петак, децембар 15, 2017

Саборност

Дефиниција ове јединствене речи у политичком животу Србије је веома широка. Она је  препуна  питања, која тражењем правог садржаја, који се крије  иза те речи, – саборност, захтевају  велики степен познавања  етичких норми које су настале традицијом и навиком  у свеукупном развоју наше народне свести и наше земље! Та реч је крунисала нашу политичку способност, умешност и зрелост, реч која је карактерисала нашу прошлост, дуге године непрестане борбе да изградимо и сачувамо нашу националност, наше име и нашу слободу!

Тек стечена искуства из настанка прве савремене српске демократске свести, променом режима и увођењем једнопартијског политичког апсолутизма, веома брзо су погажена и уништена!
Многе наше генерације су у поменутим годинама одрастале уз црвене пионирске мараме и пароле доктрине која је српству нанела тешке ране. Бразготине од истих утицаја нас и данас прате, и данас нас остаци те прошлости спречавају да се вратимо нашим коренима. Србин је увек хрлио ка својој слободи. Борио се и крварио, гинуо и страдао са уверењем  које му је управо та прошлост, оставила у вечито наслеђе.
Само саборовањем и договарањима, можемо себе одбранити, себи обезбедити зрачак слободног сунца! То је порука наших старих, то је друштвени аманет остављен долазећим генерацијама и којег смо ми данас, – заборавили!

Од традиционалног радикализма у којем је испечена наша државнотворност, од истинских социјалистичких идеја које су нам још пре стотинак година уградиле основу здравог односа према социјалним обавезама, далеко раније него што нам је злоупотребљен појам од комуниста  уградио друга веровања, од либерализма који нас данас у свом погубном маниру излаже само новим поразима којих се морамо стидети, до општег појма демократије којом смо губљењем моралних вредности и здраве људске толеранције, наше друштво изложили срамоти и пропадању, остали смо као народ незаштићени и на путу да доживимо и горе поразе!

Нашу стварност карактеришу лажна и наметнута нам лидерства самозваних народних вођа, бескарактерност политичких програма странака које се само за власт боре и којима је најмање стало до заокрета у нашем политичком понашању којег свим срцем и надом, оправдано желимо!

Издаја националних интереса без јасних стратешких поставки нас одводи у улогу слуге другима, онима са којима нас и не везују пријатељске традиције, па смо као народ  изложени уценама, бестидним тражењима која нас воде опет новим ружним искуствима, у којима се не види  крај нашег пропадања.

Данас се у Србији влада аутократно, ауторитативно, самоуверено, без договарања, без саветовања, без одбране свега онога  са чим би као народ и држава требали да будемо заштићени.
Одлукама које нам иду на штету, следе се политичке смернице које су и онима, који се политиком не баве, трн у оку.

Саборност као појам наших навика и традиције, договарање као начин изналажења најбољих решења, преузет је самовољом тренутно јаких на нашу штету. Народ је остао заборављен у очима политичке олигархије, његове жеље и наде гурнуте су у страну јер у Србији влада самоувереност, нарцизам и неодговоран начин односа за наше стварне интересе. Државна опредељења су идеја водећих политичара и њихових личних интереса. Српски парламент је постао инкриминација неодговорног односа према светим обавезама које би морао свим снагама да брани, да сачува, да их  у живот спроведе.

Улога народног посланика, уместо да буде везана за част и понос, постала је извор за злоупотребу  и личне интересе. Бити на власти у Србији, значи на брзу руку стећи богатство. Мoрална вредност политичког рада је срозана у каљугу бесрама и данашња политикантска пракса управљања нашом државом је обична фарса у коју верују само следбеници  режима. То је истина и од ње нико не може побећи!

Наша порука је једноставна и сасвим лако разумљива. Ми позивамо на буђење наше народне, искрене и традиционалне честите свести! Наша је жеља да Србијом влада разум и зрелост сагледавања свега онога што нам је најкорисније. Саборност као појам је пут помоћу којег можемо опет доћи на оне « гране» на које са пуним правом можемо и смемо бити поносни. То је наша традиција. Наша спремност да једно другом помажемо, да се разумемо и у том разумевању, да доносимо и најбоље што знамо и умемо.

Србин, политичар, у интересу себе и своје куће, отуђио се данас од свог сопственог пута верујући да су други од њега паметнији, да му богатији и јачи желе најбоље! Србијом не управљају више Срби. Србија није више своја на своме!

Саборност у српском друштву није непознаница. Све што нам је потребно, налази се у тој  величанственој  спремности да једно другом опет верујемо, да се у брата  смемо поуздати. Да је поштење и у политици одраз наше културе, нашег дружељубља, наше свести, да само здружени и у свему једиствени, можемо изнаћи пут за  опстанак, за један сретан и поносан живот нашег српског народа!

Кроз једну нову, у свему савеснију и вишу политичку културу, уз једно ново откривање наше снаге и вере да смо способни и да умемо да пронађемо  најбољи пут, саборност и традиција нашег народног договарања, добронамерног, искреног и изнад свега поштеног, изродиће један нов политички однос према свему што је за нашу земљу и наш народ најкорисније…

Сви Срби Света



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

1 коментар

  1. Comments  Zeka Popovic   |  уторак, 04 септембар 2012 23:55

    Одличан напис.
    Има само један проблем око саборности који мене мучи.
    Да ли ми можемо да остваримо саборност прво у својим породицама па да онда кренемо даље, на друге организационе облике нашег корпуса. Нама је породица разбијена, Црква нам је подељена на унијате и правоверне. Две основне институције Срба су разбијене.
    Када решимо ова два проблема биће много лакше остварити Саборност Срба а дотле мрка капа.
    Бар ја тако мислим, дао Бог да грешим.

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*