недеља, септембар 24, 2017

Нова иницијатива (2) или од осмеха до слободе

Тако смо заправо дошли до феномена да једна, од странаца и окупационог апарата фаворизована мањина, у политичком и друштвеном смислу управља већином, која је обесправљена и на различите начине од политичких збивања одвојена и манипулисана. У социјано-политичком смислу пред собом имамо слику протектората или чак колоније, која није директно војно окупирана, али је на сваки начин слично организована.

 

***

*************

***************************

Нове иницијативе(1) или од окупације до окупљања

 

Иако се међународна ситуација последњих година убрзано мења у правцу мултиполарности, што даје веће шансе српском државном броду да се лакше носи са бројним изазовима на унутрашњем и међународном плану, чини се да се даље потонуће Србије очитује у готово свим важнијим показатељима. Уместо да користи шансе које произилазе из промена у међународном окружењу, Србија наставља силазну путању према свим најважнијим економским, друштвеним и политичким показатељима. У томе највећу одговорност сноси њена елита, која показује да није дорасла ситуацији и позицији коју би требало да заузима. Противречност између изазова окружења и унутрашњих питања и, са друге стране, неспремност и неспособност елите да на њих понуди адекватан одговор толико су се повећали да земља и друштво на почетку 2013. године улазе у наставак дубоке и свеобухватне кризе.

Четири стратешке теме наше земље и народа у исто време заокупљују и оптерећују српску политичку и друштвену елиту, које и даље нуде погрешне одговоре, што земљу води у бродолом и кризу невиђених размера. То су четири толико тешка и важна питања да, чак и кад би се само једно од њих оставило нерешеним, оно би до ивице хаоса оптерећивало српско друштво и земљу, док овако, заједно нерешена и погрешно третирана, представљају темпирану бомбу, која угрожава саму егзистенцију државе и разара уздрмане темеље српског друштва.

Та питања су:

1. Даљи однос према Европској унији, односно неизвесни и тешко условљавани путу према њој

2. Питање Косова и Метохије

3. Даљи економски стратешки пут

4. Слобода медија

На ова сва четири пресудно важна питања српска елита даје погрешне одговоре практично од 5. октобра 2000, попут неког месије или верског фанатика који упорно народ води у једном правцу, не осврћући се на лоше и чак катастрофалне резултате који се у том правцу постижу. Због тога тај смер односи све значајније жртве.

EU 11111

 

ТЕШКА ПИТАЊА

Без обзира на све факторе који нас уверавају да Србија мора преиспита свој пут ка ЕУ, она и даље истрајава на њему. Ти фактори су толико бројни и са таквом специфичном тежином да би се свака самостална и својој земљи одговорна влада и припадник друштвене елите озбиљно замислили и бар покренули расправу о томе. То су дубока криза ЕУ и њена неизвесна будућност, затим блокирање даљег ширења бар на средњи рок, потом посебно негативан однос према Србији званичног Брисела, а у мањој мери и самог Берлина, затим понижавајући и тешко испуњиви услови за Србију, уз несагледавање коначне листе захтева и услова, уцена Косовом и Метохијом за свако даље приближавање ЕУ и, најзад, чињеница да ће се потенцијални економски добитак Србије од ЕУ интеграција показати мањим од губитака и ограничења у привредној сфери.

Пред питањем Косова и Метохије постоктобарска Србија имала је више фаза, али то питање је мање-више стављано у запећак, сем у Коштуничиним владама и последњем периоду мандата Зорана Ђинђића, уочи његове ликвидације. За Косово и Метохију посебно је трауматичан период Цветковићеве владе, када се то најважније државно питање третирало маћехински и најчешће као монета за поткосуривање међу недораслим политичарима и изнуђеним државницима. Смена власти средином прошле године донела је тек нека побољшања у погледу држања председника Томислава Николића, али све то заједно није довољно за битнији преокрет и заустављање ланца уступака и суноврата.

Спорна је пре свега одлука премијера Дачића да настави процес преговора о Косову и даљег нуђења уступака будући да је Косово постало помоћни колосек у служби реализације најважнијег – наставка евроинтеграција. Поред тога, изузетно је спорна одлука владе да призна практично све из површних и чак нелегалних преговора Борка Стефановића, који нису прошли кроз парламент нити су у складу са Уставом, посебно она о инсталирању граничних прелаза унутар Србије (са Косовом и Метохијом).

У економији се наставља погубна неолиберална политика, коју проводи Млађан Динкић, што ће земљу даље упропашћивати, задуживати и довести у позицију банкрота. То ће по себи обесмислити неке друге сфере владиног деловања и покушаја побољшања стања (попут ефеката борбе против корупције и др.). Како је и ово питање даље економске државне политике везано делом за процес утопистичког инсистирања на придруживању ЕУ, већ ове године се скидају преостале царинске баријере, тако да ће од следеће странцима моћи да се прода земља, да ће се делом губити суверенитет Народне банке, потом и повластице из економске сарадње са Русијом итд. Добици у виду новца из европских фондова су смешно мали у односу на укупне губитке, уз то што су у скоријој будућности и неизвесни због кризе и рестрикција унутар ЕУ. На крају, новац из тих фондова углавном завршава у џеповима дела стране и наше елите, што се дешавало и са околним земљама (Бугарска, Румунија и др.). Различит степен заинтересованости за даљи пут ка ЕУ, упркос свим чињеницама, добрим делом се може тумачити и слојним и личним добицима или губицима. Тако еврофанатизам танког слоја повлашћене НВО елите ни изблиза не дели остатак популације.

КАРИКАТУРА ПРОМЕНА И РЕФЕРЕНДУМ

Не може бити коренитих промена у економији без напуштања неолибералних постулата, који се односе на неодговорну распродају државних ресурса, олако задуживање и неинвестирање у дугорочни развој и повећање производње и запошљавања. Не може биит опоравка економије ако се у финансијској сфери настави практиковање неомонетаристичког правца, који нас води ка прецењеном динару и инсистирању на очувању курса као најважнијег макроекономског индикатора. То, укључујући и високу каматну стопу, даје лоше резултате јер спутава целокупну привредну активност и оживљавање привреде, дајући посебно негативне резултате у домену стимулисања увоза и спутавању извоза.

Наставком ових процеса чине се карикатурално смешне изјаве Динкића да ће се „борити за свако радно место и за сваког човека“. Домаћи банкарски сектор је практично десеткован због Динкићевог увођења у стечај свих најважнијих српских банака још 2001-2002 године. Значајан позитиван корак могао би се учинити већ формирањем развојне банке са акцентом на запошљавање и отварање нових радних места, што сумњам да ова влада у пожељном облику може да реализује, чак и да има у плану.

Четврта спорна тачка за коју владајући слој друштвене елите немају решење је питање медија, који су и даље затворени за сваки озбиљан дијалог за неку од горућих тема наших друштва и државе. Управо они који чине део окупационог апарата имају не само доминанту улогу у најважинијим медијима већ и апсолутни монопол, па можемо гледати како у емисијама где и постоји више учесникама у симулираним дебатама „другосрбијанци“ играју „викторије“ (сви шутирају на један гол) или се показују разлике само у нијансама (подела на „плаве“ и „црвене“, позната из мирнодопских симулираних војних вежби и маневара).

Далеко од тога да су то једини проблеми српског друштва, у коме заправо и не постоји јавни дијалог. То су четири горуће тачке, од којих се ни једна не решава на адекватан начин, већ сасвим супротно од елементарних интереса земље и друштва. Што је најважније, део отуђене друштвене и политичке елите, уз благослов и надгледање дела страног фактора, („у прилог демократије“!?), не дозвољава суштински разговор о томе јер не жели да се уопште доведе у питање наставак ових процеса.

Како избећи стравични сценарио који се већ исцртава пред овом земљом и народом. Чини се да би глогов колац, који би у најкраћем року задао ударац целом процесу деструкције наше земље и друштва, било увођење директне демократије преко референдума о даљем односу према тзв. европском путу. Тај референдум имао би своју процедуру, која изискује добијање најмање 100.000 потписа грађана за расправу у парламенту о његовом одржавању. Потписи су и најризичнији део подухвата, али у датим околностима ипак остварив ако се томе приступи на одговоран и добро организован начин.

Када бисмо се заиста изборили за одржавање тог референдума или бар кад би референдумско питање убацили у јавни простор, да би већ тиме највећи део посла био обављен пошто, уз све замене теза и медијски монизам, највећи део грађана није за наставак погубног пута ка ЕУ.

Осим тога, веома је спорно инсистирање већег дела власти на што бржем решавању косовског питања (тзв. „коначном решењу“), што је самоубиствено у овим околностима, посебно уз паралелно инсистирање на наставку ЕУ пута. Зато би референдум о даљем путу ка ЕУ заиста могао да зада кључан ударац делу отуђене и корумпиране и у односу на страни фактор несамосталне и уцењене друштвене и политичке елите, чији су интереси – види се из свега – другачији и чак супротстављени интересима највећег дела становништва.

БУЂЕЊЕ СРБИЈЕ

Када је у питању отуђена и корумпирана компрадорска елита у Србији, која се путем окупационог апарата самолегитимисала као важећа и владајућа друштвена елита, сазивањем једног јавног скупа најугледнијих и најпрестижнијих стваралаца и научних и стручних радника који би се одредили према актуелној друштвеној и политичкој ситуацији и формирали неко стално тело или чак покрет за даље деловање у јавности – представљало би прворазредан потез. У скорој будућности ће управо то бити остварено и  баш такав скуп ће бити одржан. Тако се поново јавља могућност да већи део успаване и на различите начине маргинализоване друштвене елите Србије (по својим реалним достигнућима у стручно-научној области апсолутно водеће), добије могућност непосреднијег јавно-друштвеног и чак политичког оглашавања и деловања.

Приметно је подизање активности бројних патриотских невладиних организација, материјално сиромашних, али са симпатијама које уживају у ширим народним слојевима. Покрет „Никад граница“, који је самопоникао делујући у импровизованим могућностима, залаже се за племениту идеју преиспитивања уставности владине одлуке о постављању границе унутар Србије само на основу полујавних договора Борислава Стефановића који нису прошли парламент и законско-уставну процедуру. Уставобранитељски у својој суштини, покрет „Никад граница“ окупља људе који увиђају вишеструки антиуставни карактер тзв. интегрисаних граница као и несагледиву штету за елементарни опстанак државе Србије, која из тога произилази. Ту је и окупљање интелектуалаца и припадника самог врха друштвене и стваралачке елите које се видело на скупу „Србија да, Европска унија не“ у Сава центру 13. децембра, све до младих и до сада наизглед аполитичних грађана, који су масовно долазили до изражаја у протесном маршу 10 децембра.

Sava Centar 13.12.

 

Наравно, медији нису адекватно испратили те манифестације и њихове поруке. Срамота је за Србију да су практично све важније телевизије и све дневне штампане новине под пресудним утицајем и чак контролом „другосрбијанаца“ и/или страног фактора, заправо окупационог апарата. Међутим, као и у свим спонтаним процесима, овај покушај медијски и јавно маргинализоване, а стваралачки водећег дела друштвене елите Србије да се огласи и преузме део одговорности за измену сценарија нашег суноврата, паралелно са деловањем организованих грађана покрета „Никад граница“ и других облика окупљања, имаће у пракси много препрека и изазова. Предњачиће провокације и симулирани „клипови“ од снага које Србију воде ка очигледном суноврату.

 

(Драган Петровић)

 

 

***

*************

***************************

Нова иницијатива (2) или од осмеха до слободе

Права борба унутар српског друштва и политичке структуре тек ће се развијати јер, уз сву почетну инфериорност када су у питању материјална средства и јавно-медијски утицај, процеси окупљања имаће могућност раста и напредовања. Разлог томе је што се њихови циљеви подударају са стварним интересима убедљиво највећег дела становништва да се избави из програмиране мишоловке, коју је осмислио и конципирао део страног фактора и чију чине „другосрбијански“ фактор и компрадорски део елите. Крајњи циљ те концепције је распарчавање српске државе, с тим да би неки њени делови трајно изгубили српски карактер етнонационалним инжењерингом. Реч је о Црној Гори, највећем делу Војводине а потенцијално и неким другим подручјима. Нека подручја би се етнички очистила од Срба, попут Кордуна, Лике, Баније, северозападне Далмације, западне Славоније, делова западне Босне и централне Херцеговине, потом Метохије и највећег дела Косова, што се покушава до краја реализовати и са источном Славонијом, северним Косовом и енклавама јужно од Ибра. Важно место заузимају и покушаји измене етничке структуре југа Србије, посебно општина Бујановац, па и Медвеђа, затим Рашке области. Нису у потпуности напуштени ни планови опхрвавања Републике Српске и протеривања и мењања етничке слике српскаг становништва, а то се покушава већ сад у општини Сребреница.

otimanje teritorije

У економској сфери циљ је коначна деструкција привреде, одузимање преосталих економских ресурса којима Србија располаже. У социјалној сфери на сцени је даља пауперизација становништва, удар на његову образовну структуру и уништење интелигенције, укључујући и планирани удар на мали број Срба који располажу релевантним капиталом. Подстиче се демографска осека путем подстицања свих облика патологија (наркоманија, алкохолизам и пушење, коцка и сви облици игара на срећу, проституција, подршка и ширење свих облика сексуалних мањина и др.) и опстанак криминала. Ту је и питање ГМО, уништење српског војног и безбедоносног сектора, разбијање и маргинализовање СПЦ и друго. Заправо то су све процеси који су у току.

Носилац тих процеса су снаге којима смета српски фактор у целини јер је оцењен у елементима дугог трајања као близак руском. У томе предњаче америчка и британска политике, са којима, на овај или онај начин, повремено или стално, заједно или самостално, у неким питањима делује и немачка политика. Ту су и ватикански кругови, који опет имају свој интерес деловања, исламски фактор и др. Пред овако израженим изазовима, српски народ, тачније његове широке масе, су протеклих година прво плански дистанциране путем јавног мњења од текуће политике и на сваки начин анационализоване са подстицањем свесно измишљене и у сваком случају предимензиониране српске кривице за догађаје деведесетих, који су опет од тих истих страних кругова добрим делом креирани и у највећем усмеравани.

ПРОГРАМИ УНИШТЕЊА Измене у међународном окружењу где се светски поредак од монополарног са изузетном доминацијом САД мења ка мултиполарном, где све више добијају на значају земље БРИК, као далеко више накоњене српским интересима, даје могућност избегавања планираног и наметнутог сценарија према Србима. Срби начелно од великих сила могу да рачунају на снажно савезништво Русије и других земаља постсовјетског простора (Белорусије, Украјине и др.), симпатије осталих чланица БРИК, а у дугом трајању на стратешку сарадњу и чак можда и наклоност Француске, док се са Немачком у мукотрпном дугогодишњем раду могу постићи напредовања у побољшању њеног односа према нама.

Отуда окренутост владајућих структура постоктобарске Србије и „другосрбијанаца“ пре свега ка силама које су инцијатори програма и реализације наше деструкције, као што су САД и Британија, потом у мањој мери и Немачка, јесте у најмању руку у супротности са елементарним интересима и логиком преживљавања српског народа и земље. Како би свака озбиљна анализа и јавна дебата показале сулудост на истрајавању у оваквом геополитичком опредељењу, остварује се медијска и јавна окупација земље те маргинализација у сфери друштвених наука оних који имају храбрости и стваралачког потенцијала да доведу постоктобарски владајући концепт у питање. Промене односа снага у међународном окружењу, убрзавање свеукупне деструкције Србије и српског друштва почели су да утичу да се све више код обичног појединца јављају сумња и запитаност.

Вероватно су у том правцу пресуде Хашког суда и даљи понижавајући притисци на нашу земљу последњих месеци додатно утицали да се обичан човек прене и да се замисли о неодрживости владајуће постоктобарске концепције, коју је слушао свих ових година. Он, без обзира на своје образовање и статус, чак и националну и верску одредницу, почиње да сумња у постоктобарску концепцију и светли пут који су наговестили „другосрбијанци“.

eUropa i Srbi...

Кључан елеменат за покретање српског отпора и различитих облика окупљања је у постепеној спознаји обичног грађанина да, поред тога што својим укључивањем у политичке токове он свакако неће вероватно ништа за добити (што је био и главни мотив аполитичности широких маса становништва у последњој деценији, подстицан од окупационих медија и „другосрбијанаца“), али ће, са друге стране, бар покушати да, заједно са другим суграђанима који су сви у истој кожи, спречи остваривање замишљеног деструктивног пројекта.

То заправо подсећа на људе који живе у неком насељу да се одреде према насипу у односу на набујалу реку. Они неће ништа директно добити у кратком року као непосредни добитак. Али, ако не дограде и ојачају насип, доћи ће до проваљивња бране, а тада ће губитак, и друштвени и лични, бити велики. Дакле, главна лажна хипотеза коју је подстицао окупациони апарат у Србији свих ових година је та да америчка политика нема ништа против Срба, чак би им могла бити и наклоњена, али ето неки Милошевић је 90-тих таласао по региону и они су морали доћи и интервенисати, па ће српски фактор још неко време имати негативан одијум, али се то шлихтањем америчкој политици и колаборацијом временом може поправити за српско добро.

Та хипотеза је већ 12 и више година у уву обичног грађанина Србије као порука медија, фаворизованих представника компрадорске елите. Са друге стране, људи су схватили да од политике намају лично ништа, да су, уз све разлике, заправо „сви политичари исти“ и да требају да гледају своја посла, што је довело до програмиране аполитичности и манипулације широким слојевима становништва. Остао је потом само мали слој професионалних политичара и људи из локалних самоуправа и стручњака који су у највећем корумпирани, уцењени и, ако професионално раде свој посао и имају најбоље намере и поштење, смањен им је маневарски простор за озбиљно делање.

ЖЕЉЕ ИЗ ЧЕТИРИ ЗИДА
 Створен је и масиван субвенционисани слој петоколонаша, који је запосео све кључне позиције у друштву, привреди, управљачким структурама, управљању науком и струком и др. На тај начин српско друштво данас у политичком смислу подсећа након ових дванаест година на пирамиду где су у основици најбројнији аполитизирани и на сваки начин маргинализовани доњи слојеви, а, како се иде више, ради се о све малобројнијим групама, које су попуњене „другосрбијанцима“. Тако смо заправо дошли до феномена да једна, од странаца и окупационог апарата фаворизована мањина, у политичком и друштвеном смислу управља већином, која је обесправљена и на различите начине од политичких збивања одвојена и манипулисана. У социјано-политичком смислу пред собом имамо слику протектората или чак колоније, која није директно војно окупирана, али је на сваки начин слично организована.

Ови процеси у зачетку – попут покрета „Никад граница“ или скупа водећих интелектуалаца – само су неки од спонтаних и самониклих реакција угроженог и опхрваног српског друштва на деструктивне процесе који се над њим проводе.И, као у свакој окупираној земљи, сваки грађанин у складу са својим могућностима, карактером и схватањима се према томе одређује – они храбрији се директно укључују, док они други прилазе тек када виде да то прераста у неку снагу, они трећи делују анонимно различитим прилозима и помоћи, један значајан део им шаље искрени осмех и лепе жеље у своја четири зида док слуша извитоперене медијске извештаје окупационог апарата о новом скупу екстремних десничара или излапелих интелектуалаца који се поново покрећу након меморандума и свих других зала…

osmeh na protestu


Али једно је сигурно – покрет окупљања и потребе јавног изражавања друкчијег мишљења од клишеа који нам намеће окупациони апарат и компрадорска елита биће временом све већи и уочљивији.
 Јавиће се и други покрети и они ће се вероватно стапати и прожимати у жељи да избегну реализације сценарија чији смо сведоци дуже од деценије. О свему томе, о начину деловања и о даљем путу неће унапред постојати сагласност у оквиру тог спонтаног окупљања, већ ће се временом трасирати у нешто заједничко и поред многих индивидуалних и групних разлика које ће свакако постојати и временом мање или више долазити до изражаја. Оно што ће повезивати све те разнолике појединце, групе, слојеве је жеља да и после дванаест година провођења економских реформи омогуће за себе и своју породицу достојно преживљавање, да после две деценије од јуриша на ТВ-Бастиљу могу чути и ван интернета различито мишљење од владајућег, да, и после бомбардовања, распарчавања земље и свеколике организоване десетрукције могу јавно рећи да америчка политика није већи пријатељ Срба од Русије, Кине или Француске. Дакле, једном речју, они ће се борити за низ малих или већих права, која се заједно могу можда назвати речју слобода. Слободу, своју, групну, слојну, професионалну, слободу за Србију.

ПРВИ ПРАГ СЛОБОДЕ До те слободе неће бити лако доћи и за њу мораће се много тога жртвовати, и вероватно ће бити мали број оних који ће директно смети да изађу са тим ставом јавно. Оних који ће то смети да подрже из прикрајка биће неупоредиво више, нарочито од тренутка кад се буде преломило да покрет и идеја добијају на снази и убрзању. Међутим, први праг слободе је већ достигнут, а то је онај тренутак кад огромна већина грађана, без обзира на своју идеолошку и политичку опредељеност, можда чак и верску и националну разнородност, покаже свој први осмех симпатија бар у четири зида док при крају вести са неверицом слуша медијске извештаје о десничарима и пропалицама који су негде одржали нови перформанс покрета „Никад граница“ или о скупу излапелих интелектуалаца, који су одмах повезани са меморандумом и који макар у дебати траже некакво решење проблема мимо евроатлантске мантре, што је у постоктобарској Србији грех, не мањи од оног који су приређивали римској курији у Галилео Галилеј и Ђордано Бруно.

Тај осмех симпатије, које већи део популације данашње Србије већ шаље алтернативним иницијативама, иако је свакако свестан свих потенцијалних недостатака и мана тих опозиционих активиста, велики је капитал за будуће окупљање. Хоће ли његови протагонисти и организатори бити кадри да тај потенцијал искористе и ту енергију преточе и у прву постоктобарску владу која ће спроводити у пракси вољу већег дела бирачког тела и макар највећи део својих предизборних обећања и политичке платформе? То зависи добрим делом и од свих нас, који после почетног осмеха у четири зида, можемо да бирамо хоћемо ли на томе до даљњег остати, хоћемо ли се прикључити са стране и из прикрајка или ћемо на овај или онај начин да се директно прикључимо или чак у првим редовима.

Једно је сигурно – окупационом апарату који располаже огромним средствима и монополом у медијима, страном подршком и НВО сектором, више се нико неће прикључити, бар не у менталној равни. Они су у вишеструком застоју и кризи идентитета, пре свега оног етичког типа, која ће се временом вишеструко повећавати. А то је још један разлог да, после почетног осмеха, учинимо још макар нешто у правцу потраге за слободом. Хоћемо ли је пронаћи!?

Крај

 

(Драган Петровић)

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*