субота, октобар 21, 2017

Како пробудити одушевљење „заспалог племена“

Потребно је окупити  све оне који не пристају на самопонижење, у јавности делегирати идеју ненасилног, па чак и пасивног, али трајног отпора. У овој борби не смемо посустајати и одустајати, јер ово није само борба за државу, већ и за душе. Ако у овој борби поклекнемо неће нам узети само државу, већ ће све нас претворити у зомбије над којима је извршена лоботомија, који имају право да троше паре, али не и да их зараде, који могу да се сложе али не и да имају своје мишљење, који могу да прихвате да су оно што Запад каже да јесу, а не и да изразе оно што, стварно, јесу. Борба за српство мора бити непрестана!

 

 

 

Stop komadanju Srbije......

 

 

***

 

„Без Косова горе од Косова!“ Овај цитат најбоље изражава наше стање ствари. Онда, во времја оно, после Видовдана 1389. изгубили смо царство (не у потпуности, Србија се одржала све до 1459.) али нисмо изгубили своје душе. Дух српског народа био је снажан, зато је косовска трагедија могла да прерасте у крсно-васкрсни етос који је крепио и бодрио на слободу цео народ.

 

MITING Srba...

 

 

Сад после „Брисела“ ми нисмо поражени него „сморени“, нисмо пострадали него смо „убијени у појам“. Добровољним пристајањем на насиље ми смо изгубили право на достојанство. Самосвест нам је разорена и претворена у „концологор“ самопонижења (вид. текст Слободана Антонића Геополитика злостављања (1)). „Нико ту не би могао другачије!“ Постаје мантра, коју народ попут оних орвелових гусака из Животињске фарме „мудро“ гаче. Тај фатализам и безалтернативност је катастрофална за овај, некад „луд народ“, који је у својој бахатости мислио да је јачи од судбине, а сад да нема никаве алтернативе осим да се поклони вољи Империје.

Зато је ово „горе од Косова“ јер изгубивши царство односно политичку самосталност нисмо изгубили душе живе, није нас чамотиња поплавила. Живот је киптао у српком народу и као што вода увек нађе свој пут, тако и живот нађе израз.

„Бриселом“ бришемо основне претпоставке живота – самопоштовање. Без самопштовања нема одушевљења и радости. Како неко може бити радостан ако се сматра највећим отпадом на свету. Тешка чамотиња надвила се над нашим анестезираним племеном, а под „чамом нико живот не разуме.“

Неприликама упркос можемо ли нешто учинити?! Мислим да можемо и морамо, и у мртвом мору се може пливати. Потребно је окупити у овом народу све оне који не пристају на самопонижење, у јавности делегирати идеју ненасилног, па чак и пасивног али трајног отпора. У овој борби не смемо посустајати и одустајати, јер ово није само борба за државу, већ и за душе. Ако у овој борби поклекнемо неће нам узети само државу, већ ће све нас претворити у зомбије над којима је извршена лоботомија, који имају право да троше паре, али не и да их зараде, који могу да се сложе али не и да имају своје мишљење, који могу да прихвате да су оно што Запад каже да јесу, а не и да изразе оно што, стварно, јесу. Борба за српство мора бити непрестана. Политичка, културна, духовна, економска, друштвена, ни једно поље и ни један сегмент не смемо испуштати из вида ако желимо да преживимо, као слободни људи!

Неопходно је да се формира јединствен ПАТРИОТСКИ САВЕЗ, у који би ушли ДСС, СРС, Двери, али и многе друге организације. Ово окупљање био би јасан знак да се мора бранити држава која је угрожена. Данас Косово и Метохија, сутра ће нам узимати Војводину и Рашку. Превазиалазећи партијске разлике и уздизањем изнад њих показали бисмо да је Отаџбина изнад партије. Избори у Земуну су показали да овакав савез нема алтернативу (да се послужим и ја новодопском српском мантром). Радикали у „свом“ Земуну нису прешли цензус а тако би прошли и ДСС и Двери да су ишли одвојено. Да је било памети, па да су им се радикали придружили борили би се за другу позицију, а то је већ нешто што би могло најавити озбиљан политички резултат у целој Србији и померање са маргине.

 

Б.Обрадовић (Двери), В.Коштуница (ДСС), В.Шешељ (СРС)

Б.Обрадовић (Двери), В.Коштуница (ДСС), В.Шешељ (СРС)

 

Свакако највећа одговорност за успостављање овог савеза је на Дверима и ДСС-у, њихова коалиција представљала би стожер окупљања патриотског савеза. Они су већ почели са прављењем коалиција за локалне изборе, што није лоше, јер ова идеја треба органски да заживи и да крене „одоздо“. Међутим бојим се да интензитет ове работе није задовољавајући. Код покрета Двери постоји једна нападност кад је окупљање у питању, што је оправдано с обзиром да његов значај превазилази ове две политичке организације и важно је за целу нацију. Али, баш из тог разлога није добро кад се у њиховим порукама осети препотентост, која је  понекад својствена младим људима. Са друге стране ДСС се понаша као стара дама, достојанствено и сувише уздржано. Има код њих оне „препотопске“ грађанске декаденције и помало ароганције. Јесу они најозбиљнија и једина патриотска парламентарна странка, али зар је то важно у кући која гори. Заборављају да би, ако не због патриотске идеје оно због сопственог путера на глави требало да покажу много више смирења. „Путер“ о којем говорим није толико због учињених већ због неучињених дела. Понекад  је избегавање да се ишта уради равно и чињењу лоше ствари, можда и горе. А, Коштуничине демократе, док су били на власти много тога нису учиниле.

Па ипак уколико до овог савеза и дође то није довољно. Ма како политичка концепција била добра (а у нашим околностима свака је недостатна) то није довољно ако не постоје људи који ће да је „носе“. А, где да нађемо праве људе?! Где се такви „праве“? Овим питањима се од пропасти Савеза комуниста, пионира, омладинаца и ССРН-а нико код нас није бавио. Кадрове за ново доба стварали су „стренџери“. Кроз разне фондове, ngo мрежама су премережили цело српско друштво. Зато оно што се назива цивилно друштво код нас се доживљава као генетски мутирани организам, што он и јесте.

Са друге стране, политика савремене либерално-демократске концепције не захвата целокупан живот. Она се бави државном управом, што и јесте посао политичке администрације, али је проблем на који начин. Невоља је у томе што ту долазе људи без икаквог искуства из реалног живота и праксе. Зато је и могуће да на руководоћа места нашег друштва, од јавних предузећа до просветних, научних и културних институција, спортских савеза итд, долазе разни ситносопственички хрчкови. Партије постављају дилетантенте, јер је то иманентна логика партије. Партија је фирма за долазак на власт. Партија не брине за животне потребе народа и општи интерес, она те речи нема у свом речнику. Њу занима рејтинг и да фирма буде добро организована. То се постиже полтронском послушношћу и субординацијом.

Мајстори друштвеног инжињеринга, са Запада, су кроз цивилни гмо/ngo сектор фабриковали кадрове који воде или су добро позиционирани у свим нашим институцијама.

Поставља се питање (наравно, са великим закашњењем) да ли је могуће да постоји и цивилно „органско“ друштво. Сам израз „цивилно“ је споран, али у недостатку бољег користимо тај термин којим означавамо читав спектар друштвеног живота. Дакле да ли је могуће организовати друштвени живот на основи аутентичног стваралаштва људи пониклих не само на овом тлу него него и у  вредностима Отаџбине.

Ти укорењени људи би се борили за интересе свог народа, али би они би били и аутентичне космополите. Ово само наизглед делује парадоксално, али праве патриоте су и отворене космополите, јер љубав према свом народу и неговање вредности из сопствене баштине чини човека аутентичним, а такав је отворен за другог, не и суштински другачијег, јер вредности су универзалне. Дакле, хришћански патриотизам, ослобођен паганског екслузивизма је заснован на универзалним вредностима и ту нема места искључивости и ксенофобији. Није космополитизам оно што сматрају сорошеви промотери отворене клоаке, аутошовинистичка негација српства. Мржња према било коме, а нарочито према самом себи, свом народу, свом завичају, својој мајци и оцу и прецима не може породити љубав, већ само комплекс ниже вредности. Зато што је такав дух доминантан код нас, епигонство и дух самопорицања су основне мерне јединице друштвеног активизма. Да ли је могуће устројити друштвени активизам без тог норматива, да ли је могуће створити цивилно „органско“ друштво? Добар пример нам је била СРПСКА МРЕЖА. Међутим, она је пректично престала са радом таман кад је требало да пређе у другу развојну фазу и да свој максимум.

Прва фаза деловања ове асоцијације била је идејна изградња, кад је она завршена требало је прећи у следећу стваралачку фазу у којој би се вредности подразумевале, а мерио конкретан рад. У првој фази у фокусу је био идентитет у другој би требало бити стваралаштво. Стваралаштво које би донело нову наду и нови полет „смореној“ нацији!

Како пробудити одушевљење „заспалог племена“ ? Мислим да оно већ постоји, треба га само подржати! Организовати добронамерне људе и ако немамо материјалних средстава помоћи им тако што ћемо показати интересовање за њих и њихов рад.

Зато би требало обновити и васпоставити Српску мрежу као асоцијацију родољубивих, добронамерних и стваралачких невладиних организација. Створити „зрно“ цивилног органског друштва, које би било простор у којем би озон вечних вредности надахњивао на стваралаштво и жртву за другог и службу Отаџбини. У Новом Саду већ се нешто ради по том питању, али „хоп“ ће се чути тек после „скока“.

Помена вредна је и иницијатива која је већ најављена у часопису Печат, а на интернет страници СКК постоји у интегралној верзији. (2) Реч је о потреби стварања једне националне институције која би се непрестано и свеобухватно бавила нашим „срцем“, а названа  је Задужбина Косова и Метохије. Циљ ове институције био би стратешки промишљена одбрана наше тапије на Косово и Метохију и развијање свести у народу о томе шта ми све имамо у косовско-метохијској баштини.

Међутим, све те активности биће узалудне ако их се не  презентује на адекватан начин. У савременом добу озбиљан друштвени активизам немогућ је без електронских медија. Новине недељне и дневне још и имамо за које би се могло рећи да задовољавају патриотске и креативне стандарде, али од електронских медија ништа. Тај празан простор покушава се попунити патриотском блогосфером, али то је недовољно. Потребан је ЖИВИ ПРОГРАМ. Пошто је илузорно тражити да се у овој ситуацији направи српска телевизија, треба се окренути ономе што је реалноо. А, то је радио! Са двадесет и кусур година заостатка у односу на Б92.

Жива реч је јако битна, и иако није продорна као слика она може бити дубља, а тиме и делотворнија. Опште је познато да људи више размишљају док слушају радио него док гледају телевизију. Телавизија има нешто анестезирајући што човека претвара у пасивног реципијента.

Погледајмо искуство радија Б92 и 021, они имају изузетно посећене сајтове, а онај први је направио телевизију која сад има више канала. О њиховом утицају у друштву  говори то што су се њихови  бивши новинари расули и распоредили на оба медијска јавна сервиса.

Од оволике писане речи уморих самог себе, тако да резимирамо укратко шта је потребно да бисмо се мобилисали у овој борби, не само за очување Косова и Метохије него и опстанка српске нације:

 

Стварање патриотског савеза;Обнављање Српске мреже;Формирати Задужбину Косова и Метохије иПокренути наш Радио.


Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*