субота, септембар 23, 2017

Коме звони црквено звоно у несталом селу Девет Југовића

У селу симболичног имена, Девет Југовића, општина Приштина, где легенда вели да су сахрањени девет синова Старог Југ Богдана као и он сам, данас је мало остало од српског. До 1999. године у селу је у 280 српских кућа живело 1.200 Срба, а данас је слово спало на два српска дома, Живановиће и Марковиће, само једна зарђала табла сведочи да је ту некада било Девет Југовића.

 

Село Девет Југовића

Село Девет Југовића

„Дошло је време да Срби на Космету живе као и сав нормалан свет!“ Божић је био и прошао, а међу различитим честиткама и искреним жељама добре воље издваја се ова, као својеврсни симбол политичког лицемерја и дебелог образа српских званичника према судбини и свакодневном животу оно мало преосталих Срба на тлу националне колевке.

Будући да домаћи политичари не пропуштају прилику да истакну своју вербалну бригу за преостали српски живаљ у Покрајини, било је за очекивати да се на дан најрадоснијег хришћанског празника пласира овако помпезна политичка глупост, не због људи који тамо живе, већ због нове јавне потврде исправности политике која се води са Приштином.

Нажалост, лице живота Срба на Космету доноси сасвим супротну поруку, било да је реч о њиховим колективним или појединачним искуствима. У том смислу посебно је речит пример породице Живановић из села Девет Југовића у залеђу Газиместана.

Србија и свет могли су ових благдана да чују како се одржава српство у комшилуку једног од најзнаменитијих историјских места за њихову судбину. У селу симболичног имена, Девет Југовића, општина Приштина, где легенда вели да су сахрањени девет синова Старог Југ Богдана као и он сам, данас је мало остало од српског. До 1999. године у селу је у 280 српских кућа живело 1.200 Срба, а данас је слово спало на два српска дома, Живановиће и Марковиће, само једна зарђала табла сведочи да је ту некада било Девет Југовића.

У међувремену село, које је настало 20-их година прошлог века у време Краљевине СХС, а данас практично не постоји, преименовано је у Бардош, населили су га Албанци из околних планинских села, Подујева, чак из Медвеђе. У таквом окружењу потпуно изоловано живе три генерације Живановића, деда Власта, родитељи Биљана и Јовица и деца, деветогодишња Анђела и 12-годишњи Андрија.

Живановићи у цркви

Живановићи у цркви

Дугачак је списак онога што недостаје Анђели и Андрији, а тешко је претпоставити да ће им то омогућити и тако успешни српски политичари из Београда: немају вршњаке са којима би се играли, немају слободан простор на коме би се лоптали, могу само крадомице да кибицују своје вршњаке Албанце који се радују детињству ту тик испред њихове куће. Једино место на коме се осећају слободни је српска црква и порта. Репортер најстаријег српског дневног листа који је боравио на лицу места записао је да се у цркви „одвија већина њиховог друштвеног живота, овде се играју, овде проводе празнике, овде је њихов ограничени простор за шетњу, овде се осећају важним и корисним“.

И док су током минулих празника многи походили светиње, јер је то ред и да, као наши политичари, буду виђени са народом, наводно привржени вери и истини, нашим Живановићима, заборављеним у залеђу Газиместана, црква је судбина. Истовремено, док се широм Србије и православног света многа деца на најрадоснији хришћански празник обрадују поклонима, Живановићима из Девет Југовића пуно је срце када запале бадњак, а мали Андрија зором зазвони у црквено звоно, које су зликовци из комшилука неуспешно покушали да украду.

Разбијање те мучне косовске тишине са звоника локалне цркве у Девет Југовића не пркоси само том вишевековном злу које истребљује све што је српско.

Црква у селу Девет Југовића

Црква у селу Девет Југовића

 

Оно говори и о неуништивости једног народа и свести да се упркос лажима, манипулацијама, различитим политичким интересима и српском проклетству издаје, захваљујући упорним људима, својеврсним белим монасима о којима смо писали у више наврата, чува српско биће и дух и на овако расточеном Космету.

Поучен личним искуством, страховима, сталним опрезом и претњом нестајања, деда Власта своје потомке убеђује да напусте Космет, свестан каква их будућност тамо чека. „Деда је на муку са њима. Право да вам кажем, немам шта да кријем, ја сам волео да оду ове школске године, али никако да се договоримо. Они то не прихватају, више воле да буду овде. Идите, кажу родитељима, ми остајемо“, говори деда Власта у дворишту цркве и помало окреће главу у страну као да нешто хоће да сакрије.

У њему се, страхови, лично искуство, године сталног опреза и нестајања, сукобљавају са годинама пред којима се налазе његови унуци. Деца не слушају деду и остају. 

Он све зна о овом селу, о страховима који су натерали људе у прогонство, зна како су у бесцење продали своју земљу. Упамтио је лица из белог комбија која су у погрому 17. марта стајала испред његових кућа и чекала знак да крену у паљевину, а он је скрштених руку стајао на своме иза улазне капије. „Смрти се нисам плашио, само ме било страх отмице и мучења“, закључује своју причу Власта који је и у најтежим временима заступао своје село и своје Србе којих данас нема.

Из његовог понашања и речи, чини се као да их он и данас види ту и заступа их, макар и због оног дана, када расељени и поскитани дођу на гробље за задушнице, или се окупе на Божић. Како год, у Девет Југовића их чека Власта да помаже и охрабри, да се нађе у решавању разних спорова и неправди или да их има ко дочекати и испричати се као човек.

Коме звони црквено звоно у несталом селу Девет Југовића?

 

 

( Др Радивоје Петровић)

 

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*