субота, децембар 16, 2017

Колико дуго још треба чекати

Седимо пред екранима телевизора и сваког боговетног дана дозвољавамо да нас и даље лажу! Просто је невероватно колико у свој бризи и неимаштини, уз глад и бедну социјалну заштиту, која то већ дуго више и није, смерно чекамо да васкрсне чудо и Србији сване једно ново јутро! Српско национално уједињење је први корак,…

 

 

***

Пријатељ ми пише:

„ čekanje dolazećeg neprijatelja merilo se mesecima pa i godinama… decenijama nekad….sad je sve na treptaj…i ako dremaš očas ima da te nema… i kao jedinku i kao, što je strašnije, naciju… – mora sve brže da se misli, uočava i reaguje…svet se sve više polarizuje i niko više i ne krije dal  ti je neprijatelj, pa zašto onda da maziš zvečarku po glavi….zašto držati zmiju u nedrima..“,

па ме просто тера да се сетим свих својих писања, свих оних порука у којима сам настојао да смиреним и промишљеним начином треба изборити наша права, сачувати народ и државу. Бунио сам се мислећи да ће свест самог  српског народа једном открити истину, коју са многим својим пријатељима видех и схватих већ на почетку.
Којег ли само изгубљеног времена, колико празног настојања да поверујем у фатаморгану, не пред мојим очима и жељама, већ смештену у мојим патриотским сновима, у сну којег сам тако дуго сањао!
И шта се десило? Након буђења, сагледах сопствен губитак реалности и прихватања стања које говори другим језиком и поставља неке друге захтеве.

Данас се не боримо да сачувамо народ и нацију. То смо препустили људима у које сами не верујемо, предали смо узде од наше националне запреге лошим кочијашима и док нам кола клизе низ брдо, као народ, престали смо да мислимо. Суочени са грубом потребом обичног преживљавања, настојимо сад да као појединачне јединке, сукобљене са сопственим проблемима, само преживимо! Да спасемо домаћинство, породицу, да исхранимо децу и да попут усамљеника у пустињи, о коме нико не мисли, са правом сачувамо себе!
А снага у нама и потенцијал народне воље умире пред изворима свеже воде, оглушујемо се од глобалне опасности по народ и државу, па себично и непромишљено, сву своју снагу усмеравамо у сопствен  појединачан спас! Знамо и познајемо ко су нам непријатељи, ко нам не мисли добро, па опет, поверавајући нашу народну судбину, одабрасмо своје лоше и неспособне кочијаше! Змију у грудима скривамо, невољни да јој притиснемо отровну главу у одбацимо у прашину. Нека отпуже ако може и стигне, пре него је нека, огорчена муком, нога не згази. Седимо пред екранима телевизора и сваког боговетног дана дозвољавамо да нас и даље лажу! Просто је невероватно колико у свој бризи и неимаштини, уз глад и бедну социјалну заштиту, која то већ дуго више и није, смерно чекамо да васкрсне чудо и Србији сване једно ново јутро!

koliko dugo treba jos cekati..1

 

Заносио сам се идеалима, себе предао љубави према овом мом паћеничком  народу, маштао о политичким променама и знацима наше владе да имамо и другачије могућности и опет, остајао пред празним и неиспуњеним сновима занесењака који је веровао у моћ народне воље и разум једне националне свести!

Пријатељ ми има право. И не само он, јер већ од више људи сазнах, да сам са својом вером у праведност, на погрешном путу! Потребно је да променим најпре себе. Да у својим генима откријем наследство добијено од предака, који нису покорно климали главама и који су голоруки изменили судбину српског народа.

Позивам ли ја то на бој? На устанак, на покушај оружане битке за право нашег народа? Не, „НЕ“ је мој одговор,  јер најпре би пострадао прво наш сопстевни народ.

Позивам на разум! На буђење наше националне свести, на уједињење целокупног српства у ударну снагу разума, здравог резона, али и одлучног отпора према свима који нам стоје на путу ка коначној правди за наш народ. Српско национално уједињење је први корак, други је буђење народне воље, трећи је преузимање власти у име народа и за његово право да своју судбину сам одабира.

Доста је било држања гуја у недрима и смерног чекања да нам неко други удели делић правде. Рецимо јавно, гласно и одлучно, који пут хоћемо, шта нам је потребно и одаберимо начин да то и постигнемо. Дуг је низ последњих година у којима као народ само трпимо ударце и уцене. Дошло је време за једну нову српску запрегу, за једна друга кола која ће нас извести на прави пут,  дошло је време да одаберемо нове људе који ће судбину српског народа схватити и коначно проговорити праве и одлучне речи.

Сви Срби Света вас позивају, приђите нашем покрету! Учинимо тај први корак који ће Србе коначно ставити, без обзира где се налазе, под једну капу. Ујединимо наше националне снаге и покажимо свима да знамо и да умемо да одбранимо наше право. Право на живот, право на слободу и постојање…

 

 

  Jovan

Пише: Јован М. Пидиканац



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

3 коментара

  1. Comments  Зека   |  четвртак, 28 фебруар 2013 15:23

    Седим већ пар часова, празан екран.
    Никако да нађем одговоре на питања које си поставио, драги пријатељу.
    А питања је много и превише.
    Шта се то десило са Нама, са нашим Народом?
    Да ли уопште има одговора на овакво питање?
    И како смо дошли дотле да уопште поставимо себи такво питање?
    Где је нестао дух слободе, дух отпора, дух праведности и солидарности који је красио наш народ?
    Изгледа да више ничега нема у нама сем покорности, сагињања главе, повлачење у своје ускогруде маленкости. Само нека ме нико не дира, мени је како тако а комшији, брату сународнику како буде.
    Када се само мало погледа на политичку сцену све је јасно.
    Ко су ти никоговићи? Већ 20 година су на политичкој сцени и ми их опет бирамо “демократски“ из почетка, без икаквог зазора, срећни када их изаберемо.
    Зар то није болесно?
    Њима то је сваки избор изнова добро дошао, џепови су им све пунији за разлику од наших који су и овако празни све празнији.
    Кажеш, пријатељу, да треба пробудити националну свест.
    Нема народа који може да опстане без националне свести.
    Како да пробудимо националну свест ако смо је се одрекли зарад мира који ћемо провести на коленима, гажени од стране наших “пријатеља“ гледајући тако погурени у неку апстрактну ЕУ где нам обећавају куле и градове. Све ћемо тамо добити, ића, пића берићета али цех морамо да платимо нашим Светим Косовом.
    И опет свети кнез Лазар седи за софром и гледа своје јунаке који оставише своје јуначке главе за то Косово које нама даде у аманет.
    Лако је цару Лазару. Он је своју свету дужност испунио, његова душа је мирна, испуњена поносом за вјеки вјеков.
    Шта ћемо ми јадни?
    Шта ћемо ми оставити потомству?

  2. Comments  Jova M. Pidikanac   |  четвртак, 28 фебруар 2013 20:49

    Твој људски, болан јаук због зле судбине која влада нашим животима, само допуњује сву тугу коју сви осећамо, док пратимо како нас други уцењују а своји варају. Пад комунизма су многе нације преживеле али ни једна није као Србија, са страхом од непознатог, прихватила прве кораке кроз појам парламентарне демократије.
    Ми смо Брате све то погрешно разумели. Није баш да нам смисао дубљег посматрања суштине саме демократије, није омогућио потребно учење. Напротив, искуства других нас нису много занимала. Гарнитура политичара који су преокренули своје капуте и народу се представили као наредна политичка олигархија, одвела су нас на странпутице на којима се и данас налазимо. Године изолације наше земље платиле су рачуне због учињених грешака, срозавање вредности човека, у лудој трци за богаћењем и злоупотребама власти и положаја, довукла нам је на грбачу неморалност политике, губитак самопоуздања и летаргију у свим порама друштвеног кретања у земљи.
    На тој степеници смо и данас. Скитамо у својим идејама, ломимо се пред једноставним стварима које би брза и одлучна реакција наших власти, лако отклонила са нашег пута.
    Идејно и политички, српски је народ разједињен. Социјалне разлике стварају само две класе народа, оних који имају шта да једу и оних који се боре да преживе.
    У муци пред егзистенцијалним проблемима, породице се окрећу својим проблемима, нација остаје заборављена, народ само појам којег ни државна власт не цени и поштује.
    На нама је да све то мењамо. Снага и моћ народне воље мора Србију вратити на прави пут.

  3. Comments  Mirko Milić   |  субота, 02 март 2013 13:28

    Родисмо се, неко ближе, а неко и веома далеку од извора. Мало је оних који су препознали да их је захватила бујица и носи све даље, такви се сваким даном – пливајући кроз реку живота – труде да се приближе извору, или да бар сачувају претходну близину. Једна се већина опустила и река их судбински носи кроз муљ и удаљава од извора. Неки, по неки пут и замахну или пак грабе да им муљ не умакне журећи ка свом крају. Верујем да је свима јасно да је на извору најчистија, најбистрија, најхладнија, односну умерено топла вода. Збир јединки – пливача кроз живот – даје целокупну слику кроз време и простор на датом простору датих пливача. Дакле цео колорит, је само одраз нас самих сабрани у колективно колотечину. Увек се питамо: Зашто нам је како нам не одговара, питамо, зашто се људи не мењају, али себе као да и не видимо у колотечини сопственог муља. Зашто мислимо да су сви други зли и да баш они а не ми -треба да се мењају? Кад једнох дана будемо комплетни у муљу, када нас и не буде много, пошто нас је прекрио муљ, лупићемо се у луду главу и може да баш тада нам се упали лампица – ВРАТИТЕ СЕ ИЗВОРУ???

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*