utorak, septembar 25, 2018

General-major Miloš Đošan: „Od agresije do Tribunala“

 Svedočanstva srpskog generala (12): Pravo lice „Anđela“

Agresija NATO na Jugoslaviju, nazvana „Milosrdni anđeo“ izazvala je humanitarnu katastrofu i pokrenula veliki broj izbeglica, seća se general major u penziji Miloš Đošan u svojoj novoj knjizi „Od agresije do Tribunala“.

NAPALI ONE KOJI SU SE „BRANILI“: Masakr koji je u konvoju albanskih izbeglica napravio projektil NATO kod đakovičkog sela Meja

 

– Te kolone, o kojima se u svetu mnogo pričalo, a mi ih i videli, bitno su se razlikovale od kolona Srba iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Išlo se pešice, sa onim što je potrebno za samo nekoliko dana koliko su očekivali da će provesti u izbeglištvu. Dok su hrvatski avioni bombardovali kolone srpskih izbeglica oko Topuskog, Bosanskog Petrovca i u Dvoru na Uni, a muslimani kod Žirovca napravili pravi pokolj nad srpskim izbeglicama, šiptarske izbeglice sa Kosova i Metohije išle su spokojno. Kretali su se u dugim kolonama, uglavnom žene, deca i starci, poređani kao za paradu. Svako je imao svoje mesto u koloni poput vagona u kompoziciji voza, koji je bilo skoro nemoguće zaustaviti. To je uspelo samo NATO avijaciji, što su osetile šiptarske izbeglice u Meji, Nogavcu i Bistražinu.

Stravičan prizor

Pred Đakovicom, u naselju Osek Hilja, sačekivali su jedni druge, i onda opet, poput kakve procesije, nastavljali put. Obično bi kretali prema graničnom prelazu Ćafa Morino, a kasnije i prema Prizrenu i Vrbnici. Putovali su polagano, povremeno se odmarajući pored puta i uglavnom po kiši. U nameri da obiđem jedinicu na Švanjskom mostu, na pola puta između Đakovice i Bistražina, pretekli smo manju kolonu šiptarskih izbeglica, u kojoj su bili isključivo žene i deca. Kiša je nemilosrdno padala, a kolona se kretala polagano, kao bez cilja. Tu tužnu kolonu pretekli smo u visini izbegličkog naselja Maja u Bistražinu, koji je NATO avijacija samo koji dan pre sravnila sa zemljom. Zbog rupe na putu, nastale od bombe, u koju se skupila voda, vozilo je pošpricalo malu devojčicu. Nije imala više od 5-6 godina. Pri tome nijedan mišić na licu, već do kože mokre devojčice, nije se pomerio. I dalje je išla, čvrsto se držeći za dimije starije žene. Misleći da je vozač namerno pošpricao devojčicu, žestoko sam ga ukorio.

– Gospodine pukovniče, ja imam nešto manju ćerku od nje! Nikada to ne bih uradio. Stvarno mi je žao. Samo mi nešto u ovom svemu nije jasno. Već danima, kako je počelo bombardovanje, vidim ove kolone. Sve se kreću jednako, u redu, postrojene. Mislim da onaj ko beži ne brine se kako će kolona izgledati, nego će da žuri, da spasi svoju glavu i porodicu! – reče mi vozač. Bilo je tempirano da izbeglice na prelaz preko granice stižu u talasima, kada su svi „slobodni i nezavisni novinari“ spremni da istovremeno sa lica mesta pošalju u svet te slike. Nigde nije bilo odraslog, jakog i sposobnog muškarca da prati svoju porodicu. Ili su bili u šumama u borbi, ili su ostali u kućama po gradovima i noću dejstvovali po našim jedinicama…
Kao i na srpske, bilo je više napada NATO aviona na kolone šiptarskih izbeglica. Svi su u jednom bili isti. Uvek su gađali kolone koje su se vraćale i svuda je iza napada ostajao pravi pakao. Desili su se u Koriši, na putu Prizren – Đakovica, Bistražinu i naselju Meja. Često je ista kolona izbeglica gađana više puta. Jedan od tih napada zaslužuje posebnu pažnju, a dogodio se oko 14 časova, 14. aprila 1999. godine u naselju Meja kod Đakovice. U prelepoj zelenoj dolini omeđenoj Čabratom i rečicom Trava, predstavljao je pravi pokolj, pomešan sa zgarištem njihovih tela. Dogodio se nedaleko od našeg položaja u rejonu Čabrata, pa sam na nesreću, bio očevidac stradanja civilnog šiptarskog stanovništva. Bili su to jedini leševi pripadnika šiptarske nacionalnosti koje sam video za sve vreme boravka u Đakovici. Do tada sam uvek gledao mrtva tela mojih poginulih saboraca, vojnika i policajaca, pa sam mislio da su Šiptari besmrtni.

– Proveri o čemu se radi! Uputi ekipu da ukažu prvu pomoć postradalim, pa me detaljno izvesti! – naredi mi komandant korpusa, general Vladimir Lazarević.

Prizor je bio stravičan. Još se uveliko dimilo iz zapaljenih nagorelih leševa i ostataka njihovih zavežljaja. Traktorske prikolice, sa svojim tužnim teretom, bile su odbačene i do 50 metara od traktora koji su ih vukli. Zadnje noge nesrećne bivolice visile su između grana obližnje topole, kao da su bile plen jaguara u savani. Za njih je još bio zakačen prednji kraj skromnih drvenih kola. Ljudski leševi i ostaci životinja, zajedno razbacani, nalazili su se oko dva velika kratera, u koje se još obrušavala tek rastresena zemlja. Jedini mrtvaci bili su žene i deca. Skoro da nije bilo preživelih. Nije bilo ni jauka, niti dozivanja u pomoć…  Na čelu kolone izbeglica nalazio se starac. Imao je oko 80 godina. Visok i vitak, sveže obrijan, sa uredno potkresanim sedim brkovima, potpuno pribran i odmoran. Imao sam osećaj da nije bio uzbuđen, kao da se radi o bilo kojoj koloni, dolazio mi je u susret. Verovatno mu je njegov položaj na čelu kolone spasio život. Kada me ugleda, zastade i pozdravi se sa mnom. Reče da je video dva aviona i pokazao na pravac njihovoga doleta, koji se poklapao sa pravcem koji su videli moji osmatrači vazdušnog prostora. Time je njegova priča dobijala na uverljivosti.

– Video sam dva aviona, a odmah zatim, čuo sam dva puta po dve eksplozije! – reče starac i rukom pokaza pravac u kom su se avioni udaljili. Govorio je tečno srpski, skoro bez šiptarskog akcenta. Na dolazak novinara čekali smo skoro jedan čas. Preživeli, kojih je bilo malo, već su ranije odvezeni u gradsku bolnicu u Đakovici, pa ih nisam ni zatekao. Pre mene je na mesto nesreće stigla ekipa prve pomoći iz Gradske bolnice i vojne garnizone ambulante. U međuvremenu je stigla grupa novinara. Još izdaleka, uperiše kamere u pravcu tela koja su se još dimila. Na njihova pitanja šta je bilo, starac, bez imalo stida i snebivanja, reče: – Bogu mi, ja na svoje oći, ništa nisam video! Samo sam ćuo, dve ili tri eksplozije i video ova malja deca kako mrtva… Ovaj put njegov srpski zvučao je potpuno drugačije. Na insistiranje novinara da li su bili avioni, starac odgovori da on nije video ništa, da su mogli biti, ali on ih nije video, a i ne zna čiji su. Malo se pogrbio odajući prostog, neobrazovanog i ubogog starca. Sve vreme do dolaska novinara, ja sam bio uz njega, pa mogu sasvim odgovorno tvrditi, da starcu niko nije sugerisao da izmeni svoj iskaz i da prećuti napad NATO avijacije.

Smrt kao pouka

U tom trenutku sam zavideo Šiptarima što su svoj narod pripremili kako da se ponašaju. Oni su u NATO avionima videli svoje prijatelje, a na prijatelje se ne žali čak iako vam ubijaju najdraže. Šiptari su u tih nekoliko uzastopnih napada NATO avijacije pretrpili veće gubitke civilnog stanovništva, nego za sve vreme antiterorističkih akcija 1998. i 1999. godine. Zbog toga su izvukli određene pouke. Kolone više nisu bile zgusnute, a njihov broj se bitno smanjio.
Iako su dejstva avijacije postala nesnosna, autobusi „Đakovica-prevoza“ saobraćali su u pravcu Podgorice, Herceg Novog i ostalih gradova. Autobus u pravcu Crne Gore krenuo je iz Đakovice 3. maja 1999. vozeći zgusnute putnike. Na Savine vode, autobus je izbio oko 12 časova. Na prevoju ga je dočekala NATO avijacija i pogodila. Na licu mesta su ostala dva zapaljena autobusa sa razbacanim leševima i mnogo ranjenih. Naš dobrovoljac Dalibor Basara, na sreću, nije se našao među dvadeset poginulih putnika. Ranjen je u kičmu, i zajedno sa još 43 ranjenika smešten u bolnicu u Peći. Oporavio se i napustio teritoriju Kosova i Metohije.

 

Milosrdne ubice
Ništa bolje nisu prošli nesrećni šiptarski civili u kolonama kod Bistražina, u rejonu Terzinskog mosta i Koriši. Bežeći od „terora srpskih snaga“ doživeli su milosrdnu smrt od svojih spasilaca. „Milosrdni anđeo“ ovoga puta im je zaista pokazao svoje pravo lice.
Plikovi za medije

Zašto su Šiptari išli u izbeglištvo uglavnom pešice? To je veoma lako objasniti. Njima je rečeno da ponesu samo najnužnije, kako bi ispalo da su se na brzinu spremali. Bio je to prljavi medijski rat preko leđa iznemoglih žena i dece na čijim su malim nogicama poput grozdova bili poređani plikovi od pešačenja…

 

 

SA ISTINOM NA VIDELO: Svedočanstvo o deceniji ratova na balkanu

 

 


*************************************************

Svedočanstva srpskog generala (11): Dobrovoljac Deda 

Na Kosovo i Metohiju su od početka napada NATO na našu zemlju počeli da pristižu i dobrovoljci. Među njima se našao i Milutin Jelić iz Pančeva. Iako je imao već 62 godine, zahtevao je da bude upućen na granicu sa Albanijom. Odmah je, sa ponosom, rekao da ga zovu Deda. Taj nadimak je zaradio još 1991. kao dobrovoljac na ratištima u Tenju, Nemetinu i Borovu Selu. Ovo su sećanja Dedinog komandanta.

– Deda je bio fudbaler veterana Dinama iz Pančeva. Pogledam u njegovu vojničku knjižicu i sa užasom zaključih da je on samo pet godina mlađi od moga oca, a ja ga ne mogu stići uz brdo. Isprednjačio, pa ispade da on vodi mene, a ne ja njega. Sačekivao me je sve vreme. Na položaj jedinice, u rejonu graničnog kamena D1/VIII  na nadmorskoj visini od 1.253 metra, stigli smo popodne. Postavio sam ga na dužnost komandira voda. Na najvišem i najopasnijem mestu. Vojnici kojima je stvarno mogao biti deda, kada su ga videli, odmah se obradovaše. Ispred njegove sedme decenije života koračalo je ogromno iskustvo, koje mu se uočavalo na licu, kao što žuljevi na dlanovima odaju dobrog ratara ili kosca. Izdao sam mu borbeni zadatak, odredio naziv za sporazumevanje, i polagano, kao što sam i došao, spustio se niz strmu padinu Kunore.

Bunker na Morini: Uporište jugoslovenske vojske na granici Kosova i Albanija

 

Dedu su poštovali svi. Posedovao je neku vrstu harizme, pa su ga jednako cenili i oni kojima je on komandovao, i oni koji su komandovali njemu.

– Diži se, vojsko! Idemo na kopanje. Ašovčiće u ruke! Ko ne puca i ne osmatra, mora da kopa. Ko ne kopa, neka bira, sekiru ili testeru. Vidite gde vam je šuma. Utvrdićemo ovaj položaj, kao što su se naši slavni preci 1914. utvrdili na Mačkovom kamenu. Jučerašnji dan smo izgubili u hodu. Za mene se ne brinite. Ja mogu bolje kopati od vas. Ne sekirajte se, ja sam navikao! – reče deda, pa odmah poče kopati u kamenitom tlu. – Prvi zaklon pravim ja za sebe. Gledajte i učite. A onda neka svako kopa sebi, kome je život mio!

 

Udri po meni!
Kad je Deda završio svoj rov, odvede vojnike na sigurno, uze telefon, sede u upravo završeni zaklon, pa nazva komandira minobacačkog odeljenja. – Udri po meni! – reče mu, i dade koordinate svog zaklona. – Bog s tobom, Deda! U tvojim godinama ljudi posenile, ali da polude, još nisam čuo! Ja treba da vas podržavam, a ne da vas pobijem! – odgovori mu komandir minobacačkog voda. – Samo ti udri. Hoću da vidim kako smo iskopali rov i da li smo se uzalud mučili. Ako ne preživim, samo me zatrpajte zemljom, stavite krst i na njega šlem. Samo pazi da tebe ne otkrije NATO avijacija. Zato prvo pogledaj u nebo, pa onda opali! Kad je minobacačka mina pala na maskirani rov, i samo malo rastresla zemlju na njemu, a unutra sva oprema ostala na svom mestu, vojnici se sa dodatnom energijom prihvatiše kopanja. Za svakog vojnika u smeni obezbeđeno je sigurno sklonište. Deda je izgradio i brvnaru s ostavom, pravo utvrđenje, oaza.
Od komandanta je Deda tražio da mu se ostave vojnik dobrovoljac Zvonko Vulićević iz Kruševca, i pas Žuća, koga je Zvonko bio spasao iz ruševina jedne kuće. Dva dana nakon početka operacije Strela, tek što je svanulo, 27. maja, u blizini karaule „Dejan Radanović“, po našem položaju počeše da eksplodiraju granate velikog kalibra. Bio je to znak da je otpočela artiljerijska priprema vojske Albanije. Nekoliko minuta nakon eksplozije poslednje granate ugledasmo veliki broj terorista kako se kreće prema našem položaju za odbranu, naoružane minobacačima i protivavionskim mitraljezom. Kretali su se uspravno i samouvereno. Ugledavši prvi put toliki broj terorista, vojnici počeše da pucaju. Videvši da teroristi normalno napreduju, a tek poneki padne, Deda iziđe iz svog zaklona i krenu od jednog do drugog vojnika, kao na obuci gađanja. – Pogledaj, ovako! Polagano! Stani! Ne troši uzalud municiju. Pusti neka priđu bliže. Upamti, ti si u zaklonu, a on nije. To što vidiš ti njega ne znači da vidi i on tebe. Lakše će te otkriti ako puštaš dug rafal. Kad čuju ovoliku pucnjavu, pomisliće da ih se plašimo. Nego polagano. Jedan do dva metka i jedan terorista manje. Svako se više plaši tišine nego buke. A i avijacija će nas teže uočiti i poklopiti. Znaš da su oni njihovi saveznici! – govorio je strpljivo Deda. Duže se zadržavao kod mladih vojnika, a one starije i iskusnije samo bi potapšao po leđima i nastavio. Tako je prešao sa kraja na kraj našeg položaja. Nakon toga, na opšte čuđenje, teroristi su više padali, a sa vatrene linije se čulo mnogo manje pucnjave. Ubrzo zatim i teroristi se povukoše. – Vidite, vojsko, šta znači dobro utvrđenje i nišanjenje. Samo gubici mogu odvratiti teroriste. Da se nismo ovako ukopali, sada bi oni bili ovde i slavili, nas polovina bi izginula, a drugu polovinu bi kao preplašene ovce skupljali kroz ovu šumu! – reče im Deda na kraju prvog talasa napada. On nije bio suviše religiozan, ali je uvek, pri svakom napadu, prekrstivši se govorio: – Bože, ako u ovom napadu neko mora poginuti, daj da to budem ja, a ne ova deca. A ako ni to ne bude dovoljno, neka bude po redu Božjem, i po godinama starosti!
Cigareta za strah
Došavši kod jednog mladog vojnika, kome su se ruke tresle, Deda ga lagano uhvati za ruku i reče:
– To što su oni kidisali nije razlog da nas dvojica ne zapalimo po jednu. Nismo se mi uzalud ovako utvrđivali. Onda ćemo nastaviti. Neka i oni malo predahnu od „siline“ tvoje vatre!– reče mu u šali.

 

Po položaju na kom je bila raspoređena Dedina jedinica, svakodnevno je dejstvovala NATO avijacija. Nekada samo danju, nekada samo noću. Po pravilu, kad su teroristi jače napadali, i avijacija je žešće tukla. Ipak, 9. maj 1999. godine bio je najgori. Počeo je sa dve kasetne bombe već u osam časova. Odmah u početku, smrt i ranjavanje. Već prva kasetna bomba pala je direktno na položaj. U trenutku, u hiljadu komada raznesen je vojnik Boban Milenković iz Surdulice. Oko njega su počeli da jauču vojnici iz granične čete, ranjeni u istom napadu. Deda je sa svojom grupom bio u rezervi i u pripravnosti. Njegova smena je počinjala tek za dva sata. Odjednom se s vrha začu: – Deda, pobiše nas! Pomaži! Dedaaaa!- glas je postajao sve slabiji, kao na izdisaju. Smenjivao se se eksplozijama bombi i lomljenjem drveća. Odjednom se umiri. Avijacija je u talasima udarala sve većom snagom. Čim bi počeli da ukazuju pomoć ranjenim vojnicima, avioni bi počeli ponovo da dejstvuju po njima, a šiptarski teroristi jače da dejstvuju mitraljezom iz Albanije. Napad za napadom. NATO avioni poređali su se iznad njih, kao čopor gladnih zveri. Prvi avion je usmrtio Bobana Milenkovića i ranio četvoricu. Ostali su kršili drveće i rovili zemlju. Odlamali su kamen od stena, koji se razletao na sve strane. Odasvud se čula grmljavina i pucanje debelih stabala.

– Zvonko, Žika i još dvojica, za mnom! – naredi Deda i potrča uz brdo sa kog su dolazili jauci. Ne obazirući se na dejstva avijacije, izvukli su svu četvoricu ranjenih vojnika iz prethodne smene. – Sada, kada smo pomogli živima, vi se vratite. Ja ću skupiti ovo malo razbacanih delova vojnika Bobana! Tek kada vas pozovem, dovedite narednu smenu. Vojnicima ne govorite šta ste videli ovde – reče deda, prekrsti se i poče da skuplja deo po deo tela. U jednom trenutku, debela grana drveta, koju je kao testerom preseklo parče bombe, obori Dedu. Već sam pomislio da smo i njega izgubili, kada se Deda nekako iskobelja ispod one grane i nastavi da sakuplja delove tela, puštajući suzu iz staračkih očiju. – Radio je to kao da skuplja najdragocenije blago – pričao je kasnije Zvonko Vulićević.

Prevarili vragove

Nova smena vojnika prikradala se našem položaju, kao da je miniran. Sa strahom su gledali u pokošeno drveće i zatrpane rovove. Nisu mogli verovati da je neko preživeo taj napad avijacije. – Ne dirajte ništa! Tako će vragovi zaključiti da ovde više nema živih. Da nisu bili u zaklonu, niko ne bi preživeo. Ako bismo mi sada sklonili ovo drveće koje nas je zatrpalo, oni bi to videli i došli ponovo. Sada imamo još jaču zaštitu! – reče im mudri Deda.

U 11 časova završio se i deveti uzastopni napad NATO avijacije. Ubrzo je izvršena smena posluge na položaju. Ostali su jedino Deda, stariji vodnik dobrovoljac, Zvonko Vulićević i pas Žuća, koji je već drugi put preživeo ovakav napad.

 

*************************************************

Svedočanstva srpskog generala (10): Stamen nije poslušao

Kako je vreme prolazilo, nade u povratak  vojnika kojeg su oteli kosovski teroristi su bile sve manje, a ubrzo potom, oteto je i nekoliko novinara.

ODBRANA PROFESIJE: Masovni protest u Beogradu posle otmice novinara Tanjuga

U isto vreme kada sam primio dužnost komandanta 52. artiljerijsko-raketne brigade PVO (na Kosovu i Metohiji), došlo je do promene komandanta 53. graničnog bataljona, a koji dan ranije, zamenjen je komandant drugog bataljona 549. motorizovane brigade, stalno stacioniranog u kasarni „Devet Jugovića“ u Đakovici. Tako su u kratkom vremenskom periodu zamenjena sva tri komandanta u garnizonu, ukazujući da postoje komandanti za mirnodopske i komandanti za ratne dane. Dužnost komandanta 53. graničnog bataljona primio je kapetan I klase Duško Šljivančanin. Visok, crn i krupan poput stene, delovao je stameno i pouzdano. Ali, iza te markantne pojave nazirala se osetljiva, dobronamerna duša, što se videlo već kod prvih gubitaka u jedinici. Njegova komanda bila je smeštena u kasarni „Devet Jugovića“. Glavnina bataljona nalazila se na granici prema Albaniji, a samo po pitanju reda i discipline u kasarni bio je potčinjen meni.

Kapetan Duško Šljivančanin

 

Smrt iz vedra neba

Za razliku od kapetana Šljivančanina, major Vlatko Vuković, komandant 2. pešadijskog bataljona iz sastava 549. motorizovane brigade, bio je onizak i vitak. Nastavničku katedru u Vojnoj akademiji u Beogradu zamenio je vrletima Prokletija u zaleđini Đakovice. Nikada nije povisio ton. Govorio bi naizgled melanholično i nezainteresovano, bez vatrenih reči, ali svako njegovo naređenje je bezuslovno izvršeno. Kao i 53. granični bataljon, i njegova jedinica bila je smeštena u kasarni „Devet Jugovića“. Bio sam odgovoran da im stvorim podnošljive uslove za život i da ih branim od dejstva avijacije, a on je sa svojom jedinicom bio naša zaštita od upada terorista. Nas trojica komandanata pripremali smo se za vazdušnu agresiju na našu zemlju. Mogućnost izvođenja kopnene faze agresije nijednog trenutka nismo isključili, pa smo u tome duhu vršili pripremu jedinica i objekata.

 

NISU SLUTILI ŠTA IH ČEKA: Mladi regruti 1999. godine u okolini Đakovice

 

Prve gubitke jedinica je pretrpela pre mog dolaska. Pripremajući se za prijem dužnosti naišao sam na zanimljiv izveštaj. Bio je detaljan i opisivao okolnosti pod kojima je poginuo naš vojnik Ratković Vladimir iz Beograda i otet vodnik Genov Stamen iz Bosilegrada. Pored zvaničnog uviđaja sa lica mesta, neko je, kao za nekakav dnevnik napisao: „Osvanuo je lep i sunčan dan 8. juna 1998. godine. Nebo nad Metohijom se pripremalo da zatreperi od nadolazeće vrućine. Sunce se još samo malo ogledalo na snegom pokrivenim vrhovima Prokletija. Mala grupa vozila kretala se putem Đakovica-Ponoševac, obezbeđujući kolonu za snabdevanje jedinica. Oko 07,50 časova u rejonu Smonice, teroristi su ručnim bacačem pogodili „pragu“ kojom je upravljao vojnik Ratković Vladimir. Na čelu kolone, na sedištu pored vozača, kako i dolikuje komandantu, nalazio se kapetan prve klase Nenad Borisavljević, a na oruđu, još dvojica vojnika, drugovi iz iste spavaonice. Odjednom se kroz nebo prolomio prasak i sve je krenulo u suđenom pravcu. Za vojnika septembarske klase, Vladimira Ratkovića iz Beograda, nažalost više nije bilo pomoći. Izdahnuo je na krvavim rukama svoga komandanta i drugova iz malog borbenog sastava. Široko otvorene oči Vladimirove, kao da su se još uvek čudile šta ga to snađe… A upravo je hteo javiti kući da se ne brinu za njega, da je sve u redu, da je na bezbednom, kad eto, i njega iznenadiše, prekinuše ga u mislima i nekud ga nose, nose“.

Dvadeset dana nakon pogibije vojnika Vladimira Ratkovića kidnapovan je podoficir iz naše jedinice. Mladi, sanitetski vodnik, Stamen Genov, na službi u garnizonskoj ambulanti Đakovica, krenuo je na odsustvo. Zbog čestih otmica vojnika i civila nealbanske nacionalnosti, na relacijama Đakovica-Priština preko Suve Reke, Iglareva i Lapušnika, pripadnicima Vojske Jugoslavije bilo je zabranjeno putovanje navedenim pravcima. Kada je u Prizrenu autobus Đakovica-prevoza okrenuo prema Suvoj Reci i Dulju, vodnik Genov je nastavio put.
Izađi, Stamene, opasno je! Teroristi su svuda uz put! Imaju svoje doušnike među putnicima i vozačima autobusa. Znaš da postoji naređenje, po kome je vojnicima i starešinama zabranjeno da koriste ovaj pravac! – govorio mu je njegov drug, kapetan I klase iz komandnog diviziona brigade. Verovatno je ljubav prema porodici bila jača od opreza. U svakom slučaju, mladi vodnik nije stigao kuda je naumio. Kada su u Štimlju teroristi u crnim uniformama zaustavili autobus, mladi vodnik se već pokajao što nije poslušao kolegu, ali je bilo kasno…

Ko zna da li je i slutio šta ga čeka. Tom prilikom, oteta su još tri muškarca. Među njima bili su otac i sin, izbeglice iz Republike Srpske Krajine, iz kolektivnog smeštaja u izbegličkom naselju „Maja“ u Bistražinu kod Đakovice. Čim se čulo za otmicu, preduzeli smo mere da oslobodimo našeg vodnika. Nažalost, nismo uspeli u tome. Otac i sin, registrovani kao izbeglice iz Krajine, preko UNHCR-a su oslobođeni nakon nekoliko dana. Mislilo se da su Hrvati. Oni su svedočili su da su vodnika Genova mučili Šiptari, koji su bili naročito okrutni kada su saznali da su zarobili podoficira. U toku agresije, jedna od meta avijacije NATO bio je i izbeglički kamp Srba iz Krajine u Bistražinu. Trebalo je dotući neugodne svedoke šiptarsko-terorističkih zločina.
Kidnapovanje vodnika Stamena Genova bio je veliki udarac jedinici. Najveći gubitak doživela je njegova porodica. Razgovarali smo telefonom sa njegovim roditeljima, uzajamno se tešeći da je možda živ. Kako je vreme prolazilo, nade u njegov pronalazak su bile sve manje. Ubrzo potom, oteta su dvojica novinara Radio Prištine, a kasnije i novinari Tanjuga.

– Pukovniče, dvojicu novinara traže svi! Za njih interveniše i predsednik republike, a za mog sina i vašeg starešinu niko ni prstom ne mrda. Nadam se da to nije zato što je moj sin Bugarin, a nestali novinari Srbi! – reče Tase, otac vodnika Genov Stamena u trenutku očaja. – Potpuno ste u pravu. Novinari su za sebe izborili poseban tretman. O smrti ili nestanku novinara, bilo gde u svetu, piše se sa istim značajem kao o padu putničkog aviona. Sudar vozova izaziva manju pažnju od smrti novinara. Nažalost, nismo u mogućnosti preduzeti ništa više nego što smo pokušali. Učinili smo sve što smo mogli i znali, ali ga nažalost, nismo pronašli. Nadamo se da nije doživeo istu sudbinu kao hiljade kidnapovanih Srba. Znajte, niko neće biti srećniji od mene, da vam prvi javi radosnu vest, ukoliko ga nađemo! – neuspešno sam pokušavao tešiti nesrećne roditelje.

Vojnički strah

Nakon ova dva događaja, u jedinici je sve bilo drugačije. Ono što se ranije drugima dešavalo, i nama se desilo. Pripadnici jedinice su odjednom shvatili svu zbilju događaja oko sebe. Umesto vojničke trube, sada su ih budili rafali terorista i potmuli zvuci ručnih bacača. Kod jednog broja vojnika pojavio se strah.

 

 

Čudna granica

Kapetan Šljivančanin je redovno obilazio graničare na karaulama. Njegov zamenik, major Dimčevski, bio je dugo u sastavu bataljona i postao prava legenda među graničarima. Povremeno sam sa njima obilazio karaule. Odmah mi je palo u oči protezanje granične linije između SRJ i Republike Albanije. Svako se morao ozbiljno zamisliti i zabrinuti načinom na koji je povučena. Umesto grebenom, granična linija se pruža severnom padinom Prokletija, tako da teritorija Republike Albanije nadvisuje našu, a sve albanske karaule bile su na većoj nadmorskoj visini od naših. Albanski graničari bili su kao na krovu i mogli kamenjem gađati naše vojnike. Svi dominantni visovi i kote ostali su na albanskoj strani…

Beg iz vojske

Sa jedne strane vojnici oko nas ginu, a sa druge, idu na odsustva, kako bi umirili javnost i rodbinu. Ko ode na odsustvo, najčešće se ne vrati u jedinicu. Obično, poslednjeg dana odsustva rodbina bi javila da je vojnik u teškom psihičkom stanju, da je primljen na Vojnomedicinsku akademiju u Beogradu ili Vojnomedicinski centar u Novom Sadu, da ima noćne more… Neki roditelji su mi jasno rekli da svome sinu ne daju na Kosovo i Metohiju. Ukazivali su kako sin ovoga ili onoga nije ni došao u vojsku, govorili ko se sklonio u drugu državu, a ko je započeo studiranje u inostranstvu. Vojnici su bili rastrzani između osećanja da su prevareni i izdani od pojedinih svojih drugova, i potrebe da ih razumeju i oproste im. Nadmoć i sigurnost koju su u početku osećali, sa svakim izostankom, pomalo se topila i prelazila na stranu terorista.

 


************************************************

Svedočanstva srpskog generala (9): Gazde iz Ujedinjenih nacija

Za predstavnike Sfora i najmanji prekršaj u proceduri podnošenja zahteva bio je dovoljan da se on odbije, a pošto su i vreme drugačije računali nego mi, događali su se ozbiljni incidenti.

SFOR MOLI ZA OLUPINE: odgovor srpskog stanovništva pošto su jedinice PVO oborile borbeni avion NATO

 

Idući po ko zna koji put na Sokolac, izbivši na Han Pogled, ugledasmo nekoliko helikoptera kako u niskom letu stalno kruže iznad Devetaka i Ljemenske Planine. Stali smo ispred seoske trgovine, a oko nas se odmah, po običaju, okupiše deca iz obližnje škole.

– Kako im se ne zavrti u glavi, kada se već peti dan ovako vrte  ukrug? – reče jedan čiča, koji nam priđe zajedno sa onom decom, gledajući pri tome u nebo. – Verovatno traže Karadžića ili Mladića – reče moj kolega. Na to se deca, koja su se do tada bezbrižno igrala, odjednom uozbiljiše. Iako smo bili u uniformama VRS, deca napraviše nekakvu distancu. Ličili su na krdo gazela, kada neka od njih nanjuši leoparda u blizini. Jedna devojčica je zapisivala broj sa registarskih tablica našeg vozila. Iz malih okica sada su izbijali pronicljivi pogledi, ni slični onim bezbrižnim, malopređašnjim. Tražili su u nama provokatore. Ni čiča nije postupao drugačije, samo je on veštije proveo svoje „istraživanje“.

Jačanje poverenja

– Odakle, vojsko, i kojim dobrom ste se uputili ovamo? Vi možda ne znate da u ovome kraju već dugo nema ništa zanimljivo. Velite da idete iz Banjaluke. Imam ja tamo u vojsci bratića, preziva se Vojinović. Mislim da je neki podoficir, znate ga verovatno, onako suv i vižljast. Odavde je iz Ravne Romanije – govori čiča, a sve ispod oka nas posmatra. Tek kada mu rekosmo da njegov bratić, Vojinović, nije podoficir već major, da je pre okrugao nego vižljast i da je komandant jedinice u koju smo se uputili, čiča se odjednom otkravi. Kao da smo mu u tom trenutku izgovorili pravu lozinku, tiho, zaverenički reče: „Nikada ih neće uhvatiti, dok je srpskog uveta s ovu stranu Drine. Da nije bilo njih, ni nas sada ne bi bilo ovde. Zadesila bi nas sudbina Milića, Bratunca, Kravica i Vozuće. Tamo gde on i naša vojska nisu stigli, tamo i nema Srba. Zbog toga ih i traže. Onoga ko ih izda, stići će kletva poput Vuka Brankovića. Na sreću, ovi krajevi takve izdajnike ne rađaju. Nije se bez razloga onaj lisac sakrio baš u Drvar. Ne bi ga oni njegovi spasili da srpski narod nije i po cenu života odbio da ga izda Švabi. Nisu pomogle ni pretnje ni rajhs-marke. Samo se plašim da ne odu kod braće u Srbiju. Tamo će da prođu kao Draža, daleko bilo. Tamo je svaki drugi Kalabić. A Draža, da je bio pametniji pa ostao na Romaniji, možda ne bi onako završio…“

U Komandi Protivvazdušne odbrane Vojske Republike Srpske komunicirali smo sa predstavnicima SFOR-a. Plašeći se jedinica PVO-a, stalno su dolazili u inspekcije, radi „jačanja međusobnog poverenja“. Prebrojavali su oruđa, kontrolisali u kakvom su stanju, gde se čuvaju, kako se na njima izvodi obuka, a sve kako ne bi ugrozili međusobno poverenje. Činili su ih oficiri iz različitih zemalja. Ta saradnja sastojala se u našoj obavezi da blagovremeno, pisanim putem, na engleskom jeziku, tražimo odobrenje za uključenje u rad naših raketnih sistema PVO radi održavanja ili obuke. Za poletanje bilo kog aviona ili helikoptera, čak i u zoni aerodroma, morali smo tražiti saglasnost i odobrenje.

Više od petorice vojnika nije moglo zajedno izaći u grad, a da o tome ne budu obavešteni predstavnici Sfora. Zbog toga čudi kako su sudije u Hagu poverovale oficiru iz moje brigade Nik Peraju, koji je pred Tribunalom izjavio da je u martu 1999. u Đakovicu došla jedna oklopna brigada iz sastava VRS-a. Lagao je na isti način kao i Visoki predstavnik UN, lord Ešdaun.

Predstavnici SFOR-a su se ponašali onako kako se svuda i uvek ponašaju gazde. Pre odobrenja, usledilo bi stotine pitanja: „Kako, zašto, gde i zar baš sada?“ Najmanji prekršaj u proceduri podnošenja zahteva bio je dovoljan razlog da se on odbije. Čak su i vreme drugačije računali nego mi, što je u jednom slučaju rezultiralo ozbiljnim incidentom. Ako bi odobrili našu molbu, bilo je to uvek u različito vreme, i uz njihovo prisustvo. Videlo se da zaziru od tih raketnih sistema PVO-a i nisu krili svoju znatiželju.

Za vreme jedne takve inspekcije britanski oficir video je u kancelariji komandanta raketne brigade PVO-a na aerodromu Zalužani, potpukovnika Rajka Ilića, deo oborenog aviona F-16. Ustežući se, konačno je skupio snage i zatražio od komandanta brigade, da mu ga ustupi. – Kao britanski pilot leteo sam 1981. na Tornadu iznad teritorije Iraka u Pustinjskoj oluji! Tada me je bilo manje strah nego sada, kada letim u helikopteru iznad teritorije ‘Republic of Serpska’. Znam kakve su traume i strahove imali piloti koji su obavljali borbene letove iznad Bosne – reče britanski pukovnik.

– Nisu oni vršili borbene letove iznad Bosne. Oni su za račun muslimana bombardovali položaje naših boraca. Ovaj avion je tada oboren. Dok god se držite svog mandata ne treba da vas je strah kad letite iznad teritorije ‘Republic of Serpska’.

A što se tiče Bosne, ona se upokojila onoga trenutka kada je Alija Izetbegović odlučio da i ona postane suverena. Koliko je suverena, govori vaše prisustvo ovde. Deo aviona F-16 vam ne dam. To je samo jedan od ratnih trofeja ove brigade i pripada jedinici, a ne meni. Kao znak dobre volje mogu Vam reći gde ima još takvih i sličnih delova razbacanih po planinama RS i MH Federacije. Tamo možete naći dosta delova miraža, tornada i harijera, koji su padali oko Goražda koje ste vi ustupili muslimanima. Možda vam oni, kao vaši prijatelji i ratni saveznici, u znak zahvalnosti za podršku u ratu, daju neki od delova oborenih aviona. Na pritiske iz Beograda, vratili smo vam pilote, a vi ste to izneverili – odgovori potpukovnik Ilić.

Vojska Republike Srpske neprestano na oku „međunarodne zajednice“

 

U retkim trenucima nakon što bi, po ko zna koji put, iznova utvrdili da „poverenje nije poljuljano“ imali bismo zajednički, protokolarni ručak. Nakon druge, a kod Francuza treće čaše, pomalo bi počeli da se „otkravljuju“ govoreći kako su oni „samo vojnici i znaju ko ne poštuje dogovor, ali se izveštaji koje oni napišu rediguju u Zagrebu“. To bi trajalo dok su pod dozom „iskrenosti“. Nakon toga sve bi se vraćalo na staro.

 

Nemačko iskustvo

 

Za vreme jednog takvog ručka, pored mene je sedeo nemački pukovnik. U to vreme u VRS-u su upravo tekle reforme, o kojima je govorio general-major Pero Čolić. Jedna od ključnih tačaka te reforme, kao i kod nas, bila je amnestija od odgovornosti, za one koji su izbegli borbu za svoj narod i mobilizaciju u jedinice Vojske Republike Srpske.

– Pukovniče, kod nas je pre tri godine uhapšen starac od 90 godina koji je 1944. izbegao mobilizaciju. Nije se odazvao u sastav Vermahta da brani Berlin. Vojna komisija ga je oglasila sposobnim za borbu, iako je imao samo levo oko, a na desnoj ruci palac i kažiprst. Tek se nesrećnik bio oporavio od rana zadobijenih 1941. godine pod Moskvom. Dva sina su mu već bila poginula u ratu. Mislio sam da se on državi već odužio. Kod nas zločin izdaje zemlje nikad ne zastareva. Dezerter je osuđen. Nije do kraja izdržao kaznu, jer ga je u tome pretekla smrt u zatvorskoj ćeliji. Ali, kod nas vlada pravna država! – reče mi nemački pukovnik, čim se uverio da solidno govorim nemački i da nam prevodilac neće trebati. Nekakvo rumenilo mu je pri tome udarilo u lice, a iza naočara koje je nosio, zacakliše se izgubljene plave oči. Ličio mi je na SS oficira iz domaćih ratnih filmova, pa se nesvesno odmakoh od njega. Verujem da bi on lično zadavio starca, koji se nije odazvao pozivu na mobilizaciju. U tom trenutku sam mu zavideo na stavu nemačkog naroda o odbrani zemlje više nego na bilo kom uspehu nemačke industrije.

Američka moć

Često je na čelu tima Sfora bio britanski, francuski ili italijanski pukovnik, a kao član, američki kapetan ili poručnik. Ipak, stvarni šef tima bio je američki oficir, bez obzira na to koji čin nosio, što se videlo tokom razgovora, a to američki oficiri nisu ni krili.

 

Udavača za Bilta

 

Kako je vreme prolazilo i ‘međusobno poverenje raslo’ sa Sforom, tako su rasla i ograničenja koja su nametana Vojsci Republike Srpske, a posebno jedinicama PVO-a. Sada su kontrolisali i remontne zavode, fabrike i radionice koje na bilo koji način sarađuju sa vojskom. Sva ta ograničenja prihvatana su kao nešto što se podrazumeva od strane onih „biznismena“ kojima su obećali Brčko i ogromne donacije. Dok smo mi tragali za istinom i dokazima, muslimani su tražili i našli udavaču za Karla Bilta.

 

 

************************************************

Svedočanstva srpskog generala ( 8 ): Dolari padaju sa neba

 

Jedinica je krenula u izvršenje zadatka: snabdeli smo se gorivom, hranom i strpljenjem, jeli smo suvu hranu, pili izvorsku vodu, kretali se pešice i u potpunoj tišini.

OBORILI GA RUČNO: Laki prenosni raketni sistem kojim je pogođen fantomski helikopter

 

Odmah po dolasku, general Mile Mrkšić pozvao je sve komandante korpusa, komandanta 105. Vazduhoplovne brigade i mene u Knin. Referisanjem u Glavnom štabu SVK rukovodio je predsednik RSK Milan Martić. Većina komandanata korpusa, a posebno komandanti Kordunaškog, Ličkog i Banijskog, pored ostalih, stalno su naglašavali probleme šverca sa muslimanima. Isticali su velika ekonomska raslojavanja među borcima i pad morala vojnika i stanovništva u zoni njihove odgovornosti. Kao glavni razlog, isticali su postojanje i let famoznog helikoptera, koji je prevozio novac i teroriste iz islamskih zemalja, poznate po krvoločnosti.

Naredba generala Mrkšića

Zloglasna 505. Bužimska brigada je baš zbog prisustva mudžahedina u svom sastavu predstavljala strah i trepet i za Srbe i za muslimane u tom kraju. Novcima koji su stizali u ogromnim količinama kupovali su sve, od hrane i goriva do oružja i informacija. Sa pravom se upirao prst na civilne sudove, koji su bili nadležni za suđenja pripadnicima SVK, koji su na šverc gledali sasvim drugim očima i oslobađali borce uhvaćene u švercu. Čak i prema povratnicima su imali isti stav. Kada je došao red da ja referišem, general Mrkšić, nakon samo nekoliko reči me upita:

 

General Mile Mrkšić

– Pukovniče, kada planirate da oborite taj helikopter? Poučen olako datim obećanjem generalu Čeleketiću, sad sam bio oprezniji. Na moj neodređen odgovor, usledio je konkretan i jasan zadatak:
– Obarajte ga kako znate. Ukoliko vam treba pomoć, obratite se komandantima korpusa preko čije zone leti. Imaćete prednost u snabdevanju gorivom. Ne javljajte mi se dok ga ne oborite!

Jedinica je krenula u izvršenje naređenog zadatka. Snabdeli smo se zalihama goriva, hrane i strpljenja. U akciju je uključen najmanji broj ljudi. Jeli smo suvu hranu, pili izvorsku vodu kretali se pešice i ćutali. – Sada je sve u božjim i našim rukama. I uspeh i neuspeh biće isključivo naši! – rekoh komandirima baterija. Nakon dve-tri večeri pojavio se helikopter.

Sa položaja u rejonu Slunja, osmotren je radarom, na udaljenosti od 27 kilometara. Dok je u odlasku prema Ćoralićima prolazio kroz našu zonu, na njega je lansirana raketa lakog prenosnog sistema S-2M. Raketa ga je promašila, ali, na svoju nesreću, posada helikoptera, ubeđena da joj niko ništa ne može, nije uočila lansiranje rakete, inače se helikopter ne bi vraćao istom maršrutom. Znali smo da će se helikopter vratiti te noći jer nikada nije osvanuo na heliodromu. A borci i narod su na njega bili kivni.

Mrzeli su ga onako kako stanovnici ličkih sela mrze vuka samotnjaka koji im kolje stoku, a stalno izmiče zamkama i hajkama. Pri povratku helikoptera sa aerodroma Ćoralići uočismo ga na ekranu radara. Čas bi se pojavio, čas nestajao iz radarskog snopa. Trebalo mu je samo malo sreće pa da se i ovaj put izvuče. Zahvaljujući dobrom raketnom sistemu i osposobljenoj posadi, prateći sistemi su zahvatili njegov elektronski odraz na ekranima, čime je on praktično već bio uništen. Lansiranje rakete sada se već vršilo automatski. Malo zatim, na nebu, u vedroj majskoj noći, uoči se veliki blesak i helikopter nestade sa ekrana radara. Pao je u selu Kotur u blizini Slunja.

Svima je pala u oči velika količina nemačkih maraka. Rasute po granama drveća obližnje šume, kao da su trasirale put kojim je helikopter doleteo svoje poslednje metre. Veći broj novčanica bio je pocepan i nagoreo.

Počele su da pristižu razne stručne ekipe sa kamerama i fotoaparatima. Među njima bila je i ekipa sa aerodroma Udbine, da pregleda kakva je to letelica sa kojom se toliko vremena borila skoro celokupna PVO SVK i VRS. Helikopter je bio oklopljen sa donje strane kompozitnim materijalom i nekakvom laganom, čvrsto satkanom žicom. To je objašnjavalo zašto ga oruđa PVO manjega kalibra nisu mogla oboriti. U donjem, desnom džepu pilotskog kombinezona, kapetana letelice, nađoše kartu. Ubrzo, onaj potpukovnik dođe do mene:

– Pukovniče! Na ovoj karti još samo nedostaje vaš potpis, i mislili bi da ste je vi lično crtali! Kada sam malo bolje pogledao kartu, uočio sam da su ucrtani položaji svih naših jedinica PVO po danima. Nedostajala su poslednja dva dana. To je potvrdilo odavno naslućenu pretpostavku da su oni zaista imali nekoga ko ih je obaveštavao o položaju naših jedinica. Sve je ukazivalo da su piloti imali satelitske snimke položaja naših jedinica. Verovatno su, pored srpskih neprijatelja, postojali i Srbi, kojim je bilo u interesu da helikopter leti. Oni su uticali na civilne sudove da oslobađaju vojnike i civile uhvaćene u švercu. Bili su to oni kojima je „ekonomska saradnja“ najvažnija. Oni su redovna pojava u ratu – poput hijena, sa bezbednog odstojanja, prate borce i bogate se na njihovim nesrećama.

Ubrzo je stigla sanitetska ekipa iz bolnice „Sveti Đorđe“ iz Vojnića na čelu sa dr Kresojevićem. Morao sam odati priznanje ekipi koja je krajnje dostojanstveno pregledala sva mrtva tela muškaraca, zrakasto raspoređenih oko helikoptera i prenela ih u bolnicu u Vojniću. Odnos prema mrtvom neprijatelju, uvek govori o viteštvu i dostojanstvu svakog borca.

Ono o čemu se sve vreme šuškalo, da helikopter nosi novac, pokazalo se tačno. Na mestu pogotka helikoptera, počele su da se, nošene vetrom, razleću novčanice u različitim apoenima nemačkih maraka. Pet dana, nakon toga, meštani su nalazili novčanice po granama drveća. Poneka je dospela i na samo mesto pada helikoptera. Dobar deo je već bio nagoreo i oštećen. Bilo je i ispravnih, koje su se zadržale u probušenoj azbestnoj vreći, vezanoj lisicama za čvrsti nosač u unutrašnjosti helikoptera. Jedno parče bojeve glave rakete KUB-M, proseklo je azbestnu nezapaljivu vreću, na kojoj je bio katanac i omogućilo da se marke ravnomerno rasporede na većem prostoru. Verovatno je neka viša sila htela da taj novac dospe u ruke većeg broja stanovnika RSK i da se što ravnomernije rasporedi.

– Pukovniče, ovu vreću rasporilo je parče rakete, od učkura do grla bijela, kao Miloš Murata na Kosovu! – sa crnim humorom reče jedan borac, tražeći u njoj novčanice. Pod utiskom mrtvih tela polugolih muškaraca oko helikoptera, nije mi bilo do šale, pa onako ljut, skoro viknuh na njega: „Da ih nisi pipnuo! Ili želiš da se pridružiš onoj šestorici što leže mrtvi oko helikoptera? Ko sa mrtvoga skine sat, ne meri na njemu dugo vreme! Samo gusari zbog plena obaraju avione ili potapaju brodove. Ovaj helikopter je prevozio teroriste i pružao logističku pomoć neprijatelju. Nije poštovao proceduru, a leteo je iznad naše teritorije – rekoh.

Grabež oko novca

Čuvši ove moje reči, više mu nije bilo do smeha. Kada sam mu naredio da vrati nekoliko novčanica, naglo se uozbiljio, gledajući me popreko sa ljutnjom i mržnjom. Nisam bio među svojim narodom, a osećao toliko neprijateljskih pogleda na sebi. Nije on bio jedini koji se ustremio… Nisu im smetali pogledi na mrtve ljude koji su ležali oko helikoptera. Nisam uzeo ni jednu novčanicu, niti dozvolio svojim potčinjenima da to urade, iako smo skoro gazili po njima na mestu pada helikoptera. Kada su počeli da se okupljaju meštani, više nije bilo moguće braniti da kupe novac. Imao sam nekakav osećaj da su svi bolje od mene znali kada i kuda helikopter preleće, i što je najvažnije, šta prevozi.

Navođen sa avaksa

Jedan od članova ekipe provuče ruku u kabinu oborenog helikoptera i izvuče mali uređaj. – Evo zašto ga nismo mogli oboriti i kako je leteo po najgušćoj magli na maloj visini. Ovo je uređaj za satelitsko navođenje. Sve vreme dok ste tragali za njim meni je to bilo na umu. Očito je imao solidnu navigacijsku pomoć sa nekog avaksa! – reče potpukovnik koji je pronašao navigacijsku opremu u kabini helikoptera.

Naivni kao Srbi

Vidi se da helikopter nije radio za ustaše – primetio je jedan vojnik, koga je Miloš Đošan zatekao na mestu pada helikoptera, i objasnio: – Oni bi na njega nacrtali znak Crvenog krsta, pa u njemu vozili municiju. Znamo kako su ustaše iz bolnice u Vukovaru pucali na naše položaje. Doktorica Vesna Bosanac se u tome uvežbala da joj nije bilo ravne, stavljajući gips na zdrave ruke i noge ustašama koje je sakrivala u bolnici. Nego muslimani, pošteni i naivni kao i mi Srbi. Vidi se da vode poreklo od nas!

 

 

 


*************************************************

Svedočanstva srpskog generala (7): Fantomski helikopter

Kada je NATO avijacija krajem jeseni 1994. godine uništila PVO Srpske vojske Krajine, kao dar sa neba muslimanima, počeo se pojavljivati fantomski helikopter. Poletao je sa aerodroma Pleso kod Zagreba, a sletao na improvizovani aerodrom Ćoralići kod Cazina. Bihać je već bio proglašen za zaštićenu zonu.

NEMOĆ PROTIV „NEVIDLJIVOG“: Raketni sistem KUB vojske RSK

Iz njega su svakodnevno preduzimane borbene akcije muslimana prema srpskim selima, kao što su one u kojima su  muslimani iz zaštićene zone Srebrenice, klali Srbe u Kravicama, Skelanima i Bratuncu. I baš na Božić ili oko Božića.

– Ne leti valjda Kikaš! Čak ni on nije u mogućnosti da doveze toliko oružja koliko ima muslimanskih boraca u zaštićenoj zoni Bihaća! Jedino šta taj helikopter može prevesti su teroristi, droga ili novac! – pomislio sam čitajući informaciju o helikopteru.

Šverc sa muslimanima

Često su u helikopteru bili teroristi i dobrovoljci, Šiptari sa Kosova i Metohije i mudžahedini iz islamskih zemalja, koji su preko hrvatskih luka dolazili u Zagreb, a odatle ubacivani u područje Bihaća, pa preko Sarajeva i Tuzle u Vozuću i na Ozren Drugi su dolazili legalno, u uniformi pripadnika UN iz islamskih zemalja…

Obilazeći sa komandantom 21. korpusa, pukovnikom Veljkom Bosancem poligon Slunj, ugledah nekoliko muškaraca u vojničkoj uniformi, bez kaiša u pantalonama i pertli u čizmama, što je bio znak da se nalaze u pritvoru.

– Šta su skrivili ovi vojnici kada su ovde umesto u jedinici? – upitah pukovnika. – Uhvaćeni su u švercu sa muslimanima. Najradije bih da ih streljamo, ali postoji naređenje da se takvi predaju civilnim sudovima. Sva trojica su po treći put uhvaćeni. Šta mogu kada ih civilni sudovi oslobode, ili kazne minimalnom novčanom kaznom. Možda i dele profit, ali to ne mogu tvrditi. Toga me je najviše strah. Da je Raštela jedino mesto za šverc, lako bi mi njega stavili pod kontrolu. Takvih mesta ima mnogo. Neki dan mi dovedoše babu od sedamdeset godina. Nosila je muslimanima jaja u korpi, a unuk joj samo nekoliko dana ranije poginuo u napadu mudžahedina na Ripač. Granica između nas i muslimana je poput sita, ima hiljadu rupa. Uzalud pošteni borci po celu noć čuvaju linije, kada lopovi za marke prodaju i rođenog ćaću. Ništa bolja situacija nije ni u Zapadnoj Slavoniji. Nego, kako god znaš, obaraj onaj prokleti helikopter, on će nam doći glave! Kada ne bude nemačkih maraka, neće biti ni šverca – reče mi komandant Kordunaškog korpusa, pukovnik Veljko Bosanac, rođen u Zapadnoj Slavoniji.

Golf siti
Fantomski helikopter je najčešće prenosio nemačke marke u Bihać kako bi pojedini, najgori Srbi, prodavali muslimanima sve, od brašna do oružja. Cene su bile astronomske, a pojedini Srbi su se počeli naglo bogatiti. Pojedina rubna područja na granici sa teritorijom pod kontrolom muslimana doživela su pravi ekonomski procvat. Među njima je prednjačio Vojnić, mali kordunaški gradić, koji je zbog toga prozvan Golf siti jer su najlošija kola bila „golf“.
Svake večeri, između 22.00 i 03.00 časa, helikopter je poletao sa aerodroma Pleso, a zatim raznim pravcima doletao do improvizovanog aerodroma Ćoralići u blizini Cazina. Tu je teret na brzinu istovaren, a on se vraćao na aerodrom Pleso. Jedina važna informacija bila je položaj sredstava PVO i potrebe za određenom vrstom robe. Leteo je po magli, kiši, vedrom ili oblačnom vremenu. Prostor je preletao visoko ili veoma nisko. Bio je nepredvidljiv i neuništiv. Zbog toga su mu pripisivali različite natprirodne osobine i predstavljao je pravu noćnu moru za narod i borce Srpske Vojske Krajine.Za obaranje i uništenje helikoptera bio je zainteresovan i Glavni štab Vojske Republike Srpske… Postavljane su mnoge zasede, ali on je prosto prkosio respektivnim snagama PVO. Pretpostavljalo se da posada helikoptera ima podatke o položajima naših sredstava PVO, pa je tako izbegavala poteru. Kada bi se jedinica pojavila na određenom prostoru, helikopter ne bi koristio tu relaciju, ili bi neko vreme obustavio letove. Nakon pomeranja jedinice na novi položaj, on bi se istu noć vratio na navedenu maršrutu. Kada bi neki osmatrački radar otkrio navedeni helikopter, dolazilo bi do prekida veze između radara i jedinice PVO koja ga može oboriti. Najopasnije oružje po helikopter bile su baterije KUB, koje su obarale miraže, harijere i F-16 u Republici Srpskoj. Kada bi baterija ostala bez goriva i neupotrebljiva, helikopter bi leteo pravo preko položaja te baterije. Tako se u narodu stvorio utisak da je helikopter zaista fantomski, da je PVO SVK potpuno nesposobna ili da postoji izdaja.Nedovoljan broj jedinica PVO i velika teritorija koju su pokrivale uslovio je njihovo stalno premeštanje, što nije promaklo pripadnicima Unprofora. Komplikovana administracija uključivala je veliki broj osoblja u realizaciju zadataka. Nedostatak zaštićenih veza i bezbednosne kulture pogodovali su otkrivanju namera jedinica PVO. Izvršavani su zadaci od najvišeg značaja, a širok krug ljudi je učestvovao u njihovoj realizaciji. Bila je to zaseda za koju su mnogi znali. Iz tih razloga i nije uspevala.Po navedenom helikopteru često su dejstvovale jedinice PVO manjeg kalibra i ubojne moći. Osim snopova iskri koje su se pojavljivale ispod trupa helikoptera, nikakve druge štete na njemu nije bilo. On bi nastavio let, kao da ga se ta dejstva uopšte i ne tiču. To ga je činilo još misterioznijim, a kod boraca i naroda pojačavalo osećaj nemoći. Počeli su ga doživljavati kao sudbinu ili proročanstvo, koje će doći glave Republici Srpskoj Krajini.Oni realniji, i ja među njima, bili smo ubeđeni da neprijatelj na neki način ima podatke o našim snagama, mogućnostima, rasporedu i namerama. Sumnjalo se da neko, kome odgovara da helikopter leti, dostavlja informacije neprijatelju, ili mu pomaže da izbegne našu poteru. Tu su bile jedinice NATO koje su osmatrale vazdušni prostor, a podatke dostavljali muslimanima i Hrvatima. U takvim okolnostima, ostati neotkriven, predstavljalo je pravi podvig.
Pitanje časti
Kada se činilo da helikopteru zaista nije moguće stati na kraj, počela je dolaziti u pitanje naša čast kao iskusnih oficira PVO. – Zar mi, koji smo svojevremeno na bojevim gađanjima ovakvim i sličnim raketnim sistemima u astrahanskoj pustinji bivšeg SSSR-a, izazivali podozrenje oficira zemalja članica Varšavskog ugovora, da ne možemo oboriti jedan helikopter? Svaka baba na Kordunu zna kada će naići.Ovako više ne može. Ili ćemo ga oboriti, ili priznati da mu ne možemo ništa. Bar ćemo uštedeti gorivo, koje troše turbo-mlazni motori naših sredstava! – reče jedan od komandira baterija.Nakon detaljnog proučavanja, zaključili smo da ga na dosadašnji način nikada nećemo oboriti. Glavna smetnja bila je premala autonomija naših jedinica i učešće velikog broja ljudi u takvoj operaciji. Ali postavljeni borbeni zadatak se morao izvršiti…Sa padom Zapadne Slavonije u proleće 1995. godine naglo je opao moral boraca i stanovništva, nastavljaju se sećanja general-majora u penziji Miloša Đošana. – Svi smo javno, ili u sebi, potajno, krivili jedni druge. Svima je neko treći bio kriv.
Strašljive kokoške
Područje Korduna i Banije bilo je najčešći pravac preleta helikoptera jer je zahtevalo najkraće zadržavanje nad teritorijom Republike Srpske Krajine i Republike Srpske. – Dijete moje! Nije mi krivo što ta grdosija leti, đavo da ga nosi. Smeta mi što celu noć orca iznad moje kuće, plaši mi krave i kokoši, pa ne mogu do ujutru da ih smirim! Kokoši slabije nose jaja, a krave daju manje varenike! – reče jedna baba u selu Klokoč, na Kordunu.
Dotadašnji komandant Glavnog štaba, general-major Milan Čeleketić podneo je ostavku. Otišao je, a nije dočekao da oborimo onaj helikopter.

general-major Milan Čeleketić

 

Otišao je, a nije dočekao da oborimo onaj helikopter. Na mesto komandanta Glavnog štaba Srpske Vojske Krajine postavljen je generalpotpukovnik Mile Mrkšić, rodom sa Korduna. Trebalo je da narodu vrati poverenje, ojača i učvrsti odbranu i poljuljani moral vojske i srpskog naroda u Republici Srpskoj Krajini.

 

 


 

************************************************

Svedočanstva srpskog generala (6): Uteha za ranjenika Željka

Prilikom napada NATO avijacije na aerodrom Udbina raketa HARM je ranila Ivanišević Željka, vojnika iz naše brigade.
Bio je rodom iz Debelog Brda, sela kod Korenice, 25 kilometara udaljenog od Udbina. Pogođen je u predelu kičme i ostao nepokretan.

NATO NAPRAVIO MASAKR: Napad na aerodrom Udbine

– Kakva je to vika u hodniku? – upitah kurira, vojnika Surla Branka.
Gospodine pukovniče, to je ona žena iz Korenice što stalno dolazi – odgovori vojnik Surla.
– Uvedi je u kancelariju! – naredih kuriru.

Sredovečna žena, u dobu kada sin prvenac stasa za vojsku, nosila je crnu ličku maramu na glavi. Imala je oko 40 godina, mada se, kroz duboko urezane bore na licu videlo da su joj uslovi života i patnja dodali koju godinu više. Kad sam je zamolio da sedne i iznese mi svoj problem, pomalo drsko odgovori:
Kad sam mogla dva puta uzalud doći iz Korenice u Knin mogu i sada! Čula sam da je došao novi komandant pa hoću da vidim je li bolji čovek, ili su svi oficiri isti! – reče i htede izaći iz kancelarije. Bio je to govor očajne majke koja je svuda nailazila samo na nedorečene sumnje i prazna obećanja. Bila je ubeđena da se može, ali ne želi pomoći njenom sinu.
– Ako mi ne iznesete problem koji imate, nikada nećete saznati kakav sam ja čovek! – odgovorih polagano.

Bol vojnikove majke

Ove moje reči kao da na trenutak otupiše oštricu njene neverice. Oklevajući sede. Uz tanku kafu počela je svoju priču:
– Kada oni vragovi 1994. godine, napadoše avionima aerodrom Udbine, ranjen je moj sin Željko. Pogođen je u kičmu i sada leži nepokretan. Od tada je prošlo više od četiri meseca a za njega niko ne pita. Nisu valjda svi njegovi drugovi izginuli, kao nekada na Kosovu. Gde god se obratim ništa ne mogu da rešim. Svi traže nekakve papire iz Komande, a oni ih ne daju. Do sada sam dva puta dolazila i nisu mi ih dali. Došla sam da još jednom probam, pa ako ih ne dobijem ne znam kuda ću. Ne mogu Željku na oči. On ne veruje da u njegovoj komandi niko ne može da mu obezbedi te proklete papire potrebne da ostvari ono malo crkavice, bar za cigare. Od kako je prikovan za taj prokleti krevet, puši po tri kutije dnevno. Najteže mi je gledati kada nema cigareta.

– Gospođo Ivanišević, molim vas, pozdravite mi Željka. Ponesite mu ove cigarete. Za tri dana vidimo kod vas, u vašem Debelom Brdu. Tada ću vam doneti one dokumente koje ja potpisujem. Više vam ne mogu obećati.
– Nisam ja nikakva gospođa, nego nesrećna majka! – reče sa nevericom, a u ruci je stiskala ona dva boksa „morave“.
– Pukovniče! Drugi su i više od vas obećavali, samo nisu dali cigarete.Ostalo je bilo isto. Znam, biće i ovaj put, a za cigarete vam hvala. Ko će danas biti srećniji od mog nesrećnog Željka? A vašu djecu neka Bog sačuva, da ne prođu kao moj Željko! – reče majka, pa se vojničkim korakom uputi prema kapiji. Ispratio sam je, stekavši utisak da mi nije ništa verovala…

U Republici Srpskoj Krajini sam često imao problema zbog cigareta. Kao nepušač, skoro nikada se nisam setio da pri poseti jedinicama nosim cigarete vojnicima. Dolazeći u posetu raketnoj bateriji kapetana Đorđa Stoisavljevića, na vatrenom položaju negde oko Mazina, nakon uobičajenog pozdrava počeo sam deliti primedbe vojnicima da su se slabo utvrdili. Vojnik Jovan, koji je do tada kopao zaklon za oruđe, najbolji u jedinici, baci ašov, obrisa znoj sa čela, isprsi se i reče:
– Pukovniče! Vi ste za mene veći neprijatelj nego i Hitler i Musolini i Tuđman zajedno. Nikada nam niste doneli cigarete i pitali imamo li šta zapaliti. Samo pitate zašto se nismo utvrdili i zašto ne nosimo šlem na glavi. Samo to znate reći. Drugi komandanti ne dolaze bez nekoliko boksova cigara. Šta će meni plata koju donese vaš vozač kada ne mogu da je smotam i zapalim. A pismo, ako koje stigne, ja ga od nervoze i ne pročitam do kraja. Eto, zato mi ne bi bilo žao da poginete. Možda bi za komandanta došao neki pušač, pa bi se od njega mogli ogrebati za cigaretu! Pravi komandant koji se brine za svoju vojsku od brige propuši u ratu! – reče vojnik, pa opet zgrabi ašov i nastavi kopati, još žustrije, kao da želi nadoknaditi ono što je propustio govoreći. Izgledao je kao da mu je kamen pao sa srca. U bateriji se čuo nekakav žamor iz koga sam zaključio da se većina vojnika slaže sa njim.

U RATU SU MNOGI PROPUŠILI: U Republici Srpskoj Krajini cigarete su bile često vrednije od novca

– U pravu si! Nikad više neću doći praznih ruku. Ako me ubuduće vidite bez cigareta, znajte da ih nisam zaboravio poneti, nego ih nije bilo. Od sada će uvek ići jedan od vas sa mnom pred vojnike, pa im vi objašnjavajte šta će da zapale. Oni su najmanje krivi što im je komandant nepušač. Svaki put kad zapalite cigaretu po jednu ostavite za naše vojnike. Inače ću doneti odluku da na smenu budete sa njima. Tada nećete moći da ih ne ponudite cigaretom! – rekoh mom pomoćniku za pozadinu, strastvenom pušaču, koji je propušio u ratu i nikada nije bio bez cigareta.

Ponovni susret sa majkom vojnika Ivanišević Željka bio je nakon tri dana, u njihovoj kući u Debelom Brdu. Sa mnom je bio Željkov komandir baterije, kapetan Nadlački. Dočekala nas je u dvorištu, zatrpanom snegom… Jedva smo pomerili polusrušenu kapiju da uđemo u dvorište. Jedna šarka na drvenoj kapiji već odavno je bila izvaljena, a druga se opasno iskrivila.

– Muž mi je negde na liniji, a moj Željko, rana moja, ne može!

Ušli smo u sirotinjsku kućicu od dve male prostorije. Željko je ležao na leđima u krevetu, sređenom i zategnutom poput kreveta u bolnicama. Sićušan, skoro providan, izgledao je zamišljen i tužan. Bilo mu je neprijatno što ne može da se digne u sedeći položaj kada sam mu pružao ruku. Gledao je u mene i drhtavim rukama, tražeći odobrenje, palio je cigaretu.
– Spasili ste me! – reče pružajući prema meni ruku u kojoj prepoznah onu „Moravu“.
– I ranije je pušio, ali kako mu se ovo desilo kao da ih jede! – reče majka i krajičkom crne ličke marame obrisa suzu.

Jedina mana

Željko i ja smo pričali o svemu. Najviše se raspitivao o drugovima u bateriji, kao da se umesto njih stidi što ga niko nije posetio od ranjavanja. Prepoznavši moj prekoravajući pogled upućen njegovom komandiru baterije, poče da ga pravda:
– Komandir svakako ima obaveza, ali drugari bi mogli bar ponekad navratiti. Znate, voleo bih čuti novosti iz baterije. Nisam ga pitao kako se to dogodilo, iako sam pre toga sve znao. Imao sam u rukama uverenje o ranjavanju i nalaz lekara iz bolnice u Kninu gde je zbrinut nakon udara avijacije. Bile su tu i izjave komandira i očevidaca.

– Ako bude želeo, reći će sam – pomislih i otpočeh nevezan razgovor sa njegovom majkom. Za to vreme on je razgovarao sa dvojicom vojnika iz baterije koje smo poveli u posetu. Pitao je o svakom pojedinačno. Obradovao se kada je saznao da su svi živi i zdravi. Kako vam je sa ovim novim komandantom? – pitao je Željko šapatom jednoga od vojnika.
– Nezgodan! Uvek nezadovoljan kako smo se utvrdili i maskirali. Možda je u pravu. Traži da nosimo šlemove na glavi, da ćutimo i ne krećemo se po položaju. Prema starešinama je još stroži. Strog je prema onima koji samovoljno napuste jedinicu, ali je pravedan i jednak prema svima. Neki od onih koji su kasnili sa odsustva kopaju rovove na Dinari prema ustašama – odgovori mu drug iz baterije.

– Najveća mana mu je što je nepušač – reče drugi vojnik.

Majstori vojnici
Vas dvojica biste mogli zameniti Željka, pa očistiti sneg i popraviti onu kapiju u dvorištu, rekoh vozaču i kuriru kada su se pozdravili i popričali sa Željkom. Vozač, ozbiljan čovek tridesetih godina, iz zaleđa Prokljanskog zaliva, kao da se postide što se sam toga nije setio, bez reči napusti kuću. Za njim se, poput mraka, izvuče kurir Surla Branko. U kratkom vremenu malo seosko dvorište bilo je čisto od snega, a i kapiju su malo ispravili.
Deca heroji

Uzgred, imate li vi djece?
– reče majka Željka Ivaniševića i zajeca.
– Gospođo Ivanišević, učiniti ću sve što je do mene da ovako ne bude. U roku od tri dana doći ćemo, njegov komandir baterije i ja da ga obiđemo. Tada ćemo doneti uverenje o ranjavanju, koje vam je potrebno. A što se tiče djece, imam dva sina. Stariji Nikola bio je vojnik u jeku najžešćih borbi oko Vukovara, a mlađi Predrag je skoro odslužio vojsku u padobranskoj brigadi – odgovorih joj, pokušavajući sa njom da podelim njenu muku. Ove moje reči majka ranjenog vojnika Ivaniševića nije ni čula.
 

********************************************

Svedočanstva srpskog generala (5): Pismo vodnika Mandarića

Napad avijacije NATO-a na Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku poklopio se sa najžešćim dejstvima muslimana iz zaštićenih zona Bihaća i Srebrenice.

U tom napadu potpuno je uništen aerodrom Udbine, a stradalo je civilno stanovništvo u blizini pogođene škole u Visući, seća se Miloš Đošan, tada pukovnik, kada je tražio da ga upute u Republiku Srpsku Krajinu.

– Pukovniče, pozdravite Milana Martića i dajte mu ovaj poklon. Kažite da mu šalje Vaso iz Kosova Polja. I oni imaju Kosovo Polje, odmah pored Knina. Recite da smo uz njih svim srcem. Znamo mi kako je živeti među neprijateljski raspoloženim komšijama! – reče Vaso Samardžić, vlasnik kafane „600 godina“ u Kosovu Polju.

Prijem kod Martića
Na prijem kod predsednika Republike Srpske Krajine Milana Martića čekao sam nekoliko dana. Čuvši da sam došao na svoj zahtev bi mu drago, a oči, umorne od nespavanja, malo živnuše. – To je lepo od vas. Mnogo će značiti našim borcima. Kada se vratite na KiM pozdravite mi Vasu Samardžića. Znamo se mi dugo. Ni Srbima na KiM nije ništa lakše među Šiptarima nego nama među Hrvatima. Daj bože, da se sve ovo dobro završi! – reče premoreno. Poslednji put sam ga video na Vidovdan 1995. godine, za vreme parade na Slunju…

Dalmatinci na Kordunu
Borbe su se vodile samo na teritoriji Republike Srpske Krajine. U delovima sa hrvatskim stanovništvom borbi nije ni bilo. Zbog toga su mirovne snage nazvane Unprofor bile raspoređene po sistemu „mrlja od mastila“. – Ipak sam zakasnio! – promrmljah, videvši ostatke aerodroma Udbine i ruševine civilnih kuća u Visući, nedaleko od Udbine. Nešto dalje, video se grob devojčice koja se u trenutku napada avijacije igrala pored škole.Spuštajući se niz Bulinu Stranu u Knin, uveče 5. januara 1995, nakon 12-časovne vožnje, ugledao sam veliki logor Unprofora u Južnoj kasarni. „Kako nas štite, mogli su slobodno umesto plave zastave UN postaviti šahovnicu!“, reče jedan oficir. U rubna područja, koja su bila najčešća meta paravojnih snaga Hrvatske, gde je zaštita bila najpotrebnija, nisu ulazili… Komandu brigade i jedinice smeštene u Pađenima upoznao sam prvih dana i krenuo na sever. Ispred male kafane u Radučiću grupa boraca složno je pevala: „Vrati se, vojvodo, na Dinaru ponovo!“ – Zdravo vojsko! Ovo je pukovnik Miloš Đošan, novi komandant 44. raketne brigade PVO. Sada ćemo oboriti taj prokleti helikopter, koji vam je trn u oku! – učitivo reče pukovnik Nikola Dukić. – Bog ti pomogo! –odgovoriše uglas borci ne remeteći takt.Najglasniji među njima izdvoji se i reče: – Pa šta ako je pukovnik? Više zna srpski desetar, nego Titov general! A ni prezime mu nije baš srpsko. Ko zna koga su nama poslali iz Beograda? I manite se onoga „zdravo“. Mi imamo svoj pozdrav… Kada sam, poput Hajduk Veljka, izgovorio rečenicu u stilu „Život dajem Krajinu ne dajem!“, nečiji glas me prekide ispod šatora. – Došli ste da nam ovo malo sredstava i sistema PVO, što je ostalo od NATO avijacije, rasturite i uništite!– reče stariji vodnik, ošišan do glave, sa prkosom u glasu. Visok i vitak, više je ličio na košarkaša. Reče da se preziva Kalapać, iz Smokovića, a dalmatinski naglasak u govoru odudarao je od snegom pokrivenih brežuljaka Korduna.„Oskudan je u vojničkom ponašanju, ali nije lenj, pouzdan je i hrabar!“, pomislih i nastavih da obilazim druge delove brigade. Kako je vreme prolazilo, sve više sam se uveravao da se radi o dobrom starešini koji poštuje i ceni svoju jedinicu. Ubrzo i on meni priznade da veruje da ga ja neću izdati. Spremali smo se da posednemo položaj na Snosu, brdu iznad Slunja. Bio sam na čelu kolone, u staroj limenoj kampanjoli, a pored mene je bio Kalapać. Pre ulaska u Slunj, Kalapać, koji je bio izvidnica, spusti se u korito reke Slunjčice. Na moje pitanje šta to radi, zar hoće da se podavimo u ledenoj reci, on zagonetno odgovori:– Dok sam ja prolazio ovuda, vi ste pukovniče, bili u Prištini. Gore je poljski bataljon Unprofora. Vražji je to narod. Svojevremeno žešći komunisti od Staljina, zatim veći katolici od pape, sada su gore ustaše od Tuđmana i Mesića zajedno. Sve pokrete naših jedinica javljaju direktno Njofri! –odgovori Kalapać.Naša jedinica nije bila angažovana u borbi protiv hrvatskih paravojnih jedinica ili muslimanskih boraca na zemlji. Sve njene aktivnosti bile su vezane za izvršenje zadataka u PVO. Premeštajući se jedne noći, zbog kvara ostavismo lanser i deset vojnika sa vodnikom Mandarićem na starom položaju, dovoljno daleko od linije borbenog dodira sa jedinicama Petog muslimanskog korpusa. Još smo se smeštali, kad nas pozva vodnik i izvesti da su „muslimani probili naše linije i da se jedinice kopnene vojske masovno povlače“. – Sačekaj, dolazimo odmah po vas! – tešio sam ga.
Nasleđena hrabrost
Vozač iz sastava pozadinske baze, star oko 40 godina, neprestano je pričao o svojoj hrabrosti, nasleđene od predaka koji su „svi od reda bili uskoci“. Kada je pukovnik Đošan naredio polazak u spasavanje svojih vojnika, dogodio se nemio incident. – Ja neću da vozim! Meni se još živi! Imam ja kući decu! – reče vozač i tutnu mi ključeve od kampanjole u ruku. Ovo mi je bilo prvi put da mi neko tako otvoreno odbije naređenje. – Vežite ga, pa ujutru sa njim na Dinaru. Ako se plaši voziti prema muslimanima, neka kopa rovove prema ustašama! – naredih komandiru baterije i sedoh za volan kampanjole. Kada vide da je vrag odneo šalu, poče me preklinjati: – Ne, pukovniče, ako boga znate! Imam ženu i decu! Vidim da ste odlučan i hrabar komandant. Ići ću sa vama gde god hoćete! – pa sav srećan zgrabi iz mojih ruku ključeve od kampanjole.
– Molim vas, povedite i Kalapaća! Svi se povlače u neredu! – preklinjao je vodnik Mandarić. Konačno krenusmo Kalapać, ja i puna kampanjola boraca. Usput smo gledali artiljeriju i pešadiju koji se povlače. Ubrzo sretoh pukovnika Ivkovića, načelnika štaba 21. korpusa SVK. I on se uputio u istom pravcu da zaustavi jedinice Kordunaškog korpusa da ne odstupaju. Bila je već prošla ponoć kad stigosmo. Malo krajiško selo, u kome su bili smešteni, napušteno je još ranije. I bez muslimana i ustaša, bilo je dovoljno razloga za strah. Polupani prozori i vrata, izgoreli krovovi, usamljeni dimnjaci i poneki pregradni zid kuće, stvarali su utisak uklete varoši. Ubrzo nam se ukaza upečatljiv prizor. Oko neispravnog lansera stajali su vodnik Mandarić i vojnici, okrenuti jedan drugom leđima, a 11 pari krupnih izbečenih očiju punih straha bilo je upereno negde u mrak. Kada nas ugledaše, vodnik mi skoči u naručje. Omalen i sitan, nije mi bio težak. – Nikome se u životu nisam obradovao kao vama i Kalapaću! Zar ja, koji sam rođen u Šibeniku, da poginem negde u nekom zabačenom selu na Kordunu? Ostavio sam vam pismo za slučaj da ne stignete na vreme. Tamo je u onoj porušenoj drvenoj kući, samo se plašim po njega sam otići! – reče kada malo dođe k sebi. – A, tako! Pukovniku pišeš, a meni, sa kim si ceo rat proveo, ni slova. Znao sam da si plašljiv kao zec, ali ovo je ipak previše! – reče Kalapać i uze vodnika Mandarića sebi u naručje, kao što tetke na smenu jedna od druge uzimaju sestrića kada mu dođu u posetu. A pisamce malo, na papiriću ne većem od onog na kome konobar u kafani donese račun…
Noć, strah i panika
Nisam imao vremena da ga čitam i strpah ga u džep. Tek sutradan, pri svetlosti dana, pročitah: „Mandarić Tihomir, vodnik tehničke službe, smer mašinski, specijalnost motori i motorna vozila, VES 22115. Trenutno na službi 9.215 Pađene kao komandir 3. odeljenja (komandir RsTON), a ako Bog, a i Đošan daju, bit ću u ČORT-u. Neka mi je sveti Timotije na pomoći!“ Sa druge strane pisamceta bio je napravljen raspored straže oko objekta u kome su bili smešteni. „Kupite opremu i idemo! Ti i Kalapać u kabinu kamiona, a vojnici na karoseriju, pa krećemo!“, naredih Mandariću. „A lanser, šta ćemo sa njim?“, upita Mandarić. „Ćuti, budalo! Nemoj da sada predložim komandantu da ti njega ipak pričuvaš do ujutru, ali ovoga puta sam!“, reče u šali stariji vodnik Kalapać. Da je jutro pametnije od večeri, uverili smo se odmah po svanuću, obilazeći mesto sa koga su noć pre toga bežali „hrabri srpski borci“. Ni govora nije bilo o pomeranju linije dodira i napredovanju muslimana u noći u kojoj su strah i panika odigrali najveću ulogu. 

 

*************************************************

Svedočanstva srpskog generala (4): Albanka zvana Zorica

Jugoslovenska narodna armija je, prema odluci rukovodstva Makedonije, da i oni postanu samostalna i suverena država, napustila ovu bivšu jugoslovensku republiku. Jedinice PVO sa aerodroma Petrovac u Skoplju, pod budnim okom posmatrača EU, domarširale su u Prištinu, na aerodrom Slatina. Krajem februara 1993. godine, Miloš Đošan, nekadašnji komandant 5. raketnog diviziona PVO u Batajnici i vođa kolone u Sloveniju i Mostar, postavljen je na dužnost komandanta 311. srednjeg samohodnog raketnog puka PVO u Prištini. O tim danima on je ostavio upečatljiva sećanja u svojoj knjizi „Od agresije do Tribunala“. 

Znak žalosti

– Idi Miloše, na Kosovo i Metohiju, ali pazi da ne prođoš kao tvoj imenjak Obilić! Neće ti biti lako, ali na muci se poznaju junaci! – reče mi komandant Korpusa PVO, general-major Radomir Sekulić. U moju buduću jedinicu javio sam se 27. februara 1993. godine, i odmah počeo sa prijemom dužnosti.

Za sve vreme boravka u Prištini, nisam se mogao oteti utisku da Šiptari i pojedini Srbi, veoma liče jedni na druge, kako po izgledu, tako i načinu govora. U to sam se definitivno uverio na Suvom Bregu, brdašcu iznad Pomazetina. Na razgovor sa domaćinom obližnje šiptarske kuće poveo sam kurira, vojnika Mojsića, Srbina, rodom iz Orahovca, i potpukovnika Ivana Gregusa. Domaćin je bio stariji čovek od sedamdesetak godina, onizak, crnomanjast, sa indijanski kukastim nosom, belim kečetom na glavi i oborenim pogledom. Dočekao nas je na kapiji i ljubazno pozvao da uđemo u dvorište. Započeli smo razgovor na srpskom jeziku, a moj kurir, vojnik Mojsić, prevodio je na albanski. Tokom razgovora, vojnik Mojsić, koji je bio takođe onizak i crnomanjast, toliko se uživeo u razgovor da sam u jednom trenutku morao reći: „Lakše malo, Mojsiću! Ti i ovaj čiča, samo da zamenite kape na glavi, ne bih znao koji je od vas dvojice moj kurir, a ko domaćin ove kuće. Što je još gore, ni ukućani ne bi primetili!“, našalih se sa mojim kurirom, koji je bio veoma dobar vojnik.

Njegov komšija, malo mlađi od njega, sa istim, dvocifrenim brojem dece, imao je kuću nekoliko metara niže. Deca su mahala našim vojnicima u vojnim kamionima, kada bi prolazili pored njegove kuće. Oni manji bi ispružili ruku prema kamionima, tražeći paštetu ili eurokrem. Vojnici bi nekad dali, a nekada samo odmahnuli rukom, na šta su deca jednako reagovala. Niti su bili previše srećni kada dobiju, niti tužni kada ne dobiju ništa.

Bila je to čista i neiskvarena dečja radoznalost i potreba da kontaktiraju sa nekim van zida dvorišta. Stanovali su u kući sa niskim krovom koji se naslanjao na uski, prašnjavi put prema Suvom Bregu. Jednog jutra pred njegovom kućom osvanula je drvena stolica ručne izrade sa naslonom, preko koga je bio prebačen nov peškir, a dece nije bilo na putu. – To je znak da ima smrtni slučaj u porodici i da su u žalosti! – objasni nam Toljaj Sabahata. Bila je pripadnik naše jedinice, rođena u okolini Dečana. Večito dobro raspoložena, nije ni slutila da će isti takav peškir, za samo deset godina, zbog nje, prebačen preko stolice, osvanuti pred njenom kućom.

Bila je visoka i vitka, sa talasastom smeđom kosom i dobronamernim, pomalo muškobanjastim licem. Nakon završene Škole za aviomehaničare u Rajlovcu, radila je na održavanju radara u našoj jedinici. Bila je naša veza sa okolnim šiptarskim stanovništvom, koji su u to vreme, onako „ugnjetavani,“ držali svu trgovinu u gradu i okolini. Ono što niko od nas Srba u Prištini nije mogao naći, ona je uspevala. Bila je omiljena u jedinici zbog svog ponašanja, koje je bilo mešavina uzdržane ljubaznosti i nužne ozbiljnosti. Dobro je podnosila zaziruće poglede u kasarni od Srba i van kasarne od Šiptara. Zbog te njene osobine i simpatičnog imena, u jedinici, njene kolege i vršnjaci zvali su je Zorica.

Mi smo poštovali bol domaćina, pa smo prolazeći pored njegove kuće smanjivali gas na vozilu, a svaki glasan razgovor prekidali. On je visoko cenio taj naš gest. Nekoliko meseci kasnije, prolazeći pored njegove kuće, otkačilo se naše vozilo, probivši visoki zid od ručno pravljene, nedovoljno pečene cigle i oštetilo kuću. Domaćin nije tražio nikakvu nadoknadu, niti se kome žalio na ovaj događaj.

„Bogumi, ja na svoje oći vidio da vojnik nije kriv. Kako bi on nosio veliki kamion? Sreća, pa u kući svi živi!“, govorio je siromašni meštanin. Na naše insistiranje prihvatio je da mu opravimo porušeni zid.

„Sve vreme nam se zahvaljivao za pomoć, moleći me da ne kaznimo vojnika“, pričao je vodnik Safet Amčović, rodom iz Tutina, starešina koji je radio na opravci i saniranju štete.

Ali, tada nije bilo većih problema, osim povremenog kamenovanja vozova na pruzi Kraljevo – Kosovo Polje, između Zvečana i Vučitrna. Problemi su, te 1993. i 1994. godine planirani i pripremani u obaveštajnim službama Nemačke, Velike Britanije i Amerike. Oni će na dati signal, otpočeti baš u ovom delu Kosova i Metohije, otmicom radnika srpske nacionalnosti zaposlenih u Termoelektrani „Obilić“ sa površinskog kopa Belaćevac.

Deda Živojin Živić, iz Skulaneva kod Lipljana, imao je sa Šiptarima lošije iskustvo. Upoznao sam ga za vreme dejstva NATO avijacije po jedinicama VRS. Bili smo na njegovom imanju u rejonu Skulanevo – Batuse – Suvi Dol, očekujući napad na nas. Svakodnevno nas je obilazio deda Živojin, vukući za sobom svojih 87 godina i pričao istoriju ovoga kraja. Bio je naš gost, ali je i nas u goste rado primao.

Srpski koreni

Upamtio je kako su Bugari i Šiptari u Drugom svetskom ratu ubijali Srbe na Kosovu i Metohiji i proterivali ih sa rodnih ognjišta. Protivio se Zakonu o zabrani povratka Srbima na Kosovo i Metohiju, nakon oslobođenja od okupacije.Išao je zbog jedne od mnogih nepravdi u Beograd i tri dana ležao pred vratima nekog partijskog funkcionera u Odeljenju za Kosovo pri CK KP Srbije.

– Ni za vreme poslednjih kraljeva, Srbima na Kosovu i Metohiji nije bilo ništa bolje. Zbog njihove slabosti su nastali problemi sa Šiptarima, kojima se kraja ne vidi – govorio je deda Živojin tiho i oprezno, samo ljudima od poverenja, nakon povratka iz CK KP Srbije, neobavljena posla. Sukobljavao se zbog toga sa sinom, budućim sudijom, kao Aćim Katić sa svojim Vukašinom (iz romana Dobrice Ćosića „Koreni“, prim, prir).

Bio jedan od retkih Srba, koji je smogao hrabrosti i išao da svedoči kada je nesrećni Đorđe Martinović nastradao od prvih komšija, lokalnih Šiptara. „Razočarale su me izjave pojedinih vojnih lekara sa VMA, koji su tvrdili da se nesrećni Đorđe sam povredio. Od tada i pred oficirima pazim šta ću reći“, šapatom je govorio deda Živojin.

Planiranje porodice

Znao je deda Živojin kuda vodi naglo množenje Šiptara i sve rasprostranjenija teorija o „planiranju porodice“ koja se posle rata, na analfabetskim tečajevima i kursevima objašnjavala samo srpskom narodu. Šiptarske žene iz verskih razloga nisu pohađale te kurseve. One su ostajale u kući i rađale decu. Srpkinje su morale. I on je, slušajući ženu, naseo na tu priču, pa imao samo četiri sina.

Marvi nema suda
Najstariji sin deda Živojinov završio je Pravni fakultet i nakon odluke šiptarskih vođa da se Šiptari povuku iz svih organa državnog i javnog života, postao sudija u Prištini. Sudio i kroz prste gledao Šiptarima kada su njihove bivolice satirale letinu srpskom seljaku i na taj način ga terale da potraži utočište negde u Srbiji van Kosova i Metohije. „Marvi nema suda“, govorio bi, poput onoga kadije, srpski sudija, samo da smiri uzavrele strasti. Šiptari su sudili po anglosaksonskom zakonodavstvu. Kada im se sa dolaskom Kfora na KiM ukazala prilika, proterali su ga sa rodnog ognjišta. Prošao je ipak bolje od Srba iz susednog mu sela Staro Gracko, kod Lipljana, gde su u jednom danu, pred očima pripadnika Kfora, Šiptari masakrirali 17 meštana srpske nacionalnosti.
 

************************************************

Svedočanstva srpskog generala (3): Teheran u Sarajevu

Umesto simpatičnog i prepoznatljivog sarajevskog govora iz zvučnika u kasarni dopirala je pretnja: „Oko Sarajeva su otpoćele borbe protiv JNA i srpsko-ćetnićkih snaga. Alahu ekber!

BILO NEKAD: Vazduhoplovna baza u Rajlovcu školovala je sve nacije iz SFRJ

 

„Žrtvovaću mir, da bih stvorio samostalnu i cjelovitu Bosnu“, govorio je Alija Izetbegović 1991. godine i odmah otpočeo napade na JNA, blokade kasarni i sve što je bilo već viđeno u Sloveniji i Hrvatskoj, obogaćeno iskustvima terorističkog ratovanja sa Bliskog istoka, seća se tih dana general Miloš Đošan.

– Ni srpski civili nisu pošteđeni. Opet, pod pritiskom međunarodne zajednice, po isprobanom modelu, JNA se morala povući iz BiH… Trebalo je ići po jedinicu koju smo iz Ljubljane ostavili u Mostaru.

Uspomene iz škole

Reku Drinu prešli smo kod Zvornika… Oborene poglede žena i namrgođenih muškaraca oko Zvornika, smenili su oduševljeni pogledi srpskog naroda na Devetaku i Romaniji. U vazduhu je mirisala nadolazeća oluja, kao u pregrejalom bistričkom polju u julskom popodnevu iz moje mladosti… Spuštajući se niz padine Jahorine stigli smo u Sarajevo. Na čelu dugačke kolone vojnih vozila prošao sam kapiju vazduhoplovne baze Rajlovac, prvi put od 12. septembra 1970, kada sam po završetku Vazduhoplovno-tehničke vojne akademije, sa prvom zvezdicom na ramenu plave oficirske bluze, kao potporučnik i vazduhoplovni vojni elektroinženjer napustio ovu kasarnu.

Metalna kapija sad mi se nije činila velika i strašna kao 1967. godine, kada sam kao pitomac stupio u Vazduhoplovno-tehničku vojnu akademiju. Kroz glavu mi proleteše moji prvi pitomačko-studentski dani. Setio sam se svih drugova i načelnika klase. „Ja sam major Pavasović. Radmilo, inženjer, načelnik 18. Klase VTVA, kojoj vi pripadate!“ – reče ispred postrojene klase zbunjenih pitomaca.

Odavao je kršnog Hercegovca, a akcenat u govoru potvrdi njegove reči da je rodom iz okoline Nevesinja. „Ko? Ti major? Tako mlad, pa major! Svaka ti čast! Skidam ti kapu!“- reče iznenada pitomac Milosav Đorović iz Čukojevca kod Kraljeva iskočivši iz vojničkog stroja. Na taj iznenadni postupak pitomca, major se samo zagonetno osmehnu i nastavi da nam daje uputstva o načinu ponašanja u toku školovanja.

„Iznad mene je Načelnik Vazduhoplovno-tehničke vojne akademije, pukovnik Adolf Dančević, diplomirani inženjer. Njega ćete videti prilikom polaganja svečane obaveze i na promociji u čin potporučnika, ko do toga stigne!“- nastavljao je da govori načelnik klase. Čuvši ono Adolf, prosto mi se sledi krv. „Zar sa Hitlerom nisu svi Adolfi izumrli? Ako mi otac čuje za ovo, ispisaće me iz škole“ – pomislih.

Major Pavas, kako smo ga zvali, bdeo je nad nama. Prvih dana po našem dolasku, verovali smo da ne ide u svoj stan na Čengić Vili. Interesovao se ko je zadužio opremu, koga žuljaju vojničke čizme od tvrde goveđe kože, ko je iz kakve porodice, ko se najteže navikava na vojnički život. Prilikom gađanja u Kiseljaku i Pazariću, strahovao je da ne dođe do neke nesreće. Kada su počeli ispiti, saletao je profesore sa mašinskog i elektrotehničkog fakulteta Univerziteta u Sarajevu da za nas, iz gimnazija opšteg smera, po potrebi organizuje dodatni ispitni rok iz matematike i fizike, kako ne bi izgubili godinu, a time i pravo na školovanje.

Obezbedio je učitelja plesa, da se ne postidimo na igrankama u Domu JNA u Rajlovcu, kada nam u posetu dođe Srednja medicinska škola sa Bjelava i kada u pauzi najave ono, za većinu nas strašno „dame biraju.“ I sve tako, dok nismo postali oficiri.

A onda, jedno jutro, umesto vojničkog stroja, pozvao nas da stanemo oko njega i značajno reče: „Sada smo kolege oficiri. Vi ste bili poslednja klasa koju sam izveo do oficirskih zvezdica. Odlazite u jedinice i nastavljate život u drugim okolnostima. Ponašajte se prema svojim vojnicima, onako kako sam se ja ponašao prema vama i nećete pogrešiti. Želim vam svima uspeh u vojničkoj karijeri i da svi prevaziđete mene u činu. Biće mi čast da stanem mirno pred svojim bivšim pitomcima“.

Kao da je u tom trenutku, samo poneki mišić zadrhtao na licu majora, za koga smo do tada mislili da niti kada plače niti se smeje. Mi, potporučnici, inženjeri, otišli smo svako u svoju jedinicu, a naš načelnik klase, koji je te godine postao potpukovnik, ostao je da radi u Upravi Vazduhoplovno-tehničke vojne akademije. Družio se sa kolegom, potpukovnikom Ninom Vuksanovićem i pukovnikom Boškom Milutinovićem, načelnikom Vazduhoplovno-tehničke podoficirske škole, koji će dvadesetak godina kasnije, kao vojni penzioner nastradati u redu za hleb u Ulici Vase Miskina u Sarajevu. Preživeo je napad i ostao teški invalid od posledica mine postavljene od strane muslimana, koja će zajedno sa eksplozijom na pijaci Markale, biti izmišljeni povod za uvođenje ekonomskih sankcija Jugoslaviji i bombardovanje pripadnika Vojske Republike Srpske.

Pukovnik Boško Milutinović

Ređanje misli i najlepših uspomena prekinuo je susret sa komandantom Vazduhoplovne baze Rajlovac, jednim iz stroja Pavasovih pitomaca, pukovnikom Boškom Milutinovićem. Zajedno smo završili Akademiju u Rajlovcu 1970. godine i od tada se nismo videli. Uspomene iz pitomačkih dana zamenilo je upoznavanje sa situacijom u Sarajevu i stanju na putu za Mostar. Ubrzo se oglasio spiker Radio Sarajeva, na kome više nije bilo srpskih novinara, a i jezik je bio u dobroj meri izmenjen. Umesto simpatičnog i prepoznatljivog sarajevskog govora iz zvučnika postavljenih u krugu kasarne dopiralo je preteće upozorenje:

„Oko Sarajeva su otpoćele borbe protiv JNA i srpsko-ćetnićkih snaga. Alahu ekber!“ Sledila je neka muzika, pa sam imao osećaj da sam u Teheranu, a ne u gradu gde sam dobio svoju prvu oficirsku zvezdicu. Tu muziku na trenutak prekide nova vest, da se oko Konjica i Jablanice vode borbe između pripadnika JNA, koja se povlači, i Hrvatskog vijeća obrane…

Preskupa ljubav

Na putu do Mostara pratile su nas uvrede i mrzovoljni pogledi hrvatskog stanovništva. Na saobraćajnim znacima sa stravičnim porukama dominirala je „Srbe na vrbe“... Komandant vazduhoplovne baze u Mostaru u to vreme bio je pukovnik Radomir Gordić. Na aerodromu se osećala neorganizovana užurbanost. Sve jedinice i ustanove JNA, smeštene na Ortijašu i Jesenicama, spremale su se za evakuaciju. Na zgradama u Mostaru su se vijorile šahovnice vezane u čvor sa zelenim barjacima, a ispod njih, muslimani i Hrvati su se gledali ispod oka. Kao i u drugim jedinicama JNA u to vreme, dolazilo je do pravih drama. Na silu su kidana prijateljstva i kumstva. Jedni su polazili sa jedinicama a drugi ostajali.

Ratni plakat Hrvatskog Vijeća odbrane u Mostaru iz 1991. godine

Jedni na silu i nevoljno polazili, drugi na silu i nevoljno ostajali. Srbi koji su se dolaskom u Mostar u njega zaljubili, tu će ljubav kasnije platiti životima. Mnogi su, odlazeći, najdraže stvari i uspomene poput relikvija, ostavljali na čuvanje prijateljima i komšijama, sa dubokom nadom da će se po njih vratiti. Tu na aerodromu, u više navrata, sretao sam generala Momčila Perišića, koji je komandovao jedinicama JNA u okolini Mostara. Ostavljao je utisak komandanta koji će obezbediti da se jedinice JNA bezbedno izvuku iz Hercegovine. „Aleksa Šantić je bio zaljubljena budala kao i svi pesnici! On je muslimanima pevao ‘Ostajte ovde’, a oni nama uz psovku naređuju marš odavde“ – reče gnevno jedan starešina.

Adolf nije Hitler

Načelnika Akademije Adolfa Dančevića, diplomiranog inženjera, videli smo prilikom polaganja svečane zakletve u činu pukovnika i prilikom promocije u čin potporučnika, kao general-majora. Bio je niži rastom, uveliko ćelav, sa blago spuštenom donjom usnom. Govorio je, sa nekom inženjerskom preciznošću, stručno smeštenom u ono nekoliko rečenica dobrodošlice po dolasku u Akademiju, i isto tako kratkim, proračunatim rečenicama, prilikom čestitanja na zvanju inženjera i činu potporučnika. Iste godine, ispunivši oba zakonska uslova, Ukazom maršala SFRJ, Josipa Broza Tita, otišao je u zasluženu penziju. Ni dan pre, ni dan kasnije.

Duhovna uteha
Dok smo ulazili u Mostar iz pravca Konjica, zaustavi nas sveštenik ispred stare i neugledne pravoslavne crkve, sagrađene od kamena. Bio je bliže šezdesete godine života. Kao da se potpuno stopio sa crkvom u kojoj je nedeljom i za pravoslavne praznike vršio službu Božju. Venčanja je bilo malo, a ni krštenja nisu bila česta. Ponudivši nas čašom „žilavke“ sve vreme je plašljivo gledao preko naših ramena u okolna brda. Započeo je razgovor iz čijeg je sadržaja bilo teško ustanoviti da li od nas očekuje reči utehe, ili ih on nama pruža.
 


*************************************************

Svedočanstva srpskog generala (2): Četnik sa plavim loknama

U Sloveniji je već bilo poginulih vojnika, a u Evropi je aktivirana komisija koja će proglasiti da „se SFRJ raspala i da je više nema“, priseća se general Miloš Đošan u knjizi „Od agresije do Tribunala“. 

NEPOŽELJNI U SOPSTEVNOJ ZEMLJI: Vojnici JNA u Sloveniji

 

– Za to vreme, mi smo skinuli petokraku sa kapa, a obaveznu reč „druže“ ispred čina, zamenili sa „gospodine“… Odlučeno je da se JNA, u kojoj je još, bar svaki četvrti general bio Slovenac, privremeno povuče iz Slovenije, uz „čvrste garancije“ međunarodne zajednice. Dobili smo zadatak da pomognemo našem 350. raketnom puku PVO da se izvuče iz Slovenije, u kojoj ubijaju nizašto krive mlade vojnike… Komandanti, nenaviknuti na takav razvoj događaja, slepo verujući u bratstvo i jedinstvo, našli su se u čudu šta ih to snađe. Očajnički su očekivali pomoć, zbijeni u blokiranim kasarnama, koje su postale prvi koncentracioni logori, bez vode, struje i zdravstvene zaštite, trošeći poslednje zalihe hrane i izloženi neviđenoj propagandi sa svih strana.

Nastao je muk

Prepreka za „okupatore“

U Batajnici se pripremala operacija izvlačenja te jedinice. Prikupio se veliki broj starešina, vojnika i motornih vozila. Prijavio sam se za komandanta, što je pretpostavljena komanda prihvatila. Polazak se planirao za dan ili dva. Hteo sam zaštititi mlade vojnike, pa sam tražio dobrovoljce, dobre i iskusne vozače, koji će izdržati preko 500 kilometara dugu vožnju i moći da se nose sa teškim vojnim kamionima. Među mobilisanim ljudstvom bilo je preko pedeset taksista i isto toliki broj profesionalnih vozača, pa sam smišljao kako odbiti, a ne uvrediti dobrovoljce koji se pokažu kao prekobrojni. Kada sam pred postrojenom jedinicom pozvao dobrovoljce, odjednom nasta muk. Oni najglasniji, što su hteli da „Slovence teraju do Beča,“ naglo se umiriše i uvukoše glave u ramena. Planinu Jelicu i četnike više nisu pominjali.

Nakon nekoliko minuta mučne tišine, javiše se četvorica vozača i jedan apsolvent medicine, koji je u jedinici bio raspoređen na mesto lekara. Mladić, sa do ramena dugom kosom, prvi je visoko digao ruku i dao primer ostalima. Među dobrovoljcima, bio je i prosedi vojnik, koji mi je prvi nagovestio izdaju generala Tusa. Reče da živi u Batajnici i da taksira u Beogradu. Poreklom je iz Hercegovine. Drugi je izjavio da ima strica u Ljubljani, koga dugo nije video, pa će ga u međuvremenu posetiti, ukoliko bude imao prilike za to. „Komandante! Samo da se ne moram šišati, a na moju vojničku i lekarsku obavezu ne treba me podsećati!“– reče mladi student medicine, koga su u jedinici zvali „doco“. „Doktore, samo pazi da ti kosa ne viri ispod kape!“ – rekoh mu u šali. Smislili smo da dugu, plavu kosu veže u rep i vešto je sakrije ispod vojničke kape na kojoj više nije bila petokraka.

Otpočele su pripreme za sutrašnji polazak. Bio sam nervozan pod teretom odgovornosti za kolonu dugu preko petnaest kilometara, sa oko dve stotine vozila i blizu četiri stotine ljudi. Pred zoru me probudi kucanje. Na vratima kancelarije u kojoj sam bio tek sklopio oči, pojaviše se trojica vozača koji su se juče prijavili kao dobrovoljci za put. Jedan od njih mi reče da je dobio visoku temperaturu, a drugi da ima problem sa stomakom. U rukama su imali uredne potvrde od lekara da su „pod poštedom“. Treći vojnik, koji nije imao nikakvu potvrdu, duboko uzimajući vazduh, reče: „Komandante, ja nisam bolestan, ali moju porodicu prati prokletstvo, da u njoj ginu muškarci čim pređu trideset godina! A baš bih rado pošao sa vama…“. U tom trenutku bilo mi je jedino važno da nisu odustali mladi lekar koji se prvi javio i taksista, koji mi je nagovestio izdaju generala Tusa„, seća se Milan Đošan.

Kravavi potok

U neprestanom oprezu od paravojnih jedinica i miniranih puteva, vojna kolona iz Beograda je, uz brojne druge prepreke, prešla preko Hrvatske. – Na ulasku u Sloveniju, kod Mokrica, dočekala nas je slovenačka „milica“ i TV ekipa. Tim putem prolazio sam često iz Karlovca u Brežice, gde sam službovao do početka osamdesetih godina.

U Sloveniji pripadnici JNA nikada nisu bili rado viđeni. Među slovenačkim mladićima vladalo je duboko rasprostranjeno mišljenje, da im prokleti „južnjaci i vojaki“ preotimaju devojke. Ali, njihove devojke su rado bile sa vojnicima, a posebno oficirima. Ponekad bi te veze bile krunisane brakom. Deca iz takvih „vojaških brakova“ prva su krštavana, u katoličkoj crkvi. Sve to nije bila smetnja dobrim brakovima, međusobnom druženju, ni profesionalnim obavezama. Tako je trajalo dok se nije pojavila zlokobna rečenica o „odlivanju slovenačkog dohotka, van granica Slovenije, preko Srbije, na KiM“. U međuvremenu smo, putem slovenačkih medija, od JNA preimenovani u „okupatorsku srpskočetničku vojsku“.

Autoput Ljubljana-Vrhnika bio je zaprečen preprekama od železničkih šina. Čekajući da ogromna dizalica pomeri jedan takav „jež“ sa naplatne rampe kod Vrhnike, TV ekipa, koja nas je pratila sa bezbednog odstojanja, malo nam se približila. Mladić, apsolvent medicine, vozio se na začelju kolone u sanitetskom vozilu, pa je zbog vrućine skinuo kapu sa glave. Plave lokne, koje je do tada vešto skrivao ispod kape, rasuše mu se po oznojenom čelu. Duga plava kosa uokvirila mu je golobradasto lice. To nije promaklo budnom oku TV snimatelja. Iste večeri, dok smo gledali „TV sporočila RTV Ljubljana,“ prvo se pokaza duga kosa studenta medicine uz komentar:

„Danas je u našu deželu prihajala srbočetnička vojska iz Beograda…“

Komandant za primer

U Vrhnici, u komandi raketnog puka PVO, dočekao nas je komandant puka, pukovnik, kasnije general Božo Novak. Vrlo vešto je odvraćao najviše rukovodstvo Slovenije od pokušaja da se na juriš zauzme neki od položaja potčinjenih jedinica i odbijao njihove ponude, da jedinicu prevede na stranu Slovenije. Oprezno je izašao iz kancelarije da nas pozdravi, ukazujući na opasnost od snajperista, koji su dejstvovali sa malih uzvišenja oko kasarne.

Iako su živeli u skoro nepodnošljivim uslovima, većinu profesionalnih pripadnika jedinice naš dolazak nije obradovao. Niže jedinice ovog puka bile su raspoređene u Postojini i Logatecu, gde je odnos stanovništva prema pripadnicima JNA bio drugačiji. Svi su odugovlačili sa pripremama za pokret, nadajući se nekoj promeni. Nisu mogli zamisliti da su oni ti koji povlače prvi korak koji će legalizovati razbijanje države. Očekivali su da će naredba o povlačenju JNA biti opozvana i da se sve vraća na staro… Odlazeću vojnu kolonu svi su pratili pogledima. Poneku suzu nisu mogli sakriti ni oni najveštiji, pogotovo stariji ljudi. Poneka ruka digla se u pozdrav i mahanje. U manjim mestima meštani su nudili vojnicima sokove, a starešinama i Laško pivo.

Brisani iz spiska

Manji broj oficira, koji su ušli u „vojaške brakove,“ čije supruge još nisu bile otpuštene sa posla a deca izbačena iz škole, ostali su u Sloveniji, a neki su mimo svoje volje morali da je napuste iako im je porodica ostajala. Nastupale su mučne i teške scene.

„Jedno jutro na ulazu u zgradu, osvanuo je novi spisak stanara na kome moga imena nije bilo. Pored zvonca na interfonu ulaznih vrata stajalo je samo NN. Ni članovi moje porodice nisu bili upisani. Odjednom sam se osetio kao stranac u rođenoj zemlji. Ćerka mi je rekla da je nastavnica u školi ignoriše, a ubrzo se i supruga vratila iz kancelarije, plačući!“ – pričao je Blagoje. Ubrzo je istu priču ponovio Radenko, kapetan, rodom iz Niša, koji je dve godine ranije došao na službu u Ljubljanu i doveo i porodicu. „Ti si Srbin pa su te izbrisali sa spiska stanara. Kako je meni, Slovencu koga su zbog, supruge Makedonke, izbrisali sa spiska!“– potvrdi priču Franc, stariji vodnik, rođen kod Ptuja.

Dobar izgovor
Ma šta Slovenci mislili o JNA, na vojne vežbe uvek su se svi odazivali. Dok smo mi, oficiri, obučavali pripadnike rezervnog sastava Slovenije, u Srbiji se pevalo „Rado ide Srbin u vojnike“, a na obuku se retko javljalo više od polovine pozvanih. A i oni koji bi se odazvali, nisu se trudili da obnove znanja stečena u vojsci. To će kasnije mnogim vojnicima i njihovim roditeljima biti dobar izgovor i opravdanje da se ne odazivaju na mobilizaciju.
 


*************************************************

Svedočanstva srpskog generala (1): Vesnici zla

General-major Miloš Đošan ostao je među poslednjim pripadnicima Vojske Jugoslavije koji su pokušavali, da na vojniku jedini poznat način, časnom borbom spreče nestanak zajedničke države. Događaje koji su tome kumovali, a o kojima je javnost do sada malo ili nimalo znala, pretočio je u knjigu Od agresije do Tribunala. U svima je bio učesnik i svedok. Kazivanje počinje od naglog i krvavog raspada SFRJ kojem su prethodili otcepljenje Slovenije, nasilna secesija Hrvatske, neustavno osamostaljenje Bosne i Hercegovine, a nastavlja se pobunom šiptarskih terorista na Kosovu i Metohiji i agresiji NATO na SRJ.

OSLOBOĐEN ČUVANJA TAJNE:
Miloš Đošan

Knjiga je nastala pošto je general Đošan odlukom zvaničnog Beograda i Nacionalnog komiteta za saradnju sa Međunarodnim krivičnim tribunalom oslobođen obaveze čuvanja vojne tajne.

Zadatak izvršen

– Komandante, ovde se okupilo mnogo žena! Hoće da sruše kapiju! Kako da postupim, govorio je dežurni oficir u slušalicu telefona na kapiji aerodroma Batajnica.

Pitaj ih šta hoće, pa mi javi!– odgovorih kratko i vratih se u jedinicu, u kojoj je upravo trajala mobilizacija. Ovako je počeo jedan radni dan sada već davne 1991. godine potpukovnika Miloša Đošana, komandanta Petog raketnog diviziona Protivvazdušne odbrane iz sastava 250 raketne brigade PVO na aerodromu Batajnica kod Beograda. Bio je ubeđen da ništa neće poremetiti ustaljeni život jedinice ni u naredne dve godine, koliko je trebalo da mu traje dužnost komandanta. Događaji su, međutim, krenuli drugim tokom.

Previranja u zemlji su rasla izražena kroz upornost Slovenije, potom i Hrvatske, da se otcepe od SFR Jugoslavije. „Ne damo da nas eksploatišu! Naš dohodak se odliva preko Srbije na Kosovo i Metohiju. Europa zdaj!“– bio je slogan koji se stalno vrteo na TV Ljubljana, dok su se Janez Janša i list „Mladina“ vrtoglavo penjali na lestvici popularnosti.

Pripadnik TO Slovenije pored uništenog tenka JNA

 

Sportski mečevi postali su događaji visokog rizika. Sve češće se zviždalo zajedničkoj himni „Hej Sloveni“ dok konačno državna zastava na stadionu Maksimir u Zagrebu 13. maja 1990. godine nije zapaljena na jarbolu, poput veštice na lomači.

„Ja sam svoj zadatak izvršio! Jugoslavije više nema!“ – rekao je Stipe Mesić, poslednji predsednik SFRJ u Saboru Hrvatske 5. decembra 1991.godine
– Bedak jedan! Kaj se s time još hvali, vrag ga njegov! – reče vojnik Zelić, rodom iz Zagorja, kome ova izjava nije bila po volji.

Pritisci svih vrsta na pripadnike JNA i članove njihovih porodica stalno su pojačavani. „Otkini mu glavu ka pivcu!“, hrabrila je rulja Ivana Begonju, razjarenog čoveka u plavom radničkom kombinezonu, dok je zavrtao glavu Svetlanču Nakovu, vojniku JNA ispred Komande Vojnopomorske oblasti u Splitu. Tu buku u trenutku je presekao fijuk metka, koji je usmrtio vojnika Sašu Gešovskog u zgradi Komande. Ratna luka „Lora“, ponos Jugoslovenske ratne mornarice, ubrzano je preuređivana u budući logor, za pripadnike JNA i druge stanovnike srpske nacionalnosti.

Daleko odatle, na kopnu, ustaše su klale pripadnike rezervnog sastava JNA na Koranskom mostu u Karlovcu. Sve vidljivija podrška tek ujedinjene Nemačke i saglasnost Vatikana, neodoljivo su podsećali na vreme iz 1941. godine.

I u Srbiji se u narodu osećala zebnja. Malo ko nije imao rodbinu u Hrvatskoj i Sloveniji, ili sina u JNA u tim republikama. Prve srpske izbeglice iz Hrvatske već su dolazile u Srbiju. Deo jedinica, među kojima i moja, mobilisane su među prvim. Uporedo sa bučnim raspravama u Republičkoj skupštini, nastajale su razne organizacije i pokreti poput Bedema ljubavi i Majke bez granica.

Neke parlamentarne stranke počele su opstrukciju mobilizacije i formiranje svojih jedinica. „Nećemo ispod zvezde u rat!“– govorili su oni koji su se čudili šta čeka JNA. „Idemo terati Slovence do Beča! Ne budimo kukavice! Šta rade ti generali? Zašto ne pohapse političare koji se samo vrte u krug, a nikako da se dogovore? To mora da je nekakva izdaja!“– govorili su pojedini mobilisani vojnici, pa nastaviše pevati: „Na planini na Jelici, skupili se svi četnici“...
– Potpukovniče, zašto ste nas okupili, kada će komandant vazduhoplovstva, general-pukovnik Anton Tus, preći na stranu Hrvata? Zašto nas držite ovde, kada će nas izdati neki generali?– reče jedan od njih.

– Prestani da širiš defetizam i rušiš moral jedinice! – pripretih mu. Istog dana stiže Informacija iz komande brigade da su sve špekulacije o navodnom prelasku generala Tusa na stranu Hrvata čista propaganda. Nisu prošla ni dva dana, a general Tus je prešao na stranu Hrvata i postavljen na mesto načelnika Glavnog stožera ZNG i MUP-a, paravojnih formacija pod komandom HDZ-a.
– Šta rekoh ja vama, komandante? Vi vojnici ste potpuno neobavešteni. Samo vi slušajte mene!- reče pokroviteljski, kao da je on meni komandant, a ne ja njemu. Bio je po godinama nešto stariji od mene, a izgled mu je odavao čoveka zabrinutog za razvoj situacije. Od tada sam ga više cenio.

Bedem ljubavi

Kad sam na ponovljeni i još paničniji poziv dežurnog oficira došao na kapiju aerodroma Batajnica, ugledao sam veliku grupu žena iz Bedema ljubavi. Dok su vojnici pokušavali sačuvati ogradu, iz nekoliko stotina grla čula se vika.
Dajte da vidimo tog komandanta, koji hoće da vodi u rat našu decu! – zahtevale su uglas. Kada sam im se predstavio, dočeka me u horu postavljeno pitanje: – Kakvo mu je to prezime Đošan? Taj nije Srbin! Ne dam da mi dete vodi u rat neko ko nije Srbin! Dosta su nas vodili i sa nama komandovali drugi! – povika neko iz grupe. Ono Miloš, pritom su potpuno zanemarili. – Dovedite mi moje dete! Hoću da ga vidim! – zapomagala je starija žena, koja se progura iz sredine. „Dovedite vojnika, neka ga majka vidi! – naredih dežurnom oficiru.

Očekivao sam da se pojavi mladi vojničić, koji je jedva zadovoljio kriterije za prijem u vojsku. Ubrzo se pojavi krupan čovek, četrdesetih godina, moja generacija, mobilisan pre dva dana, pristojan i odgovoran. Ugledavši majku, pokuša je smiriti, što mu nekako pođe za rukom nakon obećanja, da će se uskoro vratiti kući. Osim kratkog predstavljanja, ništa im nisam uspeo reći. A govorio sam. Glasno, ali ne dugo, videvši odmah na početku da me ne slušaju i da im nije važno šta ću reći. One su polazeći na aerodrom Batajnica znale ime i prezime komandanta. Već su imale svoju priču, jer je tek poneka od njih imala sina ili muža na aerodromu.

Haški svedok

Rođen 1949. godine u Bistrici, u Bosni i Hercegovini, Miloš Đošan je završio najviše vojne škole u Vojsci Jugoslavije i specijalizovao se za protivvazdušnu odbranu. Radeći u skoro svim republikama SFRJ, obavljao je dužnosti od komandira voda do inspektora za raketne jedinice PVO u Generalštabu VJ, načelnika komisije za primenu Vojno-tehničkog sporazuma i načelnika Inspekcije vojne obaveze VJ. Najviše vremena je proveo kao komandant jedinica ranga puk-brigada. Krajem 2005. godine kao jedan od svedoka odbrane bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića, pred Haškim tribunalom je svedočio o događajima u Đakovici i okolini i zločinima šiptarskih terorista i NATO agresora na KiM.

Van iz Ustava

Izbačeni iz Ustava Hrvatske, pripadnici srpskog naroda preko noći su izbačeni iz života svojih prijatelja, drugova, iz postelja svojih supružnika i na kraju svojih porodica Starija čeljad, koja ih se po zlu prisećala, iz jednog davnog, krvavog vremena, zabrinuto su vrtetela glavama: „Ovo neće izaći na dobro!“

 

(Milica Đorđević)




Pridružite se diskusijama na forumu
Odštampajte tekst