петак, децембар 15, 2017

Стратегија националних интереса

У данашњим савременим политичким кретањима у свету, обичан човек, онај малени сегмент целокупног друштва , јединка између много милиона својих сународника, је највише оптерећен одлукама и смерницама политичког деловања и пред низом објективних проблема које и сама политика иза себе на свом путу  оставља, остаје неприметан и заборављен у својим свакодневним проблемима.

Ако прихватимо већину данашњих политичких система као објективну и у свему реалну форму друштвених уређења, овај према коме и држава стреми, демократки и парламентарни, кога смо преузели након трагичних промена падом комунистичког и социјалистичког уређења, нас несумњиво доводи да се данас и у оваквој политичкој ситуацији у којој се налазимо, озбиљно преиспитамо и разјаснимо неке појмове који остављени у позадини наших гледања, ипак имају изванредну важност и за државу Србију, а тако исто и за њене народе.

Посматрајући нашу, ни мало  позитивну стварност и непрестана лутања, од немила до недрага, намећу нам се озбиљни разлози  да преиспитамо наше ставове, сагледамо стварне узроке за положај у коме се налазимо и коначно храбро и без устручавања, осудимо све оно што нам доноси негативности и општа разочарења!

Први и основни проблем, који очигледно спутава наш слободан политички ход кроз беспућа наших непрестаних страдања је очигледно непостојање планиране и осмишљене стратегије очувања наших националних интереса.

Оно што би морала бити основа рада сваке извршне власти једне земље,
код нас је на делу недоследна и приликама подешена импровизација која нам у готово свим досадашњим догађајима није донела позитивне резултате! Основна потреба постојања једног зрелог и начелног концензуса, по овим битним питањима, у нашем српском политичком свету није постигнута.

Само у једном тренутку, по питању одбране наших територија,  Косова и Метохије, политика се у Србији усагласила. Тај јединствени догађај може само послужити као пример за поређења са многим другим ситуацијама за које такав концензус није постојао и што је у суштини један од разлога да не следимо наше стратешке интересе;
– да у таквим моментима, држава и народ, не чини оно што би требало да буде светиња! Не треба много труда да би сагледали све последице наших упорних и  проевропских опредељења која немају алтернативу. Србија се још увек налази, у по мало хладној и неугодној европској чекаоници, без наде да ће јој успети да неком посебном умешношћу ускочи у тај, толико жељени воз!

На другој страни, нашим Уставним одлукама и неприкосновеним налозима који јасно регулишу форму нашег понашања, прогласили смо државну и војну неутралност!

У општој збрци наших националних неусаглашености, угледни колумниста и релативно опозиционо оријентисан, господин Ђорђе Вукадиновић, на последњој скупштини угледних интелектуалаца и других актера који раде на остварењу јединствене националне стратегије, отворено сматра:

„Nije dovoljno da postanemo članica Evropske unije, već je nužno da uradimo još četiri bitne stvari. Jedna od tih stvari je da Srbija postane punopravna članica NATO, da se priključi tom sada već ne samo vojnom i bezbjednosnom, već političkom i ekonomskom savezu. Srbija mora da razvija dobrosusjedske odnose. Ona više ne smije da bude država za koju se stalno govori da je neka vrsta „remetioca“ odnosa u susjedstvu i regionu. Nakon toga, Srbija mora da intenzivira odnose i sa velikim slimama.“

У овом цитату, повезивати милитантни НАТО са економским савезом  и вредностима које додирују економију Србије је неоправдана изјава која у себи има само негативно значење. Склоност нашег народа да брзо заборавља казне и шамаре се ето и у овом случају повезује са најбитнијим потребама. Не дирајући у емоције и сећања на вишемесечно бомбардовање Србије и њених народа, и због којих интереса, на ратове који се воде на туђим територијама и за туђе разлоге, најкоректнији одговор би морао да гласи:

„Стратешки интереси наше земље морају имати неприкосновену вредност и са њима се не би требало тек тако играти. У најбољем дугорочном интересу Србије, уравнотежени односи са свим важнијим чиниоцима и партнерима, без везивања за било који блок, би била једногласна одлука у смислу нашег Устава и жеље народа! „

Дакле, сведоци смо многих неспоразума и различите интерпретације националних потреба. Посматрајући сам рад владе, али и стручних кругова којима је задатак у сваком погледу, очување наших интереса, не могу се сагледати никакви редоследи у области спољно-политичких приоритета. Стихијски однос према насталим политичким приликама јасно показује да нам недостаје толико потребан политички концензус и да нам у свим даљим настојањима у имплементирању наше иностране политике, прете опет губитци и нови порази.

По питању Европске уније такође немамо никакав концензус и међу политичким странкама у Србији не постоји по том питању сагласност. Наша настојања у раду на европским интеграцијама немају у себи негативне стране. Напротив, Србија је једна од најстаријих европских земаља и њена усаглашавања са европским нормативима, може јој само помоћи.

Сам пријем у Европску заједницу је кошуља са сасвим другачијим рукавима и управо од наше интересне политичке стратегије зависи какве ће бити наше коначне жеље. Не због разлога видне нестабилности у многим сферама европске заједнице, већ због суштинских и најбољих потреба које се буду пред нашом земљом постављале.

По том питању може и сме одлучивати само народ, својом вољом, а никако самовољним опредељењем српских власти и личним убеђењима појединих политичких група. Отклонимо ли поглед са сцене иностране политике, сукобићемо се са многим питањима из свакодневног живота која би морала такође стајати као битан садржај дневне политике и рада исвршне власти. Свако од њих представља за себе битну ставку у нашем општем развоју и морало би почивати на промишљеним стратешким вредностима.

Поменимо само неке, које су ипак веома битне:

Национална стратегија развоја здравства,
Национална стратегија војне одбране и опште сигурности
Национална стратегија образовања и културе
Национална стратегија социјалне политике, итд. итд.

У свим сферама живота једног друштва, морају постојати одређени политички постулати, мере и начини који су у служби народа и својим прегалашким радом, њему служе. У спољној политици којој сам у кратком делу посветио пажњу, инплементација народних интереса је примарног значаја и захтева од извршне власти висок степен моралности, промишљености и  изнад свега, поштовање те исте народне воље! На овом пољу где готово свуда видно шкрипи и где смо сведоци многих преступа, злоупотреба и празних обећања, српско друштво ће морати наћи довољно снаге и одлучности да се такве појаве отклоне.

Дугогодишња транзиција која нас је повела ка Европи, уништила је у Србији многе традиционалне вредности. Политичка засићеност, апатија у народу и свакодневни порази који нас не воде у најбољем правцу, захтевају од нас највиши степен будности и спремност да се ухватимо у коштац и са највећим тешкоћама и изборимо у своју корист. За све то, најпре нам је потребна адекватна стратегија наших националних интереса. Одбрана наше земље,  части и  имена.

Све остало што додирује наш унутрашњи живот, развој привреде, очување власништва, напредак на свим пољима и областима економије, биће  лакши задатак, само онда, ако у оном првом делу успемо и одаберемо најбољи пут и ако донесемо исправне и  најбоље одлуке.
Многе старије генерације упитане у тражењу неких паралела кад им је било боље и живот угоднији, одговориће без много размишљања, у СФР Југославији. Без имало здраве логике на све  и те како велике грехове диктаторско-једнопартијског система, одговориће нам да их је бар само једна банда подкрадала, па је мото, „и он краде, али и нама даје“ – ипак некаква народна узречица. Демократију у овом облику смо добили наметнуту, Србија није имала избор и због познатих историјских разлога из ближе прошлости, – добили смо данашњу ситуацију.

Србија је ушла у зону парламентарне демократије без поседовања одговарајућих политичких кадрова, без  референдума, без народног одлучивања и избора. Притиснути снагом НАТО-а и европских моћних перјаница, српски народ је погнуте главе прихватио прописани му пут у нади да ће доживети ипак некакве боље дане.

Данас је наша земља оптерећена насталим проблемима кроз изградњу тзв. демократије, економски на издисају, презадужена и без изгледа на заиста боље дане, доведена управо погрешно одабраним, ( наметнутим ) путевима, на заиста пресудној прекретници!

Поједини политичаре из старе, комунистичке  номенклатуре, брзом променом својих начела и капута, наметнуше се опет и по други пут, превареном народу! Појава јефтиног и несадржајног политиканства, представила нас је свету као несигурног и неуверљивог партнера! Прве појаве корупције, злоупотребе службених положаја и протекционизма, донели су нашем народу нова разочарења и негативна сазнања.

Пад на ниже се више није могао зауставити. Лакрдије у српском Парламенту па и у самој влади су својим негативним  појавама и у српском народу уништиле све разлоге да се политика, као појам, озбиљно схвата, па тако и вреднује.

Појава веома озбиљне и опште корупције, баснословног богаћења појединаца и злоупотреба народних тековина су Србији задали одлучујући ударац.

Безбројни избори у којима се увек бранила само жеља за влашћу, а не и  корисна владавина и одбрана народног и државног интереса, народима Србије  су донели само нова и већа разочарења.

Данас је наша земља неугледан и непоштован међународни фактор са владом којој половина српског становништва није указала поверење! Тај народ, у многим примерима оштећен у нерентабилним економским токовима, губио је радна места, остајао незбринут  и остављен незаштићен и изложен непогодама и све видљивијем сирамаштву.

Персоналне структуре водећих политичких групација се у бити веома мало, или скоро безначајно не разликују. У свим водећим и најмасовнијим странкама  влада очигледна аутократија, култови вођа и лидера надвисују политичке садржаје, програмска начела су лектира без садржаја и важности, јасно изражен пад политичких вредности, принципијелности па и морала немају никакву вредност.

Без срама и гриже савести се користи масовно у свим средина злоупотреба службених положаја, а противзаконита богаћења на рачун народа су масовна појава.

Окренемо ли се мањим политичким странкама регистрованим у ранијим временима, које имају своју само регионалну вредност и у оквирима своје политичке снаге само делимично испуњавају своје политичке циљеве, уједињене и коалиционо опредељене ка већим странкама, безбедно преживљавају евентуалне политичке промене, но радни ефекат и у овим срединама изостаје и нема га.

Многа патриотска удружења, сукобљена са специфичним отпором и нетолеранцијом  власти, изузев успешних хуманитарних акција и пропагирања жеље за буђењем народне свести, животаре са маргиналним вредностима и без јасно изражене политичке и воље и жеље, да се удруженом снагом окрену ка правом политичком иступу  и новим решењима. Значајнији приступ становништва овим организацијама још није постигнут. Најновији  Закон  о раду политичких странака је такође велика сметња у артикулацији политичких намера ових организација.

Национална стратегија развоја земље има дакле многа лица и све те слике, опет су у директној зависности од оне која је у суштини и најважнија! То је стратегија одбране наших изворних вредности. Оних који су уз понос и част уграђени у биће српског народа, који му бране животни простор, који му чувају кућно огњиште. У оживљавању и коначној дефиницији наших националних интереса, претстоје нам озбиљни напори и искрена настојања свих  чиниоца, директно везаних за наш биолошки опстанак.

Оно што  је најхитније, је коректан и програмски садржајан став свих политичких субјеката у проналажењу, по наш народ, најбољих решења! Извршна власт мора у првом реду да поштује народну вољу, да брани и штити  државне интересе и да часним и високо моралним понашањем предано ради у свим областима свога рада на побољшању животних услова, одбрани наше државнотворности и социјалне правде.

 

(Јован М. Пидиканац)

 

 

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*