara, akademika i predstavnika humanitarnih organizacija. (54)Žak Merlino, koji radi za francuski televizijski program TV 2, intervjuisao je u Parizu 11. oktobra 1993 Džejmsa Harifa, direktora informativnog biroa ‘Ruder Finn’. Tom prilikom Džejms Harif je priznao da je njegov biro bio plaćen da širi vesti u korist Hrvata i bosanskih muslimana. Štaviše rekao je sledeće: „Najviše sam ponosan na  činjenicu da smo uspeli da pridobijemo Jevreje. U pitanju je bila veoma osetljiva stvar. Hrvatsku i bosansku prošlost karakteriše strašan antisemitizam. Hrvati su za vreme Drugog svetskog rata bili uz Hitlera i ubili su u koncentracionim logorima mnogo Jevreja i Srba. Dakle, Jevreji su imali jake razloge da neprijateljski gledaju na Hrvate. Promeniti taj neprijateljski stav bio je  veliki izazov za nas“. (55) Džejms Harif u ovom intervjuu bez okolišenja priznaje da je njegov biro svesno izmanipulisao nekoliko važnih jevrejskih organizacija kao što su B’nai B’rith, Anti Defamation League, American Jewish Committee i American Jewish Congress: „Početkom jula 1992  časopis Newsday objavio je članak o srpskim koncentracionim logorima. Odmah smo iskoristili ovu šansu. Upotrebili smo taj  članak da predložimo ovim organizacijama da ulože protest Ujedinjenim Nacijama i da to objave u časopisu New York Times. Bio je to izvanredan potez. U očima javnosti, Srbi su preko noći postali  novi nacisti. Jevreji su podržali poređenje Srba sa nacistima; imali smo savršenu sliku, a to je bilo važno jer su mnogi američki mediji u jevrejskim rukama“. (56)Posle ovog, negativna slika o Srbima duboko se ukorenila. Belgijski pisac i novinar Mišel Kolon kaže da su zapadni mediji, da bi demonizovali Srbe, pogazili osnovne principe novinarske deontologije ( nauke o dužnostima ).


Primer 1:

Početkom avgusta 1993  New York Times prikazuje fotografiju majke sa detetom uz propratni tekst da su dete u Posuju ubili Srbi. Međutim, u tom mestu borba se vodila između Hrvata i muslimana. U celom selu nije bilo nijednog Srbina. (57)


Primer 2:

Šarl Neforž, u pratnji jednog prevodioca, bio je u Bosni gde je snimao emisiju za televizijski program RTL-TV1. Tamo su intervjuisali više ljudi.

Jedna starija žena kaže: „Veoma nam je teško da nabavimo namirnice. Voda je odsečena, a ova zima se odužila i svakim danom je situacija sve teža“.

Prevod glasi: „Srbi su nas ostavili da pocrkamo kao psi„.

Ista žena nastavlja: „Situaciju nismo mogli da promenimo; nismo imali izbora“.

Prevod glasi: „Srbi su nas proterali i sve porušili“.

Primer 3:

U martu je CNN prikazao jedno masovno ubistvo: četrnaest muslimana koje su navodno ubili Srbi. Kasnije se ustanovilo da žrtve nisu bili muslimani, već upravo Srbi. (58)

Primer 4:

Poznati nemački izveštač Mikael Born morao je da odgovara pred sudom u Koblencu. Prodao je više od trideset dokumentaraca velikim televizijskim kućama. Radilo se uglavnom o falsifikatima. Potplaćivao je azilante sa Kosova da glume izbeglice. „Televizijske kuće su znale da su filmovi namontirani, ali su insistirali na ‘autentičnim’ slikama“, izjavio je Born. (59)


Primer 5:

Peni Maršal snimila je 15. avgusta 1992 za  ITN  News emisiju o nepostojećem koncentracionom logoru u Trnopolju. Slika izmršavelog Fikreta Abdića obišla je svet. Ono što se za javnost prećutalo jeste to da Trnopolje nije bio logor već sabirni centar i da se u njemu nisu nalazili zatvorenici već izbeglice. Nemački novinar Tomas Daihman takođe je posetio Trnopolje i razotkrio istinu: bodljikava žica koju je Peni Maršal tako snimala da se dobijao utisak da su ljudi njome opkoljeni, opkoljavala je u stvari jedan mali prostor u kome se nalazila sama gospođa Maršal sa svojim snimateljima! Štaviše srpski predstavnici iz Banja Luke potražili su za Trnopolje pomoć od međunarodnog Crvenog Krsta. Fikret Abdić jeste bio ozbiljno bolestan, ali sve izbeglice na fotografiji se smeju pa i sam Fikret.(60)

Primer 6:

U leto 1992 BBC je emitovao dokumentarnu emisiju o  bosanskom muslimanu koji se navodno nalazio u srpskom koncentracionom logoru. Kasnije se ispostavilo da je to bio Branko Veleć, penzionisani srpski oficir JNA, koji se nalazio u muslimanskom logoru. (61) : upravo suprotno od onoga što su slike i komentar sugerisali. Čista laž!

 

 

Primer 7:

Časopis Newsweek objavio je 4. januara 1993. godine fotografiju koja je prikazivala leševe. Naslov je glasio: Postoji li način da se Srbi zaustave? Kasnije je utvrđeno da je fotografija stara godinu dana , a da su žrtve Srbi ubijeni u Vukovaru. (62)

Primer 8:

Vest da su Srbi 5.februara 1994 bacili granatu na  pijacu u Sarajevu obišla je ceo svet. Kasnijom istragom utvrdilo se da Srbi nisu imali nikakvog udela u ovom zločinu. Lord Oven, bivši državni sekretar ministarstva spoljnih poslova u Londonu i poslanik Evropske Zajednice za Bosnu, piše u svojoj knjizi Balkan Odyssey da je vojska Alije Izetbegovića odgovorna za ovaj napad u Sarajevu, o  čemu su i Ujedinjene Nacije bile obaveštene. (63)

Ni u jednom TV dnevniku to nije pomenuto. Jedini cilj ovog napada na pijacu bio je  da NATO dobije punu podršku javnosti za intervenciju u Bosni.

Sve vreme rata vodila se teška propaganda. Grupa hrvatskih oficira priznala je da je 1993 za hrvatsku televizijsku ekipu inscenirala srpsko bombardovanje Šibenika. Davo Škugor, viši oficir 113te hrvatske brigade, reagovao je ljutito: „Zašto se diže tolika prašina? Nema nijednog grada u Hrvatskoj gde se nisu koristili taktički trikovi. Konačno, oni su neodvojivi deo strateškog planiranja. To je samo jedan primer u nizu strateških, propagandnih akcija koje  smo preduzimali za vreme rata. (64)

——————————————————————————

(54)  Žak Merlino, Les verites Yougoslaves ne sont pas toutes bonnes a dire, Pariz,1993, 127.

(55) Ibid, 129.

(56)  Ibid, 129.

(57) Star Tribune, 17. 12. 1993.

(58)  Ibid.

(59) Le Soir, 25. septembar 1996.

(60)
 Mišel Kolon,  Blefiranjevelike sile, Jugoslavija i budući ratovi, Berhem 2000, 48.

(61)  Star Tribune 17. decembar 1993.

(62)  Ibid.

(63)  Dejvid Oven, Balkan Odyssey, London 1996, 279-28

(64) Diana Džonston, izdanje Z – Magazines (Znet).

***

*************************************************

Glava 7


TAJNA SREBRENICE

 

Pošto su Srbi bez teškoća  osvojili Srebrenicu, muslimansku enklavu pod zaštitom trupa UN, o čemu je Zapad unapred bio obavešten, holandski plavi šlemovi zbratimili su se sa Srbima te su mirno posmatrali kako zatečene muškarce odvajaju od ostalog stanovništva Srebrenice.Tvrdi se da su ih Srbi, nešto kasnije, skoro sve streljali, njih nekoliko hiljada.(65) Kao dokaz poslužila je fotografija masovne grobnice u Srebrenici koju su 13.marta 2000 pokazali srpskom generalu Krstiću, a zatim ga optužili za smrt  osam hiljada ljudi.General Krstić osuđen je u Hagu na 46 godina zatvora.

Međutim, sada su nemačka državna dokumenta i neka druga istraživanja pokazala da ne postoji čvrst dokaz da je došlo do etničkog čišćenja i masovnog streljanja. U stručnim izveštajima stoji (o čemu javnost nikada nije zvanično obaveštena)da je u Srebrenici i oko nje nađeno 2.000 tela umesto 8.000. Pokušaji da se održi konferencija za štampu sa prikazivanjem  fotomaterijala  su već više puta propali. Zar nisu otkrića ovih naučnika  predstavljala pravu priliku da se javnosti pruže stvarni dokazi? Čovek ne može a da se ne pita zašto rezultati ovih istraživanja stručnjaka nisu smeli da se publikuju. Možda zato što ne podržavaju stav Tribunala? Možda zato što uopšte ne pružaju dokaz da su general Krstić i njegovi vojnici pobili 8.000 ratnih  zarobljenika? Možda zato što otkrivena masovna grobnica uopšte nije ratna grobnica? Možda je sve inscenirano?

Srebrenica-Ratko-Mladic...

 

Istraživačka grupa Srebrenica Research Group prezentovala  je 11. jula 2005. u zgradi UN u Njujorku, izveštaj od 200 stranica pod naslovom Srebrenica i politika ratnih zločina (Srebrenica and the Politics of War Crimes). Ovaj izveštaj potpuno pobija zvaničnu  verziju događaja u slučaju Srebrenica i iznosi nepobitne dokaze da se ona zasniva na dezinformacijama i manipulaciji.Taj izveštaj podneli su Filip Korvin, glavni stručnjak  UN za koordinaciju  i civilna pitanja, i Karlos Martins Branko,koji je ispitivao vojne posmatrače UN iz Srebrenice. Obojica su u to doba bili u Bosni. (66)

Milošević je na početku suđenja 27.septembra 2002.godine u svom uvodnom govoru izjavio: „Želim da se u ime pravde obelodani istina o ovim nezamislivim zločinima. Iz sledeće informacije prizilazi da je Izetbegović iskoristio Srebrenicu za političke  mahinacije. Prvoga jula 1995 došlo je do sastanka kod zvorničkog  predsednika opštine, inače muslimana. U njegovoj kući  Izetbegović  je razgovarao sa dva predstavnika muslimanske vlade iz Sarajeva i sa predstavnicima vojske Republike Srpske. Samo što ovi zadnji nisu zaista bili pod komandom Republike Srpske već pod komandom francuske obaveštajne službe. I ova gospoda odlučila su da pregaze Srebrenicu. Niko drugi! Sve informacije ukazuju na to da ni general Mladić, ni general Krstić ništa o tome nisu znali. Ali su oni optuženi.Ta ista grupa najamnika, pod istim rukovodstvom, godinu dana kasnije je poslana u Zair da pruži podršku Mobutuu i uguši revoluciju.Ova grupa vojnika kupila je potrebno oružje za Srebrenicu. Francuski plan bio je da se rat u Bosni zaustavi  NATO intervencijom. Povod za takvu intervenciju morao je da bude masovna egzekucija koja će se pripisati srpskoj vojsci i koja će oslabiti njenu poziciju u pregovorima. A prisustvo Ratka Mladića  u Srebrenici potvrdilo bi njegovu odgovornost, tako da bi mogli da ga u Hagu osude za genocid. Međunarodna zajednica je na ovaj način mogla da preduzme mere. I tako je i bilo.“

Na suđenju u Hagu prikazan je 1. juna 2005. godine video film koji je trebalo jasno da pokaže vezu između Miloševića i Srebrenice. Taj film trebalo je  da  prikaže streljanje šest muslimana. Film nikada nije na televiziji prikazan u celini da bi se ‘gledalac zaštitio od potresnih slika;’ vidi se samo kako jedan čovek pada  u travu pošto se prethodno čuo pucanj. Iako ovaj video ništa ne  dokazuje, za Karlu del Ponte on je dokaz protiv Miloševića. Po njenoj neuobičajenoj logici jasno je da, ako su Srbi ubili   šestoricu muslimana, onda su takođe ubili i 8.000 muslimana.

Milošević je sistematski poricao da je imao ikakvog udela u događajima vezanim za Srebrenicu. „Ovo je nasumice montiran  video film bez ikakvog dokaza o mestu i vremenu“, rekao je Milošević.  Takođe je veoma jasno objasnio da su UN umešane u ono što se  desilo u Srebrenici, i zato su mnogi zapisnici sa suđenja strogo cenzurisani. Srebrenica je bila bezbedna zona.Mirovne snage držale su se po strani. Štaviše, komandant holandskog bataljona Karemans nije dobio važdušnu podršku koju je zatražio od svojih francuskih kolega. Da li je to još jedan dokaz da su Francuzi umešani ili je to samo slučajnost? Po povratku u Holandiju Karemans je dobio unapređenje i hitno je premešten u SAD; na taj način izbegnuta su nezgodna pitanja novinara.

srebrenica...

 

Svakoga ko čita ovu knjigu, zapanjiće dosledna pristrasnost Tribunala i javnih medija: ni jednog trenutka se ne spominje prava istorija Srebrenice  koju su muslimani natopili krvlju srpskog okolnog stanovništva. Ko tako nešto prećuti ne može se smatrati nezavisnim novinarem. Sa izrazom lica koji navodi na pomisao da se radi o ljudima od integriteta, ti novinari prodaju najlukaviju propagandu kao istinu, potpuno u skladu sa očekivanjima onih koji ih plaćaju, a da pritom ni za trenutak ne osećaju grižu savesti.

Ne želim da dođe do nesporazuma: s pravom su kritikovani Srbi zbog svog fanatizma u ophođenju sa manjinama u Bosni. Ali pre nego što je do toga došlo, muslimani su bar isto toliko bili surovi prema Srbima. Nema sumnje da su srpske trupe, najverovatnije paramilitarne grupe, počinile jula 1995. godine strašne zločine. Ali radi se o eskalaciji nasilja i protivnasilja, jer i Hrvati su, kao i muslimani, prema mogućnostima, pljačkali, ubijali, silovali. Kao u svakom ratu, pa i u ovom, sve zaraćene strane snose krivicu za počinjena zlodela. Međutim, o srpskim žrtvama se ćutalo, dok se o muslimanskim preterivalo; a zastrašujuća  činjenica da je ceo taj užasan rat nametnut spolja – i dalje se prećutkuje.

Slobodan Milošević je u dvočasovnom intervjuu koji je dao Elizabeti Vinmaut 1998.godine za časopis Washington Post rekao  sledeće: „Hrvati i Muslimani nisu počinili manje zla od Srba. Radili smo sve što je bilo u našoj moći da sprečimo sve  zločine.“ Svaki vojnik ili  policajac, a bilo je takvih, koji bi počinio nasilnički eksces, bio je strogo kažnjen. (67)

———————————————-


65) Der Spiegel 2. juli 2001, 136.

(66) Ovo  su  imena  nekih  od  ljudi  koji  pripadaju  timu  „Srebrenica   Research Group“: Ed Herman-prof. univerziteta u Pensilvaniji, Džordž Bogdanič i Džordž Samjueli   –   novinari za  BBC, Džonatan Ruper, Majkl   Mandel  –  prof. međunarodnog  prava  na  univerzitetu  u  Torontu,  prof.  Fil  Hamond  sa  South Bank   univerziteta  u Londonu,  dr.  Milan  Bulajić  iz  Fondacije  za  istraživanje genocida.

(67) Der Spiegel 6. avgust 2001, 118.

 

***

*************************************************

 

 

Glava 8

K O S O V O

Poznato je da revolucije i ratovi ne počinju zaista onda kada se ispale prvi meci i prolije prva krv. Naprotiv, pažljivo se pripremaju unapred i izvode tačno prema utvrđenom planu. To važi i za rat na Kosovu.  Krajem 1995. Havijer Solana je izjavio: „Iskustva koja smo stekli u Bosni mogu poslužiti kao model za buduće operacije NATO-a.“ Džejms Huper, najvažniji čovek u Savetu za akcije na Balkanu (Balcan Action Council) – to je inače jedno od mnogobrojnih savetodavnih veća čija je funkcija određivanje strategije u bivšim republikama Jugoslavije koje su pod protektoratom NATO-a – rekao je 23. februara 1999. godine sledeće: „Balkan je oblast od strateškog značaja. Mi ćemo tamo zasigurno i to na duže vreme biti vojno prisutni.“ (68) Na predavanju za predstavnike NATO-a održanom 23. marta 1999. Klinton je izjavio:

Bil Klinton
„Kosovo je ključ za dugotrajno partnerstvo između Sjedinjenih Država i Evrope.“ A zatim je ravnodušno dodao: „Na to se svodi cela ta stvar sa Kosovom (Kosovo-thing)“. Možda je ovde neophodno napomenuti da se satelitskim istraživanjem utvrdilo da se bogat izvor nafte nalazi ispod, kako je procenjeno, 15 milijardi tona zaliha uglja. U dubini kosovskog tla kriju se do sada još neobrađena ogromna bogatstva u mineralima i nafti. Stručnjaci tvrde da je Kosovo balkanski Kuvajt.

Ushtira Clirimtare Komtare (UČK)

U Jugoslaviji je 1997. godine iznenada počela da se oglašava oslobodilačka vojska Kosova – ‘Ushtira Clirimtare Komtare’ (UČK).  Njeni pripadnici provocirali su jugoslovensku vladu tako što su bacali bombe i granate na škole, restorane i trgovačke centre, a često i ubijali.  Američki poslanik za Bosnu, Robert Gelbard, je 22. februara 1998.godine nazvao UČK terorističkom organizacijom: „Ja prepoznam teroristu čim ga sretnem i ova gospoda su upravo to“. (69)Američko ministarstvo spoljnih poslova izjavilo je: „UČK zlostavlja ili kidnapuje svakoga ko se usudi da se obrati policiji. Prete da će ubiti i zapaliti kuće svima onima koji odbijaju da se pridruže UČK. Dotle je došlo da većina seoskog stanovništva u regionu Štimlje, zbog neprekidnog maltretiranja, namerava da napusti svoje domove“. (70) UČK je tvrdila da se bori za stvaranje nezavisne muslimanske države na Kosovu. A neki njeni pripadnici pozivali su na borbu za stvaranje Velike Albanije u čiji bi sastav ulazili Kosovo, Crna Gora i delovi Makedonije.  Naravno, Slobodan Milošević nije imao nameru da o tome vodi pregovore. Poslao je dodatne vojne i policijske snage na Kosovo da suzbije UČK. Njegov komentar je bio: „Nemam drugog izbora. Moja je dužnost da branim Kosovo kao deo suverene Jugoslavije“. U jednom intervjuu izjavio je sledeće: „UČK je počela sa pucanjem, ubijala je poštare i šumske čuvare, bacala bombe na kafiće i pijace. U ovoj situaciji reagovali smo onako kako bi reagovala bilo koja druga vlada.  Legitimno pravo svake države je da brani svoje granice. Niko nam to pravo ne može uskratiti“. (71) Namera vođa Novog Svetskog Poretka bila je da uz pomoć UČK nađu način na koji bi zapadne zemlje mogle da zauzmu Kosovo i njime upravljaju. Katerina Semeri, ekonomista i stručnjak za Jugoslaviju, održala je na kongresu u Nirnbergu govor na temu ‘Rat na Kosovu i prikriveni razlozi NATO bombardovanja’, u kome je rekla da je Madlen Olbrajt lično dala UČK obećanje da će im NATO isporučiti oružje.  Britanska i američka obaveštajna služba naoružale su UČK. (72)   Bivši DEA agent i pisac Majkl Levin izjavio je: „Punih deset godina naoružavali smo najopasnije elemente mudžahedinskog pokreta u Avganistanu. Sada to isto činimo sa UČK koja je povezana sa svakim postojećim kartelom droga, Interpolom, Evropolom i skoro svim evropskim tajnim službama. Rezultati istraživanja sindikata za borbu protiv droge direktno vode do UČK i albanskih bandi“. (73) Kristifor Hil, šef američkog pregovaračkog tima, takođe je bio oštar kritičar UČK zbog njene uloge u trgovini drogom (74).Tvrdio je da se UČK bavi švercom oružja, organizovanim kriminalom i, pre svega, trgovinom heroina u srednjoj i severnoj Evropi!

uck3

Ričard Holbruk i UČK

U jesen 1998. godine novi američki poslanik za Balkan, Ričard Holbruk, fotografisao se sa predstavnicima UČK koji su nosili svoje uniforme i tako učinio da oni kao organizacija budu društveno prihvaćeni. Vrlo brzo posle toga UČK teroristi proglašeni su ‘borcima za slobodu’.  Zapadni mediji ćutali su o ovom čudnovatom preobražaju. Nisu komentarisali čak ni kada je američki ministar spoljnih poslova, Madlen Olbrajt, umesto umerenog Ibrahima Rugove, za rukovodioca albanske delegacije na mirovnim pregovorima u Rambujeu izabrala Hašima Tačija, predstavnika UČK. (75)
Prema izveštaju koji je Holbruk podneo na sednici NATO-a 13. oktobra 1998, razgovori između američkih pregovarača i srpske vlade pokazali su ‘jasne rezultate’. Holbruk i Milošević složili su se oko povlačenja jugoslovenske vojske i stacioniranja 2000 posmatrača OEBS-a.
U svom osvrtu na sporazum postignut između Holbruka i Miloševića američki državni sekretar spoljnih poslova, Išinger izjavio je sledeće: „U stvari, mnogima je već u jesen 1998. godine bilo jasno da se radilo samo o privremenom rešenju da bi se dobilo na vremenu. Znali smo da bez efikasne vojne pretnje, a najverovatnije, i bez vojne intervencije, Milošević neće popustiti. Niko to nije znao bolje od samog Holbruka“. (76)

Mirovni pregovori u Rambujeu

Neposredno pre pregovora u Rambujeu saznalo se da je Milošević saglasan da Kosovo dobije široku autonomiju. Međutim to je remetilo planove NATO-a. Zato je Madlen Olbrajt uslovila jugoslovensku delegaciju dodatnim, za javnost tajnim, dokumentom  AppendixB  kojim bi, u slučaju da na njega pristane, Jugoslavija de facto potpisala okupaciju.

Kratak sadržaj Appendixa B :

* Paragraf 6: NATO osoblje ima imunitet na teritoriji cele Jugoslavije te se ne može pokrenuti pravni ili sudski postupak ni protiv jednog saradnika NATO-a.

Paragraf 7: Jugoslovenske vlasti nemaju pravo da zaustave, ispituju ili uhapse bilo kog pripadnika NATO-a. U slučaju da greškom do toga dođe, jugoslovenske vlasti dužne su da momentalno datog saradnika NATO-a isporuče NATO organizaciji.

Paragraf 8: NATO trupama dozvoljena je neograničena sloboda kretanja kopnenim, vodenim i vazdušnim putem na teritoriji cele Jugoslavije. Štaviše, NATO trupe mogu neograničeno da koriste teritorijalne vode i vazdušni prostor Jugoslavije.

Paragraf 10: Jugoslovenske vlasti imaju prioritetnu obavezu da svim raspoloživim sredstvima daju podršku NATO-u pri premeštanju trupa, vozila, brodova, aviona i ostale opreme u svim lukama, na svim aerodromima i svim putevima.

Paragraf 11: NATO je oslobađen plaćanja bilo kakvog poreza na korišćenje aerodroma, puteva, pruga i luka.

Ni jedna vlada na svetu ne bi prihvatila ovakve uslove, pa ni jugoslovenska. Na ovaj način Jugoslavija je bila prinuđena da odbaci mirovni sporazum.
Posle pregovora u Rambujeu Ričard Holbruk obavio je u Beogradu još jedan razgovor sa Miloševićem, i to u četiri oka. Izjavio je da se sa Miloševićem ne može razgovarati. Sutradan u svim novinama mogla se videti fotografija na kojoj Holbruk sa širokim osmehom na licu predaje komandu Havijaru Solani.
Lord Gilbert, britanski pomoćnik ministra odbrane za vreme rata na Kosovu, priznao je da je NATO namerno doveo do rata na Kosovu. (77)  Važno je ovde dodati da su se francuski predsednik Miteran i britanski premijer Džon Mejdžer dogovorili na samitu u Mastrihtu na koji način će doći do raspada Jugoslavije. (78)
Da je Rambuje predstavljao samo jedan korak u pripremi za rat potvrđuju i reči Džordža Keneja nadležnog za odsek za Jugoslaviju pri Ministarstvu spoljnih poslova. Naime, izjavio je da mu je iz pouzdanih izvora poznato da su se američki predstavnici u Rambujeu ponosili time što su namerno postavili takve uslove koje Jugoslavija naprosto nije mogla da prihvati. (79)  I sama Madlen Olbrajt potvrdila je kasnije u svojim izjavama za štampu da je namerno izazvan neuspeh mirovnih pregovora u Rambujeu bio preludijum za bombardovanje Jugoslavije: „Srbima je bombardovanje bilo potrebno da bi se urazumili“. (80)


Priprema za rat

Jugoslavija je surovo kažnjena zato što nije pristala da je NATO okupira.  Da bi se Jugoslaviji objavio rat trebalo je prethodno za to pridobiti javnost. U tu svrhu iskorišćen je Račak, medijski najekploatisanija laž. U optužnici Tribunala stoji da su 15. januara 1999. godine srpska policija i jugoslovenska vojska napale selo Račak u opštini Štimlje. Selo je prvo bombardovano, a zatim je, kasnije toga jutra, u selo upala policija i počela da pretražuje kuće. Pucali su bez opomene u svakoga ko bi pokušao da beži. Srpska policija je otkrila  u jednoj zgradi petnaest muškaraca koji su se tu krili i sve ih streljala na jednom brežuljku u okolini. (81)
Ovaj opis događaja u potpunosti odgovara izjavi Vilijama Volkera, tadašnjeg rukovodioca grupe posmatrača OEBS-a na Kosovu. Na dan tragedije Volker je otišao sa grupom novinara u Račak i odmah doneo konačan sud. Tridesetak minuta po dolasku dao je zvaničnu izjavu kojom je okrivio Srbe za smrt stanovnika sela. Dalja istraga po njegovom mišljenju nije bila potrebna. Narednog dana dao je sledeći kratak izveštaj o događaju: „Ima dokaza da su nenaoružane civile nasumice hvatali, ubijali, a neke su i unakazili“. U specijalnom izveštaju OEBS-a stoji da je ubijeno trideset dvoje odraslih muškaraca različite starosti na brdu severno od Račka , a nekoliko njih streljano je iz neposredne blizine. Dalje, ubijena su još četiri odrasla muškarca pri pokušaju bekstva, a u samom selu nađeno je još osamnaest leševa.Tribunal je preuzeo ovaj ‘Specijalni izveštaj’ bez dodatnog istraživanja. U časopisu Die Welt od 18. januara piše: „Srbija reskira još jedan rat na Balkanu“. A u novinama Suddeutsche Zeitung od 19. januara, stoji: „Tela su ležala na gomili: tridesetak muškaraca srednjih godina u civilu…. Jedan od preživelih ispričao je da su Srbi došli, saterali sve muškarce u gomilu, tukli ih i pretili im. Zatim su ih odveli van sela, u brdo“.

Diter Šreder izjavio je 19. januara 1999. godine za novine Berliner Zeitung sledeće: „Masovno ubistvo u Račku je samo početak. Slobodan Milošević će sada pokušati na svoj uobičajeni način da odredi budućnost Kosova – primerice etničko čišćenje. A u Bosni je taj način, pre intervencije NATO-a, koštao 200.000 ljudskih života. Da li i sada najpre treba da umre stotinu hiljada ljudi?“ Nemački ministar spoljnih poslova, Joška Fišer, izjavio je da bi odgovorni trebalo da imaju na umu da međunarodna zajednica ubijanje građanstva neće tolerisati. Bil Klinton je govorio o užasnom i ludačkom zločinu; NATO mora sprečiti da se tako nešto ponovi i izazove eskalaciju nasilja na Kosovu. (82) Vilijam Volker pozvao je odmah iz Račka Vašington i NATO. Njegov predstavnik, Britanac Džon Drevinkjevič obavestio je vladu u Londonu. Iako je bio vikend, zapadni politički centri reagovali su kao da su ovu vest očekivali. U novinama New York Times od 19. januara 1999, tvrdi se da se u nekim upućenim krugovima unapred znalo, još pre nego što je o tome obaveštena javnost, o incidentu u Račku, i da su vladini funkcioneri u Vašingtonu izjavili još dan ranije da očekuju odlučujuće događaje koji će odrediti dalje korake u vezi sa Kosovom. Madlen Olbrajt izjavila je u krugu svojih najbližih saradnika da se svakog trenutka može očekivati iznenadni kraj ‘mirnoj’ situaciji na Kosovu. (83) Posle Volkerovog poziva Brisel je sazvao urgentan sastanak NATO predstavnika. Madlen Olbrajt je odmah počela sa puno žara da se zauzima za rat protiv Jugoslavije.

Lažiranje

Već nakon dve nedelje posle incidenta u Račku, u kome je poginulo 45 kosovskih Albanaca, pojavili su se dokazi koji dovode u pitanje verodostojnost zvaničnog izveštaja. Francuska štampa bliže je razmotrila optužbe protiv Beograda i utvrdila je da Volker nije rekao istinu. (84) Film koji je za vreme napada na Račak snimila AP televizijska ekipa OEBS-a ne slaže se sa Volkerovom verzijom događaja.Šta se stvarno desilo u Račku?

Visoki srpski funkcioneri objasnili su da je akcija sprovedena da bi se uhapsilo pet članova UČK koji su nekoliko dana pre toga ubili pet srpskih policajaca u okolini Račka. To je bio razlog što je srpska policija rano izjutra 15. januara opkolila Račak, inače uporište UČK. Mnogi još uvek misle da je Račak bilo jedno tiho miroljubivo planinsko selo sa nevinim, nenaoružanim stanovništvom. Šukri Buja, predstavnik UČK, potvrdio je svojim iskazom na zasedanju Tribunala da je ta predstava o Račku pogrešna. On je, naime, u to vreme bio regionalni šef UČK za tu oblast i bio je glavnokomandujući nad najmanje 1.000 vojnika. Prema njegovom iskazu, UČK je u junu 1998. godine pozvala stanovništvo Račka u džamiju na sastanak i obavestila prisutne da UČK preuzima političku vlast u toj oblasti. I sami stanovnici sela su to potvrdili. U blizini centra vojnici UČK smestili su svoj garnizon. Oko pedesetak njih se tu stacioniralo, a ljudi iz sela su ih snabdevali namirnicama i drugom potrebnom robom. Od stanovnika Račka formirana je ‘civilna odbrana’. Njihov zadatak bio je da se pobrinu za rovove i osmatračnice. Štaviše, iskopan je i bunker za tešku artiljeriju.  Tako je Račak postao uporište odbrane UČK i zamka za neprijatelja.  Tajni put do glavnog štaba UČK vodio je takođe kroz ovu oblast. „Naša kompletna sloboda kretanja u ovoj zoni zavisila je od tog puta“, izjavio je Šukri Buja na sudu u Hagu.
Prema rečima Čede Prlinćevića, glavnog predstavnika Jevrejske zajednice na Kosovu, američki i britanski tajni agenti su, pod okriljem OEBS-a, bili u stalnom kontaktu sa UČK nekoliko nedelja pre ‘masovnog zločina’ u Račku. Ovi agenti obučavali su pripadnike UČK u korišćenju NATO oružja koje je trebalo upotrebiti protiv jugoslovenske vojske. Drugim rečima, ovi ‘posmatrači’ OEBS-a radili su na transformisanju UČK u pravu oružanu i borbeno opremljenu vojsku koja će na Kosovu biti pod komandom NATO-a. Iz istih razloga izvestan broj pripadnika UČK prošao je kroz američku obuku u Albaniji. (85)

Džon Vitli
, stručnjak u oblasti tajne službe, tvrdi da je ova skrivena podrška pripadnicima UČK zajednička akcija CIA-e i nemačke tajne službe BND, a da je ideja nemačka. U časopisu Phenix od 2. aprila 1999. godine pisalo je da vojnici UČK imaju nemačke uniforme, nemačko oružje, a da finansijska sredstva delimično potiču iz trgovine drogom. CIA je pre bombardovanja Jugoslavije takođe imala važan udeo u naoružavanju i obuci UČK, što su njeni agenti i potvrdili za Sunday Times. (86)
Činjenica je da su pripadnici UČK izvršili između oktobra 1998. i kraja januara 1999. više od pet stotina atentata. U istom periodu, u prisustvu posmatrača OEBS-a, proterano je srpsko i crnogorsko stanovništvo iz trideset pet sela. Samo u prvih jedanaest dana 1999. godine pripadnici UČK izvršili su osamdeset terorističkih napada na policiju, vojsku i građanstvo.
Aktivnosti UČK u oblasti oko Račka nisu prošle nezapaženo od strane srpske policije. Prema iskazima očevidaca, Srbi su ušli u Račak avgusta 1998 godine. Stanovnici sela koji nisu napustili ovo potencijalno ratno područje, već su ostali da pomažu pripadnicima UČK, blagovremeno su obavešteni o mogućem napadu te su se na vreme povukli u skloništa.  Niko nije uhapšen, niko nije ranjen i niko nije ubijen. Prema izjavama UČK uništene su 64 kuće. Ovo je za tužioce Tribunala bio dokaz o srpskom teroru protiv miroljubivih Albanaca. U toku suđenja niko nije našao za shodno da ispita o čijim se kućama radilo. Slobodan Milošević je tvrdio da njegove trupe nisu umešane u ovu akciju. Međutim sudije ‘nisu smatrale da je potrebno’ da se sprovede istraga. U januaru 1999. godine situacija se ponovo zaoštrila. Pripadnici UČK ubili su šestoricu srpskih policajaca. Zato se očekivao protivnapad.  Trinaestog januara naređeno je da svi stanovnici napuste selo. Izuzev pripadnika UČK, u selu Račak nije bilo nikoga. (87)
Petnaestog januara, rano ujutru srpske snage bezbednosti opkolile su Račak. Specijalna jedinica onesposobila je osmatračnice UČK. Borba je trajala ceo dan. Izveštač sa Kosova, R. Žerar, napisao je za novine Le Figaro od 20. januara 1999. sledeće: „Došlo je do oružanog sukoba kada su vojnici UČK iz rovova otvorili paljbu na Srbe“.
Srbi nisu imali nameru da bilo šta sakriju jer su, kako Žerar dalje piše, u pola devet pozvali dva novinara iz AP televizijskog tima da snime operaciju.  Takođe su obavestili OEBS koji je poslao dva vozila američke registracije“.
Za zapadne posmatrače sam napad nije bio neočekivan. To je potvrdio saradnik britanske tajne službe koji je imao dobre veze sa UČK. Posmatrači OEBS-a celog dana su sa obližnjeg brda pratili šta se događa u Račku. Pripadnici UČK morali su da se povuku pred srpskim trupama da bi, negde u podne, opet napali sa namerom da zauzmu izgubljene pozicije na brdima oko Račka. Srbi su pod neprekidnom paljbom UČK pročešljali svaku kuću u selu i pucali na sve što se kretalo. AP novinari koji su se zaustavili kod džamije, primetili su da pripadnici UČK pokušavaju na silu da se probiju. U tri sata posle podne srpska policija poslala je informaciju preko ‘Medijskog centra’ u Prištini da je dvadesetorici terorista uspelo da umakne, a da je petnaest nastradalo u borbi. Srbi su zaplenili mnogo oružija i u pola četiri, uz pratnju AP televizijskog tima, napustili selo.
Kada je sat kasnije jedan francuski novinar obilazio Račak, zatekao je posmatrače OEBS-a u razgovoru sa tri starija civila. Oko šest sati isti novinar, čije se ime inače ne spominje, video je kako posmatrači prate dve žene i dva starija muškarca. Posmatrači, koji su izgledali prilično smireno, rekli su novinaru da ne znaju kako da naprave bilans borbe.  Predveče pripadnici UČK vratili su se u Račak. Njihove vođe načinile su privremen bilans gubitaka i dogovorili su se sa posmatračima OEBS-a da sledećeg jutra izvrše pregled terena.

 

Operacija ‘Cover up’

Sledečeg jutra nađena su u brdima iznad Račka dvadeset tri tela u civilu od kojih je većina ležala na gomili. Oko podne pojavio se

voker racak...

Vilijam Volker, izrazio užasavanje, posle čega su stravične slike obišle ceo svet.  Svako ko malo obrati pažnju na te snimke i fotografije, primetiće da su u pitanju bili mladi muškarci. Međutim, Volker i ostali posmatrači OEBSa uporno su tvrdili da su žrtve bespomoćni, stariji ljudi – laž koju su mediji   i političari dalje širili.
Na pitanje šta su ti mladi ljudi tražili u centru Račka, niko za vreme suđenja u Hagu nije dao odgovor iz prostog razloga što, pre svega, niko nije našao za shodno da to pitanje postavi. Jedino su se pripadnici UČK nalazili u selu za vreme napada srpskih trupa, a zborno mesto bila im je kuća Sadika Osmanija čije se ime, kao jednog od heroja palih u Račku 1999, veliča u knjizi nedavno objavljenoj u čast poginulih pripadnika UČK . (88)
Tužioci na suđenju u Hagu tvrdili su da su pripadnici srpskih trupa zarobili dvadeset pet muškaraca koji su se krili u jednoj kući, tukli ih, a zatim odveli van sela i streljali. Međutim to se ispitivanjem svedoka nije dokazalo. Naprotiv, očevici su izjavili da srpska policija nije nikoga sprovodila, niti streljala. Svi medijski izveštaji koji govore o tome da je u ljude je pucano iz blizine, a da su neka tela unakažena, zasnivaju se na izjavama posmatrača OEBS-a i Vilijama Volkera od kojih se, za najmanje dve, ispostavilo da su neistinite, dok za ostale ne postoji nikakav dokaz.

Naprotiv, utvrđeno je sledeće:
1. Sudski eksperti iz Finske, Jugoslavije i Rusije nisu prilikom autopsije našli tragove ni ranjavanja, ni unakaženosti.
2. Ti isti eksperti su kategorično odbacili mogućnost da su meci ispaljeni sa kratkog odstojanja.
3. Ne postoji nijedan objektivni dokaz da su žrtve bile nenaoružane.
Prof. Slaviša Dobrićanin, koji je vodio autopsiju, izjavio je da su na rukama skoro svih žrtava nađeni tragovi baruta, te da je nemoguće da se radilo o nenaoružanim civilima.

Vilijam Volker dao je već popodne 16. januara 1999. u pismenom obliku izjavu da su ljudi ubijeni na mestu na kome su zatečeni, nešto što on u tom trenutku nikako nije mogao da zna. Štaviše, uradio je sve što je bilo u njegovoj moći da uništi dokaze i za i protiv njegove tvrdnje: jedan stručni posmatrač bi, ako ništa drugo, bar izolovao teren radi specijalističke, sudske istrage. Umesto toga, on je dozvolio pristup ogromnom broju novinara.
Francuske novine Le Monde  od 21. januara 1999. godine izražavaju takođe sumnju da je došlo do sračunatog krvoprolića u okolini Račka: sve je isuviše savršeno izvedeno. Izveštač Kristof smatra da ima mnogo pitanja koja su ostala bez odgovora. Na primer:

1. Kako je srpska policija mogla neometano da sprovede ljude do mesta egzekucije ako je bila pod stalnom paljbom od strane UČK?

2. Kako je moguće da tela nisu ranije otkrivena kada su se stanovnici Račka još iste večeri vratili u selo, a posmatrači OEBS-a se još satima zadržali u selu?

3. Zašto je bilo tako malo krvi ako je tačno da je dvadeset troje ljudi streljano sa veoma kratkog odstojanja, i to tako što im je ispaljeno po nekoliko metaka u glavu?

Prema časopisu Inter Press Service  od 2. januara 1999, italijanski posmatrač OEBS-a, Dani Fantini, tvrdi da je prvi video žrtve pale u Račku. Zatekao je po dvorištima i ulicama oko dvadeset mrtvih. Tragovi metaka bili su na raznim delovima njihovih tela što navodi na zaključak da su svi poginuli u borbi. (89)   Analiza rana na telima poginulih nije potvrdila scenario o egzekuciji.  Naprotiv – rane su tipične za one koje se zadobijaju u horizontalnom položaju: od temena ili ramena pa kroz grudi ili leđa do karlice. I svaki sudski patolog zna da metak pravi takvu putanju samo u jednom mogućem scenariju: kad protivnici izmenjuju paljbu iz ležečeg položaja! Najverovatnije je poginulim pripadnicima UČK skinuta uniforma i navučeno civilno odelo. Zatim su tela prebačena na obližnje brdo da bi se inscenirala egzekucija. Usledila je priča strave i užasa i tako je postignut željeni efekat: javnost je bila potpuno zaprepašćena i užasnuta!

Časopis Times od 21. januara 1999 citira Vili Vimera, saradnika OEBSa, koji priznaje da je dokazano da su žrtvama naknadno obučena civilna odela. Sudska autopsija ustanovila je na leđima žrtava tragove nastale od vučenja po zemlji. Položaj nekih tela (rigor mortis) jasno je ukazivao na to da je do smrti došlo na nekom drugom mestu i na drugi način, a ne streljanjem, kao i to da nisu ni svi poginuli istovremeno. Ni jedan od ovih odlučujućih detalja nije spomenut za vreme suđenja Slobodanu Miloševiću.

Istraga sudskih eksperata

Ekipa sudskih eksperata iz Finske, kojom je rukovodila Helena Ranta, je na poziv Beograda zajedno sa stručnjacima iz Jugoslavije i Belorusije izvršila pregled nad telima Albanaca poginulih u Račku i nije pronašla tragove sakaćenja. Štaviše kategorično su odbacili tvrdnju da su ljudi pogođeni sa kratke razdaljine. Helena Ranta je zaključila da nema dokaza za tvrdnju da se radi o masovnom streljanju. Izveštaj o ovoj istrazi poslat je iz Helsinkija u Prištinu, OEBS-u i Evropskoj zajednici. Takođe je 21. juna 2000. godine podnet i Tribunalu u Hagu. Međutim, rasprava o ovom izveštaju u nekoliko navrata je odlagana iz nepoznatih razloga.

Godinu dana kasnije Helena Ranta svedočila je na Tribunalu izuzetno oprezno i dvosmisleno. Posle dugog pritiska od strane tužilaca, složila se da postoji mogućnost da su ljudi ubijeni u brdima u okolini Račka. Kao dokaz poslužilo je to što je pronađena rupa od metka na putu pored mesta na kome su ljudi navodno streljani. Ali kad metak udari u asfalt onda je u pitanju ugao između 60 i 120 stepeni, što znači da je srpska policija morala da lebdi iznad svojih žrtava. Komentar Helene Rante bio je: „Ja ništa ne znam o balistici“.

Na suđenju u Hagu nikada nije uspostvljena veza između Slobodana Miloševića i dvadeset petorice nastradalih u Račku. Činjenice iznesene na Tribunalu oborile su sve ono što su tužioci tvrdili: žrtve su bile pripadnici UČK koji su poginuli za vreme borbe u samom Račku.  Čak ni glavnom tužiocu, Karli del Ponte, nije uspelo da pravno formuliše ‘pitanje Račka’. Zbog nedostatka dokaza haški Tribunal morao je da odustane od slučaja ‘Račak’. Tribunal je bio pod strašnim pritiskom: proglasiti Slobodana Miloševića nevinim bilo je nedopustivo.

Vilijam Volker

Kao što je već rečeno, Vilijam Volker i njegova politička pomajka, Madlen Olbrajt, bili su ti koji su lansirali priču o Račku. Veoma nediplomatski, naizgled duboko potresen, Volker je, ne sačekavši rezultate istrage, optužio srpsku vojsku i policiju za ‘neizrecive surovosti’ počinjene u Račku.

U međuvremenu Vilijam Volker prekinuo je sa diplomatskom službom i sada je, kako je saopštio na suđenju u Hagu, direktor jedne međunarodne firme za proizvodnju energije.

Zašto je Volker lagao? Istraživanje je potvrdilo da je bio jedan od organizatora kontraškog rata protiv Nikaragve. Štaviše, snosi glavnu odgovornost za realizaciju operacije Contragate u kojoj je tesno sarađivao sa CIA-om u snabdevanju kontraša u Nikaragvi oružjem. Za vreme Regana kumovao je ekstremističkom terorističkom pokretu u El Salvadoru. Takođe ga optužuju da je sa svojim salvadorskim eskadrilama smrti učestvovao 16. novembra 1989. godine u ubistvu šest sveštenika, njihove kuvarice i njene petnaestogodišnje kćerke. Na jednoj nedavnoj konferenciji za štampu priznao je da je u Iraku radio kao špijun. Inače poznat je kao provokator koji radi za Vašington. Srbi u Hrvatskoj zameraju mu što se, dok je bio predsednik privremene vlade u istočnoj Slavoniji, ni na koji način nije suprotstavio hrvatskoj politici etničkog čišćenja.
Pošto smo otkrili pravi identitet Vilijama Volkera, jasno je da je njegova uloga u Račku bila da pripremi uslove za rat protiv Jugoslavije. (90)  Spoljni svet nije bio obavešten o činjenici da američki i britanski posmatrači OEBS-a sarađuju sa UČK. Danica Marinković, koja je tada kao pravni islednik vršila istragu događaja u Račku, izvestila je da nije u mogućnosti da uđe u selo jer pripadnici UČK i dalje pucaju, ali da je posmatračima OEBS-a pristup dozvoljen. Zamenik šefa OEBS misije, general Drevinkjevič, pokušao je, pod pretnjom da će Tribunal podići optužbu protiv nje, da joj zabrani da obavlja samoinicijativno istragu. (91) 

Borbe su okončane uz velike srpske gubitke i potpuno razaranje glavnog štaba UČK. Zapadni svet ostao je i o ovim činjenicama neobavešten! (92) Mediji su iskoristili ‘masakr’ u Račku da oslabe pokret protiv napada na Jugoslaviju.
Jedan objektivni posmatrač bi u međuvremenu već otkrio koliko je mnogo neistina isfabrikovano o konfliktu na Kosovu. Ali najveća je prevara tvrdnja da se NATO umešao u sukob na Kosovu iz humanitarnih razloga. (93)
Žan-Kristof Rufen, bivši zamenik direktora organizacije ‘Doktori bez granica’, rekao je sledeće: „NATO definiše neprijatelja, preti mu, napadne ga, a zatim ga uništi. Da bi se takva jedna mašinerija stavila u pogon, potreban je žrtveni jarac koji čak više nema vojni ili politički karakter. Naime, njihova taktika u poslednje vreme je sledeća: NATO ne deluje iz političkih ili vojnih razloga, već iz… humanitarnih. NATO-u je potrebna krv ili masovni zločin nad kojim će se javno mnjenje toliko užasnuti da će vojnu agresiju podržavati i u potpunosti opravdati.“ (94)


Zločin protiv naroda u ime Novog Svetskog Poretka

Da bi se zaustavilo takozvano etničko čišćenje na Kosovu, generalni sekretar NATO-a, Havijer Solana, izdao je 23. marta 1999. godine naređenje vrhovnom komandantu oružanih snaga NATO-a, Vesliju Klarku, da započne vazdušni napad na Jugoslaviju. Sledećeg dana započelo je bombardovanje Srbije koje je trajalo sedamdeset osam dana.
Predsednik Sjedinjenih Država izjavio je 24. marta 1999. godine na konferenciji za štampu održanoj u Beloj kući, sledeće: „Oružane snage Sjedinjenih Država zajedno sa evropskim saveznicima NATO-a započele su bombardovanje vojnih ciljeva u bivšoj Jugoslaviji … naši saveznici jednoglasno podržavaju ovu akciju“. (95)  Gerhard Šreder rekao je 24. marta 1999. godine u zvaničnom govoru sledeće: „Ovom akcijom naš vojni savez želi da prekine teška kršenja ljudskih prava na Kosovu i spreči humanitarnu katastrofu. Jugoslovenski predsednik Milošević vodi tamo nemilosrdan rat. Jugosloveneske oružane snage su na Kosovu, uprkos svim opomenama, samo pojačale svoj teror prema većinskom albanskom stanovništvu. Međunarodna zajednica ne može i ne sme više da bude samo posmatrač ove ljudske tragedije. Mi vodimo rat, ali naš zadatak je da vojnim sredstvima ostvarimo mir na Kosovu. Ova vojna akcija nije uperena protiv srpskog naroda“. (96)

Drugog dana bombardovanja časopis Daily Telegraph  iznenada je raspolagao informacijom da je vrhovni komandant NATO-a, Vesli Klark, dobio naređenje za mobilizaciju još u oktobru 1998. (97)  Dve nedelje nakon početka vazdušnih napada bombardovani su svi vojni ciljevi i

Razaranje-Srbije-aprila-1999-od-strane-NATO

doneta je odluka da se gađaju škole, civilni vozovi, zatvori, izbegličke rute, pijace, stambene zgrade, mostovi, crkve, manastiri, spomenici. Čak ni bolnice, ambulante, starački domovi – nisu pošteđeni.  Jedino su španski piloti odbili da učestvuju u ovom zločinu!
Bez direktne opomene NATO je 23. aprila bombardovao zgradu Televizije Srbije u Beogradu i većim je delom sravnio sa zemljom.  Identifikovano je šestoro poginulih, a sedamnaest osoba je nestalo.
Nekoliko dana pre toga pretilo se napadom na Televiziju Srbije ako RTS ne pristane da najmanje šest sati dnevno prenosi zapadne medijske izveštaje. Povodom ove akcije nemački komentator rata, poručnik Konrad Frajtag, nekoliko sati posle bombardovanja televizijskog centra, izjavio je sledeće: „Napad na TV i radio stanice deo je naše strategije  kojom želimo da onemogućimo rad jugoslovenske propagandne mašinerije koja predstavlja važan mehanizam kontrole predsednika Miloševića“. (98)  Britanski premijer Toni Bler izjavio je: „To je deo aparata koji održava Miloševića na vlasti i to nama, saveznicima NATO-a, daje pravo da slične ciljeve napadnemo i uništimo. Mi moramo apsolutno da onesposobimo ceolokupan vojni aparat i strukturu ove diktature, a u to spadaju i državni mediji; zato smatram bombardovanje ovog cilja opravdanim“. (99)
Džordž Robertson, britanski ministar odbrane, na pitanje u vezi sa napadom na RTS, odgovorio je: „Činjenica je da su ciljevi koje gađamo odgovorni za užase kakvi se dešavaju na Kosovu. Oni čine deo aparata pomoću koga se u Jugoslaviji sprovodi zločin protiv naroda, i dokle god se taj zločin vrši, moraćemo napadati slične ciljeve“. (100)
Međutim, radi se o tome da je RTS morala da se ućutka jer je prikazivala posledice NATO agresije kao i terora koji je sprovodio UČK. (101)  Izveštači RTSa neumorno su emitovali slike civilnih žrtava i razaranja, a da često u blizini nije bilo nikakvog vojnog cilja. Tada su spikeri govorili o ‘kriminalnoj agresiji NATO-a i terorizmu takozvanog UČK’, ali se nipošto nije izazivala mržnja protiv pojedinih delova stanovništva. 


NATO je izveo 37.465 vazdušnih napada na teritoriju Jugoslavije.
  Pritom je bačeno dvadeset hiljada tona bombi i raketa. Mnogobrojni napadi imali su za cilj objekte sa prevashodno civilnom funkcijom kao što su infrastruktura i instalacije neophodne za svakodnevni život građana (vodovodi, električne centrale). Razaranjem važnih industrijskih kompleksa ( da spomenemo samo neke: rafinerije, fabrika automobila u Kragujevcu, hemijska industrija u Novom Sadu i Pančevu i td.) uništena je privredna osnova celog naroda, a zemlja je ozbiljno i dugotrajno zagađena. (102)
U programu Meet the Press  koji je emitovan 25. aprila 1999, američki senator Džo Liberman izjavio je: „Nadam se da će ovaj vazdušni rat, čak ako i ne ubedi Miloševića da treba da povuče svoje trupe sa Kosova, razoriti toliko njegovu privredu da će se time uništiti i sami temelji opstanka njegovog naroda“.

Iz ovoga se jasno vidi da bombe NATO-a nisu bile uperene samo protiv Miloševićevog vojnog aparata, već i protiv samog srpskog naroda!

Pošto je NATO noću 2. maja 1999. godine bombardovao pet važnih električnih centrala tako da je 70% jugoslovenskog stanovništva ostalo bez struje, vrhovni komandant vazdušnih snaga NATO-a, general Majkl Šort, izjavio je sledeće: „Razmišljao sam ovako: nemaju struju za frižider, ni za peć, ne mogu na posao jer nema više mosta, a uz to su i meta. Sve to treba da prestane. A istovremeno moram da prisilim vodeće ljude oko Miloševića da se okanu Kosova i prihvate uslove NATO-a.(103)  Pored napada koji nisu imali vojne ciljeve (infrastruktura i sl.), često je dolazilo i do napada usmerenih direktno protiv građanstva za koje je NATO koristio termin ‘koleteralna šteta’:

*  Pored Niša bombardovana su 29. marta 1999 dva izbeglička centra koja su bila pod upravom organizacije ‘CARE Australia’ i zaštitom Ujedinjenih Nacija. Poginulo je devet izbeglica. 

*   Dvanaestog aprila pogođen je putnički voz br. 393 koji se u tom trenutku nalazio na mostu kod Grdeličke klisure. Broj poginulih iznosio je 21, a 16 putnika je ranjeno. Sam most može se smatrati strateškim ciljem, međutim utvrđeno je da je baš voz bio meta, te da se radi o napadu na građane, što je inače zabranjeno međunarodnom konvencijom o ljudskim pravima.

*   Petnaestog aprila na putu Prizren-Đakovica bombardovan je izbeglički konvoj na četiri mesta na dužini od 12 kilometara.  Poginulo je 75 ljudi.

*  Bombama su pogođena dva putnička autobusa, 1. i 3. maja.
Poginulo je 57 ljudi.

*   Četrnaestog maja usledilo je bombardovanje sela Koriša. Poginulo je najmanje 80 ljudi. (104)

*  Dvadesetog maja izvršen je napad na medicinski centar ‘Dragiša Mišović’. Tom prilikom nastradalo je i ranjeno je mnogo pacijenata. (105)

Ujedno se mora spomenuti i bombardovanje Kineske ambasade u Beogradu, koje definitivno nije bilo slučajno. Da bi se pogodilo upravo desno krilo ambasade, poleteo je iz Misurija najmoderniji avion na svetu – B-2 opremljen tehnološki najskupljim bombama (JDAM). (106)  Ceo napad trebalo je razumeti kao opomenu. Vođe Novog svetskog poretka imale su dugoročne motive za ovaj napad. (107) Naime, potrebno je obuzdati sve veći kineski uticaj i zadržati kontrolu nad ogromnim tržištem, kao i sprečiti mogućnost da Kina postane uzor drugim zemljama u Aziji koje se suprtotstavljaju Novom Svetskom Poretku.  Gerhard Šreder je u odbranu napada na Jugoslaviju 24. marta 1999.  godine rekao sledeće: „Na ovaj način Savez želi da zaustavi teške i sistematske zločine protiv ljudskih prava i da spreči humanitarnu karastrofu na Kosovu“.
A na to je, 28. marta 1999, nemački ministar odbrane, Rudolf Šarping, dodao: „Kada čujem da je na severu Prištine podignut koncentracioni logor, kada čujem da roditelje i nastavnike sateruju u gomilu i da deca moraju da gledaju dok im ubijaju nastavnike, kada čujem da se Srbima u Prištini savetuje da napišu na vratima svojih kuća veliko ‘S’ kako bi prilikom etničkog čišćenja bili pošteđeni, onda to znači da se tamo dešavaju stvari pred kojima nijedan civilizovani Evropljanin ne sme više da zatvara oči, osim ako na taj način ne okreće glavu od sopstvene istorije“.

Na osnovu programa koji je nemačka televizija ARD snimila u potrazi za istinom, proizilazi da su sve ove optužbe bile laži u službi NATO propagande jer nisu postajali nikakvi koncentracioni logori niti je bilo vrata na kojima je stajao znak ‘S’.Tadašnji komentator NATO-a, Džejmi Šej, pohvalio je Šarpinga, Šredera i Jošku Fišera: „Političke vođe odigrale su odlučujuću ulogu u pridobijanju javnosti za ovaj rat. Posebno je Rudolf Šarping obavio dobar posao. Nije sitnica poslati sopstvene vojnike u inostranstvo, pogotovu kad je u pitanju nemačka vojska, koja već pet decenija postoji isključivo u svrhu odbrane zemlje. Psihološki gledano nije nimalo jednostavno iznova definisati politiku bezbednosti. Ni Šarping, ni Šreder, kao ni Fišer, nisu slepo sledili postojeća shvatanja već su uspeli, naprotiv, da im daju novu formu. Da je javno mnjenje u Nemačkoj bilo protiv vojnog angažovanja na Balkanu, NATO bi mogao, kao savez, da zaboravi na ovu misiju“. (108)

Manipulacija izbeglicama

Medijske slike vezane za situaciju u Jugoslaviji prikazivale su kolone očajnih ljudi kako beže od ratnog užasa i etničke mržnje.

navodne izbeglice.11

Upotrebljena su sva moguća propagandna sredstva da javnost stekne utisak da Srbi na Kosovu pustoše i proganjaju nevino albansko stanovništvo. Nije bilo dana a da se ne spominju silovanja, etničko čišćenje i razne druge surovosti. Manipulacija izbeglicama za vreme bombardovanja Kosova dostigla je do tada nezabeležene razmere. Sredinom aprila 1999. godine ceo svet bio je preplavljen novinskim člancima i televizijskim slikama čija je poruka glasila: na Kosovu se dešava novi holokaust. U toj namerno izazvanoj histeriji nije bilo teško zabašuriti pravi uzrok tako masovnom broju izbeglica – NATO bombardovanje!

Desetog maja 1999. godine američko Ministarstvo spoljnih poslova objavilo je izveštaj pod naslovom Istorijsko istrebljivanje: etničko čišćenje Kosova kojim se procenjuje da je 90% kosovskih Albanaca proterano iz svojih kuća. Prilikom prezentovanja ovog izveštaja (koji se kasnije pokazao netačnim) Madlen Olbrajt izjavila je da on predstavlja neoboriv dokaz o postojanju jednog užasnog sistema koji se zasniva na ratnim zločinima i zločinima protiv čovečnosti kao i sistematskim pogubljenjima i organizovanim silovanjima, a da ‘Zlo’ još uvek nije pokazalo svoje najužasnije strane. (109)
Prema izveštajima iz štampe saradnici Tribunala tvrdili su da raspolažu zastrašujućim dokazima o svirepostima na Kosovu. Lista zločina kao što je ubijanje nedužnih ljudi, pa čak i dece, svakim danom postajala je sve užasnija.
Zapadni mediji demonizovali su celokupni srpski narod.U časopisu Philadelphia Inquirer pisalo je: „Srpski ritual prilikom silovanja: u nekoliko navrata organizovana su na gradskim trgovima masovna silovanja, a stanovnici primorani da prisustvuju; posle toga zastrašeni i užasnuti ljudi dobrovoljno su napuštali svoje domove. (110)  Predsednik Klinton rekao je u svom govoru koji je održao trupama KFOR-a 22. juna u Makedoniji, između ostalog i ovo: „Srbi su masovno silovali mlade devojke“.

Dr. Rihard Munc, hirurg sa Bohumskog univerziteta, radio je za humanitarnu organizaciju u Makedoniji. On tvrdi da „lekari i medicinsko osoblje nisu registrovali nijedan slučaj silovanja među šezdeset hiljada kosovskih izbeglica smeštenih u tom centru“.

Sredinom aprila Klinton je Američkom sindikatu novinskih izdavača izjavio sledeće: „Milošević je čvrsto odlučio da odoli svakom otporu svom režimu, čak i po cenu da od Kosova ostane samo beživotna pustinja“. Dan kasnije, jedan predstavnik ‘Organizacije za izbeglice pri UN’ (UNCHR) predstavio je kolonu izbeglica iz Prizrena kao‘definitivno čišćenje Prizrena’. Međutim, novinar Stiven Erlanger izvestio je za New York Times: „Veliki broj Albanaca, takođe i mladih muškaraca, slobodno šeta ulicama.
Grad sigurno nije očišćen, što je u suprotnosti sa izveštajima NATO-a, a čak ni oni Albanci koji se plaše ne nameravaju da odavde odu“. (111) Dve godine kasnije dva nemačka TV novinara, Jo Angerer i Matijas Vert, otišli su na Kosovo i utvrdili da su za vreme rata davane mnoge lažne izjave. Niko od ljudi sa kojima su oni razgovarali nije potvrdio tezu zapadnih medija da je stanovništvo Kosova sistematski proganjano! Novinari su posetili sela za koja se tvrdilo da su Srbi potpuno razorili još pre NATO intervencije. Međutim, prema rečima albanskih stanovnika ovih sela do razaranja je došlo u borbama između Srba i UČK koje su usledile posle početka vazdušnih napada NATO-a. Ovi novinari imali su takođe pristup vojnim i strateškim dokumentima američkog i nemačkog ministarstva odbrane i na osnovu njih zaključili da je razlog kojim se opravdalo legalizovanje nemačkog učešća u ratu iskonstruisan na višem nivou. (112)

Čeda Prlinćević smatra da je OEBS organizovao scenario za Kosovo:
„OEBS je bio zadužen da stanje na Kosovu svetu predstavi kao humanitarnu katastrofu. U periodu koji je prethodio bombardovanju, OEBS je preduzeo mere koje su izazvale da Albanci masovno napuštaju Kosovo: pripadnici UČK ubili su nekoliko Albanaca koji su sarađivali sa vladom u Beogradu, posle čega je narod počeo da beži.  NATO bombardovanje kao i dejstva UČK bili su pravi uzrok tako velikom broju izbeglica. (113)   U članku NATO’s Nations koji je objavio časopis International Herald Tribune (28. juni 1999), Frederik Bonart tvrdi: „Postaje sve jasnije da su NATO akcije uzrok tako velikom broju izbeglica i ubistava“. Čak su i neki posmatrači OEBS-a, kao što je Norma Braun, direktna saradnica Vilijama Volkera, priznali:
Humanitarna katastrofa na Kosovu usledila je tek posle vazdušnih napada. Da će do nje doći, dobro su znali i NATO i OEBS, a i mi sami“. Dok je NATO neometano bombama razarao Jugoslaviju, pažnja sveta bila je usredsređena na neprekidne izveštaje iz haotičnih izbegličkih centara duž kosovske granice.

Masovne grobnice kojih nema

NATO je tvrdio da je pre početka bombardovanja na Kosovu ubijeno 2.000 civila. Španski tim sudskih veštaka izjavio je na konferenciji za štampu sledeće: „Mislili smo da idemo na najgore moguće mesto na Kosovu. Zadatak nam je bio da izvršimo autopsiju dve hiljade žrtava srpskog nasilja. Međutim, ukupno smo našli samo 187 tela i to je većina njih nastradala prilikom NATO bombardovanja zatvora Istok, ili neposredno posle toga, pri pokušaju bekstva. Sve je bila velika laž“. Lopez Palafoks, direktor španskog Instituta za antropologiju, i Perez Puhol obavili su istragu koja je trebalo da pruži odgovor na pitanje: od čega je poginulo stotinu zatvorenika u Istoku – od NATO bombi ili od srpskih metaka. Utvrdili su da je većina bila pogođena gelerima, tj. da je poginula u bombardovanju. (114) NATO nije računao sa javnim objavljivanjem ovih rezultata.

Španske novine El Pais  izvestile su: „Nasilje u vezi sa ratom – da, genocid – ne. Ovo su zaključili španski patolozi i policijski stručnjaci koji su na Kosovu pregledali 187 tela. Sva tela bila su sahranjena u posebne grobove koji se nalaze u nekoliko sela; tragova mučenja nije bilo. Srbi su ih sahranili sa glavama okrenutim u pravcu Meke“. Perez Puhol rekao je: „Srbi očigledno nisu tako loši kao što su ih prikazali.  Nema ni traga masovnim grobnicama“. A povodom broja žrtava koji su kasnije objavile Ujedinjene Nacije u vezi sa tragedijom na Kosovu, Puhol je dao sledeći ironičan komentar: „Prvo su govorili o 40.000 ubijenih, zatim, iznenada, o 20.000, sada se broj smanjio na 11.000.  Veoma sam radoznao da vidim šta će na kraju ispasti“. (115) Španski tim napravio je poređenje sa iskustvima iz Ruande, gde su otkrili grobnice u kojima je bilo sahranjeno po 450 tela žena i dece sa razmrskanim lobanjama: „Zločini počinjeni u bivšoj Jugoslaviji spadaju u onu vrstu zločina koja je neizbežna u svakom ratu“. Karla del Ponte prećutala je rezultatate ove istrage i izjavila: „Za šest meseci našli smo 2018 tela“.

Nemačka vlada je, štaviše ne stideći se, koristila pojam ‘deportacija’ da bi opravdala nasilničku zapadnu intervenciju na Balkanu.
Međutim, ništa nije rekla o tome kako su nastradali ti ljudi, čak ni koliko njih je umrlo prirodnom smrću, da li su bili žrtve Srba, NATO bombardovanja ili UČK. Naime mnogi Albanaci izgubili su život zbog lojalnosti prema Jugoslaviji. Reno Žerar izjavio je za časopis Figaro  da raspolaže dokazima od strane OEBS-a da pripadnici UČK snose odgovornost za smrt dve trećine od ukupnog broja albanskih žrtava. Tribunal za bivšu Jugoslaviju poslao je na Kosovo stotine sudskih veštaka sa zadatkom da u roku od godinu dana pretraže celu pokrajinu i pronađu masovne grobnice. Uz pomoć NATO konferencija za štampu javnost je bila pripremljena da se suoči sa užasnim slikama srpskog nasilja. Spominjali su 200.000 žrtava. Jedino što je još nedostajalo bili su čvrsti dokazi.
Kanadski režiser, Gart Pričard (snimio je više od deset dokumentarnih filmova o ratu na Balkanu), veoma je kritičan prema bivšem sudiji Vrhovnog suda u Kanadi, Luiz Arbur, koja je inače radila za Tribunal kao specijalni tužilac, i njenim tvrdnjama da su Srbi pod rukovodstvom Miloševića pobili 200.000 Albanaca: „To je bio masakr koji se nikada nije dogodio. Bio sam prisutan kada su sudski veštaci rekli Luizi Arbur da jednostavno nema dve stotine hiljada tela. Međutim ona za to jednostavno nije htela da zna.“

Brajan Strongmen
, šef jednog od timova sudskih veštaka, takođe tvrdi da do genocida na Kosovu nikada nije došlo: „Bio sam u Bosni i sećam se jedne masovne grobnice u kojoj je bilo sahranjeno 200 tela, ali na Kosovu sigurno ništa slično nismo videli. Najveća grobnica koju smo pregledali sadržala je dvadeset tela. Naravno, Luiz Arbur i njoj slični morali su da govore o zastrašujućem broju od 200.000 žrtava da bi opravdali NATO“.
Vodnik Brajan Hanimun, već trideset godina zaposlen u Kanadskoj kraljevskoj policiji, bio je član prvog kanadskog specijalističkog tima koji je koordinisao rad raznih stručnih jedinica iz zapadnih zemalja u potrazi za 200.000 ubijenih civila. On je rekao: „Ne mogu reći da nema 200.000 žrtava jer nisam pretražio celu zemlju. Ali nisam video ništa što bi ukazivalo na tako nešto. Ako je ta cifra tačna, zašto su nam onda dozvolili da otvorimo samo nekoliko grobova“? Za šest nedelja koliko je njegov tim radio na ovom poslu, iskopano je 68 tela. (116). Ovim brojem, koji se svakodnevno i sitematski na televiziji (CBC i CNN) predstavljao kao činjenica, Madlen Olbrajt i drugi zapadni funkcioneri pravdali su bombardovanje Jugoslavije i intervenciju na Kosovu. Časopis Toronto Star od 4. novembra 1999, objavio je izjavu poznatog srbomrzca Ričarda Gvina u kojoj i on konačno priznaje da su tvrdnje o masovnim grobnicama netačne: „To što se tvrdilo o genocidu je groteskna laž čija je svrha bila da se opravda rat“. A najveća laž, koja se redovno servirala javnosti, to je da se radilo o ratu u ime demokratije i ljudskih prava. Rukovodilac nemačkog OEBS tima, general Lukaj, izjavio je za TV centar ARD: „Nije pretila nikakva humanitarna katastofa koja bi mogla da posluži kao opravdan povod za vojnu intervenciju spolja“.

NATO zločini protiv čovečnosti

Kosovo je žešće bombardovano nego Srbija i Beograd. Generalni sekretar Robertson obavestio je pismom Kofi Anana da su savezničke snage tokom sto letova ispalile 30.000 komada municije sa osiromašenim uranijumom i to uglavnom u zapadnom delu Kosova. (117)  Stanovništvo Jugoslavije svesno je bombardovano DU-municijom. (118)

Kada je holandsko Ministarstvo odbrane zbog prisustva holandskih vojnika na Kosovu zatražilo podatke od glavnog štaba NATO-a o ovom tipu municije, dobili su informaciju da se radi samo o 300 granata. Šest meseci kasnije zvanično je potvrđeno da je ispaljeno 30.000 granata. (119)

NATO je upotrebljavao municiju koja je toliko otrovna da njeno korišćenje zakon definiše kao ratni zločin. Dakle, NATO je zaštitio ljude na Kosovu tako što ih je gađao osiromašenim uranijumom i kasetnim bombama?! Upotreba ove municije ima za stanovništvo Jugoslavije i Kosova nesagledive posledice. Broj spontanih pobačaja, beba rođenih sa teškim deformacijama, obolelih od leukemije i drugih oblika raka u Jugoslaviji, kao i u Iraku, stalno raste i tako će još dugo biti.
Kosovo i veliki deo južne Srbije zagađeni su radioaktivnim materijalom.  NATO je prekršio Ženevsku konvenciju i mnoge druge međunarodne dogovore, i u ime ljudskih prava pred očima celog sveta ubio hiljade nevinih Albanaca, Srba i drugih civila.

Povodom ovoga ruski stručnjak za Balkan, Boris Šmeljov, rekao je: „To da je u pitanju etička odgovornost, zaštita Albanaca od srpske agresije – sve je to jedna velika laž. Oni su potpuno ravnodušni prema situaciji u kojoj se nalaze Albanci. Meni je potpuno neshvatljivo kako je moguće da jedno društvo, u kome su čak i prava životinja zagarantovana, odobrava ove divljačke vazdušne napade i to samo zato što mu se ne sviđa rukovodstvo te zemlje“. (120) Ovo ubijanje iz vazduha Srba, Albanaca, Roma, Jevreja i drugih, još jednom potvrđuje koliku kontrolu imaju inženjeri Novog Svetskog Poretka nad vladama mnogih drugih zemalja koje bez oklevanja uzimaju učešća u zločinima protiv čovečnosti! Svirepi rat protiv Jugoslavije mora se razumeti kao jasna opomena svim onim zemljama koje žele da ostanu nezavisne!

Etničko čišćenje i teror protiv Srba na Kosovu

Pod vojnim pritiskom, a i da bi se izbegle još veće civilne žrtve, Slobodan Milošević i Skupština Republike Srbije pristali su da se NATO trupe i mirovne snage UN (KFOR) stacioniraju na Kosovu. NATO je 9. juna 1999. godine potpisao sporazum sa srpskim vojnim vrhom kojim su se srpske trupe obavezale da napuste Kosovo. Odmah po njihovom napuštanju Kosova,

kosovo u zici...

umarširale su NATO trupe i UČK. U Prizrenu, Prištini i drugim gradovima dočekale su ih gomile radosnih i zdravih Albanaca. Srbi očigledno niti su Kosovo ispraznili niti pretvorili u pustinju. Komandanti UČK preuzeli su vlast bez ikakvih prepreka. Do ugovorom predviđenog razoružavanja UČK nije došlo. Naprotiv: UČK je pretvorena u Kosovsku Armiju (KLA), kojom komanduje Agim Čeku. (121)
Pošto su NATO, KFOR i UČK/KLA pruzeli vlast, započeo je teror nad Srbima, Jevrejima, Romima, Albancima katoličke vere, muslimanima slovenskog porekla, Turcima, ‘nelojalnim’ Albancima muslimanske vere.
Praktično su ih kao taoce saterali u geta.
U Orahovcu ovi građani još uvek žive pod uslovima koji strašno podsećaju na varšavski geto iz Drugog svetskog rata. Časopis Observer  objavio je 12. marta 2000.  godine da je generalni sekretar UN, Kofi Anan, primio nezavisni izveštaj o kriminalnim aktivnostima UČK kao što su: ubistva, zlostavljanja, mučenja, nasilje policije, zloupotreba položaja, kršenje političke neutralnosti i huškanje masa.

Dve stotine hiljada stanovnika, od kojih su 50.000 Albanci, proterano je uz pomoć NATO-a u Srbiju. U međuvremenu u Srbiji se nalazi više od milion izbeglica. NATO je, pored velikog broja žrtava, odgovoran i za pljačkanje srpske imovine i etničko čišćenje Kosova, razaranje celokupne infrastrukture, bombardovanje hemijskih fabrika, korišćenje osiromašenog uranijuma – ukratko, za uništavanje životne sredine sa dalekosežnim posledicama. Užasna uloga NATO-a u ovoj tragediji može se smatrati jedino ilegalnom i kriminalnom.

Đavolske sile i razaranje srpskog duhovnog nasleđa
pogrom-kosovo...

Nasilno proterivanje Srba iz Kosova i Metohije (kuće su pljačkane, žene silovane, razni ljudi kidnapovani, mnogi ubijeni) pratilo je i sistematsko uništavanje srpskog duhovnog bogatstva. Odmah po dolasku KFOR-a, oštećeni su ili srušeni mnogi, inače jedinstveni, srednjevekovni manastiri i mnoge crkve koje su bile pod zaštitom UNESCO-a. U roku od samo nekoliko meseci zapaljeno je i opljačkano sedamdeset crkava i manastira. Neki od njih sagrađeni su još u desetom veku i predstavljaju prave bisere srpskog kulturnog nasleđa. U želji da se uništi sve što je pravoslavno, skrnavljeni su i srpski grobovi. Srušeni su skoro svi spomenici koji su bili nacionalni simboli Srba i Crnogoraca. Statua cara Dušana u Prizrenu dignuta je u vazduh, a nisu pošteđene ni statue Njegoša i Vuka Karadžića u Prištini. Bistu Vuka Karadžića obavili su žicom i ceo sat euforično vukli po ulicama. Niko nije ni pokušao da omete ovaj varvarski čin. Takođe je uništena i bista cara Lazara u Gnjilanu. (122) Pored toga, ne samo da su redovno pretili srpskim sveštenicima, već su ih u Peći, Gnjilanu, Vučitrnu i Klini napali, kao što su napali i monahe u Zočištu, Binacu i Prizrenu, Prištini, Kosovom Polju, i takođe i monahinje u manastiru Devič.
Albanci su u novembru 1999. godine najavili šokantnu vest da žele da preuzmu manastir Svetog Arhanđela i Episkopalnu crkvu Ljeviška u Prizrenu i na taj način im oduzmu pravoslavno poreklo i svrstaju ih u albansko kulturno nasleđe. Ono što su fašisti poštedeli u Drugom svetskom ratu, srušeno je sada uz odobravanje zapadnih saveznika i finansijera. Pripadnici KFOR-a i UN posmatrali su kako Albanci dižu u vazduh pravoslavni hram u centru Prištine.

RUSEVINE na KiM...

 

Kršenje međunarodnih dogovora

Kosovo je od juna 1999. godine pod protektoratom UN i prismotrom NATO-a. Ne očekuje se da će 40.000 vojnika koji se tamo nalaze uskoro napustiti Kosovo. Bendžamin B. Ferenc, bivši tužilac na suđenju u Nirnbergu, izjavio je za časopis Der Spiegel  sledeće: „Nije svaki napad sam po sebi i zločinački ratni napad. Ovako bi, recimo, čovek mogao da rezonuje: kada se upadne u drugu zemlju, bez mandata UN, a zarad ljudskih prava, možda se to može još i opravdati pod uslovom da je cilj isključivo spasavanje ljudskih života, a nikako i sopstvena korist; i da se po završenom poslu zemlja odmah napusti“. (123)
Ujedno je podsetio i na povelju UN: „Rat oko Kosova bio je moguć samo zato što su ignorisani međunarodni mirovni dogovori koji zabranjuju vođenje oružane borbe i to važi za sve zemlje članice, uključujući i NATO. To što je NATO odbio da ispoštuje prava naroda, to nama predstavlja problem, a ne sami međunarodni dogovori.“
Paktom Brajan-Kelog iz 1928. godine po prvi put se zabranjuje napadački rat. Povelja UN zabranjuje upotrebu sile i prema Članu 2, tački 4, bespravno je svako mešanje sa strane u unutrašnja pitanja suverenih država: „Sve članice obavezne su da se u međunarodnim odnosima uzdrže od pretnje ili upotrebe sile kojom bi se narušila teritorijalna i politička suverenost druge države“. O eventualnoj upotrebi sile mogu odlučiti jedino Ujedinjene Nacije. Prema članu 42 UN, mogu se preuzeti vojne mere radi očuvanja ili uspostavljanja svetskog mira isključivo uz saglasnost Saveta bezbednosti. A prema članu 43, jedino takav mandat je pravosnažan:„Ne sme se preuzeti nijedna prinudna mera bez saglasnosti Saveta bezbednosti“.
Stav Saveta bezbednosti u vezi sa konfliktom u Jugoslaviji bio je da se on jedino mirnim putem može rešiti. (124) Članice NATO-a namerno su se oglušile o ove propise UN. Sjedinjene Američke Države i NATO ugrozili su osnovna prava naroda i snose ogromnu odgovornost za smrt ljudi, osiromašenje kako srpskog tako i albanskog stanovništva i užasnu sudbinu svih onih koji su otrgnuti sa svojih ognjišta.

Optuženi

Bivši holandski predsednik Vim Kok, kao i tadašnji minister odbrane De Hrave i minister spoljnih poslova Van Arcen morali su da svedoče na sudu u Hagu povodom bombardovanja RTS-a i holandskog udela u korišćenju kasetnih bombi pri gadanju jugoslovenskih ciljeva. (125) „Tužno, ali korisno.“ Ovim rečima predsednik Vim Kok branio je na sudu bombardovanje zgrade Radio Televizije Srbije, gde je poginulo šesnaestoro ljudi. S obzirom da se program RTS-a prema holandskim normama ne može nazvati novinarstvom, on predstavlja, kao sredstvo propagande, legitimni cilj, objasnio je Vim Kok. Inače, na saslušanju je tvrdio da nije unapred znao da će RTS biti bombardovana, ali ga samo bombardovanje nije iznenadilo pošto je NATO planirao napade na centre za komunikaciju. „Pre svega ne smemo zaboraviti da je RTS bila u službi diktature Slobodana Miloševića“, izjavio je Vim Kok. Međutim, prema međunarodnom pravu, televizijski centri ne mogu nikada biti legitimni vojni cilj. Štaviše, izostalo je i upozorenje koje je, kako opet propisuje međunarodno pravo, obavezno u slučaju da napad može dovesti do civilnih žrtava; u protivnom, u pitanju je ratni zločin.  Međutim Van Arcen je u toku saslušanja izmislio da je NATO obavestio o bombardovanju Amnesti Internešenel, što ova organizacija kategorički poriče; zbog ovoga je protiv Van Arcena pokrenut postupak koji još uvek nije okončan. Inače na postavljana pitanja, svi ovi ministri odgovarali su frazetinama lišenim ikakvog smisla.
Kada je reč o kasetnim bombama, Kok je bio jasan: „Kasetne bombe nisu mine, dakle nisu ni zabranjene. Unutar NATO-a ovo oružje se smatra dozvoljenim“. Zatim je dodao da žali zbog žrtava palih u Nišu, ali da je u pitanju bila tehnička greška i da je „ovaj incident bio povod da ministar de Hrave zamrzne do daljnjeg upotrebu ovog oružja od strane holandskog ratnog vazduhoplovstva“. Presuda suda u Amsterdamu glasila je da se greška holandskih ministara sastoji u tome što su se u prilog agresije pogrešno pozivali na rezoluciju Saveta bezbednosti br.  1199, a ne to što su primenili agresiju!


Ratovi protiv neposlušnih

Varvarski rat protiv Jugoslavije predstavlja nemilosrdnu opomenu pobornika Novog Svetskog Poretka svim onim zemljama koje žele da ostanu nezavisne.
Uprkos toj sada već jasnoj nameri, predstavnici međunarodne zajednice i dalje tvrde da se u slučaju Jugoslavije radilo o opravdanom ratu u ime ‘ljudskih prava’. Kako to da se ta ista pravda ne primenjuje kada je u pitanju ljudska tragedija u Sudanu? Tamo su za poslednjih deset godina oružani konflikti i (namerno izazvana) glad odneli dva miliona života. U mnogim afričkim zemljama, od Sijera Leonea na zapadu pa do Ugande na istoku, sprovode se užasna etnička čišćenja, svakodnevno pustoše sela, deci se odsecaju uši i drugi delovi tela. U Kongu stanovnike sela sabijaju u gomile i zatim gađaju granatama. A zapad posmatra, šokiran, ali ne dovoljno da bi pokušao da zaustavi ove užase. Treba da se zapitamo kako to da nema medijske kampanje u korist borbe za osamostaljenje Palestinaca ili stanovnika Timora. Zašto je međunarodna zajednica nezainteresovana za područja kao što su na primer Turag, indonezijski Borneo ili Burundi?

Odgovor na ova i druga slična pitanja je očigledan svakom ko poseduje sposobnost kritičkog mišljenja: iza NATO intervencija na Balkanu kriju se planovi za celu Evropu. Jugoslavija je predstavljala prvi konkretan korak u pripremanom proširivanju NATO-a na centralnu i istočnu Evropu. (126)  Planira se stvaranje svetske armije tako što će se sjediniti američka vojska, NATO i, eventualno, evropska vojna intervenciona sila. (127)  U međuvremenu NATO je tu da interveniše u slučaju da su ugroženi NE moralni principi i ljudska prava, već interesi elite moćnika. (128)

—————————————————————————

(68)   Die Zeit 22/99.
(69)   Katholiek Nederlandse Persbureau, Persartikelen 1999/2, 12.
(70)   US State Departement 21. dec. 1998.
(71)   Intervju sa Miloševićem za Beogradski forum nedelju dana pre njegovog hapšenja
(72) Uvodni govor odbrane Slobodana Miloševića, Hag 31. 8. 2004.
(73)   New American Magazine 24. maj 1999.
(74)  DailyTelegraph 6. april 1999.
(75)   Zasluga Hašima Tačija na pregovorima u Rambujeu bila je da odbije svaki razgovor sa srpskom delegacijom
(76)  Bundestagprotokoll 13. 11. 1998, 359.  Takođe i TV program ZDF:Chronik eines angekundigten 21. sep. 1999.
(77)   NATO-rat je bio planiran, časopis Targets, avgust 2000, 2.
(78)   Mišel Kolon, Blefiranje- velike sile, Jugoslavija i budući ratovi, Berhem, 2000, 91.
(79)   Ova izjava potvrđena je od strane Džima Džetresa, savetnika republikanaca u američkom senatu , časopis The Nation, juni 1999.
(80)  La Vanguardia, 17. mart 2000.
(81)   Haška optužba ovo definiše kao ‘ubistvo albanskih civila na Kosovu’
(82)   Deutsche Welle, 16. januar 1999.
(83)   Ove renomirane američke novine pozivaju se na izjave anonimnog predstavnika vlade
(84)  Mišel Kolon, Bluf Poker – De grootmachten, Joegoslavie en de komende oorlogen, Berhem 2000. 324-325
(85)   Zašto su Albanci napuštali Kosovo za vreme NATO bombardovanja – o čemu se zaista radilo, iz intervjua sa Čedom Prlinćevićem, predsednikom Jevrejske zajednice za Kosovo, iz časopisa Targets, mart 2000.
(86) Targets, mart 2000.
(87)   Bo Adams, Neues zum Kampf um Racak, iz časopisa Junge Welt 15. mart 2006.
(88)   Bo Adam, Neues zum Kampf um Racak, objavljeno u Junge Welt 15. marta 2006.
(89)  UČK biro za štampu ‘Kosova Press’ od 16. januara 1999 spominje da je najmanje osam UČK boraca poginulo u Račku.
(90)   Zbog lažnog predstavljanja činjenica u vezi Račka i zloupotrebe diplomatskog položaja i OEBSa, zabranjen mu je ulazak u Jugoslaviju.
(91)   Zasedanja Tribunala od 23 – 24. marta i 6 – 7. aprila 2005.
(92)   Bo Adams, Neues zum Kampf um Racak, junge Welt od 15. marta 2006.
(93)    Časopis Targets, mart 2000, 15
(94)   Diana Džonstoun, Der Westen braucht Leichen – Die humanitare Katastrophe als neuer Hebel der NATO, 30. mart 1999.
(95)   Bil Klinton, 24. mart 1999. Objavljeno u knjizi Blatterfür deutsche und internationale Politik, maj 1999, 630-631.
(96)  Tagesspiegel, 25. mart 1999, 2
(97)   Daily Telegraph, 25. mart 1999
(98)   NATO konferencija za štampu Vašington D.C., 23. april 1999.
(99)   TV program the News Hour with Jim Lehrer (PBS), Vašington D.C. , 23.april 1999.
(100)   Beijing Information, 7. juni 1999, 7-8
(101)   Organizacija ‘Amnesty International’  je ovu akciju okarakterisala kao ratni zločin
(102) Junge Welt, 24. maj 2000.
(103)   The New York Times 13 maj 1999.
(104)   Citirano iz optužnice Anklageschrift beim Internationalen Europaschen Tribunal koju je sastavio advokat Ulrih Dost
(105)   Iz svedočenja direktora centra, Prof. Dr. Radisava Šćepanovića
(106)   Časopis De Standaard, 30. novembar 1999.
(107)  Benijing Information, 7. juni 1999, 8-9.
(108)   www. wdr.de/online/news/kosovoluege
(109)   Euro Noticias, 12 maj 1999.
(110)    The Philadephia Inquirer, 24. maj 1999.
(111)   International Herald Tribune, 8. maj 1999.
(112)   Dokumentarni program Es begann mit einerLuge, Jo Angerer i Matijas Vert, ARD TV 8. februar 2001.
(113)   Sama srpska vlada potvrdila je da su za vreme bombardovanja neki pojedinci pljačkali i ‘izravnjavali račune’. Takve pojedince bi srpska policija uhapsila i strogo kaznila.
(114)   Španski policijski i sudski veštaci nisu uspeli da nađu nijedan dokaz za genocid na severu Kosova.Časopis El Pais, 24. septembar 1999.
(115)    Od samog početka vazdušnih napada preterivalo se u broju žrtava i izbeglica
(116)    Časopis The Ottawa Citizen, 29. avgust 2004.
(117)    Članak Die Kanker Balkan,časopis Targets, juni 2000.
(118)   DU – depleted uranium tj. municija sa osiromašenim uranijumom, prim.prev.
(119)    NATO je u intervenciji u Bosni upotrebio u okolini Sarajeva više od 11.000 sličnih granata i raketa
(120)    Razgovor Vernera Pirkera sa Borisom Šmeljevim, Junge Welt, 5. juni 1999.
(121)    Boris Kanclajter, Sturmreif geschossen, iz AK-Analyse & Kritik, br. 452, 6. juli 2001.
(122)    Srbi nisu oštetili ni jednu džamiju, ni jedan spomenik niti oskrnavili ni jedan albanski grob
(123)   Der Spiegel, 27. juni 2001, 150.
(124)    Rezolucija UN br. 1199 (23. septembar 1998)
(125)   Za vreme rata protiv Jugoslavije holandski f16-avioni bombardovali su Niš (7. maj 1999) kasetnim bombama; takođe su učestvovali u bombardovanju RTSa.
(126)    Šon Gervai, Zašto je NATO u Jugoslaviji, Amsterdam 1999, 7
(127)    Uncommon Oportunties – An Agenda for Peace and Aquitable Development, izdanje UN 1995
(128)    New York Yimes, 21. oktobar 1997

 

***

*************************************************

 

Glava 9

SLOBODAN MILOŠEVIĆ

Američki istoričar Beri Litači rekao je sledeće: „Milošević je najdemonizovanija ličnost u toj demonizovanoj zemlji. Njega braniti od velike je važnosti, a pri tom nije neophodno da se čovek slaže sa svakom njegovom odlukom. Naime, braniti Slobodana Miloševića znači stati u odbranu svih onih malih zemlja koje se bore da zadrže pravo na  samoodlučivanje. Njegov zločin sastoji se u tome što se uporno suprostavljao zapadnim silama i multinacionalnim kompanijama koje nameravaju da između sebe podele jugoslovenska bogatstva. U tome je bivši jugoslovenski predsednik pokazao veću čvrstinu od mnogih vođa i na istoku i na zapadu koji su veoma lako pristajali na diktate ‘čuvara’ ljudskih prava“. (129)  Sam Milošević bio je potpuno svestan opasnosti. „Znam da me ovo može koštati glave“, rekao je povodom odluke da se suprostavi najmoćnijoj vojnoj alijansi na svetu.

 

- Slobodan Milosevic -

Slobodan Milošević rodio se 2. avgusta 1942. godine u Požarevcu. Majka mu je bila učiteljica, a otac sveštenik. Svoju ženu, Miru Marković, upoznao je decembra 1958. u požarevačkoj biblioteci. Evo šta o tome kaže sama Mira: „Od trenutka kada smo se upoznali, nismo se više rastajali, ako se izuzmu kasnija Slobina putovanja u inostranstvo. Kada je bio na putu, imao je običaj da me zove svaki dan, a ponekad i nekoliko puta na dan. Taj dan u Požarevcu, dok je napolju vejao sneg, bio je početak jedne izuzetno intenzivne veze. Uvek smo bili zajedno, o svemu smo mogli da razgovaramo, o mnogim stvarima bili istog mišljenja, i imali široki krug zajedničkih prijatelja“. (130)

Mira Marković, koju neki nazivaju ‘crvena veštica’ i ‘ balkanska Ledi Magbet’, rođena je u moravskoj šumi. Roditelji su joj bili partizani. Njena majka, Vera Miletić, studirala je francusku književnost na univerzitetu u Beogradu. Prekinula je studije da bi se pridružila partizanima. Vrlo brzo našla se pri vrhu na nacističkoj crnoj listi. U pomenutoj šumi pokušavala je zajedno sa ostalim partizanima da se probije kroz nemački obruč i tu je desetog jula 1942. godine rodila Miru. Dvoje ljudi iz Požarevca dobili su zadatak da bebu  predaju dedi, Dragomiru Miletiću, tako da bi Vera mogla da nastavi borbu. Kasnije Nemci su je zarobili i posle užasnog mučenja u zatvoru, streljali. Miru je očuvao deda. Studirala je sociologiju, i u toj oblasti takođe i doktorirala.

Slobodan Milošević postao je  član KPJ 1959. Diplomirao je 1964 na Pravnom fakultetu u Beogradu. Posle odsluženja vojnog roka započeo je karijeru kao finansijski savetnik u skupštini grada Beograda. Postao je generalni direktor Tehnogasa 1974.

Ivan Stambolić proglašen je za predsednika Srbije 1975 i samo nekoliko nedelja kasnije Milošević je, pošto je uživao veliki ugled kod predsednika, imenovan za direktora Beobanke, najveće kreditne institucije u zemlji. Tu se našao na pravom mestu: bio je moderni socijalista, poštovan od  starijih  članova partije, govorio je tečno engleski i bio dovoljno iskusan i otvoren da bi mogao da se uhvati u koštac sa direktorima najuticajnijih banaka u svetu. Ovo je bio važan period u životu tada još mladog Miloševića: predstavljao je banku koja je brojala više od 70 službenika, stalno je prisustvovao svim mogućim međunarodnim sastancima privrednih organizacija, imao  odlične kontakte sa Dejvidom Rokfelerom. Mnogi su ga smatrali pouzdanim poslovnim partnerom a i prijateljem, ali najbolji kontakt imao je sa Lorensom Iglbergerom, koji je šesdesetih godina prošlog veka bio diplomata u Beogradu i koji se toliko založio za pomoć posle zemljotresa u Skoplju da su ga nazvali ‘Lorens od Makedonije’. Rečju, Milošević je bio uspešan čovek, koji je održavao veze sa međunarodnim ekonomskim ‘esteblišmentom’.

U Beogradu Milošević je polako počeo da uzima sve više učešća u političkim diskusijama vezanim za budućnost zemlje, gde je pokazao jako osećanje odgovornosti. Naime, odlučio je da napusti zavidni položaj direktora Beobanke da bi vršio znatno manje privilegovanu, političku funkciju. (131)

U partiji je vladala politička kriza; zemlji su bili potrebni ljudi spremni da se posvete traženju rešenja. Mira Marković je o tome rekla: „Nisam se suprostavljala njegovom izboru jer sam ga dobro poznavala: Slobodan je bio  čovek koji je opšte interese stavljao iznad sopstvenih“.

Po preporuci Ivana Stambolića Milošević je 1984. godine postao partijski sekretar na nivou grada Beograda, a 1986. lider Komunističke partije Srbije. Partijski ljudi insistirali su sve  više na promenama i liberalizaciji političkog sistema. Milošević je sigurno bio  čovek koji je mogao da spreči rascep u partiji: bio je mlad, otvoren, napredan i, s obzirom na svoje dugogodišnje bankarsko iskustvo, sposoban da iskoristi mogući privredno-ekonomski preokret za pozitivne promene uz najmanji mogući prateći rizik. Uz to bio je politički potpuno čist i niko za njega nije imao ni reč kritike. Privatno živeo je veoma skromno sa ženom i dvoje dece.

U svom prvom zvaničnom govoru Milošević je insistirao na zajedništvu i jedinstvenom frontu, zbog čega je štampa bila puna hvale za ovog novog partijskog sekretara. Intelektualna elita i oni koji su se neosnovano u nju ubrajali, oštro su kritikovali politiku partije. Sledećim rečima Milošević je zadobio mnoga srca: „Šta znači nekoliko stotina pisaca naspram dvadeset hiljada radnika iz Rakovice?“ Postajalo je sve očiglednije da mu je najvažiji onaj sloj društva koji sebi ne može da priušti luksuz. (132)

U tom periodu na Kosovu su vladali nemiri. Martinović, srpski seljak sa Kosova, napadnut je na svom imanju i silovan flašom. Izbio je skandal pošto su, posle prve istrage, albanske vlasti pokušale da  predstave incident kao  ‘auto-erotski’  čin. Ovaj slučaj izazvao je među Srbima snažno osećanje kolektivne frustracije.

Milošević nije voleo da bude u centru pažnje; međutim, okolnosti su ipak do toga dovele. Srpsko stanovništvo na Kosovu  izražavalo je sve veće nezadovoljstvo, situacija se zaoštrila i na inicijativu predsednika Stambolića, Milošević je otputovao u Prištinu da smiri rasplamsale emocije.

U kulturnom centru grada sreo se sa Azemom Vlasijem dok se napolju okupljala masa Srba, uglavnom seljaka. Policija je upotrebila pendreke, poletelo je kamenje i prslo je nekoliko prozora. Milošević je pošao da vidi šta se dešava. Slučaj je hteo da ga prati TV kamera što je situaciju učinilo još napetijom. Na vratima Milošević se obratio okupljenima i zatražio da se umire. Kada je neko uzviknuo: „Oni nas tuku!“, izraz lica mu se promenio, oči zasijale, i rekao je glasno: „Niko  ne sme da vas bije!(133)

Ove reči potekle su spontano, iz dubine srca. Jednostavno, bio je dirnut onim što je video i čuo. Nevolja obeshrabrenih zemljaka, koji su tako dugo patili, koje su vlasti tako dugo zanemarivale, duboko ga je potresla. Milošević je reagovao ne kao političar, već kao čovek.

Usledila je oštra kritika od strane nekih članova partijskog rukovodstva: kako se usudio ovaj mladi čovek da sebi dozvoli takve izjave; ko ga je opunomoćio da daje takva obećanja? Milošević je bio zapanjen: „Kakvu sam vrstu dozvole mogao da tražim? Govorio sam kao pojedinac, kao čovek, kao Srbin.“ (134)

Mira Marković je o tom događaju rekla sledeće: „Tek kasnije sam shvatila šta se tada u Prištini sa njim dogodilo. Isplivalo je na površinu nešto što je u njemu uvek bilo prisutno: pri susretu sa Srbima sa Kosova ispoljila se duboka naklonost prema jadnim ljudima  u potlačenom položaju. Ti ljudi su ga prepoznali i pružali mu ruku, starice su mu davale jabuke; od toga dana ništa više nije bilo kao ranije. Svi srpski mediji otkrili su  novog čoveka.“ Milošević je prihvatio funkciju predsednika Srbije 1989. godine.

Slobodan Mulošević je verovao je u tržišnu ekonomiju i u višepartijski sistem. On je uveo demokratske promene u Srbiji, ali se pritom  čvrsto držao principa jugoslovenskog ustava: nezavisnost,  sloboda i socijalna pravda. Međutim okrenuo je leđa međunarodnom kapitalu time što je zajmove MMF-a upotrebio za isplatu  zaostalog ličnog dohodka nastavnom i vojnom kadru.

Zbog svojih ubeđenja Milošević je uleteo pravo u zagrljaj vođama Novog svetskog poretka. Sve dok je sprovodio reforme i privatizaciju državnih firmi po ukusu Rokfelera i njemu sličnih, bio je njihov miljenik; ali je od onog trenutka kada se pokazao ‘neposlušnim’, potpuno izgubio njihovu podršku.

Od tog momenta etnička i nacionalistička osećanja počela su da menjaju svoj karakter i poprimaju sve češće nasilnički i organizovani oblik. Ono što se događalo neodoljivo je podsećalo na scenario s početka Drugog svetskog rata.

Milošević je održao 28. juna 1989. godine na istorijskom Kosovom Polju govor kome je prisustvovalo oko milion ljudi.

Slobodan Milošević na Gazimestanu, 28.juna 1989.godine

Slobodan Milošević na Gazimestanu, 28.juna 1989.godine

 

Međunarodni mediji su u više navrata prikazali taj govor kao Miloševićev poziv na stvaranje velike Srbije. Pritom su neprekidno koristili njegovu izjavu: „Niko  ne sme da vas bije.“ Međutim namerno su prećutali  činjenicu da je 80-ih godina, pod pritiskom albanskih separatista, više od 40.000 Srba napustilo Kosmet. U tom periodu stradali su mnogi Srbi, a njihove crkve i manastiri su rušeni i grobovi skrnavljeni.

U jednom drugom govoru Milošević je rekao sledeće: „Srbija nikada nije bila zemlja u kojoj žive samo Srbi. Danas, više nego ikada ranije, u njoj žive ljudi raznih nacionalnosti. Ubeđen sam da je to za Srbiju prednost. Nacionalni sastav stanovništva u svim zemljama na svetu menja se upravo u tom pravcu. Građani raznih nacionalnosti, veroispovesti i rasa žive u miru zajedno, i to sve uspešnije. Ne smemo dozvoliti da se sudi o ljudima na osnovu njihovog porekla ili njihove veroispovesti. Jedina podela koja je u socijalizmu dozvoljena, je podela na radne i neradne ljude, na poštene i nepoštene. I zato svako ko pošteno radi i poštuje druge bez obzira ne njihovu nacionalnost, treba da se u granicama naše zemlje oseća da je kod kuće“

Da je Milošević hteo da pobudi u masama želju za stvaranjem Velike Srbije, onda je tada  bio pravi trenutak. Međutim on nikada ni jednom rečju nije spomenuo Veliku Srbiju. Naprotiv, govorio je uvek pomirljivo i jasno je pokazao da je spreman da zajedno sa Tuđmanom nađe rešenje za Hrvatsku. U odlučujućim godinama (1990 – 1992) Milošević je jasno dao do znanja da  on želi da se Jugoslavija održi, ali i da je spreman na podelu zemlje, pri kojoj bi Srbi zadržali područja na kojima žive. Očigledno, Milošević niti je imao u planu Veliku Srbiju, niti je svojim govorima podsticao na mržnju među narodima i na etnicko čisćenje.

Novinarka Elizabet Vimout imala je dvočasovni razgovor sa Miloševićem. Evo nekoliko citata iz tog razgovora, koji je objavljen u časopisu Washington Post: „U Srbiji živi najmanje dvadeset šest nacionalnih manjina. Svi oni imaju ista prava. Uzmimo na primer, Mađare, koji žive na severu: imaju škole u kojima se govori mađarski,  izdavače, radio i TV programe, novine itd. Nema nikakvih problema. To isto važi i za Slovake, Bugare, Ruse, a takođe i za većinu albanskog stanovništva na Kosovu. Većina Albanaca su dobronamerni ljudi i imaju ista prava kao i sve  ostale manjine u Srbiji“.

„Samo na Kosovu ima oko 1.800 pravoslavnih crkava. Na Kosovu žive razne nacionalnosti: Srbi i Crnogorci, Albanci, Romi, Turci i muslimani. Nijedan narod na Kosovu ne sme biti u povlašćenom položaju. Stanovište srpske vlade, svih političkih partija i svih građana jeste da svako, bez obzira na nacionalnu pripadnost, mora da uživa ista prava u Srbiji.“

„U osnovi, ako se izuzmu albanski separatisti, mi nemamo problema ni sa jednom manjinom. Jedan deo albanskog stanovništva pridružio se pokretu za otcepljenje. Taj pokret vodi grupa političara koje  čovek mirno može nazvati nacistima. Objasniću vam zašto koristim baš tu reč: naime, njihov cilj jeste etnički čista država. Takav cilj nikada i nikako ne može biti demokratski. Naša vizija je potpuno suprotna njihovoj: mi verujemo da ljudi, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost ili na njihovo poreklo, mogu i treba da žive zajedno.“

„Nadam se da shvatate da je problem na Kosovu separatistički problem, a ne opšti problem sa Albancima.
Postoji jasna razlika između separatista i naših albanskih sugrađana; jasna razlika između dobronamernih Albanaca i onih koji ubijaju, siluju, kidnapuju. Policija na Kosovu štiti građanstvo. Albanci su isto tako žrtve terorista kao i Srbi. Policija štiti sve građane: Srbe, Albance, Turke, Rome.“

„Morate razumeti da je miran život na Kosovu moguć jedino ako se sa svim stanovnicima Kosova postupa na isti način. To je najvažnije. Kada neki narod, na primer Turci, koji, otprilike sa 40.000 stanovnika,  čine najmanje brojnu manjinu, ne bi mogli da računaju sa time da su ravnopravni, kakva bi onda bila njihova sudbina?  Sada imaju svoje novine, svoje radio i TV programe, škole na turskom itd. Zašto bi oni morali da budu građani drugoga reda u zemlji u kojoj autonomni Albanci propisuju zakone? Srbi ne smeju vladati nad Albancima, ali ni Albanci nad Srbima, a ni nad Turcima, niti nad bilo kojim drugim nrodom, jer svi oni imaju podjednako pravo da žive ovde.”

Jugoslavija je bila jedna od malobrojnih evropskih  zemalja  koja nije gledala na svoj multinacionalni sastav kao na nedostatak. Zato nije  čudno što su Romi bili i ostali tako lojalni ovoj zemlji. Oni i Srbi dele istu istorijsku sudbinu: oba naroda su patila. Romi su se integrisali u srpsku zajednicu. Tu su oduvek imali mnogo bplji položaj od svojih sunarodnika u Mađarskoj, Hrvatskoj, Sloveniji ili bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji. Za vreme Drugog svetskog rata, Hrvatska vlada je proterala iz Hrvatske sve Rome. Oni su prebegli u Srbiju. Kada su na Kosovu pripadnici UČK počeli sa napadima, Romi su opet prebegli u Srbiju. Romi su sebe smatrali Jugoslovenima i znali su da će u Srbiji biti prihvaćeni. (135)

Glavni tužilac za haški Tribunal, Luiz Arbur, sastavila je 27. maja 1999.godine, protiv Slobodana Miloševića i još četiri vodeća srpska političara, optužnicu dugu 24 stranice, u kojoj, između ostalog, piše da „U gradovima, selima, pa i čitavim oblastima na Kosovu, Albancima život više nije bio moguć.“ Optuženi se takođe terete za „sistematsko sprovođenje nasilja i terora protiv albanskog stanovništva pri  čemu su stotine kosovskih Albanaca izgubile život.“ Sjedinjene Države su juna 1999, za izručenje jugoslovenskog predsednika, ponudile čak i nagradu od pet miliona dolara.

Optužba Luis Arbur protiv Slobodana Miloševića zasnivala se na pretpostavci da je on, zbog svog položaja, lično odgovoran za ratne zločine počinjene za vreme rata na Kosovu. Ovako jedno rigorozno stanovište moglo bi se prihvatiti jedino u slučaju da se širom sveta dosledno primenjuje, a onda bi moralo da se sudi mnogim američkim predsednicima i mnogim predsednicima drugih zemalja.

Miloševićev politički cilj bio je da Kosovo ostane u okviru Srbije i da se spreči da albanska većina protera sa Kosova srpsku manjinu. Nije se podsticala rasna mržnja, niti se sprovodilo etničko  čišćenje. Naprotiv, Milošević i  članovi socijalističke partije stalno su naglašavali koje prednosti za Srbiju ima njen multinacionalani sastav.

U Srbiji su oktobra 2000. održani izbori. Za vreme državnog udara, 5. oktobra 2000, bilo je reči o dobro pripremljenoj paravojnoj akciji. Neposredno pred izbore, formiran je u Jadranskom moru veliki konvoj NATO brodova, a u Bugarskoj su grupisane vojne trupe. Bugarski časopis Monitor objavio je, još u avgustu iste godine, da je CIA pripremila iz Bugarske napad na Beograd. Oko Srbije postavljene su radio stanice preko kojih se narodu jasno davalo do znanja da  će se nastaviti sa sankcijama i da  će NATO biti primoran da ponovo interveniše (136) u slučaju da Milošević ponovo bude izabran za predsednika.

Pod ovakvim pritiskom srpski narod je izašao na glasanje. Ne pamti se da je prilikom izbora bilo tako mnogo manipulacija i tako velikih ucena. Štaviše, u zapadnim zemljama je objevljeno, još pre nego što su izbori održani, da je Koštunica na njima pobedio. U vezi sa tim izborima, mora se spomenuti i ovo: mnogi građani dobijali su novčanu nagradu u vrednosti od 25 evra samo da bi glasali za DOS (partiju koju je podržavao Zapad). (137)  U tom periodu su Amerika, Nemačka i druge NATO zemlje finansirale DOS sa 300 miliona dolara.

Vojislav Koštunica, vođa  demokratske opozicije Srbije (DOS), pobedio je na izborima i 8.oktobra 2000. godine postao predsednik Jugoslavije. Milošević je najavio da će se povući iz političkog života.

Milošević je u intervjuu za Beogradski forum, koji je održan marta 2001, rekao sledeće: „Ja sam se povukao posle državnog udara 5. oktobra. To nisam morao da uradim, ali smo mi, članovi vlade, razmotrili situaciju i došli do zaključka da su inostrane sile pripremile akcije kojima  će isprovocirati i zaplašiti narod. Želeli su da izazovu građanski rat koji bi poslužio kao opravdanje za intervenviju. Smatrali smo da je najbolje da se povučemo i predamo vlast petoj koloni. Planirali smo politički protivnapad. Zato sam dao ostavku. To je Amerikance mnogo iznenadilo. Rekli su mi da je Madlen Olbrajt 6. oktobra telefonirala Stivu Erlengeru iz Njujork tajmsa da proveri da li  je istina da sam dao ostavku. Jednostavno nije mogla da veruje. Poremetili smo im planove.“

U Beogradu su uveliko u toku bili dogovori o tome šta da se radi sa bivšim predsednikom. Članovi DOS-a i Zoran Đinđić zalagali su se od samog početka da se Milošević izruči Hagu.

Haški Tribunal je potvrdio nalog za hapšenje 23. januara 2001, i pritom je pozvao Jugoslaviju, kao novu  članicu UN, da ispuni svoju obavezu tako što će, bez odlaganja, izručiti Slobodana Miloševića. A Vašington je postavio sledeći uslov: MMF i Svetska banka ukinuće pomoć Jugoslaviji u slučaju da Milošević ne bude izručen Hagu do 31. marta.

Međunarodno pravo zabranjuje korišćenje  prisilnih ekonomskih mera u političke svrhe. Naime, takve mere se ne smeju primeniti sa ciljem da se druga država prisili na poništavanje svijih postojećih pravnih odnosa. Zabrana te vrste intervencije  čini osnovu sporazuma o prijateljskim međunarodnim odnosima, koji je  utvrđen oktobra 1970. godine na opštem sastanku UN.  Iz ovoga jasno sledi da je insistiranje zapadnih zemalja da se Milošević izruči Hagu, bilo nelegalno. Na taj način došlo je do podrivanja pravnog položaja, ne samo pojedinca, već i cele države. Važeći međunarodni pravni dogovori zasnivaju se na principu ravnopravnosti svih zemalja. Princip državnog imuniteta podrazumeva to da se ni od jedne države ne može zahtevati da sudski odgovora pred drugom državom. (138)

Policija je neprekidno pazila na vilu Slobodana Miloševića. Potparol vlade, Čedo Jovanović, pretio je sledećim rečima: „Ili u zatvor, ili ćemo vas sve pobiti!“ Milošević nije imao drugog izbora – morao je da se preda. (139)

Posle opsade koja je trajala 36 sati, uhapšen je 1. aprila 2001.godine zbog zloupotrebe vlasti, zloupotrebe položaja i pronevere novca.

Potrebno je osvrnuti se ukratko na optužbu u vezi sa proneverom novca. U to doba širile su se glasine da je Milošević, preko raznih transakcija, stekao neverovatno bogatstvo. Ove pretpostavke su na sve moguće načine zloupotrebljavane da se ocrni cela porodica. Neposredno posle rata u Jugoslviji, na naslovnim stranama svih novina, i onih najrenomiranijih, objavljivani su članci sa upadljivim naslovima kao što je na primer ovaj: „Otkriveno bogatstvo Slobodana Miloševića u Švajcarskoj“. Međutim, sami novinski  članci nisu ponudili nikakve dokaze. Na optužbe Karle del Ponte da u inostranstvu ima obezbeđene velike sume novca, Milošević je odgovorio: „Ma nema o tome ni govora, i  momentalno poklanjam gospođi Del Ponte sav novac koji nađe.“ Već godinama Tribunal i policija tragaju po celom svetu za misterioznim kapitalom Slobodana Miloševića, kapitalom koji, u stvari, niti postoji niti je ikada i postajao.

Jugoslovenski filozof, profesor Mihajlo Marković,  član Srpske akademije nauka, povodom hapšenja Slobodana Miloševića, izjavio je 5.aprila 2001. sledeće: „Sadašnje jugoslovenske vlasti vrlo dobro znaju da Milošević nije ratni zločinac, ali ga ipak hapse da bi ga izručili haškom Tribunalu  čija je pristrasnost opšte poznata stvar. Tužilac, Karla del Ponte, već sada najavljuje da će Milošević, za svoje zločine, biti osuđen na doživotnu robiju. Suđenje još nije ni počelo, a on je već i proglašen krivim i osuđen. U svakom pravnom poretku bi ovakav tužilac izgubio svoju funkciju, a slučaj bi bio obustavljen. Nažalost, Tribunal u Hagu nije pravna, već politička institucija koja je u službi jedine preostale velesile. Opšte je poznata stvar da Milošević nije taj koji snosi odgovornost za raspad Jugoslavije, već pokreti za otcepljenje koje je inostranstvo podržavalo. Za vreme ovih ratova su, bez sumnje, počinjeni zločini. Ali su njih činili pripadnici svih zaraćenih strana. I definitivno nema govora o tome da je srpska strana strukturalno sprovodila politiku genocida ili zločina protiv čovečnosti. Inače, u sličnim ratovima (recimo, Vijetnam) samo počinioci zločina su pozivani na odgovornost, a ne predsednici Sjedinjenih Država ili drugih zemalja.  Svako, pa i Milošević, odgovoran je za postupke kojima je prekršio Međunarodno pravo ili državni zakon. Ali naša civilizacija i naš pravni sistem zasniva se na principu da krivica mora da se dokaže i da se svaki pojedinac smatra nevinim sve dotle dok se na sudu ne dokaže suprotno. Ja sam ubeđen da Miloševića nikada ne bi uhapsili, da to SAD nisu zahtevale; a zahtevale su, jer su na taj način, pravno i moralno, oslobodile sebe odgovornosti za bombardovanje Jugoslavije.“ (140)

Na Vidovdan, 28. juna, Ustavni sud Jugoslavije proglasio je protivustavnom nameru vlade da izruči Miloševića Tribunalu. Koštunica je tom prilikom obećao da  će se odložiti izvršenje vladinog dekreta o izručivanju bivšeg predsednika sve dotle dok sud ne donese definitivnu odluku. Međutim, istoga dana, u 18.00h, glavni stražar je saopštio Miloševiću da mora da se pripremi za odlazak u Hag. Milošević ga je tom prilikom upitao: „Da li znate koji je dan danas?“ To što je Milošević  izručen Tribunalu na Vidovdan – srpski nacionalni praznik, dan kada se odigrala Kosovska bitka na Kosovom Polju – nije slučajnost. Namerno je izabran baš ovaj dan da bi se celom srpskom narodu i njegovoj istoriji nanela ista ona uvreda kao i 1914. godine, kada je  austrijski prestolonaslednik izabrao Vidovdan za zvaničnu posetu Srbiji.

Slobodan Milošević kidnapovan iz Centralnog Zatvora i tajno prebačen u Hag

Slobodan Milošević kidnapovan iz Centralnog Zatvora i tajno prebačen u Hag

 

Bivši jugoslovenski predsednik krišom je prošvercovan iz zemlje. Čak mu nije bilo dozvoljeno da obavesti ni svoju ženu.  Prebačen je helikopterom SFOR- a u njihovu bazu u Tuzli, gde ga je tužilac Tribunala zvanično optužio za ‘ratne zločine i genocid.’ Nešto posle ponoći, Milošević je prebačen u Hag i smešten u zatvor u Shejveningenu.

Način na koji je Milošević dospeo u haški zatvor, je očigledan primer kidnapovanja iz ekonomskih razloga: vladi u Beogradu ponuđena je, u zamenu za Slobodana Miloševića, znatna ekonomska pomoć. Izručenje Slobodana Miloševića Hagu izazvalo je političku krizu u Jugoslaviji. Nekoliko ministara dalo je ostavku. U Beogradu je, između predsednika i premijera, usledila borba za prevlast. Inicijator,  Zoran Đinđić, je i te kako iznenadio predsednika Koštunicu. Pragmatični premijer istovremeno je odigrao ulogu i sudije i ulogu dželata. Koštunica nije bio ni o čemu obavešten, te ga je munjevita akcija Zorana Đinđića potpuno zaprepastila. Novinska agencija Tanjug izvestila je da je Koštunica saznao iz novina da je Milošević izručen Tribunalu. Koštunica je odmah uložio protest, i izjavio da je ceo događaj  protivzakonit.

Miodrag Vuković, jedan od najvažnijih saradnika crnogorskog predsednika Mila Đukanovića, zaključio je: „Jugoslavija je sada i pravno umrla.“ Crnogorska socijalistička partija je već ranije pretila da  će se povući iz vlade. Njihov političar, Zoran Knežević izjavio je na beogradskoj televiziji sledeće: „Izručenje Slobodana Miloševi a je protivustavno i imaće teške, dalekosežne posledice.“ Federalna država Srba i Crnogoraca prestala je da postoji, bio je komentar jednog novinara.

Po mišljenju Džima Lendeila, potparola Tribunala, izručenje Slobodana Miloševića je, za Tribunal, izuzetno važana pobeda. Američki predsednik, Džordž V. Buš, izjavio je da hapšenje Miloševića predstavlja opomenu svakome ko se usudio da se ogluši o ljudska prava, a Kofi Anan, generalni sekretar UN,  govorio je o ‘danu pravde’ i time, u stvari, ismejao ono što se zaista dogodilo. Nemački kancelar, Gerhard Šreder, pozdravio je sledećim rečima hapšenje Slobodana Miloševića: „Ovo je veliki uspeh za međunarodnu zajednicu u njenom pokušaju da zavlada pravda,“ a ministar spoljnih poslova, Joška Fišer, govorio je o hrabrom koraku jugoslovenske vlade. Francuski predsednik, Žak Širak, takođe je izrazio radost povodom ovog događaja. Izjavio je da je vlada u Beogradu mnogo doprinela odbrani pravde i naglasio da se:  „Miloševiću mora suditi za njegove zločine.“

Bombardovanjem Jugoslavije vođe Novog svetskog poretka doveli su ovu zemlju do prosjačkog štapa. U takvoj situaciji nije im bilo teško da je primoraju da izruči svog bivšeg državnika. U pitanju je bila trgovina ljudima najniže vrste, koja se može porediti sa običnom licitacijom: bivši predsednik prodat je onome koji je najviše ponudio. Takav slučaj ucenjivanja nije zabeležen u istoriji međunarodnih odnosa i spada u tešku povredu međunarodnog zakona. (141)

Pošto je Milošević izručen Hagu, srpski premijer Đinđić mogao je sa radošću da očekuje obećanu međunarodnu pomoć u vrednosti od nekoliko milijardi dolara. Zbog tih para oglušio se o odluku Ustavnog suda i sa velikom žurbom sproveo izručenje bivšeg predsednika. Đindić je igrao samo na jednu kartu: da Jugoslavija dobije finansijsku pomoć. Tu svoju odluku branio je sledećim rečima: „Svako drugo rešenje bilo bi za zemlju katastrofalno. Zapali smo u krizu, a potpuno smo izolovalni od međunarodne zajednice.“ (142)

Đindić je smatrao da sada, pošto je Milošević izručen, ništa više ne stoji na putu nesebičnoj pomoći međunarodne zajednice. Svetska banka i EU su, još krajem 2000, obećale  pomoć u iznosu od 1,25 milijardi dolara. Sjedinjene Države obećale su iznos od 180 miliona dolara. Nažalost, Đindić tada još nije znao da se radilo samo o pustim obećanjima!

Kada je Brisel blokirao pružanje pomoći za dalju izgradnju Jugoslavije, Đinđić je 29. juna 2001, izjavio sledeće: „Zaprepašćuje me ta farsa zapadnih zemalja u vezi sa obećanom nam pomoći od 1,3 milijardi dolara. Radimo sve što možemo da našu zemlju ponovo izgradimo, a opet – uprkos NATO bombardovanju i prozapadnom političkom kursu – desetak birokrata u Briselu sve vreme onemogućava da dobijemo pomoć. Trebalo je da dobijemo 300 miliona evra u avgustu. Međutim, iznenada su nas obavestili da je 225 miliona već potrošeno na isplatu naših dugova – dugova koji potiču još iz Titove Jugoslavije. Dve trećine tog iznosa sastoji se od kaznenog poreza na kredite koje je Milošević odbio da vrati. Takva su pravila na Zapadu, saopštili su nam. Međutim, nama nisu potrebne jalove izjave saosećanja, već konkretna pomoć. Dok sam bio vođa opozicije, EU nam je obećala tri milijarde nemačkih maraka pod uslovom da srušimo Miloševićevu vladu. Gde je sada taj novac?“. (143)

Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica bili su najznačajniji protivnici Slobodana Miloševića.  Razlika između ove dvojce, nekadašnjih političkih partnera, sastojala se u sledećem: Koštunica je, bar naizgled, sprovodio patriotsku politiku, a Đinđić je mirne savesti prodavao zemlju inostranstvu.

Srpski premijer, Zoran Đinđić – koji je uživao zaštitu Nemačke, gde se inače i školovao –  ubijen je 12. marta 2003. godine u  Beogradu. Pogođen je mecima u stomak i leđa. Hitno je prebačen u bolnicu; međutim svi pokušaji lekara da mu spasu život, ostali  su bez uspeha: istog dana, u ranim večernjim satima, ovaj prozapadno orijentisan političar poglegao je teškim ranama.


——————————————————————

(129) Intervju sa Beri Litačijem , časopis Junge Welt, 24. mart 2001, autor Katrin Šuc. Beri Litači predaje modernu evropsku istoriju  na Gradskom univerzitetu Kinsborough Community Collegeu Nju Jorku. U poslednjih deset godina objavio je mnogobrojne članke vezane za rat u bivšoj Jugoslaviji i učestvovao u procesu ‘Američki tribunal za NATO zločine’.

(130) Đuzepe Zakarija, Mira Marković: Memorias de una ‘bruja roja’-Cuarenta anos de passion y poder al lado de Slobodan Milošević, Frankfurt na Majni 2005, 63.

(131)  Ibid., 63.

(132)  Ibid., 66.

(133) Međunarodni mediji opisali su ovaj trenutak  na sasvim drukčiji način dajući mu nacionalističke razmere i često zloupotrebljavale ove njegove reči.

(134)  Đuzepe Zakarija, Ibid. , 75.

(135)  Sadašnji jugoslovenski marionetski režim ne sprovodi više istu politiku prema Romima. U sadašnjoj koaliciji su albanski i mađarski separatisti koji rado sarađuju sa pristalicama anti romskog rasizma.

(136)   Posledica sankcija, između ostalog, u zdravstvu jeste smrt dvadeset hiljada građana Srbije.

(137)  Prosečna mesečna plata je tada iznosila 18 evra.

(138) Peter Koh, Die neueste Ordnung, Junge Welt,, 4. juli 2000.

(139) Mirjana Marković, Der Spiegel, 6. avgust 2001, 120.

(140) Junge Welt, 14. juni 2001.

(141) Ridiger Gebel, Ist die Milošević-Auslieferung ein Sieg  f ürdas Völkerrecht?, Junge Welt, ,   30. juni 2001.

(142)  Intervju za Radio B92.

(143) Der Spiegel, 16. juli 2001, 114. a 9

 

 

***

*************************************************

 

Glava 10

 

TRIBUNAL ZA BIVŠU JUGOSLAVIJU U HAGU

 

Milošević je prvih mesec dana svog boravka u zatvoru u Shejveningenu proveo u samici u kojoj je neprekidno gorelo svetlo. Video kamere su bile uključene 24 sata na dan. Milošević je u više navrata izrazio želju da bude u zajedničkoj  ćeliji sa ostalih trideset devet zatvorenika, ali je Tribunal  tu njegovu molbu redovno odbijao. Međutim, to je u medijima predstavljeno  tako kao da je Milošević sam izabrao da bude izolovan. (144)

Milošević je bio ogorčen zbog uvredljivih i ponižavajućih uslova pod kojima je video svoju ženu. Međutim, bio je to snažan  čovek i takve okolnosti ga nisu slomile, iako je to bio cilj. U razgovoru sa advokatom Kristiforom Blekom, izjavio je da je zdrav i pun optimizma. (145)

Takođe je rekao i sledeće: „Ja sam moralni pobednik i ponosan sam na sve što sam uradio za svoju zemlju, u čemu sam do kraja ostao pošten. Jedino sam branio svoju zemlju, na šta sam imao pravo; zato i nema opravdanja za moje hapšenje. Ne postoje dokazi protiv mene, pa me ne mogu ni osuditi. Savest mi je čista i ne plašim se“. (146)

 

milosevic01 hag....

Prvi dan suđenja bivšem predsedniku Jugoslavije bio je politički događaj i medijski cirkus. Prvo saslušavanje Slobodana Miloševića jedva da je trajalo deset minuta. Milošević je za tu priliku pripremio politički govor, ali mu sudija Ričard Mei nije dozvolio da ga pročita.

Sudija Mei:„Gospodine Miloševiću, kao što vidim, vi nemate branioca. Vi, doduše, imate pravo da se sami branite, ali vam savetujem da dobro razmislite da li je to u vašem interesu. Vi imate pravo i na sudskog savetnika. Biće to dug i komplikovan proces i valjda želite da razmislite o svojoj odluci. Da li vam je potrebno vreme da o tome razmislite?“

Milošević: „Ja ne priznajem ovaj Tribunal i smatram optužbu protiv mene lažnom optužbom. Ovaj Tribunal je nezakonit jer nije osnovan na opštem sastanku UN i zato mi sudski savetnik nije potreban jer je ovo nelegalna institucija“.

Sudija Mei: „Gospodine Miloševiću, kasnije  ćete imati prilike da postavljate pitanja. Poći  ćemo od toga da za sada ne želite sudskog savetnika, ali o tome možete kasnije još da razmislite. Ovo prvo zasedanje suda ima za cilj da se razjasni sledeće: kao prvo, optužba i, kao drugo, da li se smatrate krivim ili ne. Da li želite da se optužnica pročita?“

Milošević:
„To je vaša stvar“.

Sudija Mei:“Gospodine Miloševiću, vama se na ovom sudu sudi i morate da poštujete pravila ovog suda. Ovaj sud tumači vašu reakciju kao odbijanje da iskoristite vaše pravo da se optužnica pročita. Kasnije, u toku suđenja, upoznaćete se sa sadržajem optužnice. Gospodine Miloševiću, kada vi to zaželite, dobićete vremena da pripremite vašu odbranu. Pravila dozvoljavaju maksimalno 30 dana za to. Međutim, vi možete i odmah da počnete sa vašom odbranom. Da li želite sada da počnete sa odbranom, ili bi ste to radije odložili?“

Milošević:„Cilj ovog sudskog procesa je da se opravdaju zločini koje je NATO počinio u Jugoslaviji“.

Sudija Mei:„Gospodine Miloševiću, postavio sam vam jedno pitanje, da li želite sada da počnete sa odbranom, ili bi ste to radije odložili?“

Milošević:„Dao sam vam odgovor. Štaviše, ovaj takozvani Tribunal je…“ (pritiskom na dugme, sudija Mei isključuje mikrofon).

Sudija Mei:„Ako optuženi ne počne sa svojom odbranom, onda po pravilu, ovaj sud zaključuje da on sebe ne smatra krivim. Gospodine Miloševiću, vaš odgovor se tumači kao da odbijate da počnete sa odbranom te  će u zapisnik ući da ni po jednoj tačci optužnice ne smatrate sebe krivim.“

Milošević:„Kao što sam vam već rekao, cilj ovog suđenja je da se opravdaju zločini protiv Jugoslavije. Ovo je nezakoniti sud, jedan nelegalni…(Sudija Mei opet isključuje mikrofon).

Sudija Mei:„Gospodine Miloševiću, ovo nije trenutak za držanje govora. Kao što sam već ranije rekao, za to  će vam se kasnije pružiti prilika. Ovim se ovo suđenje  odlaže.“

Zdenko Tomanović, jedan od najvažnijih Miloševićevih saradnika, obavestio je štampu o sadržaju onoga što je Milošević tom prilikom hteo da kaže. Njegov govor je objavljen 18.jula 2001.godine u časopisu Danas: „Ja ovaj sud ne priznajem, ne zato što je nelegalan i ne zato što je optužba protiv mene nelegalna; već zato što je ovaj sud sastavni deo mehanizma koji je počinio genocid protiv srpskog naroda, mehanizma čiji je cilj da od svih naroda i svih ljudi načini roblje u jednom novom obliku kolonijalizma. Jedini krivac za zločine počinjene u  Saveznoj Republici Jugoslaviji jeste NATO. Moji dželati, kao i ceo svet, vrlo dobro znaju da ja nisam u Hagu zbog ratnih zločina koji mi se pripisuju, već zato sto smo se suprostavili NATO-u i zato što smo pokazali celom svetu da NATO nema apsolutnu moć jer, ako je jedna zemlja, ma kako mala, čvrsto odlučila da brani svoju slobodu, onda je čak i ona u stanju da se suprostavi najvećoj ratnoj mašineriji na svetu. Ja sam ponosan na ono što sam učinio za odbranu svoje zemlje i svog naroda.“

U Vašingtonu su Karla del Ponte i tadašnja američka ministarka spoljnih poslova, Madlen Olbrajt, objavile optužnicu protiv  Slobodana Miloševića, koja je, pre svega, predstavljala političko opravdanje za bombardovanje Jugoslavije. Milošević se isključivo teretio za etničko čišćenje i genocid na Kosovu (dosije IT-99-37-I). Kasnije je postalo očigledno da se ova optužba ne može dokazati. Međutim, povlačenje optužbe imalo bi ogromne političke i moralne posledice po  zemlje NATO-a. Zbog toga je optužba naknadno proširena na Hrvatsku i na Bosnu,  čime je, za Tribunal, ceo slučaj postao samo još teži. Bilo je jasno da će se suđenje završiti totalnim fijaskom, a to se po svaku cenu moralo sprečiti.

Novinska agencija Rojters je, 2.avgusta 2001.godine, izvestila da će Milošević sam voditi svoju dobro pripremljenu odbranu. Bivši američki ministar pravde, Remzi Klark, pošto je proveo tri dana u razgovoru sa Miloševićem, izjavio je sledeće: „Milošević je čovek koji je navikao da uvek sam sebe zastupa i da sam u svoje ime govori, pa to i sada namerava da  čini, iako ne odbija profesionalnu pomoć.“ Neuobičajena Miloševićeva želja da ima oko sebe advokate koji će mu u toku suđena pružati pravnu pomoć, stvarala je zvaničnicima Tribunala velike glavobolje. Portparol za Tribunal, Džim Lendel, je u vezi sa ovim izjavio:„Mi do sada nismo imali slične slučajeve. O tome moraju sudije da odluče“. A zatim je dodao:„Ako Milošević zaista bude sam vodio svoju odbranu, koja će verovatno početi sledeće godine, onda će on biti prvi koji će to raditi na ovaj način“.

Pravni stučnjaci su smatrali da je takva strategija glupa. Međutim, advokati koji su Miloševića podržavali, rekli su da se, time što Milošević sam vodi svoju odbranu, ostvaruje direktan kontakt sa tužiocima, čemu je Milošević i težio.

Milošević je uvek iznova govorio da ne priznaje Tribunal za  bivšu Jugoslaviju. Da li je ovaj sud uopšte bio opunomoćen da donese presudu Slobodanu Miloševiću?

Ni međunarodno pravo, ni Povelja UN ne nude pravnu osnovu po kojoj bi se dobio mandat za uvođenje kaznenih tribunala. (147)
To znači da ova institucija nema zakonsku osnovu. Tribunal za bivšu Jugoslaviju nema ovlašćenja ni da sudi, ni da presudi. Sudovi u pravnoj državi donose presudu na osnovu zakonika utvrđenom po demokratskom principu donošenja zakona. Ovaj Tribunal ne raspolaže takvim zakonikom, te ne može ni da se bavi takvim sudskim procesima.

Sudnica-hag...

Profesor Hans Kuher smatra da:„Tribunal u Hagu, na kome se sudi za ratne zločine, nema važeću pravnu osnovu. On postoji zahvaljujući rezoluciji Saveta bezbednosti, koji, međutim, nije ovlašćen da reguliše takva sudska pitanja. Pošto u Hagu od samog početka nedostaje važeća pravna osnova, protivzakonita je i optužnica iz 1999.godine, kao što je protivzakonito i izručenje Miloševića. Povrh toga, Haški tribunal je pod velikim uticajem moćnih zemalja iz Saveta bezbednosti, tj. zapadnih sila. Da je Tribunal  čak i kompetentan, a to nije, ni tada, po mom mišljenju, sudije ne bi mogle da nezavisno donose odluke. Već samo zato Milošević ne može u Hagu da očekuje pravedno suđenje“. (148)

Savet bezbednosti je 1993. godine, pre svega pod pritiskom Madlen Olbrajt, dao sam sebi ovlašćenja koja dotle nije imao, i na taj način pogazio odrednice Povelje UN.

Da li je Milošević mogao u Hagu da očekuje pravedan proces?

•  Na Tribunalu za bivšu Jugoslaviju vrvilo je od funkcionera NATO-a. Kada je  Graham Blevit, 2004. godine, podneo Tribunalu ostavku na funkciju zamenika tužioca, dao je intervju za holandske novine NRC Handelsblad, u kome je rekao da mnogi  funkcioneri Tribunala provode isto toliko vremena u američkoj ambasadi kao i u tribunalskim kancelarijama. 

•  Kanadski vrhovni tužilac za Tribunal, gospođa Luiz Arbur, izdala je nalog za hapšenje Slobodana Miloševića na osnovu podataka koje je, dan ranije, dobila od vlade Sjedinjenih Država, zemlje koja je protiv Jugoslavije vodila rat. Obaveštenja na kojima se zasniva optužnica, potiču od američke obaveštajne službe Interagency Balkan Task Force, koja je bila u okviru CIA-e i bila povezana sa organizacijama  Defence Intelligence Agency (DIA)National Secutity Agency (NSA), kao i sa ministarstvom spoljnih poslova. (149)

•  Dobar primer da su rat koji je NATO vodio i pravni status Haškog tribunala povezani, jeste poziv predsednice Tribunala, uručen 6.aprila 1999. svim zemljama  članicama NATO-a, za pomoć sudu time što će prikupljati dokazni materijal o zločinima počinjenim na Kosovu.

•  Gospođa Luiz Arbur, vrhovni tužilac i gospođa Gabriele Kirk MekDonald, vrhovni sudija, vrlo  često su za javnost nastupale zajedno sa Madlen Olbrajt, koja se inače smatra majkom Tribunala.

•  Sudija MekDonald je, još pre rata u Jugoslaviji, proglasila tu zemlju za ‘banditsku zemlju’.

•  Vrhovni tužilac Arbur i sudija MekDonald veličale su Sjedinjene Države zbog njihovog finansijskog doprinosa i podrške Tribunalu. (150)

•  Na konferenciji za štampu, Madlen Olbrajt je, u vezi sa finansiranjem Tribunala za bivšu Jugoslaviju, izjavila da su Sjedinjene Države snosile najveći deo troškova i da  će se za to i ubuduće odvajati sredstva.

•  Kada je Džeimiju Šeju, portparolu NATO-a, postavljeno pitanje šta bi se dogodilo da sam NATO mora da se pojavi na Tribunalu, on je odgovorio da bez NATO-a ne bi Tribunala ni bilo jer je NATO i odredio kako će Tribunal funkcionisati, a takođe ga je većim delom i finansirao.

•  Haški Tribunal je tvorevna one iste sile koja je započela nelegalni rat protiv Jugoslavije i koja je, pod maskom ‘intervencije’, počinila ratne zločine: bombardovanje civilnih ciljeva! Dokaz za to je jednostavna  činjenica da su Sjedinjene Američke Države glavni inicijator i organizator Tribunala za bivšu Jugoslaviju u Hagu.

Harold Pinter, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2005.godine, je rekao: „Taj SAD-NATO sud, pred kojim Milošević mora da odgovara, je od samog početka nelegalna institucija i ne može se smatrati pravnom ustanovom.“

Jerom Caifman, koga je opunomoćila organizacija International Ethical Alliance (IEA), zahtevao je od Luiz Arbur da podnese ostavku na funkciju tužioca zato što je ona sastavljala selektivne optužnice na osnovu proizvoljnog dokaznog materijala. Štaviše, on je nalazio da je dovoljan dokaz da je u pitanju objedinjavanje interesa to što  članice NATO-a najvećim delom finansiraju Tribunal. Takođe je zamerao Tribunalu na stalnim i jednostranim izjavama u korist NATO napada na Jugoslaviju. Caifman je takođe zahtevao da se, pored vrhovnog tužioca, smeni još pet sudija i, umesto njih, imenuju nove,  nezavisne sudije iz zemalja koje nisu članice NATO-a. Caifman je smatrao da bi se samo od takvog jednog neutralnog suda mogla očekivati objektivnost.

Karla del Ponte imenovana je za vrhovnog tužioca, iako je od švajcarske policije dobila oštru opomenu zato što se, svojevremeno, kao sudija, izjasnila u korist kartela droge. Gospođa Karla del Ponte, dozvolila je sebi, pritom se nimalo ne stideći, da izjavi, još pre početka suđenja u Hagu, da Milošević treba da bude osuđen na doživotnu robiju i, na taj način, prekršila osnovno pravilo sudskog procesa.

Haski Tribunal istrazitelji...

Jugoslovenska vlada pokušala je 29.aprila 1999.godine da pokrene na Međunarodnom sudu pravde u Hagu, postupak protiv zemalja-članica NATO-a zbog počinjenih ratnih zločinea i zločina protiv  čovečnosti. Ovaj sud odbio je tu optužnicu zato što UN nikada nisu priznale zakonsku osnovu po kojoj je u Beogradu ta optužnica sastavljena. (151)

Vojnici 82. američke vazdušno-kopnene divizije su, u okviru mirovnih trupa (KFOR), zlostavljali stanovnike, jednu jedanaestogodišnju albansku devojčicu silovali, a zatim i ubili. Međutim, počinioci ovih zločina nisu morali da se pojave na Tribunalu.

Organizacija  International Ethical Alliance (IEA) optužila je predsednika Klintona i ministra odbrane, Koena, za agresivne napade na bivšu Jugoslaviju. Tim advokata iz Kanade i Evrope  uručili su Luiz Arbur pismo u kome optužuju Sjedinjene Države i NATO za ratne zločine, kao što su ‘namerno razaranje gradova i sela,  rušenje civilnih ciljeva, bombardovanje i drugi napadi na nebranjene gradove, sela i zgrade.’ Nemački advokat iz Hamburga, Hainc-Jurgen Šnajder je 1999.godine, tužio mnoge državnike iz NATO zemalja. Usledili su preliminarni razgovori. Međutim, Tribunal je zaključio da se nipošto ne može govoriti o ratnim zločinima, već samo o omaškama. Istraga se isključivo zasnivala na zvaničnim informacijama NATO-a. U Holandiji je optužen i bivši predsednik Vim Kok. Tribunalu su iz celog sveta stizale optužbe protiv političkih i vojnih vođa NATO-a. Te optužbe posebno su naglašavale činjenicu da je, ratom protiv Jugoslavije, pregažena humanitarna osnova međunarodnog prava. Sve tužbe su odbijene, a juna 2000. godine, Karla del Ponte je definitivno zatvorila dosije NATO-a.

Zaključci Nirnberškog suda pravde iz 1945.godine, koji inače čine osnovu međunarodnog prava, su jasni: „napadački rat nije samo ratni zločin, već i najstrašniji međunarodni zločin, koji se razlikuje od ostalih ratnih zločina po tome što sadrži u sebi celokupno zlo.“ Robert Džekson, sudija u Američkom vrhovnom sudu pravde i vrhovni tužilac u Nirnbergu, rekao je sledeće: „Za kažnjavanje ratnhih zločina moraju se primenjivari isti kriterijumi, bez obzira da li  su oni počinjeni u Sjedinjenim Državama ili u Nemačkoj“. Međutim, očigledno se ovaj princip ne odnosi na Sjedinjene Države – Vašington ne prihvata nijedan međunarodni sud pravde. Amerika bojkotuje međunarodno pravo tako što primorava vlade drugih država da garantuju slobodu svim američkim građanima i svim američkim vojnicima.

 

Haški Tribunal za bivšu Jugoslaviju je jedna monstruozna institucija, koja se neće ustručavati, ako je u pitanju njen opstanak, ni od zlostavljanja, ni od ubistva. Činjenica da se tako nešto događa na holandskom tlu, jasno pokazuje do koje mere je holandska elita skliznula u sluganstvo prema velikim silama, koje su osnovale Tribunal s namerom da prikriju sopstvene zločine.

 


—————————————————————————-
—————-

(144) TV program Nova, 17. 7. 2001.

(145) Kristifor Blek, advokat iz Kanade, došao je u Hag na poziv S. Miloševića. Inače,bio je član Međunarodnog komiteta za odbranu S. Miloševića (ICDSM) koji se sastojao od 200 advokata, pisaca i drugih intelektualaca.

(146) Nova, 17. juli 2001.

(147)
Sudije Haškog tribunala, koje su zaposlene u UN, su dale zakletvu nad statutima suđenja u Nirnbergu.

(148) Hans Kuher je professor filozofije na Univerzitetu u Insbruku.Specijalizovao je filozofiju prava. Stručnjak je u oblasti međunarodnih odnosa i predsednik  Organizacije za međunarodni progres (IPO), koja je savetodavni organ UN u Beču. Ovaj citat preuzet je iz Ist die Milosevic-Auslieferung ein Sieg für das Völkerrecht? Iz Junge Welt, od 30. juna 2001.

(149)
Washington Post i International Herald Tribune, 29.maj 1999.

(150)
Diana Džonston, Making the Crime Fit the Punishment, iz The Masters of the Universe? – NATO’s Humanitarian Crusade, London 1999, 24.

(151)  Noam Čomski, The New Military Humanism – Lessons from Kosovo, Main,1999, 152.

 

 

 

***

*************************************************

 

Glava 11  

 

OPTUŽBA

 

 

Suđenje Slobodanu Miloševiću počelo je 12. februara 2002. godine u Hagu. Optužnica protiv njega sastojala se iz dva dela: pre svega, bio je optužen (i već, u medijima, proglašen krivim) za namerno počinjene zločine u ratu na Kosovu 1999. godine. Takođe je bio optužen (i, takođe, već proglašen krivim) za rat u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Pretpostavljalo se da će ta dva procesa trajati više godina.

Pomagači haških tužilaca, Zoran Đinđić i Vladan Batić

Pomagači haških tužilaca, Zoran Đinđić i Vladan Batić

Glavni tužilac, Karla del Ponte je u prva dva dana  suđenja, iznela optužbu protiv Slobodana Miloševića. Između ostalog, rekla je i sledeće: „Za ovaj Tribunal, zaštita međunarodnih ljudskih prava zauzima centralno mesto. Miloševiću se sudi zbog lične odgovornosti. Ovde se ne sudi ni jednoj državi i ni jednoj organizaciji. Ovo je krivični proces. Ignorisaćemo svaki Miloševićev pokušaj da ovom suđenju da politički karakter..

Logika gore izloženog je veoma neobična. Kako je moguće da se Miloševiću sudi samo kao pojedincu, kada je upravo optužen u funkciji državnika? Taj pokušaj da se izbegne politička dimenzija ovog, inače najvažnijeg sudskog procesa danas, ne može se dručije protumačiti nego kao lažno naivan.

Del Ponte je kompletnu tragediju, koja je usledila  posle raspada Jugoslavije, pripisala bolesnoj ambiciji Slobodana  Miloševića: „Milošević nije ni čisti rasista, ni čisti nacionalista. Iza nacionalističkih izgovora i užasavajućeg etničkog  čišćenja, iza naduvane retorike i dugačkih rečenica, krije se samo jedan motiv – Miloševićeva težnja ka moći“, tvrdila je Karla del Ponte.

Tužioci: Karla del Ponte i Džefri Najs

Tužioci: Karla del Ponte i Džefri Najs

Tužioci su tvrdili da je pod Miloševićevim rukovodstvom proteran veliki deo albanskog stanovništva sa Kosova, sa ciljem da  se u pokrajini uspostavi srpska kontrola, prilikom čega su počinjeni teški zločini protiv čovečnosti. Džefri Nais, jedan od tužilaca Tribunala, rekao je sledeće: „Milošević je kriv jer je znao šta se tamo dešava“. Takođe je optužio Miloševića da je represivnim merama i izazovnim, nacionalističkim govorima zatrovao političku atmosferu na Kosovu. Miloševićev govor, održan na Kosovom Polju, poslužio je Naisu kao primer u korist njegovoj tvrdnji da je Milošević pozivao na rat. Evo šta je Milošević, između pstalog, tada rekao: „Ono za šta se mi moramo boriti jeste ekonomski, politički, kulturni i opšti društveni razvoj da bi smo brže i uspešnije uzeli učešća u civilizaciji  u kojoj će čovečanstvo živeti u 21. veku“.

Dve najvažnije tačke na kojima se zasniva optužnica protiv Miloševića u vezi sa ratom na Kosovu, Karla del Ponte nije uspela da dokaže. Prva se odnosi na to da su srpska policija i srpska vojska u Račku izvršile masovni zločin; a druga se odnosi na seriju zločina za koje je trebalo pružiti jasne dokaze da Milošević, kao tadašnji šef države, snosi ličnu odgovornost. Međutim, dokaza nije bilo, pa se njegova krivica, jednostavno podrazumevala. Optužnica je takođe teretila Miloševića da je organizovao ‘unutašnje’ proterivanje 200.000 Albanaca kao poseban oblik etničkog  čišćenja. Rat na Kosovu predstavljen je isključivo kao posledica agresivnog srpskog nacionalizma i Miloševićevih eksesivnih represalija nad pripadnicima UČK.

Pošto se optužnica protiv Miloševića u vezi sa ratom na Kosovu pokazala slabom, prešlo se, sa velikom žurbom, na dokazivanje njegove krivice za genocid u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Pošto je broj žrtava srpskog genocida bio stalno osporavan, a da se ne bi pokazali kao nepouzdani, tužioci su, u ovom slučaju, formulisali optužnicu na veoma lukav način: „Optuženi je imao plan da bosanske muslimane i bosanske Hrvate delimično eliminiše što se, takođe, smatra genocidom“. Dalje, u optužnici piše: „Dokazaće se da je optuženi učinio sve da prikrije svoju odgovornost. Srpsko političko i vojno rukovodsrvo u Bosni nikada ne bi bilo u stanju da uradi to što je uradilo, bez njegove neprekidne podrške„. Kasnije, u toku suđenja, tužioci su priznali sledeće: „Tačno je da se naši dokazi protiv optuženog – bar za sada – odnose samo na njegovu podršku vojsci Republike Srpske, ali ne isključujemo mogućnost da će se, u vezi sa tim, naći više dokaza u daljem toku suđenja“.   

 

Slobodan-Milosevic-ICTY-1

Međutim, tužioci nisu bili u stanju da pruže nijedan ubedljiv dokaz iako se na njihovoj strani nalazio, kako je to Milošević rekao: „Ogroman aparat koji ima na raspolaganju moćnu medijsku strukturu i sva moguća pomoćna sredstva…“, dok je Milošević mogao da koristi samo: „…jedan zatvorski javni telefon za odbranu sebe, svoje zemlje i svog naroda“.

 

 

 

***

*************************************************

 

Glava 12

 

ODBRANA

UVODNA REČ ODBRANE SLOBODANA MILOŠEVIĆA
31 AVGUSTA 2004.GODINE

 

Milosevic Slobodan u Haskom kazamatu 1

 

SUDIJA  ROBINSON:  Gospodine  Miloševiću,  možete  da počnete  sa izlaganjem svoje uvodne reči.

OPTUŽENI  MILOŠEVIĆ:  Gospodine  Robinson,  meni za uvodno  izlaganje  bi  bio  potreban  i  sutrašnji  dan.  Napominjem  da  je druga strana imala tri dana, pa očekujem da budete tako ljubazni da mi omogućite  da imam  na raspolaganju  i danas  i sutra.  Mogu  li sada da počnem?
SUDIJA  ROBINSON:   Gospodine  Miloševiću,   ovo  je  treći  put  da izlažete svoju uvodnu reč. Vi ste je već izlagali kao odgovor na uvodnu reč Tužilaštva.  Za kosovski  deo ovoga Predmeta  ste dobili  osam  sati, odnosno dva dana. Isto tako, odgovarajući  na uvodnu reč za bosansko- hrvatski  deo  optužnice,  dobili  ste tri i po sata.  Ovo  vam je treći  put. Izvolite, nastavite.

OPTUŽENI  MILOŠEVIĆ:   Gospodine  Robinson,  vi  ste,  upravo  vi lično rekli da ja imam pravo i na izjavu i na uvodnu reč. Ono šts sam ja imao su bile moje izjave, a ne uvodna reč. Dakle mislim da to treba da imate u vidu, da jednostavno  razmotrite ovaj moj zahtev da mi date još jedno dodatno vreme.
SUDIJA   ROBINSON:    Izvolite,   nastavite,   gospodine   Miloševiću.
OPTUŽENI  MILOŠEVIĆ: Hvala,  gospodine  Robinson.  U međunarodnoj  javnosti,  veoma dugo i sa jasnim političkim  namerama, stvarana  je jedna neistinita,  iskrivljena  slika o događajima  na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Ove optužbe predstavljaju beskrupuloznu manipulaciju laži, sakaćenja prava, poraza morala i jedno krajnje neodgovorno  prekrajanje  istorije.  Sve je postavljeno  na glavu da bi se stvarni  nosioci  odgovornosti  za  tragične  događaje  zaštitili  od odgovornosti i da bi se tumačenjem tih događaja izveli pogrešni sudovi i zaključci o priridi i pozadini rata protiv Jugoslavije. Ima jedna fundamentalna  istorijska činjenica od koje se mora poći u razumevanju događaja  iz koje je proizašlo  sve šta se događalo  na tlu Jugoslavije  od 1991. godine do danas, a to je nasilno razaranje jedne evrospke države, Jugoslavije koja je proizašla iz državnosti Srbije, jedine saveznice demokratskog    sveta   na   tim   prostorima    u   poslednja    dva   veka. Nesumnjivo je da će ta fundamentalna istorijska činjenica dati pečat evropskoj istoriji u vremenu koje dolazi. Razorena je jedna multietnička, multikulturalna,  multikonfesionalna  država koja je imala svoj istorijski i međunarodno pravni legitimitet da bi na njenoj teritoriji, po diktatu Nemačke  (Germany)  i Vatikana  (Vatican),  potpomognutih  Sjedinjenim državama   (United States of America)    i   Evropskom   zajednicom (European Community) bile stvorene čiste nacionalne mini države. Razorena  je  država  osnivač  svih  univerzalnih  međunarodnih organizacija,  od prve  Poštanske  unije  (Universal Postal Union)  1874. godine, preko Društva naroda (League of Nations), Međunarodne organizacije rada (International Labor Organization),  Ujedinjenih nacija (United Nations),   Svetske  banke  (World Bank),  Monetarnog   fonda (IMF, International Monetary Fund)  i  svih  ostalih  specijalizovanih agencija Ujedinjenih nacija, pa do Organizaije za evropsku bezbednost i saradnju (OSCE, Organization for Security and Cooperation in Europe), čijom se zaslugom dogodila katastrofa, razaranje suverene države, što po Nirnberškim  principima  (The Nuremberg Principles)  predstavlja najteži međunarodni zločin, zločin protiv mira, čijom se zaslugom dogodio rat u kome je poginulo na desetine hiljada civila, osakaćeno na stotine hiljada, prognano   i  izbeglo   više  od  milion  ljudi,  najvećim   delom  Srba,  a materijalna  šteta praktično  neprocenjiva  i penje  se na stotine  milijardi dolara,  o ekološkoj  katastrofi  da i ne govorim.  Međunarodna  javnost moraće da se suoči sa istinom, a problem odgovornosti je utoliko teži što nije razorena  samo jedna država,  razoren  je pravni  sistem  Ujedinjenih nacija, razoren je korpus moralnih načela na kojima je počivala svetska civilizacija.  Uz  to,  nikada  u  istoriji  nestanka  jedne  države  nije  bio slučajnost. Oficijalna retorika za zbivanja na tlu Jugoslavije od početka izbijanja krize do danas, pruzeta i od ovog takozvanog Tužilaštva pada u vodu pred golim činjenicama.  Problem je u tome što se Jugoslavija nije raspala  niti volšebno  nestala,  kako je to pokušao  da objasni  gospodin Robert Badinter (Robert Badinter), pribegavajući nekoj vrsti pravne metafizike.  Ta  država  razorena  je  planski,  nasilno  i  ratom  koji  se  i nadalje vodi, u kome je počinjena serija ratnih zločina. Ugledni američki teoretičar Stiven Džon Stidmen (Stephen John Steedman), umesno je primetio  1993. godine  u časopisu  “Forin  afers“ (Foreign Afairs),  da u početku   rata,   citiram:   “Nije  bilo  Slovenije   ili  neke  druge  države, postojala  je samo  država  Jugoslavija“,  završen  citat,  pa se, logično,  u pravnoj analizi mora poći od te činjenice. Jugoslavija na čijem se čelu u tom najkritičnijem periodu nalazio predstavnik Hrvatske, Stjepan Mesić, predsednik Vlade, takođe iz Hrvatske, Ante Marković, ministar spoljnih poslova, takođe iz Hrvatske, Budimir Lončar. U celom vojnom vrhu, o čemu smo ovde mogli da se informišemo, od 16 glavnih generala samo dva su bili Srbi, većinom Hrvati, Slovenci  i druge nacionalnosti.  Ta je država raspolagala snažnom i organizovanom silom koja je bila u mogućnosti da kontroliše sukob i spreči katastrofu. Ta vlast prepustila je teren  paravojnim  formacijama,  švercerima  oružja,  kriminalcima,  pa  i narko mafiji, kada se ima u vidu kraj celog tog procesa na Kosovu, ali ta vlast delovala je sinhronizovano  sa Evropskom zajednicom, posebno sa Nemačkom   i  Vatikanom.   Još  krajem   juna  1991.  godine  Evropska zajednica  zahtevala  je  zatvaranje  legitimne  vojske  u  kasarne, uzdržavanje  od bilo kakve akcije, dakle dobrovoljno pretvaranje  vojske u zatočenike u sopstvenoj zemlji, što je sasvim logično otvaralo prostor za  dejstvo   paravojnih   snaga  secesije.   Oružana   dejstva   otpočela   su secesijom   Slovenije   1991.   godine   koja   je   bila   praćena   oružanim akcijama.  Juna 1991. godine slovenačke  paravojne  snage, bez ikakvog povoda,  mučki su poubijale  vojnike  JNA koji su obezbeđivali  granicu prema Mađarskoj (Hungary) i Italiji (Italy) i preuzele graničnu kontrolu. Sa stanovišta Ustava Jugoslavije, Povelje Ujedinjenih nacija (Charter of the United Nations),  opštih pravnih principa  priznatih  od civilizovanih nacija,  u  pitanju  je  školski  primer  oružane  pobune  protiv  države  što državi nalaže preduzimanje svih raspoloživih mera u cilju uspostavljanja reda. A znamo da je, postupajući po naređenju saveznog premijera Ante Markovića,  komandant  Pete armije, Slovenac,  general  Konrad Kolšek, obavestio Vladu Slovenije da će Jugoslovenska narodna armija povratiti kontrolu na graničnim  linijam i da će zadatak  biti izvršen. Slovenačko rukovodstvo,  umesto  da omogući  mirno  sprovođenje  odluka  saveznih vlasti, reklo je da prihvata izazov i da će se suprotstaviti  silom što je i uradilo.  Paravojnim  jedinicama  koje  su  tada  brojale  36.000  boraca, ilegalno  naoružanih,  Slovenija  je krenula u ofanzivu.  Svi su oni dobro znali  da Jugoslovenska  narodna  armija,  vaspitavana  u duhu  bratstva  i jedinstva, neće da puca u Slovence koje smatra svojim građanima. Tako da  je,  u  stvari,  ubijanje  vojnika  JNA  predstavljalo  običan  i  smišljen zločin,  a  ne  nikakav  rat.  Izvršeni  su  teški  ratni  zlošini,  a  nisu  bile pošteđene čak ni vojno zdravstvene ustanove. Trojka Evropske zajednice obišla je teren i opisala  dramatičnu  situaciju.  Spisak  zločina  je dug, a postoji  i  filmski  materijal  o  zločinima  slovenačkih  paravojnih  snaga koga  je  snimila  austrijska  kompanija.  Zbog  vremena  koje  mi  dajete, odnosno ne dajete, ja nemam mogućnosti da te trake puštam sad, ali ću iskoristiti svedočenje određenih svedoka da se one pokažu. Evropski parlament   (European Parliament)   je  usvojio  10.  jula  1991.  godine rezoluciju kojom je osudio ne pobunjeničku stranu, ne secesioniste, nego legalnu   silu,   Jugoslovensku   narodnu   armiju.   Izvršena   je   inverzija zločinca  i  žrtve,  što  su  američki  i  svetski  mediji  svestrano  podržali, stavili   se  u  službu   rata   i  postali   njegovo   pogonsko   gorivo.   Ovo naglašavam, jer je zamena teza u odnosu na zbivanja na tlu Jugoslavije, postala   od  toga  doba  formula   obilato   korišćena   u  daljem   procesu razbijanja Jugoslavije.  U Hrvatskoj,  zločini nad Srbima otpočeli su čak ranije,  pre objave  secesije,  istim  metodama,  u istim  krajevima  gde je otpočeo genocid nad srpskim narodom 1941. godine od strane ustaških jedinica u takozvanoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Svetski eksperti koji su  proučavali  genocid  koji  se  dogodio  u  razno  vreme  i  u  različitim delovima  sveta, naprimer  Leo Kuper (Leo Cooper),  Peter Drost (Peter Drost), Ted Gurc (ed Gertz), Luis Horovic (Louis Horowitz),  Džordž Krem (George Cram) i tako dalje, došli su do zaključka  da se genocid nad jednim narodom može dogoditi samo jedan put. Svaki drugi pokušaj pretvara se u građanski rat. Ta teza našla je svoju potvrdu u Hrvatskoj. Genocid  nad Srbima u Hrvatskoj  1941. godine otpočeo  je pravljenjem spiskova  i pozivom  grupa radi davanja  obaveštenja,  a umesto  davanja obaveštenja  Srbi su ubijani ili odvođeni u logor. Ovoga puta, na slične pozive  i slične postupke  Srbi su odgovorili  otporom,  osetivši  se teško izmanipulisanim  od strane političara koji su, koliko juče, branili ideale bratstva i jedinstva,  a tada pozivaju na rat u ime nacionalnih  ideala. U nešto  prepakovanoj  ambalaži  bile su u opticaju  stare ustaške  formule, ustaški  simboli,  a kroz  na  brzinu  izmenjene  zakone,  Srbi  su  izgubili status konstitutivnog naroda. Bez ikakvog naloga spolja, bez podrške Beograda, bez zaštite armije izolovane u kasarnama, Srbi u Krajinu bili su spremni  da prihvate  rizik  smrti  kroz  borbu,  ali ne i novi  genocid. Davno  pre  secesije  1991.  godine  u Hrvatskoj  su  operisale  naoružane grupe,   takozvane   “Dobrovoljne   postrojbe   narodne   zaštite“   koje   su delovale  u okviru  HDZ-a  i to pod različitim  imenima:  “Zebra“,  “Crna legija“,   “Vukovi   Vukovara“   i  tako   dalje.   U  Zagrebu   je  28.  maja organizovana  vojna parada,  dakle  mesec  dana pre secesije  na kojoj je prikazano   naoružanje   prispelo   pretežno   iz   Nemačke.   Bile   su   to psihološke  pripreme za ono šta će uslediti. Grupe hrvatskih  paravojnih snaga tih dana prebačene su i u Bosnu, jer je predsednik Tuđman najavio obnovu Hrvatske sa granicama do Drine. Nakon donošenja odluke o povlačenju JNA iz Hrvatske 18. jula 1991. godine, oružana dejstva paravojnih snaga u Hrvatskoj prerasla su u frontalni rat. Od 20. jula do 4. avgusta zabeležena su 75 napada na jedinice JNA, 23 na kasarne, 13 na vazduhoplove  namodernijim  oružjem  iz  arsenala      NATO.

prevodioci: Molimo govornika da uspori. Prevodiocima je nemoguće da prate.

SUDIJA   ROBINSON:  Gospodine Miloševiću, prevodioci mole  da govorite sporije.

OPTUŽENI  MILOŠEVIĆ:  Mogli su to meni da kažu, ja nisam čuo.

SUDIJA ROBINSON: Oni su to učinili.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: Dobro. Paljene su srpske kuće i od individualnih  zločina  nad Srbima  prešlo se na masovnu  likvidaciju.  U kukuruzištu kod sela Jankovca, zaklano je 65 Srba. Svi su identifikovani. U selu Svinjarevu,  25 i tako dalje. Razorena su čitava sela na području Papuka i Slunja. Najmasovniji  vid terora nad srpskim narodom bilo je prinudno  iseljavanje  čime  je  ispoljena  najtešnja  veza  između  1941.  i 1991.  godine.  Akcija  je započeta  u  Zapadnoj  Slavoniji  odmah  nakon pobede HDZ-a na izborima stvaranjem psihoze straha da bi se podstaklo stanovništvo na iseljavanje. Primenjene su različite metode, izvrgavanje ruglu  srpske  dece  u školama,  privođenje  ljudi  u policiju,  isklučivanje telefona, masovno izbacivanje Srba sa posla, miniranje kuća. Krizni štab iz Slavonske Požege doneo je naredbu 29. oktobra 1991. godine o iseljavanju Srba iz 24 sela: Oblakovac, Orjača, Slatina i tako dalje i to u roku od 48 sati. Naredba  je bila obnarodovana  putem radija i štampe. Oni koji su odbili da se povinuju, odvedeni su logore. Došlo je do prvog velikog  egzodusa  Srba  sa područja  Podravske  Slatine  i Daruvara.  Od jula 1991. godine do avgusta 1992. godine etnički su očišćena 193 sela sa srpskim stanovništvom. Verodostojni dokumenti o svemu tome dostavljeni su Evropskoj zajednici. Ratna dejstva preneta su na teritiriju Bosne i Hercegovine.  Ideološki temelji postavljeni  su još 1970. godine objavljivanjem “Islamske deklaracije“ Alije Izetbegovića kao tajnog političkog  programa,  a zatim,  1984.  godine  objavljena  je knjiga  istog autora  pod  nazivom:  “Islam,  između  istoka  i  zapada“,  a  zatim  1990. godine ponovo objavljena  “Islamska  deklaracija“.  Poznato  je da u njoj kaže “ne može biti mira i koegzistencije  između islamske i neislamske vere“. To se ponavlja u tim knjigama svim i mnogo puta. Na zasedanju Skupštine Bosne i Hercegovine 21. decembra 1991. godine, Izetbegović je izjavio:  “Za suverenu  Bosnu  i Hercegovinu  spreman  sam  žrtvovati mir“. Na principima “Islamske deklaracije“ izvršena je mobilizacija masa i otpočeo je građanski rat uz obilatu finansijsku pomoć koja je pristizala iz Saudi Arabije (Saudi Arabia), Irana i drugih islamskih zemalja.
Usledio   je   i   dolazak   velikog   broja   mudžahedina.   Na   VI   samitu organizacije islamske konferencije održane od 9. do 12. decembra 1991. godine,  dakle pre nego  što se rat razbuktao  i pre nego što je Bosna i Hercegovina priznata, pružena je puna podrška “braći po veri“ i njihovoj borbi  za integritet  prve  islamske  države  u Evropi  (Europe).  Ni  danas Bosna  i  Hercegovina   nema  većinu  muslimanskog   stanovništva.   Uz obilatu finansijsku pomoć odato je priznanje Aliji Izetbegoviću. Bosna i Hercegovina bila je jedna od glavnih tema i na vanrednom ministarskom sastanku  ove organizacije  održanog  u Džedi,  1. i 2. decembra 1992. godine.  Svoju brigu proširili  su ovoga puta i na dva područja  u Srbiji, na Kosovo i rašku oblast ili, kako je oni nazivaju, Sandžak. Prvi “sveti  ratnici“,  mudžahedini,  stigli  su  iz  Avganistana, Libana, Maroka  i Pakistana, naoružani oružjem  koje  je  CIA  (Central Intelligence Agency)  uputila pobunjenicima   u  Avganistanu.   Prispela  je  i  grupa  od  400  članova Hezbolaha   (Hezbollah)   u   Sarajevo,   kao   vojni   instruktori.   Sledeći tradiciju iz Drugog svetskog rata zajedničkog nastupa borbenih jedinica u ratu u sastavu nacističke Nemačke protiv demokratske  koalicije kojoj je  pripadala   tadašnja   Jugoslavija,   dva   lidera   pobunjeničkih   snaga, Tuđman  i  Izetbegović,  potpisali  su  u  Zagrebu  ugovor  koji  predviđa, pored ostalog,  da će oružane  snage Hrvatskog  vijeća  odbrane  biti deo jedinstvenih oružanih snaga Republike Bosne i Hercegovine. Usledila su izgnanstva  Srba  iz  krajeva  koje  su  kontrolisale  muslimanske  snage. Desetine  hiljada je isterano  iz Mostara,  2.500 iz Goražda  i tako dalje. Kao i u Hrvatskoj, kako se dogodilo i u Bosnu i Hercegovinu upućeni su navodno penzionisani američki oficiri kao instruktori hrvatsko- muslimanske  vojske.  Ratne operacije  imale  su svoju putanju  razvoja  i pomerale su se od severa ka jugu i konačno su prenete na tlo Srbije, to jest na Kosovo. Sam obrazac po kome je planirano razaranje Jugoslavije i rat protiv Jugoslavije,  čija je poslednja  faza Kosovo,  je veoma prost. Osnovu  su  činile  paravojne   pobunjeničke   snage,  kriminalne   grupe, teroristi, a na Kosovu i narko mafija, uz optužbe na račun legitimne sile, u vreme Slovenije i Hrvatske JNA, a kasnije u vreme Savezne Republike Jugoslavije,  Vojske  Jugoslavije.  U otvorenoj  agresiji  na preostali  deo Jugoslavije, to jest na Srbiju i Crnu Goru, sručeno je na desetine hiljada tona  bombi,  sa  osiromašenim,  desetine  hiljada  projektila  sa osiromašenim  uranijumom  i do sada nepoznatim  otrovima.  Kako su to utvrdili svetski eksperti, bačeno je pet do šest puta više otrova nego na Hirošimu u  agresiji   protiv   Jugoslavije   1999.   godine izvršenoj od NATO. Umešanost zapada, pre svega Nemačke i Vatikana, bila je očita od samog početka rata. Istaknuti američki teoretičar Donald Horovic argumentovano  je dokazao u svojoj studiji “Etnički   i  nacionalni   konflikti“   (Ethnic and National Conflicts)   da nacionalni i etnički konflikti prerastaju u svoj najsuroviji oblik, rat, onda kad jedna ili obe strane zadobiju međunarodnu potporu.
prevodioci: Molimo da čitate sporije.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: I to se upravo dogodilo na tlu Jugoslavije. Rat  na  ovom  prostoru  bio  je  sinhronizovana   akcija  secesionističkih snaga  i spoljnih  snaga  koje  su  u pripremi  razbuktavanja  krvoprolića, masovno implantirane  u Jugoslaviju.  Reč je o ustaškim ekstremistima  i nacistima, islamskim fundamentalistima  i albanskim teroristima koje su u postojećim tenzijama imale ulogu detonatora izbijanja sukoba. A one same spoljne snage su u početnoj fazi delovale iza scene, snabdevajući secesioniste  oružjem i novcem, ubacujući plaćenike u zemlju. Konačno razaranje   Jugoslavije   izvršeno   je   kroz   institucionalne   obmane.   U Završnom  aktu (Final Act) iz Helsinkija,  evropske  zemlje  i SAD obavezale  su se da će poštovati  teritorijalni  integritet  svih država potpisnika. U skladu s tim da će se uzdržati od bilo koje akcije usmerene protiv teritorijalnog integriteta, političke nezavisnosti jedinstva bilo koje države potpisnice. To je član 4. Ti principi potvrđeni su svečano u Parizu 1990. godine potpisivanjem  Pariske povelje (Paris Declaration). Samo godinu dana posle toga, Evropska zajednica istupila je otvoreno na političku   pozornicu   kao   udarna   snaga   razbijanja   Jugoslavije.   Na Brionima  je  7.  jula  1990.  godine  potpisana  “Deklaracija   o  mirnom rešavanju spora između federalnih jedinica SFRJ“. Pozivom na ove akte koje sam pomenuo, Evropska zajednica se obavezala da će u iznalaženju mirnog i trajnog rešenja  za krizu između  federalnih  jedinica  poštovati teritorijalni   integritet   Jugoslavije,   od   koje   je,   kao   jedino   pravno zaštićenog  subjekta,  dobila mandat  za posredovanje.  U istoriji civilizovanog  sveta posrednički  proces polozio  je od dijagnoze  uzroka spora,   preko  postavljanja   nekoliko   varijanti   mogućih   rešenja,   do navođenja  koncesija  sa kojima  se može  računati.  Umesto  svega  toga, lord Karington je na  vanrednom  sastanku Konferencije   o  Jugoslaviji 18.oktobra 1991.godine, ultimativno postavio nestanak Jugoslavije kao države i subjekta međunarodnog prava bez alternative i prekrajanja prostora Jugoslavije  po  modelu  koji  je  primenio  Hitler (Adolf  Hitler)  1941. godine.  Nacističke   vredosti  odnele  su  pobedu.  Pravu  na  razbijanje države, na secesiju dat je primat u odnosu na očuvanje države i na pravo na očuvanje države originalnog člana Ujedinjenih  nacija. Paradoks je u tome što pravo na pobunu te iste države osporavaju u sopstvenoj zemlji Englezi Ircima, Španci Baskijcima, Francuzi Korzikancima  i tako dalje, a nije na odmet podsetiti da u vreme kad su se srpski borci zajedno sa savezničkim  snagama borili u Drugom svetskom  ratu, da su tada trupe takozvane  Nezavisne  Države  Hrvatske,  kao  i neke  iz Bosne,  ali  tada takođe u sastavu Nezavisne Države Hrvatske, na mnogim frontovima se borile u sastavu nacističkih snaga. U to vreme čuvena Handžar divizija iz   Bosne   upućena   je   u  sastavu   nacističkih   kažnjeničkih   snaga   u Francusku  gde  je  počinila  i  izvršila  nečuvene  zločine.  Ali, vratimo    se   Karingtonovom    papiru   kojim   je   zadat   prvi   udarac subjektivitetu Jugoslavije. Reč je o otvorenoj prevari počinjenoj Karingtonovim  papirom. Dalji pregovori pretvoreni su u farsu. Usledilo je potom priznanje secesionističkih republika pod snažnim pritiskom Nemačke i Vatikana, suprotno elementarnim  principima međunarodnog prva, praksi Ujedinjenih nacija, ali i praksi vodeće sile, Sjedinjenih Američkih Država, naime …

prevodioci: Prevodioci još jednom mole da čitate malo sporije.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: U redu. Naime, na osnovu Smitsonove deklaracije   (Smithson’s Declaration)   od   7.   januara   1932.   godine, Sjedinjene države su se obavezale da neće priznti države koje proizađu iz  nasilnih  promena.  Taj  princip  prerastao  je,  najpre,  u  regionalno pravilo  američkih  država,  a  potom  u  pravilo  univerzalnog međunarodnog   prava.  Amerika  je  i  ovoga  puta  pogazila  sopstveno pravo. Još tokom jula 1991. godine, dakle pre nego što je rat započeo, ministar  spoljnih  poslova Genšer  (Hans-Dietrich Genscher),  založio  se za momentalno priznanje Slovenije i Hrvatske. Paralelnu akciju vodio je i Vatikan.  Prema  navodima  ambasadora  Sjedinjenih  država  pri Svetoj stolici Tomasa  Patrika  Meladija, Vatikan je još sredinom 1991. godine preduzeo akciju bez presedana u istoriji i stavio se na čelo procesa priznanja  secesionistiških  republika. Vatikan je vršio permanentan pritisak na zemlje Evrope da priznaju Hrvatsku i Sloveniju. Avgusta 1991. godine papa Jovan Pavle II uputio je u Jugoslaviju nadbiskupa Torana koji je po povratku podneo izveštaj da je Srbija nesporni agresor. Još jedna zamena teza, još jedna bestidna  laž  i  licemerje,   a  ovog  puta  od  strane  jednog  duhovnika. Agresija na sopstvenu zemlju, konstrukcija  koja se može roditi samo u jednom  krajnje  zlonamernom  poduhvatu.  Ali  štampa  je  to  prihvatila. Prema navodima  Meladija,  postala  je savršena  koordinacija  Vatikana  i Nemačke. Genšer je sredinom decembra 1991. godine bio u Vatikanu, a po povratku,  19. decembra  najavio da će Nemačka  priznati  Hrvatsku  i Sloveniju  bez obzira na stavove ostalih zemalja  što je i relizovano  23. decembra.  A Vatikan je to učinio 13. januara 1992. godine. Nemačka i Vatikan bile su rukovođene svojim istorijskim geostrateškim interesima. Godinama su radili na razbijanju Jugoslavije. To je nedvosmisleno izneo i  Helmut  Kol u  uglednom  časopisu  ‘Politik Internacional“ (Politique Internationale) 1994/1995. godina, broj 66, naglasivši   da   istorija   sadašnje   Nemačke   i   prethodne   predstavlja nerazdvojnu  celinu.  Odlučujući  period  započeo  je  dolaskom  na  čelo službe bezbednosti  Nemačke  (BND, Bundesnachrichtendienst) Kinkela (Klaus   Kinkel) koji je uspostavio najtešnje veze sa ustaškom emigracijom. Ključne figure u zemlji koje su radile na razbijanju Jugoslavije,  prema pisanju poznatog američkog analitičara Eriha Šmit – Birnbuama, bile su Josip Malović, Josip Boljkovac, Franjo Tuđman, Stjepan Mesić, sadašnji hrvatski predsednik. Mesić je svoju ulogu potvrdio i na slovenačkoj televiziji i izjavio: “Ideju o razbijanju, citiram: “Jugoslavije želeo sam da prenesem onima koji su imali najjači uticaj na njenu sudbinu, Genšeru i papi. Sa Genšerom sam se sastao čak tri puta. On mi je omogućio kontakt sa ‘Svetom stolicom’. Papa  i  Genšer  složili  su  se  sa  potpunim  razbijanjem   Jugoslavije“. Završen  citat.  Usledilo  je potom  i priznanje  ostalih  članova  Evropske zajednice  januara  1992.  godine,  a Bosne  i Hercegovine  6. aprila  iste godine, na dan Hitlerovog napada na Jugoslaviju 1941. godine, 6. aprila. Federalne jedinice priznate su, kako stoji u svakom pojedinačnom aktu o priznanju, u međunarodno priznatim granicama. Tako piše. A nikada ni u jednom međunarodnom aktu nisu administrativne  granice priznate kao međunarodne.  Ne postoki  čak ni unutrašnji  akt i nije postojao  o ovim granicama.  I ono šta je najbitnije  u ovoj stvari, priznanje  je jednostran politički akt, a problem utvrđivanja  granica je složen višestepen  pravni proces. Priznate su, prema tome, fiktivne, a ne stvarne države. Priznate jedinke  nisu  posedovale  elementarne  preduslove  državnosti.  U  nauci postoji   jednodušan   stav   da  je  za  priznavanje   državnosti   potreban legitimitet državnog aparata, stabilnost političkih i pravnih struktura, monopol  sile  unutar  teritorije,  puna  kontrola  nad  upotrebom  sile  …

prevodioci: Molimo vas da usporite zbog prevoda.

 

Ostatak teksta videti  OVDE

 

 

***

*************************************************

 

Glava 13

IZJAVE SVEDOKA SA ZASEDANJA TRIBUNALA

 

Svedoci odbrane Slobodana Milosevica...

1. Zasedanje Tribunala, 22. novembra 2004. godine:
Nikolaj Riškov izjavljuje da je ruska vlada već 1998. godine
raspolagala informacijom da NATO planira invaziju Jugoslavije.

2. Zasedanje Tribunala, 23 – 24. novembar 2004. godine:

 

Leonid Ivasov 1
Ruski general, Leonid Ivašov, tvrdi da je Vilijam Volker prenosio
specifične informacije OEBS-u i održavao kontakte sa pripadnicima UČK. Takođe govori o prisluškivanom telefonskom razgovoru iz 1998, u kome Madlen Olbrajt obećava Hašimu Tačiju održavanje referenduma za nezavisnost Kosova pod uslovom da NATO može na Kosovu da stacionira svoje trupe.

3. Zasedanje Tribunala, 1-2 decembar 2004. godine:
Jevgenije Primakov, bivši ruski premijer, izjavljuje da Slobodan Milošević nikada nije planirao Veliku Srbiju.

4. Zasedanje Tribunala, 11. januar 2005. godine:
Eve Krepen, saradnica jedne humanitarne organizacije i Patrik Berio, vojni posmatrač na zaraćenom prostoru, izjavljuju da su Sjedinjene Države, u okviru vojnih operacija Oluja i Munja, učestvovale u proterivanju srpskog stanovništva iz Hrvatske.

5. Zasedanje Tribunala, 2 – 8 mart 2005. godine:
Ditmar Hartig, svedok iz Nemačke, bivši šef posmatrača EU na Kosovu, izjavljuje da nije primio, u toku cele svoje misije, nijedan izveštaj o tome da se  srpske trupe optužuju za proterivanje kosovskih Albanaca.

6. Zasedanje Tribunala, 15 – 22. mart 2005. godine:
General Radomir Gojović, koji je 1999. bio vrhovni vojni tužilac Jugoslavije, izjavljuje da je Jugoslovenski vojni sud kaznio sve one jugoslovenske vojnike koji su u borbi prekršili ratni zakon.

7. Zasedanje Tribunala, 23 – 24 mart i 6 -7 april 2005. godine:

Danica-Marinkovic 2
Danica Marinković, koja je istraživala događaje u Račku, izveštava da tri dana nije mogla da uđe u Račak zbog pucanja pripadnika UČK, ali da je posrednicima OEBS-a pristup bio dozvoljen. Zamenik šefa OEBS misije, general Drevinkjevič,  pokušao je da joj, pod pretnjom Tribunalom, zabrani samoinicijativno istraživanje.

8. Zasedanje Tribunala, 13. maj 2005. godine:
General Drevinkjevič, zamenik komandanta posmatrača OEBS-a na Kosovu, izjavljuje da njemu nikada nije rečeno da postoji srpski plan za izgnanstvo.

9. Zasedanje Tribunala, 11-17, 19 – 25, 27 – 31. maj i 1 – 2, 6 -8, 15. juni 2005. godine:

Obrad-Stevanovic 3
Za vreme unakrsnog ispitivanja generala Obrada Stevanovića, tužilac Nais pušta video film koji bi trebalo da pokaže kako u selu Trnovu, 160 km. udaljenom od Srebrenice, srpski paramilitarni vojnici streljaju šest muslimana iz Srebrenice. Nais tvrdi da su ti srpski vojnici pripadnici Jugoslovenske armije; međutim, Stevanović, na osnovu tog istog video filma, dokazuje da je ta tvrdnja netačna.

10. Zasedanje Tribunala, 21 – 22. juni, 5 -7, 11 -14, 18 – 20. juli i 20 – 21, 28 – 29 septembar 2005. godine:
Srpski general Božidar Delić vatreno govori o situaciji na Kosovu, gde se i sam nalazio za vreme NATO bombardovanja. On koristi topografsku kartu da uspešno  opovrgne optužbu jednog svedoka, koji je tvrdio da je video kako srpska vojska   napada sela na Kosovu. Na kraju ispitivanja ovog svedoka, Milošević pušta video film na kome se vidi tužilac Ešdaun u srdačnom razgovoru sa pripadnicima UČK, a zatim kako se vrši inspekcija oružja tih istih pripadnika UČK.

11. Zasedanje Tribunala, 17 -18 avgust 2005. godine:

Muharem-Ibraj 4
Kosovski Albanci Muharem Ibraj i Šaban Fazliu svedoče o životu na Kosovu pod UČK.

Shaban-Fazliju 5

 

Obojicu su, zbog njihove lojalnosti Jugoslaviji, proganjali pripadnici UČK. 

12. Zasedanje Tribunala, 19, 25 – 26, 31. oktobar 2005. godine:

Milos-Djosan 6
General Miloš Đošan, koji je u toku napada NATO-a komandovao jednom od divizija protivazdušne odbrane, svedoči o taktičnoj saradnji NATO-a sa UČK. On, takođe, kaže da su sva sela i gradovi, u kojima je prema optužnici došlo do  deportacija, bili cilj žestokih vazdušnih napada NATO-a.

 

 

 

***

*************************************************

 

Glava 14

MAKEDONIJA

Pošto su vođe Novog Svetskog Poretka praktično odcepile Kosovo od Jugoslavije, došlo je vreme da se pozabave Makedonijom. U toj balkanskoj državi žive Makedonci, Albanci (23%), Romi, Srbi i druge nacionalnosti. Većina stanovništva je pravoslavne vere.

Komandant UČK, Agim Čeku, mobilisao je stotine rezervista iz takozvanog Kosovskog građanskog korpusa (KPC), i poslao ih u centre za vojnu obuku UČK  u Albaniji. Posle kratkotrajne obuke, ti vojnici prebačeni su u Makedoniju (152) . Ovaj Kosovski građanski korpus je isto što i UČK, samo pod drugim imenom.

 

Makedonija 2001. UCK

Početkom 2001. godine pripadnici UČK su izvršili napade u južnoj Srbiji i u bivšoj Makedoniji. Na kraju rata na Kosovu trebalo je da se UČK razoruža; međutim, ipak su raspolagali teškim naoružanjem, koje su u Makedoniji i upotrebili. UČK je ovde primenio strategiju provokacije prema pravilima partizanske borbe. Mesecima su na severu i zapadu zemlje pripadnici UČK provocirali makedonsku vojsku, napadali i zauzimali sela, pa se zatim povlačili u obližnja brda odakle su pretili napadima na pravoslavne građane. Makedonska vojska odgovarala je protivnapadima, pokušavajući da, uz podršku iz vazduha, oslobodi zauzeta područja i nad njima ponovo uspostavi kontrolu. Međutim, bez uspeha: čim bi se makedonska vojska približila, albanski gerilci napuštali su svoje položaje; kada bi se makedonska vojska povukla, pripadnici UČK su ih ponovo zauzimali. (153)

Uzalud je makedonska vlada zahtevala od KFOR-a da spreči da se pripadnici UČK snabdevaju iz Kosova. Međutim, KFOR je tvrdio da je nemoćan, i pored 40.000 vojnika kojima je na Kosovu raspolagao. Istovremeno NATO i EU pozivali su Makedoniju da se uzdrži od vojnog reagovanja na napade UČK. Naime, smatrali su da se rešenje može naći jedino političkim putem. (154)

MACEDONIA: SITUATION IN TETOVO REGION

Ubrzo pošto je počela ova kriza, Džordž Robertson, generalni sekretar NATO-a, dao je sledeću izjavu u vezi sa UČK: „Nećemo dozvoliti da jedna banda naoružanih bandita razori jednu multietničku demokratiju“. (155) Kasnije je, međutim, oštro zamerio makedonskoj vladi na uključivanju vojske u borbu protiv pripadnika UČK.

Krajem juna je Fransoa Leotar, poslanik EU za Makedoniju, pozvao makedonsku vladu da odmah počne pregovore sa UČK, jer, kako je izjavio za štampu 27. juna 2001, to je bio jedini način da se dođe do koncenzusa i mirnog rešenja. Tako je UČK i u Makedoniji postao legitimni predstavnik Albanaca.

Krajem juna makedonska vojska izvršila je u Araćinovu, jednom selu u blizini Skoplja, uspešan napad na položaje UČK. Tada su američke trupe i trupe NATO-a dobile zadatak da evakuišu i razoružaju pripadnike UČK. (156)

Jedan makedonski posmatrač izvestio je 3. jula 2001. sledeće: „Čim su teroristi bili pobeđeni i bela se zastava zavijorila, OEBS i NATO su poslali naređenje makedonskoj vladi da momentalno prekine sa vojnim akcijama. Švedski ministar spoljnih poslova, Ana Lind, kao i drugi evropski lideri, počeli su histerično da nam prete čak i ekonomskim sankcijama. OEBS i KFOR poslali su svoje ljude da iz Araćinova prebace pet stotina terorista u drugo selo, odakle su ti isti teroristi nastavili sa napadima, ubijanjem civila i etničkim čišćenjem. NATO nam zabranjuje da se branimo dok nas teroristi napadaju i zloupotrebljavaju našu teritoriju. Mi smo pokušali da se branimo, a oni su teroriste evakuisali autobusima sa rashladnim uređajima. To je makedonsko stanovništvo razbesnelo“.

 

Makedonija 2001 stradanja

Američki major Beri Džonson je u Skoplju potvrdio da je nekoliko stotina pobunjenika, sa trinaest autobusa u pratnji od oko osamdeset američkih vojnika, koji su pripadali KFOR-u, evakuisano iz Araćinova. U toku transporta pobunjenici su predali oružje, ali su ga na kraju putovanja ponovo dobili!

Među evakuisanim pobunjenicima nalazilo se sedamnaest instruktora, bivših oficira američke vojske, koji su pobunjenike podučavali  vojnoj strategiji pri snabdevanju zalihama. Makedonski mediji su izvestili da je 70%  opreme (veoma savremene), kojom su ti albanski pobunjenici raspolagali, proizvedeno u Americi. (157)  Četvrtog jula 2001. godine agencija France Presse je izvestila da je rukovodstvo KFOR-a dozvolilo evakuisanim pobunjenicima (uključujući instruktore i strane plaćenike koji su se među njima nalazili) da se zadrže u selu Raduša, odakle su, potpuno bezbedni, mogli da otvore novi front. U vezi sa tim, Ljubica Acevska, prvi makedonski ambasador u Sjedinjenim Državama, je 5.jula 2001. godine potpisala sledeće protesno pismo: „NATO prebacuje pobunjenike, teroriste, sa jednog područja na drugo i naoružava ih umesto da ih razoružava! Ispostavilo se da je rezultat tog evakuisanja bio sledeći: pripadnici UČK osposobljeni su za nove napade u okolini Tetova“.

Časopis `The Observer` u članku CIA – vojska hulja – nekontrolisano besni na Balkanu, izveštava da su Sjedinjene Države preko tajnih operacija, pružale podršku etničkim albanskim ekstremistima u napadima koje su vršili u južnoj Srbiji i Makedoniji. Američka plaćenička vojska Military Professional Resources Inc. (MPRI) ponovo se obrela i u Makedoniji.

Engleski časopis Guardian objavio je 20. marta 2001, da je američka vlada dala dozvolu američkim državljanima albanskog porekla da se bore na strani UČK. Oni su formirali takozvanu Albansku brigadu koja je zajedno sa UČK učestvovala u borbama 1998. i 1999. Kasnije, mnogi članovi te brigade pridružili su se pripadnicima UČK u Makedoniji. Bilo je teško naći dežurnog krivca za sukob u Makedoniji. Za rat u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, ta uloga je pripala Slobodanu Miloševiću. (158)

Međutim, u Makedoniji je nedostajala centralna politička figura. Zato je makedonski ‘problem’ definisan kao diskriminacija albanskog stanovništva, a makedonski narod je u zapadnim medijima predstavljen kao šovinistički i opasan po mir. Pošto je NATO doveo ovu zemlju na ivicu građanskog rata, sada je pripremao ‘mirovnu’ intervenciju kojom će da spreči taj rat.

General Majkl Džekson, komandant KFOR-a u Makedoniji, izjavio je za italijanski časopis Sole 24 ore sledeće: „Ostaćemo u Makedoniji onoliko dugo koliko je potrebno da naftovodi koji prolaze kroz ovu zemlju budu obezbeđeni“.(159)

Jedan predstavnik naftne korporacije Transbalkan-Consortium AMBO, koja je pod američkom upravom, izjavio je u Sofiji, 2. septembra 2001, sledeće: „Još pre početka nove godine počeće se sa izgradnjom naftovoda, dugim skoro hiljadu kilometara koji će prolaziti pravo kroz Makedoniju i koji će koštati 1,3 milijardi dolara. On će povezivati bugarski grad Burgas na Crnom moru sa albanskim gradom Vlore na Jadranskom moru“.(160)

—————————————————————————–

(152)  Sunday Times, 10. juli 2001. godine.

(153)  Boris Kanclaiter, Sturmreif geschossen, iz AK-Analyse &Kritik, br. 459, 6.juli 2001.

(154)  Ibid.

(155)  AK-Analyse en Kritik, br. 428, 8. juli 2001.

(156)   Christian Science Monitor, 27. juni 2001.

(157)  Hamburger Abendblatt, 28. juni 2001.

(158)   Bilo je pokušaja na holandskim TV dnevnicima da se Slobodan Milošević optuži i za rat u Makedoniji. Međutim, vrlo brzo se od toga odustalo s obzirom da se Milošević već nalazio u zatvoru u Hagu.

(159)   Sole 24 Ore, 13. april 1999.

(160)   En Lucha, 4. septembar 2001, 3.

 


 

***

*************************************************

Glava  15
 
HAŠKI HEROJ

Smrću Slobodana Miloševića, pre vremena je okončan sudski proces protiv njega. Većina komentara koja je usledila, zasnivala se na sledećem:

1.  Pre svega, Haškom tribunalu je jako žao što mu se nije pružila mogućnost da donese konačnu presudu
2.  Istorija će presuditi
3.  Presuda će jedino moći da glasi: kriv po svakoj tački
4.  Presuda je, u stvari, već odavno izrečena

Od sudija Haškog tribunala moglo se očekivati da samo potvrde njegovu nedokazanu i nedokazivu krivicu. Istorija će zaista morati da presudi. Istoričari će se pozabaviti zapisnicima sa suđenja Slobodanu Miloševiću. A da bi to uradili, moraće da dobiju pristup onoj ogromnoj količini sudskih izveštaja, koji su do sada, pod pečatom ‘tajni dokumenti’, ostali nedostupni javnosti.

Smrt Slobodana Miloševića oslobodila je prave počinioce zločina – one koji su bombardovali Jugoslaviju – svake opasnosti  da ikada budu osuđeni. Mnogi od onih koji su bili upućeni u suđenje Miloševiću, znali su da on nikada, bez obzira na ishod suđenja, ne bi bio pušten na slobodu. Pošto je postalo jasno da je optužba protiv njega neodrživa, suđenje je moralo na neki način da se okonča, a da se pritom održi slika koju su mediji stvorili o njemu: slika ubice naroda.

Motiv za ubistvo Slobodana Miloševića leži u tome što se on branio svojom nevinošću protiv inžinjera Novog svetskog poretka, koji su napravili grešku dozvolivši mu da javno svedoči. Milošević je bio projektil bez sistema za navođenje; bio je upoznat sa mahinacijama i kriminalnim potezima svetskih vlastodržaca. U martu 2002. godine, podneo je Tribunalu uznemirujuće izveštaje FBI-a koji su jasno pokazali da su Sjedinjene Države i NATO nudile finansijsku podršku al-Kaidi da bi ova organizacija pomogla UČK u ratu protiv Srbije. I to je uradio upravo u vreme kada su se Pentagon i Bela kuća uveliko trudili da opravdaju invaziju u Iraku prikazujući je kao rat protiv ‘osovine zla’.

U govoru održanom februara 2002, Milošević je rekao: “ Ta mala Srbija je pokazala da je otpor moguć. U poečtku, taj otpor je bio organizovan kao široki politički i moralni pokret protiv tiranije i monopola slobodnog Zapadnog sveta. Taj pokret je eskalirao i dobio nove oblike borbe protiv Zapadne inkvizicije. Bombe sa uranijumom, kompjuterske manipulacije, drogirane ubice i ucenjeni službenici, su samo dobrodošli Novom svetskom poretku. To su instrumenti ove inkvizicije, koju smo, konačno, morali da pretrpimo. A tako ciničan i stravičan način na koji se sve to dogodilo, se u istoriji ne pamti.“
Haski HEROJ - Milosevic svedocenje

 

Milošević se može smatrati prvim političkim zatvorenikom u procesu kapitalističke globalizacije. On treba da služi kao opomena disidentima i onima koji drukčije misle, svima onima  koji ne pristaju da budu potlačeni i onima koji ne žele da postanu vazali Novog svetskog poretka.

Milošević je bio patriota. On je želeo da sačuva Jugoslaviju i bio je protiv svakog pokreta za otcepljenje. Na sudu u Hagu, optuženi je postao tužilac i tako je Milošević održao srpski mit da – posle teškog poraza  ipak sledi pobeda. Zato je i ubijen. Slobodan Milošević će ući u istoriju kao Haški heroj.
 
Potpisivanjem sporazuma između srpske i crnogorske vlade 14. marta
2002. godine, država Jugoslavija i njen naziv pripali su prošlosti.

 

 

 

***

*************************************************

 

Glava 16

RASPAD SRBIJE

 

Najveća krađa u Evropi dogodila sa upravo na Kosovu  pod prismotrom KFOR-a i NATO trupa, pošto su Srbi, pod prinudom, napustili ovu svoju pokrajinu. Više desetina fabrika je demontirano i prebačeno u Albaniju. Preko dve stotine srpskih preduzeća je, bez ikakvih prethodnih pregovora i kupoprodajnih ugovora, bez sporazuma i  finansijske nadoknade, jednostavno poklonjeno, i to uglavnom inostranim firmama.
Pripadnici UČK su srpskim direktorima i radnicima prvo pretili, a zatim ih i nasilno proterali. Pripadnici KFOR-a su to posmatrali.

Miloš Marković je, iz Beograda, 23. septembra 2001, izvestio za `Junge Welt`, sledeće: „Fabrika duvana je prodata Amerikancima i Englezima, fabrika cementa je potpuno u rukama zapadnoevropskih zemalja, industrija nafte je vlasništvo inostranih firmi, kao i električna energija, a uskoro će se rasprodati i električne centrale. Cena električne energije je viša negoli u Sjedinjenim Državama, a to je uslov za prodaju. Posebno težak udarac predstavlja prodaja čeličane `Sartid` iz Smedereva. U nju su, 1999. i 2000.godine, korporacije iz Nemačke, Austrije i Holandije investirale više od 250 miliona dolara. Vrednost godišnjeg izvoza iznosila je oko 150 miliona dolara. Međutim, ova nova, srpska, marionetska vlada izjavila je da je ova fabrika bankrotirala i prodala ju je, zajedno sa smederevskom lukom na Dunavu, za samo 21 milion dolara američkom preduzeću `US-Steel`. Najveća srpska pivara prodata je Belgijancima, a slede i ostale. Druga preduzeća, kao što su šećerane, fabrike prehrambenih proizvoda, fabrike bakra prodaju se za bud zašto, ponekad za samo tri evra, članovima porodica i prijateljima sadašnjih srpskih politikih lidera. Ali ne samo fabrike, već i mediji prelaze u inostrane ruke.“

Rudnik Trepča, koji su eksploatisali još stari Grci, Rimljani i Turci, važi za najbogatije nalazište olova i cinka u Evropi. U tom rudniku ima dovoljno zaliha uglja za nekoliko vekova. Direktor Trepče, koji je u novonastaloj situaciji smenjen, izvestio je da je u poslednje tri godine u Trepči proizvedeno više od 150 tona čistog olova, cinka, kadmijuma, srebra i zlata. Vrednost ovog rudnog nalazišta procenjuje se na više od pet milijardi dolara.

Pored toga, pomoću satelita je utvrđeno da se u kosovskom tlu, ispod 15 milijardi tona zaliha uglja, krije izuzetno bogato, do sada nedirnuto, nalazište nafte. Američki eksperti za naftu, obučeni u vojne uniforme, izvršili su dalja ispitivnja kosovskog tla i potvrdili da se u njemu zaista nalaze tako neverovatne količine minerala i nafte, da se Kosovo može smatrati balkanskim Kuvajtom.

Bivši švedski premijer i specijalni izaslanik za Kosovo, Karl Bilt, izjavio je u intervjuu za  `New York Times`, sledeće: „Da li ćemo uspeti na Kosovu, u mnogome zavisi od toga šta se u Srbiji dešava. Srbija je velika zemlja na sred Balkana. Ako u toj zemlji ne dođe do promena, biće teško realizovati  stvari od značaja u nekom drugom delu Balkana.“ Drugim rečima, ovo znači da se, bez temeljnih neoliberalnih reformi u Srbiji, Balkan ne može preurediti na način koji bi u potpunosti odgovarao zapadnom kapitalu.

Niko Varkefiser, član organizacije `Slobodan Milosevic Freedom Centre` i Komiteta za odbranu Slobodana Miloševića, je ubeđen da će se vrlo brzo naći povod da se Srbija izruči Novom svetskom poretku. On tvrdi sledeće: „Pošto se Jugoslavija raspala, treba da dođe do raspada i Srbije, a to je, uostalom, i bio cilj od samog početka. Zahtevi, postavljeni u Rambujeu su očigledan dokaz. Prva prepreka, koju treba savladati, jeste otcepiti Kosovo od Srbije.

 

komadanje-Srbije 3...

 

Ali se tu neće zaustaviti. Postoje planovi da se izazove u Srbiji građanski rat i tako preuzme potpuna kontrola nad tom zemljom.“

Konačni cilj svetskih vlastodržaca jeste da Jugoslaviju svedu na niz nemoćnih protektorata. Takva politika imaće za posledice sledeće: cene životnih namirnica će znatno porasti, preduzeća će se, pošto odu pod stečaj, rasprodati, a sve ono na čemu se može zaraditi, otkupiće se inostranim kapitalom. Zapadni investitori zahtevaće sprovođenje ekonomskih reformi, zbog kojih će stotine hiljada radnika ostati bez posla. Firme iz zemalja NATO-a realizovaće projekte za dalju izgradnju. Država će izgubiti svaku kontrolu nad cenama. Uvođenje politike slobodnog tržišta neće pružati nikakvu zaštitu poljoprivrednicima ili bilo kojim drugim preduzimačima, od inostranih proizvoda, koji će preplaviti tržište. Takođe će se ukinuti državni doprinos za zdravstvo, javni saobraćaj, prehrambenu industriju i električnu energiju. Rezultat će biti drastičan porast siromaštva među radnicima i seljacima. Zavladaće beda iz koje dugo neće biti izlaza.

 

***

*************************************************

 

 

OSTATAK TEKSTA videti OVDE

 

 

 

 

 

 

 



Pridružite se diskusijama na forumu
Odštampajte tekst

1 komentar

  1. Comments  Bogosav Stojmenović PUB   |  sreda, 31 decembar 2014 17:21

    Srbi, kratke su odluke, mnogo kraće od ove knjige koja razvlači i prikriva suštinu. Zavera protiv Srba traje više od 6(šest) hiljada godina- Srbiji je nametnut Prvi svetski, Drugi svetski rat i ovaj početak Trećeg svetskog rata. Privremeno se kruži od Avganistana, Irana, Iraka dva puta, Arapskog proleća( Tunis, Libija,Egipat, Sirija) prema Iranu i Koreji, čeka se da Srbi počnu sa Kosovom <<<<<<<<<<<<<<<<<<<- velikom Albanijom da po treći put optuže Srbiju.Ta krvožednost prema Srbiji i Srbima ne prestaje.

    SRBI VI koji ste van Srbije ka da ste prespavali sve ovo. Masoni su doneli odluku 1968. godine da rasture SFRJ.NATO je projektovao vežbe za VELIKU ALBANIJU odmah iza toga …. Tako da su suvišne sve analize ovakve i ovde navedene,JER SUŠTINU JE IZREKAO JOHAN GALTUNG,Politika od 16.02.2010, da ovo nije rat za Kosovo, već rat protiv Srbije i Beograda zbog pogrešne vere i pogrešne azbuke!!!
    Bog čuva Srbiju!!!!!

Ostavite komentar

(molimo ne ostavljajte predugačke komentare koji imaju više od 100 reči)



CAPTCHA
*