понедељак, децембар 11, 2017

Парадигма српске политике

Политичке странке у Србији доживљавају тотални губитак оријентације, њихово деловање је жалосна импровизација у чекању да нам други реше наше проблеме, да нам отклоне опасности које нам непрестано прете.
Владајућа коалиција у којој одлуке о свему, углавном доносе политичари из ДС и СПС је неоспорно изгубила сав кредибилитет и слика која би требала представљати поверење, давно је испала из свог украшеног вештачког рама!

 

Начелне разлике у програмима ове коалиције су замењене снисходљивим истомишљењима, ватра политичких разлика је нестала већ одавно и по неким стратешким мерилима, који се и не могу тако назвати јер одишу угађајућим уступцима којима се жели само задржати учешће у власти . Обе  странке су се сасвим удавиле у својој евроманији из које нису настали баш никакви позитивни резултати.

Из пораза у пораз, од уцене до уцене! Тек нам је данас слика страних утицаја потпуно јасна, тек данас смо у стању да смирено резимирамо активности страних амбасада и војних аташеа земаља  од утицаја, које су исти користиле у стварању наших српских влада!
Некад антиевропски, антинатовски и наглашено проруски профил СПС-а је доживео губитак сопствених политичких начела. Изневерио је хиљаде својих чланова, па је данас маргиналне вредности, без угледа и ауторитета, у улози јаловог и полутрулог стуба на који се ослања пуно снажнији партнер истих вредности, ДС Србије!

У конгломерату политичких различитости које би морале по свим правилима освежити и пробудити активности по питању владавине и опозиционе снаге у нашем политичком животу, сама опозиција је постала готово смешно безлична. Уместо да представља владајућој коалицији супарника и критичара, јер за то постоји сијасет оправданих разлога, поједине странке опозиције су надмашиле и саму владину коалицију у новом призивању евроинтеграција и прозападног величања наше српске будућности.

Нисмо далеко од схватања праве истине која нам намеће само нове бриге. Полако, али сигурно, у српском друштву се вакум несхватања и мирне толеранције на све досадашње експерименте српских власти попуњава све већим неповерењем и сумњама, које отворено показују да је некадашње време наших надања заувек истекло.

Данашња слика српског друштва има само две стране. На једној је власт и одржавање у животу по сваку цену и политичке странке које се боре грчевитим начином да преживе тренутна искушења, а на другој народ, који је изгубио сваку наду да му та иста власт и опозиција заиста желе помоћи.

Декаденција политичког морала је само пратећа слика наше тужне и врло неизвесне будућности. Политика, као друштвени појам бриге за саму државу и њен народ је обична креатура која у себи не носи оне садржаје, у које би се требало веровати.

Осиромашење које се прелива у све слојеве грађанства је  видно и веома осетно. Изгледи за нека  позитивнија кретања на боље су мртво слово на папиру. Стално уверавање власти да ће нам ускоро опет бити боље је постало готово ноторна лаж којој нико више не поклања пажњу!

Тренутно смо као држава и народ остали без стварног вођства. Стални позиви за нове изборе, које опозиционе странке тако радо користе у нади да са таквим паролама ипак раде на стицању народног поверења, су већ давно само провидно замагљивање свести оних који још увек имају способност да извесне критеријуме у вредновању политичких намера ставе на права места!

Повици опозиције су у проевропским намерама надгласале и саму владајућу коалицију. Странке се такмиче у небулазним обећањима и уверавањима која су пре усмерена на њихове стране саветнике и менторе, него на само бирачко тело!

Србија доживљава своје тешке дане. Неизвесност од свега што нам се надвило над главом, крије у себи опасност за наш опстанак.

Кренути ка једном јасном циљу и у остварење преко потребног политичког концензуса је уско везано за смелост да сагледамо и проценимо какве смо грешке, као народ дозволили. Пут ка решавању свих тих проблема лежи ипак на снази народа, на његовој вољи и тежњи, да постигне одлучујуће промене, стекне чврсту одлучност по питању општег националног уједињења и сагледавања битних потреба.

Задатак истинске политике са садржајима у којима су зацртани путеви наших опредељења су неопходан чинилац у остваривању услова да Србија у догледно време одбаци просјачки штап, наметнут и од њених и од туђих људи.

Удружимо наше снаге, прикључите нам се да заједно стигнемо на циљ…

Сви Срби Света   

 

Дискусије Форум Сви Срби Света



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

1 коментар

  1. Comments  Драган Атанацковић Теодор   |  четвртак, 13 октобар 2011 00:19

    Петооктобарске пучисте, до тада махом разједињене, је у једну врећу и акцију сложио Запад.
    Употребио их је, све са „тројанксим коњем“ Коштуницом, и постигао циљ.

    Треба ли и ми да чекамо „страног ујединитеља“, што Запад, очигледно неће бити.
    Он је своје урадио.
    Сад му је битно само да очува већ одавно купљени утицај.

    Немам ништа против да удружујемо и удружимо снаге, нити да се прикључимо или прикључите, како год.

    Као војник, додуше не по званичном позиву, немам проблем ни да будем под командом, ни да командујем.

    У првом случају хоћу да ми се издају јасна наређења у складу са мојим могућностима, које нису мале.

    Као командујући хоћу да знам каква ми је војска, шта ко може, да бих знао шта коме да наредим.

    У рату смо, ма колико „невидљивом“.

    Зато или командујте или дођите под команду.
    А коме се још игра политике и учествовања на изборима на икакав други начин осим онај који ја, односно ми предлажемо, само ће се придружити, чак и без обзира на свој патриотски став, булументи упропаститеља Србије.

    Дакле: очекујем позив да станем под команду или да станете под команду.

    И понављам:

    -или зовите под команду да вам се ставим на располагање са свим расположивим људским, материјалним и интелектуалним потенцијалом, укључујући и предају разрађене опције, планова и програма
    – или се јавите и ставите се под команду.

    Трећег нема.
    Назовите мој став каквим год именом хоћете, али то је, у садашњој ситуацији једини реалан, користан и здрав став.
    Све остало је губљење времена којег је ионако све мање.

    Поздрав.

    Драган Атанацковић Теодор

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*