sreda, jul 18, 2018

Pravo građana na odbranu države

Na delu je agresivna propaganda koja se sručila na građane naše zemlje sa svih značajnijih medija u pravcu sejanja straha, bespomoćnosti, bezizlaznosti i besperspektivnosti, te lažnog prikazivanja stanje navodne neodložosti i hitnosti, sa ciljem povinovanja naših građana i prihvatanja ideje prekrajanja granica naše države, uz predaju dela državne teritorije tzv. Republici Kosovo.

 

 

 

 

Tzv. „unutrašnji dijalog o Kosovu“ pokazuje svoje pravo lice: aktuelni režim na čelu sa Aleksandrom Vučićem je namerio da, suprotno odredbama Ustava, ustupi deo teritorije Republike Srbije albanskim separatistima.

Ova namera više nego jasno proizilazi iz izjava i predloga koje, nakon poziva Aleksandra Vučića na unutrašnji dijalog o Kosovu, daju pojedini državni funkcioneri – nosioci vlasti, režimski intelektualci, predstavnici NVO prozapadne orijentacije, čelnici pojedinih nacionanih institucija.

Ono što je zajedničko stavovima koji se iznose putem najvažnijih i najmoćnijih medija u Srbiji jeste da se svi navedeni akteri, na ovaj ili onaj način, zalažu za prekrajanje državnih granica i predaju Kosova i Metohije (u celosti ili delom) Albancima.

Samo primera radi, evo nekih mišljenja.

Akademik, profesor međunarodnog privatnog prava dr Tibor Varadi zalaže se za teritorijalnu i personalnu autonomiju Srba na Kosovu, smatrajući da je to linija ispod koje se ne sme ići. Ovo rešenje, naravno, podrazumeva da Srbi više neće biti u Srbiji, već u nekoj drugoj državi. (1)

Rasim Ljajić smatra da stanje „zamrznutog konflikta“ nije u interesu Srbije i Srba, da bi trebalo ući u „normalizaciju“ odnosa sa Prištinom u više faza, s tim da se pitanje konačnog statusa Kosova otvori u završnoj fazi. (2)

Sonja Liht – predsednica Fonda za političku izuzetnost se zalaže za dijalog sa Prištinom, oslanjajući se na mišljenje profesora Tibora Varadija vezano za teritorijalnu i personalnu autonomiju Srba na Kosovu uz eksteritorijalnost kulturnih i istorijskih spomenika. (3)

Predsednik SANU smatra da dijalogom mora da se stavi tačka na ratne pokliče, pitajući se šta bi inače bila alternativa.(4)

Kako je „unutrašnji dijalog“ zamišljen kada je u pitanju SPC, imali smo prilike da vidimo na osnovu izjave date iz Patrijarhovog kabineta, iz koje proističe da bi privilegiju za davanje mišljenja povodom unutrašnjeg dijaloga o Kosovu, u ime preko 85% građana Srbije koji su se na popisu stanovnišva izjasnili da su pravoslavne veroispovesti, imali samo 4 vladike (članovi Sinoda) i sam Patrijarh, dok bi preostalih četrdesetak vladika, uključujući i mitropolite, ostali bez prava glasa! O kliru i verujućem narodu, da i ne govorimo. (5)

Najkonkretniji je bio ministar inostranih poslova Ivica Dačić predloživši plan u smislu konačnog napuštanja Rezolucije SB 1244 kao dela „fikcijskog međunarodnog prava“, te razgraničenje „na ono što je srpsko i albansko, normalizacija odnosa, obezbeđenje srpske pravoslavne baštine stvaranjem samostalnih manastirskih zajednica po atoskom modelu u Grčkoj, Zajednica srpskih opština na jugu i finansijska nadoknada za uzurpiranu imovinu“. (6)

Ukratko, na delu je agresivna propaganda koja se sručila na građane naše zemlje sa svih značajnijih medija u pravcu sejanja straha, bespomoćnosti, bezizlaznosti i besperspektivnosti, te lažnog prikazivanja stanje navodne neodložosti i hitnosti, sa ciljem povinovanja naših građana i prihvatanja ideje prekrajanja granica naše države, uz predaju dela državne teritorije tzv. Republici Kosovo. Radi se o seriji „propagandnih projektila“ upućenih ka našoj javnosti koji proizvode šok efekat. Dževad Galijašević, poznati politički analitičar, stručnjak za bezbednost i terorizam, u vezi sa ovim moćnim oružjem (propaganda) u svom tekstu „Kako smo prevareni, poraženi i prihvatili da budemo gubitnici“ navodi da čak ni u slučaju „da je NATO pakt bacio nuklearnu bombu na Srbiju ona nikada ne bi izazvala tako razorne i štetne posljedice po državu, njen međunarodni ugled i perspektivu kao što je to uradilo najefikasnije, nemilosrdno oružje zapada: PROPAGANDA!!!“, ukazujući „da se ovdje upravo radi o biti ili ne biti, a ne samo o teoriji meke moći, kako nas pogrešno uvjeravaju“, te tvrdeći da propaganda navedenog intenziteta predstavlja tvrdu, a ne meku moć. (7)

A kako stvari stoje gledano iz ugla važećeg Ustava, kojeg više niko od državnih zvaničnika ni ne spominje?

Ustav nad kojim se nedavno zakleo i aktuelni predsednik države, Pokrajinu Kosovo i Metohija smatra sastavnim delom Srbije. Pokrajina ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije, te Ustav nalaže da iz takvog položaja Pokrajine Kosovo i Metohija slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima. Pri tom, u osnovnim načelima se konstatuje da je teritorija Republike Srbije jedinstvena i nedeljiva, a granice države nepovredive, i mogu se menjati isključivo u postupku predviđenom za promenu Ustava.

U novonastaloj situaciji u kojoj je iskazana očigledna namera da se napusti Rezolucija 1244, kao akt međunarodnog prava koji garantuje teritorijalni integritet i suverenitet Srbije, uz abdiciranje Srbije od vršenja vlasti na Kosovu i Metohiji potpisivanjem Briselskog sporazuma, te u situaciji kada se vlast odmeće od važećeg Ustava kao najvišeg pravnog akta i kada najviši državni funkcioneri govore o prekrajanju državnih granica i potrebi da se u zbrzanom postupku saglasimo sa otimačinom Kosova i Metohije, ukazuje se potreba da Ustavni sud odmah i pod hitno, po službenoj dužnosti, oceni ustavnost odredbe čl. 2, u vezi sa čl. 135 st. 2 Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, a obzirom da navedena odredba ima svoje reperkusije na Sporazum u celini, neophodno je da se Sporazum u celosti oceni sa aspekta našeg Ustava, a sve ovo iz razloga što su ustavnopravni poredak, a time i sama država, ozbiljno ugroženi.

Trenutno je u najavi donošenje Zakona o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu, koje izmene se uvode takođe usled obaveza preuzetih spornim Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju zaključenim sa zemljama Evropske zajednice, prema kojim će stranci, suprotno nacionalnim i državnim interesima, moći da, pod određenim uslovima, stiču pravo svojine na poljoprivrednom zemljištu, kao dobru od opšteg interesa. Nema sumnje da će Narodna skupština izglasati takve izmene i da će Aleksandar Vučić i potpisati zakon, te da će pri tom izostati i reakcija Ustavnog suda!

Na kraju nameće nam se pitanje, šta se dešava ako sve najvažnije državne instutucije i organi jednostavno ne reaguju na povredu propisa? Na primer, šta ako Ustavni sud ne bude radio svoj posao i ne bude reagovao ni na jedan od navedenih akata sa ciljem da zaštiti ustavni poredak zemlje; šta ako narodni poslanici više ne predstavljaju volju našeg naroda, već volju političke vrhuške i izglasavaju zakone koji su očigledno štetni po nacionalne i državne interese; šta ako i nadležna javna tužilaštva i dalje ostanu pasivna; šta ako omanu i službe državne i nacionalne bezbednosti u situaciji ugroženosti države, i šta ako sve u državi otkaže, suprotno zakonskim propisima?
Odgovor na ovo pitanje nalazi se u čl. 2 i 3 Ustava.

Prema navedenim ustavnim odredbama suverenost potiče i pripada isključivo građanima. Državna vlast mora biti potčinjena Ustavu. Vladavina prava ne dozvoljava bilo kakvu samovolju državnih vlasti – zakonodavne, izvršne i sudske. Svi su dužni da poštuju pravne propise i omeđeni su u svojim postupcima pravom.

Prema tome, niko nije dobio mandat da može da trguje i u naše ime ustupa bilo koji deo teritorije naše zemlje i da žrtvuje Kosmet za navodni ulazak u raspadajuću Evropsku uniju. Vlast koja bi tako nešto pokušala nema legitimitet jer nikada pred svoj narod nije kandidovala takav program, niti su joj građani za to dali saglasnost. Unutrašnji ili spoljašnji dijalog u pravcu prekrajanja naših granica i, direktno ili indirektno, priznavanje postojanja neke druge države na bilo kojem delu naše teritorije, uz upotrebu agresivne propagande i eventualno nekih drugih sredstava kojim se utiče na svest i raspoloženje naših građana, otvorilo bi sumnju da se pred nama svima odvija izvršenje teškog krivičnog dela, a nereagovanje državnih organa u pravcu zaštite države može da znači samo jedno: da su se isti izvrgli u svoju suprotnost i da je u toku proces raspadanja države, koji jedino građani imaju pravo da spreče. Ljudskoj prirodi je svojstveno da se pobuni protiv nepravde, pogotovu kada je u pitanju velika nepravda, koja ugrožava opstanak državne zajednice čiji su građani članovi. Zato građani imaju puno pravo da reaguju suprotstavljajući se režimu koji vrši vlast suprotno pozitivnim zakonima, kršeći prirodno pravo građana da dostojno žive u svojoj zemlji.

Upravo zbog toga, narod ima puno pravo da ustane i pruži otpor najavljenom rastakanju države i amputiranju dela teritorije koja je trenutno okupirana. Izlazak naroda na ulicu je nešto što je u postojećim uslovima velike nepravde i nepoštovanja prava realno očekivati, obzirom da su, zbog postojanja ozbiljne sumnje da su državni organi kontrolisani od strane vaninstitucionalnih centara moći, po svoj prilici iscrpljeni institucionalni načini kojim bi se uspostavilo stanje elementarne pravde u društvu i poštovanje načela ustavnosti i zakonitosti.



Pridružite se diskusijama na forumu
Odštampajte tekst

Ostavite komentar

(molimo ne ostavljajte predugačke komentare koji imaju više od 100 reči)



CAPTCHA
*