петак, јул 28, 2017

Колико је Србија заиста далеко од Руске Федерације

Удаљеност Србије од „пријатеља са којима би правила другачије уније“, не мери се километрима, мада ни у километрима Србија од тих пријатеља није далеко. Ту „удаљеност“ лакше ћемо измерити, када српски однос према Јужном току буде очигледнији. За Руску Федерацију, Србију вежу економске, културне, верске, језичке, историјске и политичке везе…

 

 

Премијер Србије, Ивица Дачић, технички, никога није слагао, када је пре неколико дана рекао да је Србија окружена земљама ЕУ и НАТО пактом и да не може градити заједнице са пријатељима који су далеко. Политички, међутим, Дачић је просуо убуђалу, хладноратовску догму.

Србија би односе са ЕУ итекако могла да гради на другачији, креативнији и бољи начин. Али, за то је потребна визија и спремност да се ствари мењају, уместо што се чека да зуб времена нагризе право и легализује насиљем изнуђену евроатлантску стварност.

Верујем да је премијер Србије мислио на Руску Федерацију и Евроазијску унију, као просторно недосежног пријатеља. Али, зар Србија не би своје европско место могла да потражи управо у орбити руско-немачких стратешких односа? Зар Немачка није за последњих 20 година постала водећа европска сила? Зар се полови утицаја и моћи у Европи нису одавно променили?

Ако Србија нема куд, далеко од пријатеља и окружена, управо опкољена ЕУ и НАТО пактом, зашто своју кожу продаје за датум почетка преговора и самоубилачки продубљује измишљену дилему: Косово и Метохија или бољи живот. Зар не треба да редефинише властиту европску позицију и потражи одговоре, уместо што чека уцене?

 

Srbija i Rusija 1...

Шта председник Томислав Николић поручује грађанима Србије, када изјави да су грађани збуњени преговорима о Косову, да би многи од њих волели да покрајина остане у Србији, али да би многи волели и да живе боље. Зар они који сматрају да је Косово и Метохија део Србије не желе бољи живот и да ли одрицање од територије гарантује бољи живот?

Шта више, Николић је хладнокрвно рекао да неће бити „крај света“, ако споразум са Приштином не буде постигнут до 2. априла и Србија не добије датум за почетак преговора. Сјајно!

Процес у пракси доведете до признања албанске државе на Косову и Метохији, дођете на корак до озваничења тог признања, све зарад фамозног датума и на крају кажете да неће бити смак света, ако тог, Космета и државе вредног датума, ипак не буде у овој години!

Поврх свега, Николић је, свакако само за српску јавност, пркосно рекао и да немачки парламентарци „могу да траже шта хоће“, након што су испоставили пријем албанског Косова у УН као захтев своје земље.

Морам да признам да ми није нарочито јасно како председник државе, која дословно зависи од Немачке, барем према тврдњи његовог страначког колеге и потпредседника Владе, може да не хаје за мишљење посланика Бундестага?

Посебно дирљива, била ми је Николићева изјава да Албанци с Косова и Метохије „морају да схвате“ да ће српска заједница у покрајини имати мање надлежности од Војводине. Е, ту их је дубоко дирнуо! Верујем да ни Хашим Тачи ни Јатифете Јахјага због тога не спавају већ три ноћи и мисле само о томе!

На крају, на новинарску констатацију да Србија не тражи помоћ од Русије у вези преговора са Албанцима, Николић је избегао суштину питања, одговоривши да он Русију, заједно са многим земљама, редовно информише. Претпостављам да пуко обавештена и као гарант ангажована Русија није једнак ослонац Београду.

Сваке недеље, изјаве српског државног вођства све су нелогичније и опречније. Србија је у преговорима са Хашимом Тачијем сама у џунгли. Пријатељи и савезници су јој преко потребни. Зашто се онда тврди да су ти савезници предалеко, да их нема на хоризонту и да је ЕУ једини сливник српске политике у свим варијантама?

Ако је српска покрајина Косово и Метохија била амерички циљ, Војводина ће бити немачки, а Рашко-полимска област турски. Како Србија порозна, безвољна и сама, планира да се избори са тим евроатлантским изазовима?

У Србији се животна политичка питања камуфлирају економским интересом. Али, улазак у ЕУ није економско питање. Уласком у ЕУ на начин како то сада чини, Србија ће морати да подели и неке заједничке вредности са том заједницом. На пример, да је заслужено била бомбардована 1999. године, а мораће да прихвати и подређен, периферан положај.

Србија је више евроазијска, него евроатлантска држава. Окружена је политичким и војним системима који је не трпе, као што је у окружењу бивала 1914. или 1941. године. Зашто неко мисли да ће евроатлантска заједница градити квалитетан партнерски однос са самом, неодлучном и слабом Србијом?

За Руску Федерацију, Србију вежу економске, културне, верске, језичке, историјске и политичке везе. На крају, вежу нас заједнички корени и традиција. Са ЕУ, у чијој је позадини Вашингтон, вежу нас само политичке везе лошег квалитета, колонијално-економски однос, услови и трпљење агресије.

Одавно је прохујао час, када су српски интелектуалци и политичари требали да кажу да Србија са ЕУ, уз већи степен одлучности, може да гради другачије односе, са чврстим ослонцем на све снажнију Москву. Србија у ЕУ покушава да ступи по стандардима из деведесетих година прошлог века и због тога је њен пут у Брисел час карикатуралан, час трагичан.

Srbija-pripojena-Rusiji.....

 

Удаљеност Србије од „пријатеља са којима би правила другачије уније“, не мери се километрима, мада ни у километрима Србија од тих пријатеља није далеко. Ту „удаљеност“ лакше ћемо измерити, када српски однос према Јужном току буде очигледнији.

За сада, имамо само бојазан државног саветника Модеста Алексејевича Колерова, који је у Београду рекао да Србија треба да прихвати да испуњава своје обавезе које је бивши председник Борис Тадић договорио са руским председником Путином, а које се сада не испуњавају.

 

(Бранко Жујовић)



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

1 коментар

  1. Comments  Синиша   |  субота, 06 април 2013 19:27

    Бранко СРБе, ово твоје писаније има смисао, али не даје ни предлоге ни решења, за големе невоље које сви заједно имамо. Ситуација је позната, шта ваља чинити ? Ако нешто не функционише, неко не ради свој посао како треба, шта се у таквим ситуацијама ради? МЕЊА се оно што не функционоше, и ко не ради свој посао како треба. Бранко СРБе, доста је анализа губљење тако драгоценог времена заиста нема, време је за СВЕОПШТУ МОБИЛИЗАЦИЈУ, како малих људи, тако и људи од УМА и УГЛЕДА, дошло је време ,, ПРОМЕНА “ целокупног, пропалог друштвеног система. У Швајцарској је основан ,, СВЕТОСАВСКИ ОДБОР “ за промене, чланови су мали обични људи, сваког живљеног тренутка, својих моралних, духовних и патриотских обавеза свесни.

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*