уторак, фебруар 19, 2019

In memoriam: Зорица Сентић

Рођена у Скопљу, одрасла у селу Левосоје, одакле је са родитељима, са 11 година, кренула у свет. Живела је и писала у Француској. Писала је  и мислила на француском, а онда, касније, и на српском. Говорила је да се већ два пута родила, да је ово њено треће рођење, а да ће само једном умрети! „Нека речи остану да живе и после мене“!

 

 

 

 

 Зорица Сентић

 

Zorica Sentic ...

Рођена је у Скопљу једног 10. септембра, на 200м од куће мајке Терезе. Одрасла у селу Левосоје, одакле су јој родитељи. Из Левосоја је са родитељима, са 11 година, кренула у свет. Живела је и писала у Француској. Писала је  и мислила на француском, а онда, касније, и на српском.

2005. године је објавила прву збирку поезије „Угаси тишину“.  Другу, „Угаси тишину бр. 2 – Ја нас волим“, 2008. у Београду. Све њене будуће књиге поезије зваће се „Угаси тишину“ са различитим поднасловима.

2007. је  дошла је у своју Србију с великом намером да покрене велику акцију „Дарујмо реч – да свако село у Србији добије библиотеку“. Није могла да нађе бољи тренутак да учини нешто, велико нешто за своју земљу, чија се села сваким даном осипају, нестају.

Мартин Лутер Кинг је рекао: I have a dream – Ја имам један сан.

Darujmo rec - akcija...
Ја немам само један. Имам их више. Можда и превише. Последњи пут када сам бројала на прстима беше их хиљаду деветсто педесет и пет, и све их записујем. Имам један велики сан, један надсан, суперсан, сан снова… толико велики да је потребно да га више нас одсања да би се остварио. Сањајте га са мном… … да сва села у Србији имају своју БИБЛИОТЕКУ! …а знамо сви, ако сањамо јако и гласно, паметно и отворених очију, чаробњаци свих могоућих и лепих успеха биће са нама… и и остварићемо сан. Верујте. Верујте у мене, а ја ћу у вас!

Зорица Сентић

 

Издавача је престала да тражи. Чекала је да он пронађе њу, а пошто није, решила је да своје књиге штампа са све грешкама. Јер, говорила је она: „И у највећим светским музејима има великих и лепих грешака“.

Поезија јој је преведена на више светских језика, писала је приче и кратке приче, романе, бајке, а записивала и мисли које је назвала „Нека зрна речи“ и „Испод туша“. Писала је  „Посвете“ намењене ауторима којима недостају идеје и књигу „Витамини за ауторе“.

Говорила је да се већ два пута родила, да је ово њено треће рођење, а да ће само једном умрети!

„Нека речи остану да живе и после мене“!

У животу је добила неке мале награде на које је била поносна, али је говорила да не види разлог да их окачи на зид, све док не добије и НОБЕЛОВУ награду. Остале нису вредне хвале. А оно што заиста вреди, говорила је, да су то њена два најлепша романа у по једном примерку које је издала, 1976. – ДАВИД, и 1982. – МИКАЕЛ. Њих двојица су УНИКАТИ.

 

(преузети  делови из текста „Писци и преводиоци – Зорица Сентић“, аутора Зорана Ђурића)

 

 

 

 

***

 

In memoriam: Зорица Сентић

 

Zorica Sentic .

Зорица Сентић
Ница, 10 септембар 2013.

Скопље, Југославија, 10. септембар 1955 – 4. мај 2014, Ница, Француска

Одрасла у селу Левосоју, одакле су јој родитељи и где су живели.

Из Левосоја је –„Моје мало село Левосоје“

са родитељима, са 11 година, кренула у свет, у Француску.

Враћа се у своје Левосоје, у своју Србију, својој мајци (1932), и да буде поред

свога оца (1932–1998).

*

 

BOLUJEM OD SMRTI…

Draga Vesela,

Možda je sada vreme da kažem da se borim od 2007. godine

Ćutala sam i vodila akciju „Darujmo reč“ ne bih li zaboravila rak, ali rak nije mene

Šaljem ti slike sa mog rođendana da si malo sa mnom toga dana

Da podelim moju sreću sa tobom

Mada sam je podelila i na facebook-u (na mnoge zahteve)

Zamisli, dobila sam više od 1ooo pisama

Plus na e-mail-u

Svima sam odgovorila

Želela sam da taj dan provedem sa dragim prijаteljima

Ali, eto, tako je život hteo, provela sam ga samo sa jednim, ali velikim

Prijateljem!

Dan je bio divan, sunčan, pun osmeha

Prepun sećanja

Dugo se nismo videli

Predugo

Ostali su, ostali ste svi vi daleko

Želela sam da ste tu … eh, mnogo ste da vas nabrajam

Ali znam da se znate

I da ćete pogoditi koga sam se uželela

Ima vas u Beogradu, Levosoju, Vranju, na Zlatiboru, u Sloveniji

U Grčkoj, Belgiji, u Parizu… Torontu, Njujorku, Bordeaux…

U Poljskoj… u Nemačkoj, Švajcarskoj, Austriji, Rumuniji, Makedoniji, Danskoj

U Srbiji po selima, sva deca koju sam srela u akciji „Darujmo reč“ su tamo

I ona koju nisam srela

I ona koja govore moje pesme, a nismo se sreli

Ima ih još i još… dragih duša, ne samo u Srbiji, vec i u svetu

Znaš da sam bolesna

Znaš da ne izgledam baš kao na slikama

Ako ne upotrebim bar pola sata do sat vremena da se malo našminkam

A ja umem da sakrijem ono sto treba

Treba da smo lepi za prijatelje, lepi i nasmejani

Dakle, našminkala sam se i okačila najlepši i najveći osmeh

Znaš da za moju bolest ne pričam

Ne vidim šta bih mogla da kažem

Jeste, bolujem od opasne bolesti

Bolujem od smrti, Bolujem od RAKA

Ali sam devica sa podznakom rak, morala sam ga dobiti

Volim da mu se nasmešim i ovde se molim da se nasmeši svako, da, da!

I … ali ja nisam bolesna!?

To kažu ljudi koji nose bele mantile

Ali mene ne boli ništa

I kad boli, ja neću da boli

Ja radim

Ja stvaram

Ja sanjam da sva sela imaju biblioteku

Sada sanjam da milijardu ljudi zasadi po jedno drvo

To je idući projekat

Da, a posle ide jedan još veći

Videćeš

Ako uspem da pokrenem taj treći, onda onu Nobelovu

Za koju ste me svi zadirkivali, onda ću je stvarno zavrediti

Ali taj treći projekat biće ako svako od vas zasadi jedno drvo

Tada ću moći da tražim to…

To… to je nešto lepo za svu decu sveta koja su bolesna

Potrebni ste mi svi

A moju bolest… ostavljam da ti kazeš o njoj što želiš

Ja imam rak… a rak neće imati mene

Bitke dobijam

Imam namere da i ovaj rat dobijem

Draga, bacila sam ti reči

Sada ti piši šta želiš

Dajem ti pravo da pišeš o mojoj bolesti

Iako se ja sa njom nosim

Na kraju

I piši šta jedem svakoga dana

Tu je

Paradajz

Paprika

Dva različita sira, najbolji je kozji

Ali nemam onog svežeg iz sela

Beli luk

To je lek za sve

Jabuka

Jedna obavezno na dan

Grožđe

Brokoli

Ulje maslinovo

Otvori ovo, videćeš šta je

Stavim orahe

Ali sada nisam

Danas sam zaboravila

I stavim maslinke

Ali nemam ih danas

Stavim sve što imam u frižideru

I slatko i slano

Eto, to je moj ručak u velikom tanjiru

Jedan limunov sok na dan

I puna čaša vode ujutru

Dala sam ti da i ti to radiš

Jer to je najbolji lek za sve

Ako tome svemu dodaš i osmeh

I slušaš lepu muziku…

Ja nekad slušam Vivaldija

Nekad Bartoka

Ali često sada slušam naše starogradske pesme

A volim da čujem Ne može nam niko ništa

A slušam i Pariske kapije

I onu, ne sećam se naslova, Sedim u jednom pariskom lokalu

Slušam je često

U snovima

Ja sanjam

Sanjam da se sva deca sveta leče besplatno

Sanjam da sva deca sveta imaju bar jednu igračku

Sanjam da sva deca sveta čitaju Malog princa

Sanjam 1955 snova

Ali sanjam i jedan veliki san: da naučim prefektno srpski jezik

I da možda napišem knjigu o tome kako sam se ja izborila sa rakom

MOŽDA JE SVE OVO MENI POMOGLO I POMAŽE MI JOS

OSMEH ZA SVE

I BEZ PANIKE…

Nemam ja ništa

To samo doktori kažu da imam

A nemam

Boriti se sa doktorima treba svom snagom

I SA VEROM U SEBE I U BOGA

Bog i ja često razgovaramo

Sada ja čujem nečujno…

Bog je sa mnom

Sa svima nama je Bog

A SVE ŠTO BUDE

MORALO JE BITI

Možda je sada bilo vreme da kažem ili ne kažem

Da kažem bez da kažem

Da se borim od 2007. godine

Ćutala sam i vodila akciju „Darujmo reč“

Ne bih li zaboravilataj rakčić

Da, draga,

Ali rakčić mene nije

Setio se da treba malo i mene da gricka

Da samo znaš koliko sam rakčića ja pojela

Sa školjkama

Uz razno MORSKO VOĆE

To je bila moja omiljena večera

Eh… sve nas na kraju večere života isto čeka…

KO OD NAS NE BOLUJE OD SMRTI?

 

Osmeh

Ljubim te

 

Zorica Sentić

Nica, septembar 2013.

( Веселинка Стојковић )

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

3 коментара

  1. Comments  Зека   |  понедељак, 05 мај 2014 11:15

    Анђели су добили дружбеницу која ће им певати песме вечно.
    Ми смо изгубили поету, жену, Српкињу, друга, родољуба, хуманисту.

    Нека јој је Вјечнаја Памјат!

  2. Comments  Ekana   |  уторак, 06 мај 2014 00:19

    Secanje na poetesu…

    Zasto dobri i plemeniti ljudi, kao Zorica, prerano odlaze?
    A toliko toga je zelela i htela…

    Imala je toplu dusu i siroko srce da primi hiljade dece iz sela sirom Srbije, koja su se – zahvaljujuci njenom zalaganju – prvi put susrela sa carstvom knjiga, uzvracajuci joj na tim darovima svojim veselim iskrenim osmesima…

    Upravo ti osmesi su bili njen najkvalitetniji lek u borbi sa bolescu, kojoj se suprotstavljala punih 7 godina…No, na zalost, izgubila je bitku i napokon je nasla smiraj duse u svom Levosoju, carstvu snova, medj’ korenima svojih pradedova …

    Iako je zivela u Francuskoj, bila je veca Srpkinja od nas koji zivimo u zemlji njenih predaka. Za sve ovo vreme uspela je oko sebe da isplete mrezu humanih ljudi, koordinatora u brojnim gradovima i naseljima, ali i donatora knjiga, pa su mnoga sela danas opremljena bibliotekama, o kojima su do tada mogli samo da sanjaju…

    Ovakvim entuzijazmom i radom pomenutih, predvodjenih neumornom Zoricom, dokazano je da cak i tako velika akcija, kao sto je Darujmo rec, moze da se odvija u kontinuitetu i bez ulozenog dinara, zahvaljujuci iskljucivo dobroj volji svih ucesnika sirom Srbije…

    Nedosanjani Zoricin san nastavice, verujem, da ostvaruju svi oni koje je ona darivala svojim osmehom, iskrenim, toplim i od srca…
    Akcija „Darujmo rec“ nastavice i dalje da zivi, i bilo bi dobro da u svom nazivu ima i ime svog zacetnika – Zorice Sentic…

  3. Comments  Милан С. Косовић   |  петак, 16 мај 2014 12:06

    Збогом драга ЗО !!! Оставила си велико дело за собом !!! Почивај у миру. Задесила нас је велика несрећа, Србија је под водом !!!
    Да си овде, знам да би целу себе дала да помогнеш свима у невољи !!!
    КАКО ЈЕ ТИХО БЕЗ КИШЕ !!!

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*