Краду ми памћење, скраћују ми прошлост, отимају векове, џамијају цркве,арају азбуку, чекићају гробове, издиру темеље, размећу колевку…
четвртак, 1 мај 2014 03:02 Рубрика: Национални интереси
Док не развежемо ропске ланце Косова и Метохије, нећемо ни ми бити срећни, задовољни, мирни и спокојни. Док год део наше земље пати, гине, крвари, моли и вапије за помоћ, а остатак се претвара да га не види, не чује, не разуме, неће ни нама бити боље.Док год не очистимо Самодрежу од смећа, давићемо се у сопственом. Док год не угасимо огањ спаљене цркве Светог Николе у Приштини, не обновимо јој темељ, нећемо ни себе обновити и подићи. Док год Бањска прокишњава прокишњаваће и наша душа пред пороцима данашњице. Док год се Девич бодљикавом жицом брани, бранићемо се и ми од свих мука и невоља овог модерног доба које насрћу на нас све свакодневно и којима све теже одолевамо.
Схватио сам нешто, током својих спорадичних размишљања у овом брзом животу. Данас, у 21. веку, једно од најтежих „занимања“ је, ни мање ни више, него бити Србин. Та се узвишена титула плаћала вековима, ни мање ни више, главом. Због ношења тог имена појединац је био означен да се издваја, етикетиран, осуђен на пропаст, убијан, мучен, рањаван, прогањан, расељаван, злоупотребљаван, истребљаван.
А ипак је преживело то име и данас живи.
Његово очување је плаћено крвљу, наравно сопственом. Цена слободе, те речи са седам слова, плаћала се седам и више векова са седам и више милиона живота. Данас, рекло би се, није ништа другачије. Наши вековни природни непријатељи, не јер ми то хоћемо већ они, то су и остали, само су се данас цивилизовали (иронично, јер су нас дивљаке покушавали довести у ред током смутног времена српског бездржавља), променили униформе, методе али, циљ је исти. Овај народ је сам. Одувек је то и био. Имали смо искрене непријатеље и неискрене пријатеље. Тако је и данас. Једино сами себе можемо спасити, једино сами себи помоћи. За нашу српску судбину можемо бити одговорни само ми. Од настанка смо трн у оку рекло би се свима, „кућа насред друма“, непријатељи нас не воле због непокорности и пркосности, пријатељи због тврдоглавости и истрајности. Скоро па свака војска која је газила тле Европе у својим походима прешла је и преко нашег тла, наше њиве, воћњака, шљивика, села, града, преко наших леђа, наших груди, нашег тела. Стихове, који уједно чине и наслов овог мога прозног дела, записао је академик Матија Бећковић 1987. године. Јасно се види да су итекако применљиви и данас. Идући још у прошлост, видимо да је Његош, та најумнија српска глава, својевремено записао: „Косово је Содом запушио“. Да се историја понавља ту се неоспорно види. Тако је и данас. Косово и Метохија, тај српски етос, та глава Лазарева, што се на њему преврћу векови, страдања, битке, светиње и светилишта, ратови, сеобе, срећа и туга, плач мајки и песма девојака и момака, клетва и опомена, аманет и успомена, колевка и гроб, је и наша прошлост, наша садашњост и наша будућност. Наше је, више него ичије, јер смо у њега уложили више него ико. Уложили смо себе.Своју крв, зној, сузе, кости, душу.На овој ветрометини Балканској ретко шта је тако непролазно и свето као наша борба за тих статистички гледано 10.000 километара квадратних, а духовно, рационално, морално и свакако другачије гледано наше царство небеско на Земљи.Та земља, колико је света, чиста и безгрешна толико је и опогањена, натопљена крвљу невиних, толико је зла на њој учињено да просто сам термин „раја на Земљи“ губи смисао и пре представља предсказање Пакла њеним становницима, наравно онима са „друге стране закона“, углавном Србима. Пркос и воља тог живља да не мрда ни стопу од своје куће, њиве, цркве, манастира, очевог, ђедовог и прађедовог гроба, синовљеве и ћеркине колевке је изван сваке епохе, епопеје, изнад сваке борбе добра и зла. Тај народ је остао тамо где је вековима, упркос ветровима Запада, челичној песници Севера, огњу и сабљи Истока, бесу, мржњи и садизму Арнаута са Југа, исламском фундаментализму и домаћем издајништву који раде против њега, ево до данашњих дана.Косово и Метохија су црна рупа на кугли Земаљској, где закони не важе, не постоје, а оне промисли Божије речи су видљивије више него икада и више него игде. Постоји изрека, да ако се попнете на звоник цркве или манастира на овој земљи и окренете се у било којем правцу, видећете, макар у даљини исти тај звоник, куполу, врх, кров, неке друге цркве или манастира. И тако свугде, где год се упутите.Чини се да што се више наше светиње пале, харају и разарају да их је све више, чини се да су оне нетакнуте сјајније, лепше и веће него икада.Чини се да што нас више убијају нас више слави Бога и име његово. А убијају нам како садашњост, тако и прошлост рушећи све што смо у аманет оставили и руше будућност намерама и радом против свих нас, здушно али прикривено. Као и увек, по навици, сами смо. То нам није изговор да се не боримо, да дигнемо руке и са белом заставом приђемо непријатељима у униформама пријатеља.Шта остављамо у наслеђе будућим поколењима? Шта смо сачували од прошлих генерација? Шта смо сами створили? Размишљао сам, шта би било, када бих сада, овако млад са целим животом преда мном, отишао на онај свет, по могућности у Царство Небеско, тамо затекао цара Лазара, који би ми пришао, ставио руку на раме и тихо са благим осмехом упитао:“Је ли, дете моје, а чије ли је моје Косово и Метохија?“ Шта бих му одговорио? Како бих га у очи погледао? Знао би он све. Знао би. Знам да би неки мој предак пре тачно једног века, да му се исто догоди, онако прљав, крвав, измучен,изнурен и униформисан у српског војника, тек изашавши из Другог балканског рата, часно скинуо шајкачу, погледао светог цара у очи и без стида рекао: „Наше царе, ослободисмо га!“ Све што се веже на Земљи, веже се и на Небу.Све што се деси на Земљи записано је и на Небу. Док не развежемо ропске ланце Косова и Метохије, нећемо ни ми бити срећни, задовољни, мирни и спокојни. Док год део наше земље пати, гине, крвари, моли и вапије за помоћ а остатак се претвара да га не види, не чује, не разуме неће ни нама бити боље. Док год не очистимо Самодрежу од смећа давићемо се у сопственом. Док год не угасимо огањ спаљене цркве Светог Николе у Приштини, не обновимо јој темељ, нећемо ни себе обновити и подићи. Док год Бањска прокишњава прокишњаваће и наша душа пред пороцима данашњице. Док год се Девич бодљикавом жицом брани бранићемо се и ми од свих мука и невоља овог модерног доба које насрћу на нас све свакодневно и којима све теже одолевамо. Морамо схватити једну чињеницу:
Косово и Метохија нису проблем. Већ решење. За све наше проблеме. Амин.
Придружите се дискусијама на форуму Одштампајте текст