utorak, novembar 19, 2019

Generacije koje dolaze nam neće oprostiti pasivnost

ISTINA o posledicama NATO bombardovanja je ugrađena u sve većem broju kanceroznih i drugih oboljenja, koje niko od zvaničnih državnih organa neće javno da saopšti, analizira i komentariše, a koja se mogu dovesti u vezu sa, na ovakav način stvorenom radiološkom i hemijskom kontaminacijom.

***

Nije prošla ni godina dana od otkrića jonizujućeg zračenja i njegove prve primene u svetu, a naučnici su uočili njegove štetne efekte. Tokom Drugog svetskog rata energija atoma je iskorišćena za proizvodnju nuklearnog oružja. Njegova prva upotreba avgusta 1945. godine u Japanu pokazala je svu strahotu njegove primene, a posledice jonizujućeg zračenja osećaju se i danas. Ono je zbog zastrašujućih razornih efekata udarnog, toplotnog i radioaktivnog dejstva zabranjeno međunarodnim konvencijama.

Savremene ratne sukobe inače karakteriše upotreba novih vrsta oružja u kojima se na drugi način koristi energija atoma i materijala koji tu energiju poseduju. Tako je i na našim prostorima u toku agresije NATO snaga upotrebljeno oružje koje koristi municiju sa osiromašenim uranom (OU). Pored toga, gađali su objekte i postrojenja hemijske industrije, koje nisu smeli, jer su na „Mapi hazarda“. Izazvana je katastrofa ogromnih razmera. Trenutne posledice ovih akcija imali smo prilike da vidimo, a o naknadnim posledicama aktivno raspravljamo jer ih već preživljavamo. A koliko će to trajati? I zar je sve to bilo potrebno?

NATO je kršio osnovne principe međunarodnog humanitarnog prava

Municija sa OU po efektima dejstva je visokotoksično radioaktivno oružje niskih aktivnosti (štetnih po živi svet) koje izazivaju ozbiljnu štetu po živi svet. (termin „niski“ upotrebljava se zbog diferencije u odnosu na visoko razorne efekte nuklearne eksplozije. U stvarnosti i to nisko dejstvo izaziva ozbiljnu štetu). Kao takvo moralo bi biti zabranjeno, jer: „…Svaka primena oružja koje ostvaruje štetne efekte van bojnog polja, koje nanosi povrede civilima, tj onima koji ne učestvuju neposredno u sukobu i koje efekte ostvaruje i posle sukoba, smatra se grubim kršenjem zakona rata“(1). Zato je upotreba municije sa OU na teritoriji SR Jugoslavije, predstavljala povredu osnovnih principa međunarodnog humanitarnog prava(2).

Ti principi definišu zabranu korišćenja oružja ili postupanja kojima se:

*    nanose nepotrebna razaranja ili suvišne patnje,
*    izaziva neselektivno dejstvo, odnosno dejstvo protiv lica koja ne učestvuju u ratnim operacijama,
*    ugrožavaju teritorije susednih država koje nisu u ratnom sukobu,
*    prouzrokuju opasna, dugotrajna i ozbiljna oštećenja i degradacija životne sredine,
*    zabranjuje upotreba zagušljivih, otrovnih i drugih sličnih supstanci uključujući i biološka sredstva.

I pored ovoga, upotrebu ovog oružja nije dozvoljavao ni zdrav razum, s obzirom na moralnu neprihvatljivost i nesagledive posledice koje sav taj rasuti i nekontrolisani radioaktivni materijal dugoročno predstavlja za sadašnje i buduće stanovnike tih teritorija. Političko i vojno rukovodstvo NATO nije smelo da tako olako i neodgovorno da ispusti zlog duha iz boce.

Neprihvatljivost upotrebe municije sa OU, morali su da vide, ako ne u slovu, onda u duhu propisa kojim se reguliše zabrana upotrebe hemijskog, nuklearnog i drugog oružja za neselektivno uništavanje koje izaziva daleko veće posledice i patnje vojnika i civila, nego što se to može pravdati „razumnim“ potrebama rata. Trebalo je da proradi toliko isticana „demokratska savest društva“ članica NATO, da se u ratu, kao i u miru, ne čini veća šteta, nego što je to apsolutno neophodno, a posebno da se ne ugrožavaju životi civila i njihovog potomstva u budućnosti na ratom zahvaćenim teritorijama. Ali na žalost, oni nisu imali nikakvih skrupula(3).

U ratnim i poratnim vremenima najugroženije ljudsko pravo, je pravo na istinu. Posle završetka agresije, a i danas, javnost je podeljena u prosuđivanju o mogućim negativnim efektima upotrebe municije sa OU po životnu sredinu, budući život i zdravlje mnogih generacija. Postoji opravdan strah od evidentne dugotrajne ekološke katastrofe i njenih posledica na teritoriji Srbije.

S druge strane, oni koji su učestvovali u agresiji i bombardovanju, razne interesne grupe i komisije koje su pod njihovim patronatom krstarile ovim prostorima, pojedini njihovi lobisti kod nas, uglavnom tvrde da u postojećem stanju životne sredine štete i posledica nema, a tamo gde ih ni sami ne mogu negirati, da su minimalne. Kakve li ironije! A gde je tu istina? Nažalost, istinu sve više oseća naše stanovništvo. Ona je ugrađena u sve većem broju kanceroznih i drugih oboljenja na ovim prostorima, koje niko od zvaničnih državnih organa neće javno da saopšti, analizira i komentariše, a koja se mogu dovesti u vezu sa, na ovakav način stvorenom radiološkom i hemijskom kontaminacijom. Ona je, i u oboljenjima vojnika koji su boravili na prostoru Kosova i Metohije ili drugim delovima bivše SFRJ, za čiju zaštitu glas sve više diže štampa, pojedinci i organizacije u nekim zapadnim zemljama(4).

Građani Srbije bili su izloženi ekološkom genocidu

I zato u ime istine, moramo jasnoda kažemo: U toku vojne agresije na SR Jugoslaviju u kojoj su učestvovale združene snage NATO pakta izazvana je ekološka katastrofa, po karakteru, obimu i obliku za nas katastrofalna. Verovatno nezabeležena u istoriji ljudske civilizacije, skoro slična bačenim atomskim bombama na Japan! Naravno nedostaje nam komparativna naučna analiza.

Bili smo izloženi i ekološkom genocidu – uništavanju životne sredine i ugrožavanju života i zdravlja ljudi u širim razmerama i sa dugoročnim posledicama. Na ovim prostorima po nekim svojim karakteristikama vođen je radiološki i hemijski rat.

Osećaj obaveze i odgovornosti, izazvan sećanjem na sve one koji su kao prave patriote branili svoju zemlju, pa su, ili kao pripadnici oružanih snaga ili kao stanovnici, bili ili su i sada, neposredno izloženi dejstvu OU i pridruženih štetnosti tokom i posle perioda NATO agresije i moguće posledice koje sav taj razbacani i nekontrolisani radioaktivni materijal kod njih izaziva, nas je obavezivao da o ovim problemima stalno govorimo i pišemo. Saznanja do kojih smo došli, dileme i sumnje koje nas muče, govore da svi problemi nisu razrešeni. Zato nas stručna odgovornost, lični i moralni stavovi obavezuju, da na prihvatljiv način, podstičemo nadležne organe na rešavanje problema radioaktivne i hemijske kontaminacije životne sredine u Srbiji i njen uticaj na zdravlje stanovništva.

Kulminacija aktivnosti dogodila se raspravom u Medija centru „Odbrana“ (Dom Vojske Srbije), pod nazivom „Čime su nas bombardovali 1999. godine“, koju je organizovao Istraživački centar za odbranu i bezbednost (decembar 2016. god.), zatim raspravom na Hemijskom fakultetu pod nazivom: „Posledice NATO bombardovanja Srbije (zloupotreba znanja za ostvarivanje ratnih i političkih ciljeva)“, u organizaciji Društva fizikohemičara Srbije i Akademijskog odbora SANU „Čovek i životna sredina“ (februar 2017. god.).

Sa ove rasprave formulisani su Zaključci i procene, koji kroz siže stavova svakog od učesnika rasprave izvode preporuke i predloge o potrebi usvajanja jedinstvene nacionalne strategije istraživanja zdravstvenih efekata hemijskih i radijacionih zagađenja životne sredine nastalih tokom NATO agresije.

Iskazana je potreba da se izvrši usmeravanje jednog dela materijalnih i ljudskih resursa državnih institucija na probleme utvrđivanja posledica NATO bombardovanja, kroz sprovedenu proceduru organizovanja i usvajanja od strane izvršnih organa vlasti i prihvatanje predloga u Narodnoj skupštini Srbije.

Prvi korak je formiranje `Međuresornog koordinacionog tela` koje bi funkcionisalo kao operativno telo, a njegov prevashodni zadatak bio bi praćenje dugotrajnih posledice po životnu sredinu i zdravlje građana Srbije u periodu od početka NATO bombardovanja do potpunog oporavka ugroženih ekosistema. Po oceni organizatora rasprave ova izrazito multidisciplinarna problematika zaslužuje da se kontinualno prati i da se periodično održavaju stručni sastanci na kojima bi se izlagali novi rezultati relevantnih institucija o pojavi kancera i drugih bolesti u ugroženim podučjima. Koordinaciono telo bi trebalo da definiše i predloži preventivne, organizacione i obrazovne mere.

U preventivne mere, bi se na prvom mestu stavila stalna kontrola zdravlja vojnika i policajaca, koji su u toku NATO intervencije bili na vršenju svojih dužnosti ili su posle nje učestvovali u sanaciji nastalih šteta. U poseban program zdravstvene zaštite bi se stavilo stanovništvo, koje po ocenama eksperata živi na najugroženijim delovima teritorije Srbije posle NATO bombardovanja.

Osnovati nacionalnu laboratoriju za određivanje kancerogenih materija

U okviru organizacionih mera trebalo bi da se u najkraćem mogućem roku osnuje nacionalna laboratorija za određivanje kancerogenih materija u svim segmentima životne sredine sa Sektorom za istraživanje radioaktivne kontaminacije, Sektorom za istraživanje hemijske kontaminacije, Centrom za obradu podataka i utvrđivanje posledica i Službom za pravno-ekonomske poslove. Rad ove laboratije bio bi u nadležnosti izabranog koordinacionog tela, a u okviru jedne od postojećih agencija ministarstva.

U sastavu ove nacionalne laboratorije pored stacionarne bile bi i pokretne laboratorije za analizu in situ i uzimanje uzoraka biotičkog i abiotičkog porekla. Obrazovne mere bi obuhvatile sve uzraste u postojećem školskom sistemu. Prethodno treba na seminarima proširiti nivo znanja nastavnog osoblja o opasnostima koje još uvek postoje na našim prostorima (povećana radioaktivnost, zaostala neeksplodirana municija, tragovi opasnih materija posle eksplozija i sl).

Na osnovu zaključaka sa ove rasprave odlučeno je da se upute pisma nadležnim državnim institucijama. Istaknuto je, da kompetentni stručnjaci, koji učestvuju i podržavaju inicijativu o formiranju `međuresornog koordinacinog tela` (MRKT) i `nacionalne laboratorije`, smatraju da je od primarnog nacionalnog interesa da se najzad, nakon 18 godina, građanima Srbije pruže kompetentni odgovori o posledicama NATO bombardovanja.

Polemika o ekološkim i zdravstvenim posledicama bombardovanja, koja se već izvesno vreme u ime različitih interesnih grupa vodi u medijima, pa se u nedostatku podataka o stanju životne sredine, građani opredeljuju za jednu od strana i ostaju uskraćeni za pravu, naučno-argumentovanu istinu. Sve to mora konačno dobiti epilog u nadležnim državnim institucijama.

Zaključci u Vladi Srbije iz 2017. godine

I najzad, posle toliko godina upornog nastojanja, prihvaćena je inicijativa da se o ovom problemu razgovara sa nadležnim državnim organima. Iz kabineta predsednika Republike Srbije, određeno je da se delegacija Inicijativnog odbora primi u Ministarstvu zaštite životne sredine. Sastanak je uz predsedavanje ministra Gorana Trivana i prisustvo ministra zdravlja Zlatibora Lončara i ministra odbrane Aleksandra Vulina održan 5. 10. 2017. godine. Sa ministrima su bili i njihovi najbliži saradnici.

Iz dvočasovnog razgovora definisani su sledeći zaključci:
*    Izrazito pozitivni tonovi i izražena rešenost sva tri ministarstva da se o problemima uticaja NATO bombardovanja na životnu sredinu u Srbiji i uticaja na zdravstveno stanje stanovništva, mora organizovano raditi. Za državu je zdravlje nacije vrlo važno pitanje, pa Vlada Srbije i stručna javnost izražavaju spremnost i svoju posvećenost ovim pitanjima u narednom periodu, kako bi se došlo relevantnih i naučno dokazanih parametara o stanju zdravlja radi preduzimanja adekvatnih mera. Rad na ovim zadacima svrstati u prioritete Vlade i nadležnih ministarstava u narednom periodu, jer građani moraju dobiti pravu informaciju o problemima i stanju u životnoj sredini. Nosilac aktivnosti je Ministarstvo zaštite životne sredine, a sarađivaće i Ministarstva zdravlja; odbrane; prosvete, nauke i tehnološkog razvoja,
*    Ministarstvo zaštite životne sredine, u čijoj su nadležnosti rešenja iz ovog projekta, pokrenuće osnivanje predloženog koordinacionog tela. Naglašeno je da predlog treba da bude usvojen u Narodnoj skupštini. Inicijativni odbor će učestvovati u pripremi predloga.
*    Uticaj bombardovanja Srbije je vrlo značajan i za zemlje u okruženju, pa je u radu potrebno ostvariti i saradnju sa njihovim relevantnim institucijama,
  Potrebno je razraditi metodologiju rada na svakom od problema u skladu sa međunarodnim standardima prihvaćenim u svetskoj nauci,
*    Definisati uslove i izvršiti analizu postojećih materijalnih i ljudskih kapaciteta u Srbiji, mogućnost njihovog organizovanja radi učešća u planiranim projektima, te sagledati potrebe za angažovanjem međunarodnih institucija,
*    Napraviti spisak nedostajuće a potrebne opreme za vršenje odgovarajućih analiza,
*    Napraviti okvirni plan rada sa rokovima, definisati prioritete za narednu godinu i u skladu sa tim predložiti iznos finansijskih sredstava, definisati uslove za konkurisanje radi učešća u projektima.

Drugi sastanak je održan 8. 11. 2017. godine koji je vodio ministar Trivan, na kome su analizirani planirani zadaci, i ponovo izražena spremnost da se formira `Međuresorno koordinaciono telo`, te da se u vezi sa tim nastavi priprema određenih dokumenata.

Verovali smo, da država ima sluha, da je najzad čula zapomaganje naroda i vapaje stručne javnosti za pomoć i materijalizaciju njenih ideja, te da će se uz njenu pomoć problemi stvoreni radiološkom i hemijskom kontaminacijom dela teritorije R. Srbije u agresiji NATO snaga u budućnosti organizovanije i brže rešavati. I najzad, posle priprema i dogovora u zgradi Vlade 12. 06. 2018. godine između navedenih ministarstava potpisan je Ugovor kojim je regulisano formiranje `Međuresornog koordinacionog tela` za utvrđivanje posledica NATO bombardovanja po životnu sredinu i zdravlje stanovništva, kojim su regulisane obaveze učesnika u ovom projektu. Projektom rukovodi Ministarstvo zaštite životne sredine, koje je nadležno za dalju organizaciju i realizaciju zadataka.

Organizaciona šema Međuresornog koordinacionog tela

Ali na tome se stalo. Iz još uvek neutvrđenih razloga, ovaj državni projekat nije ušao u proceduru odlučivanja Vlade Republike Srbije, te potpisani ugovor nije pravosnažan.

Evo ovih dana se vrše pripreme na svim nivoima za obeležavanje 20-ogodišnjice NATO agresije na Srbiju, a nije se ništa uradilo da ovaj važan nacionalni projekat dobije legitimitet i potpisani ugovor između ministarstva postane pravosnažan. Više puta se intervenisalo kod Ministra za zaštitu životne sredine, ali bez rezultata.

Zaštita zdravlja stanovništva moralna i zakonska obaveza vlasti i stručnjaka

Sa problemom je upoznata predsednica Vlade Srbije i kabinet predsednika Republike Srbije. Čeka se odgovor, u nadi da će se u periodu obeležavanja 20-ogodišnjice stvoriti uslovi za početak rada MRKT i da se rezultati sada već dvogodišnjeg volonterskog rada uglednih članova akademske zajednice i vojnih institucija iskoriste za dobrobit stanovnika Republike Srbije.

To je i prilika da se institucije države Srbije, naučnici i istraživači, svojim rezultatima pridruže zajedničkim naporima da se ispita ponašanje radioaktivne i hemijske kontaminacije stvorene tokom NATO agresije u životnoj sredini Srbije. Oni koji su žrtvovali svoje živote 1999. godine, zaslužili su svoje mesto na Olimpu. Nama ostaje obaveza, da onima kojima zdravlje može biti, ili je već narušeno zbog primene municije sa OU i hemijskog zagađenja, pomognemo da ostvare svoja prava. Pre svega, u organizaciji i uz pomoć sopstvene države.

Entuzijazam drži sve eksperte na okupu u nadi da će se administrativne procedure obaviti u periodu do obležavanja 20 godina od početka NATO agresije i tom prilikom predstaviti široj javnosti program strateškog projekta, kao i institucije koje će ga realizovati.

Angažovanijim pristupom na rešavanju problema u ovim oblastima moguće je obezbediti prihvatljiv nivo zaštite životne sredine i zdravstvenog stanja stanovništva. To je zakonska obaveza onih koji su na odgovarajućim funkcijama. Vi koji ste dobili mandat od građana, primili ste i ovu obavezu. Ali to je i moralna obaveza svih nas, prema sadašnjim i budućim generacijama, kojima su životna sredina u nekim delovima zemlje, život i zdravlje u njoj veoma ugroženi.

Zato ne smemo biti pasivni i mirno spavati. Ako to ne rešimo, niko nas ne može opravdati, a generacije koje dolaze nam neće oprostiti.

Znamo i svesni smo koliko je sve ovo teško, ali mi koji poznajemo ovu problematiku, ističemo svoju rešenost da se, uz pomoć države, u narednom periodu ovi problemi počnu organizovano i brže rešavati.

——-

(1)Dr Branka Đurović, Zdravstveni rizici primene OU,

(2)Definisani su: haškim konvencijama iz 1899. i 1907. god, ženevskim konvencijama iz 1923, 1925. i 1949. godine i Statutom Međunarodnog vojnog suda u Nirnbergu iz 1945. god.

(3) Vladislav Jovanović, Slobodan Petković, Slobodan Čikarić: „Zločin u ratu, genocid u miru“, Službeni glasnik, 2012. god.


(4) Najglasnija je s razlogom javnost i štampa u Italiji: prema objavljenim podacima, neki vojnici koji su boravili u rejonima upotrebe municije sa OU umrli su ili imaju razna oboljenja koja se mogu vezati za posledice ”bliskog kontakta” sa OU. Slični podaci navode se i u francuskoj štampi. U nemačkoj produkciji, januara 2012. god. se pojavio dokumentarni film: ”Smrtonosna prašina”, a 2013. god. je u Društvu Srbije za borbu protiv raka bio sastanak sa nemačkom parlamentarnom delegacijom na temu „OU i posledice“.



Pridružite se diskusijama na forumu
Odštampajte tekst

1 komentar

  1. Comments  Srbin iz Srbije   |  četvrtak, 06 jun 2019 18:05

    IZDAJU NIKO NIKADA NE OPRAŠTA…

    OVO JE SRAMOTA ZA PREDKE, A PONIŽENJE ZA POTOMKE…

    SETIMO SE DELA KRALJEVIĆA MARKA…

    HAJDUK VELJKA…

    VELIKOG VOJVODE SINĐELIĆA…

    ŠTA VIŠE REĆI, A SUZU NE PUSTITI…

Ostavite komentar

(molimo ne ostavljajte predugačke komentare koji imaju više od 100 reči)



CAPTCHA
*