četvrtak, februar 20, 2020

Ne daj krst svoj, Srbine, bez njega te nema!

Da li zaista ne vidimo, ili se, što je još gore, svojski trudimo da ne vidimo kako se nad svetom Srpskom pravoslavnom crkvom, suštinom našeg postojanja, nadvijaju jezici đavoljeg plamena, namereni da je satru zanavek?!

Zaista je zadnji čas da ono saborno u nama nadvisi i nadvlada prizemno, pogano i lično, jer crkva zaista jeste suština našega postojanja!

Vernih koliko i nevernih, jer toliko puta napisah da kada i mi posumnjamo, ili ne verujemo u Gospoda, on ne sumnja u nas i veruje bezrezervno!

Verujućima ne treba objašnjavati, neverujućima, pak, objasnim da je i to što ne veruje opet Božija milost jer u pravoslavlju nema moranja niti straha od Gospoda, već čiste i pitke ljubavi koja nit goni, niti nadgornjava, no vazda tu, čeka, kad čovek zaište pa se čitava raspe po njemu i svije koprenu smiraja, spokoja i blagosti meke koja se ne da opisati.

Zapravo, ništa lakše do opisati je: vera Boga u čoveka i vera čoveka u Boga, eto, toliko jednostavno a tako nasušno.

Valjda zato što je toliko jednostavno voleti i biti voljen u crkvi vidimo gorostasa pod čije se skute vazda možemo priviti, no taj gorostas je jednako i nejaki, ranjeni ptić što vapije da ga sačuvamo od vrana i jastreba.

Danas su dani kada nam valja, možda kao nikada do sad, poneti i podneti i više negoli što možemo da podnesemo, jer crkva je za nas nosila i podnosila jada i muka od kojih bi i vaseljena nemoćno proplakala, ali sveta Srpska pravoslavna crkva nije!
Za svakoga od nas je postradala i vaskrsla, nebrojeno puta, ćutke, krijući gde krvari i gde rasporenu drob raspećima vida.

Ne traži Gospod da dokazujemo ljubav njemu, no ljubav sebi.

Ne ište da branimo oltare u bogomoljama već bogomolje u sebi, oltare u bližnjima, liturgije u precima i pričešća u potomcima.

Ne moli nas crkva no se moli za nas, a ovo su dani kad nam se valja pomoliti da budemo dostojni vere svoje, grobova i kolevki svojih, krsta što blagosloveno nosimo- pa saborno stati na među vekova prošlih i budućih!

Među na koju je udarila svakojaka ološ!

Ovdašnja, vlastodržna i vlastoželja!

Milogorska đavolja nakot!

Belosvetski jahači apokalipse, svi ko jedan!

Znaju ono što mi zaboravljamo- iskopaj Srbinu oči, videće i dalje i jasnije i bez njih, ništa mu ne možeš, ali satri Srbinu crkvu- ništa očinjim vidom više videti neće!

Verujući i neverujući jednako, jer Boga oba dozivaju…

A, vi, braćo i sestre, što ćete podsmešljivo čitati ova slova vajkajući se gde nedostojni patrijarh i raskomoćene vladike nisu vredne pružene ruke- grešite!

Niti su oni crkva, niti mislim na njih, grešno je to, ovozemno i smrtno jednako kao svako od nas…

Crkva je to gde u treptaju voštanica poznam prađedove…

Gde u lahoru tamjana čujem praunučad…

Gde se u liturgiji okumim s najboljim u sebi…

Gde se ona milost i ljubav raspu ko pahuljice kad ih vetar potera s grana pa osetiš, znaš, možeš poneti krst veći i teži od dva života, a ko pero lak…

Nije suština života traganje za suštinom već čuvanje suštine da ne bi uludo proživeo jalovo tragajući za njom.

Nije crkva tek kamen o koji ćemo se potpreti kad vetrovi udare, već i kamen koji ćemo poduprti kad zlo udari o temelje!

Sumnjajte u Gospoda samo ako ga nikad potražili niste…

Ako ste ga potražili- videćete da od nikada nije posumnjao u vas!

Dani su kada će zli vetrovi udariti o raspeća, no što budu teža to ćemo ih lakše nositi- verujemo li u Gospoda samo delić koliko on veruje u nas…



Pridružite se diskusijama na forumu
Odštampajte tekst

Ostavite komentar

(molimo ne ostavljajte predugačke komentare koji imaju više od 100 reči)



CAPTCHA
*