недеља, септембар 24, 2017

Знаменити Срби у Лајпцигу

У првој половини 19. века, у време снажне цензуре у аустријској царевини, Лајпциг је био отворен за штампање књига које та цензура није одобрила

Лајпцишка променада, 1840, литографија

Професор Филолошког факултета у Београду Душан Иванић аутор је књиге „Срби у Лајпцигу” (издање Доситејеве задужбине) која ће у марту бити представљена на Сајму књига у Лајпцигу на којем је Србија почасни гост.

Како је настала књига „Срби у Лајпцигу”?

Делом случајно, на предлог Зорана Хамовића, прошлог лета. Делом као последица мојих досадашњих изучавања српских писаца који су у једном периоду свога рада и своје судбине везани за Лајпциг – Доситеја Обрадовића (1739-1811), утемељитеља модерне српске културе, Вука Караџића (1787-1864), реформатора српског језика и писма, те Симе Милутиновића Сарајлије (1791-1848), крупне личности српске књижевности епохе романтизма. Показало се да је Лајпциг био град у којему се огласио преображај српске културе (Доситеј), па град у којему је почела „српска деценија” немачке књижевности, са интензивним везама између Вука (који борави у Лајпцигу и Халеу) и великих Немаца, Јакоба Грима и Јохана Волфганга Гетеа. Убрзо после Вука у Лајпциг долази и Симо Милутиновић Сарајлија: он постаје живо врело веза (сарађује на превођењу народних песама са Вилхелмом Герхардом и Талфј – Терезом Албертином Лујзом фон Јакоб, прима га Гете и пише о његовом спеву Сербијанка, утиче на преображај лужичкосрпске књижевности, објављује своје књиге, успоставља везе са румунским и бугарским младим интелектуалцима).

Када почиње најинтензивније присуство српских студената у Лајпцигу и која су најпознатија имена за српску културу?

Истраживања Мите Костића, у новије време Љубинке Трговчевић, потврдила су да је Лајпциг један од градова где су српски студенти долазили већ од 16. века (а тамо је универзитет основан 1409); у 18. веку предавања похађају између осталих Доситеј Обрадовић и природњак, преводилац Емануел Јанковић; са првим државним стипендистима Кнежевине Србије, од средине 19. века, Лајпциг постаје једно од најистакнутијих места за српске студенте, посебно оне који су били оријентисани на хуманистичке студије: педагогију, филозофију, психологију, лингвистику. Темељна имена низа дисциплина и области у српској традицији стекли су највиши академски степен (докторат) управо у Лајпцигу или су тамо студирали: Војислав Бакић (оснивач наше педагогије као науке), Љубомир Недић (прво име модерне српске критике), Бранислав Петронијевић (најистакнутији српски филозоф), Александар Белић (темељно име српске лингвистике), Веселин Чајкановић. Тамо су, међутим, студирали и Стеван Мокрањац и Стеван Христић, без којих се не може замислити српска музика.

По чему се Лајпциг разликовао у односу на остале универзитете? У чему се огледала његова либералност?

Више је разлога. Лајпциг је био чувен по трговини, књижарству и универзитету, нека врста европског раскршћа приступачног са свих страна. С друге стране, као протестантски град, није био ризичан по православну конфесију српских студената. У првој половини 19. века, у време снажне цензуре у аустријској царевини, био је отворен за штампање књига које та цензура није одобрила. И то ће готово постати традиција, те ће у Лајпцигу бити објављени значајни радови немачких и других аутора о Србима, њиховој држави и устанцима против Турака у време кад историје националних револуција нису биле омиљено штиво на аустријском двору.

Шта је Доситеја Обрадовића одвело у Лајпциг?

Доситеј је већ био у Халеу као слушалац на тамошњем универзитету, али Лајпциг је обећавао још нешто: штампарије које су имале словенска слова (руска грађанска ћирилица). Тако је повезао своју тежњу да настави студије и да почне да објављује књиге у којима је ширио идеје просвећености, верске толеранције и љубави међу народима на српском народном језику.

Шта се из његове аутобиографије може пронаћи о његовим утисцима?

Доситеј не пише много о свом боравку у Лајпцигу: похађа колегије (наставу), саставља Писмо Харалампију, свој програмски спис (1783), своје огледе, очито у штампарији коригује (а можда и слаже) своје четири књиге (Писмо Харалампију, Живот и прикљученија, Совјети здраваго разума, Слово поучително Јоакима Цоликофера, одлази на проповеди чувеног протестантског проповедника Цоликофера и преводи их на српски. Гледајући град, са универзитетом, школама, књижарама и штампаријама, мисли када ће доћи срећно време да таквих установа буде у Србији и у Босни. Преноси мисли својих професора у своје огледе. Чита савремене стручне и белетристичке књиге и препоручује их српским читаоцима и преводиоцима. Кад поново дође у Лајпциг, крајем 1788, тамо ће написати Басне и завршити други део Живота и прикљученија, постављајући тим књигама темеље нове културне оријентације у Срба.

У односу на Доситеја, Симу Милутиновића и друге, Вук Караџић је већ био етаблиран…

С Вуковим боравком у Лајпцигу и околним градовима отпочела је тзв. српска деценија у немачкој књижевности. По многоме то је јединствен преплет интереса једне националне средине за вредности друге националне средине. Вук је у Лајпциг дошао из два разлога: да тамо објави друго издање српских народних песама, јер му је цензура забранила штампу у Бечу, и да покуша студирати (анатомију и филозофију), свакако по наговору Јернеја Копитара, великог словенског филолога, свог пријатеља и ментора. Због студија је пао у неку врсту депресије и болести, али је у исто време постао почасни доктор Јенског универзитета, учествовао у преводу Српске граматике на немачки (Јакоб Грим), сарађивао на преводима српских народних песама са Талфј, доживео да га прими Гете који је написао изузетно похвалне рецензије о тим песмама. Вук је заиста добио подршку институција и првих личности немачке културе, а иза себе је имао моћно менторство Јернеја Копитара. Али је собом носио још нешто: моћну лепоту српских народних женских и мушких песама (како их је Вук класификовао) и српског језика, за који се говорило да је најмилозвучнији међу словенским језицима.

Занимљиво је како се Сима Милутиновић Сарајлија сналазио у Лајпцигу?

То је велика прича: нашао се међу студентима с Балкана (Бугари, Румуни), с Лужичким Србима, с преводиоцима српских народних песама (Тереза Албертина Лујза фон Јакоб, Вилхелм Герхард), доспео до Гетеа, штампао своју волуминозну Сербијанку, циклус од 110 песама о Првом и Другом српском устанку (1804-1815), помагао на превођењу српских народних песама и делова своје Сербијанке, изазвао тим делом значајну пажњу Ј. В. Гетеа, подстакао националну оријентацију и романтичарски замах књижевности Лужичких Срба… Изазвао је велику пажњу као саборац Карађорђев, па уз то песник… Стигао да се бави хомеопатијом, дао патент за једну врсту плуга, увео чешко-немачког писца Херлосона у српску тематику…

Осим тога, пао је и на чари Терезе Албертине?

У првом сусрету са младом, лепом и образованом Терезом Албертином, кћерком универзитетског професора Фон Јакоба, која је већ почела преводити песме из Вукових збирки, песник и устаник је био „неописиво збуњен и сметен”, а импресионирао је „огромним брковима и правим источњачким лицем”, као човек који је био устаник уз Карађорђа, а сада се појављује као устаник, песник и граматичар. Талфј је касније писала да је Милутиновић током више посета стекао општу наклоност њене породице својом песничком снагом и искреним срцем. Посветио јој је, с њеном дозволом, збирку песама Зорица (1827), али није знала колико је песник чезнуо за њом (о томе је оставио сведочанство у поменутој збирци) ни колико ће касније болно поднети њену удају. Уосталом, пут ће га из Лајпцига одвести преко Беча, Новог Сада, Земуна и Трста, Далмације и Боке на Цетиње, где ће бити секретар владике Петра I Петровића Његоша и учитељ младог његовог наследника, владике Рада, Петра II, творца Горског вијенца.

Ко је имао највећи утицај на наше студенте током боравка у Немачкој?

Несумњиво да су на Доситеја деловала предавања проф. Еберхарда у Халеу, јер једна од његових књига (Совјети здраваго разума) понавља наслов књиге овога професора (Die Sittenlehre der Vernunft). У Лајпцигу му је предавао кантовац Борн, касније присталица Француске револуције. Крајем 19. и почетком 20. века веза између професора и студената још је непосреднија, посебно кад се ради о докторским дисертацијама. Докторанди су се специјално опредељивали за неке професоре који су већ тада имали европску славу и углед. Међу њима се нарочито издвајају чувени психолог Вилхелм Вунт и филолог, слависта Аугуст Лескин. Код првог је докторирало, можемо рећи, која десетина наших истакнутих појединаца у области психологије, филозофије, педагогије, док је код Лескина докторски степен стекао, између осталих, Александар Белић, пола века водеће име српске лингвистике, несумњиво најистакнутији српски лингвиста уопште. Сачувана је анегдота с полагања докторског испита Бране Петронијевића (1875-1954), филозофа који је развио сопствени метафизички систем. На похвалу једног члана комисије, да се нада како ће бити највећи филозоф Балканског полуострва, одговорио је, захваљујући на добрим жељама, да се нада више од тога.

Марија Ђорђевић
објављено: 19.02.2011.

http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Znameniti-Srbi-u-Lajpcigu.sr.html

 




Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*