In memoriam: Зорица Сентић
понедељак, 5 мај 2014 01:24 Рубрика: Обавештења
Рођена у Скопљу, одрасла у селу Левосоје, одакле је са родитељима, са 11 година, кренула у свет. Живела је и писала у Француској. Писала је и мислила на француском, а онда, касније, и на српском. Говорила је да се већ два пута родила, да је ово њено треће рођење, а да ће само једном умрети! „Нека речи остану да живе и после мене“!
Зорица Сентић
Рођена је у Скопљу једног 10. септембра, на 200м од куће мајке Терезе. Одрасла у селу Левосоје, одакле су јој родитељи. Из Левосоја је са родитељима, са 11 година, кренула у свет. Живела је и писала у Француској. Писала је и мислила на француском, а онда, касније, и на српском.
2005. године је објавила прву збирку поезије „Угаси тишину“. Другу, „Угаси тишину бр. 2 – Ја нас волим“, 2008. у Београду. Све њене будуће књиге поезије зваће се „Угаси тишину“ са различитим поднасловима.
2007. је дошла је у своју Србију с великом намером да покрене велику акцију „Дарујмо реч – да свако село у Србији добије библиотеку“. Није могла да нађе бољи тренутак да учини нешто, велико нешто за своју земљу, чија се села сваким даном осипају, нестају.
Мартин Лутер Кинг је рекао: I have a dream – Ја имам један сан.
Ја немам само један. Имам их више. Можда и превише. Последњи пут када сам бројала на прстима беше их хиљаду деветсто педесет и пет, и све их записујем. Имам један велики сан, један надсан, суперсан, сан снова… толико велики да је потребно да га више нас одсања да би се остварио. Сањајте га са мном… … да сва села у Србији имају своју БИБЛИОТЕКУ! …а знамо сви, ако сањамо јако и гласно, паметно и отворених очију, чаробњаци свих могоућих и лепих успеха биће са нама… и и остварићемо сан. Верујте. Верујте у мене, а ја ћу у вас!
Зорица Сентић
Издавача је престала да тражи. Чекала је да он пронађе њу, а пошто није, решила је да своје књиге штампа са све грешкама. Јер, говорила је она: „И у највећим светским музејима има великих и лепих грешака“.
Поезија јој је преведена на више светских језика, писала је приче и кратке приче, романе, бајке, а записивала и мисли које је назвала „Нека зрна речи“ и „Испод туша“. Писала је „Посвете“ намењене ауторима којима недостају идеје и књигу „Витамини за ауторе“.
Говорила је да се већ два пута родила, да је ово њено треће рођење, а да ће само једном умрети!
„Нека речи остану да живе и после мене“!
У животу је добила неке мале награде на које је била поносна, али је говорила да не види разлог да их окачи на зид, све док не добије и НОБЕЛОВУ награду. Остале нису вредне хвале. А оно што заиста вреди, говорила је, да су то њена два најлепша романа у по једном примерку које је издала, 1976. – ДАВИД, и 1982. – МИКАЕЛ. Њих двојица су УНИКАТИ.
(преузети делови из текста „Писци и преводиоци – Зорица Сентић“, аутора Зорана Ђурића)
***
In memoriam: Зорица Сентић
Зорица Сентић
Ница, 10 септембар 2013.
Скопље, Југославија, 10. септембар 1955 – 4. мај 2014, Ница, Француска
Одрасла у селу Левосоју, одакле су јој родитељи и где су живели.
Из Левосоја је –„Моје мало село Левосоје“ –
са родитељима, са 11 година, кренула у свет, у Француску.
Враћа се у своје Левосоје, у своју Србију, својој мајци (1932), и да буде поред
свога оца (1932–1998).
*
BOLUJEM OD SMRTI…
Draga Vesela,
Možda je sada vreme da kažem da se borim od 2007. godine
Ćutala sam i vodila akciju „Darujmo reč“ ne bih li zaboravila rak, ali rak nije mene
Šaljem ti slike sa mog rođendana da si malo sa mnom toga dana
Da podelim moju sreću sa tobom
Mada sam je podelila i na facebook-u (na mnoge zahteve)
Zamisli, dobila sam više od 1ooo pisama
Plus na e-mail-u
Svima sam odgovorila
Želela sam da taj dan provedem sa dragim prijаteljima
Ali, eto, tako je život hteo, provela sam ga samo sa jednim, ali velikim
Prijateljem!
Dan je bio divan, sunčan, pun osmeha
Prepun sećanja
Dugo se nismo videli
Predugo
Ostali su, ostali ste svi vi daleko
Želela sam da ste tu … eh, mnogo ste da vas nabrajam
Ali znam da se znate
I da ćete pogoditi koga sam se uželela
Ima vas u Beogradu, Levosoju, Vranju, na Zlatiboru, u Sloveniji
U Grčkoj, Belgiji, u Parizu… Torontu, Njujorku, Bordeaux…
U Poljskoj… u Nemačkoj, Švajcarskoj, Austriji, Rumuniji, Makedoniji, Danskoj
U Srbiji po selima, sva deca koju sam srela u akciji „Darujmo reč“ su tamo
I ona koju nisam srela
I ona koja govore moje pesme, a nismo se sreli
Ima ih još i još… dragih duša, ne samo u Srbiji, vec i u svetu
Znaš da sam bolesna
Znaš da ne izgledam baš kao na slikama
Ako ne upotrebim bar pola sata do sat vremena da se malo našminkam
A ja umem da sakrijem ono sto treba
Treba da smo lepi za prijatelje, lepi i nasmejani
Dakle, našminkala sam se i okačila najlepši i najveći osmeh
Znaš da za moju bolest ne pričam
Ne vidim šta bih mogla da kažem
Jeste, bolujem od opasne bolesti
Bolujem od smrti, Bolujem od RAKA
Ali sam devica sa podznakom rak, morala sam ga dobiti
Volim da mu se nasmešim i ovde se molim da se nasmeši svako, da, da!
I … ali ja nisam bolesna!?
To kažu ljudi koji nose bele mantile
Ali mene ne boli ništa
I kad boli, ja neću da boli
Ja radim
Ja stvaram
Ja sanjam da sva sela imaju biblioteku
Sada sanjam da milijardu ljudi zasadi po jedno drvo
To je idući projekat
Da, a posle ide jedan još veći
Videćeš
Ako uspem da pokrenem taj treći, onda onu Nobelovu
Za koju ste me svi zadirkivali, onda ću je stvarno zavrediti
Ali taj treći projekat biće ako svako od vas zasadi jedno drvo
Tada ću moći da tražim to…
To… to je nešto lepo za svu decu sveta koja su bolesna
Potrebni ste mi svi
A moju bolest… ostavljam da ti kazeš o njoj što želiš
Ja imam rak… a rak neće imati mene
Bitke dobijam
Imam namere da i ovaj rat dobijem
Draga, bacila sam ti reči
Sada ti piši šta želiš
Dajem ti pravo da pišeš o mojoj bolesti
Iako se ja sa njom nosim
Na kraju
I piši šta jedem svakoga dana
Tu je
Paradajz
Paprika
Dva različita sira, najbolji je kozji
Ali nemam onog svežeg iz sela
Beli luk
To je lek za sve
Jabuka
Jedna obavezno na dan
Grožđe
Brokoli
Ulje maslinovo
Otvori ovo, videćeš šta je
Stavim orahe
Ali sada nisam
Danas sam zaboravila
I stavim maslinke
Ali nemam ih danas
Stavim sve što imam u frižideru
I slatko i slano
Eto, to je moj ručak u velikom tanjiru
Jedan limunov sok na dan
I puna čaša vode ujutru
Dala sam ti da i ti to radiš
Jer to je najbolji lek za sve
Ako tome svemu dodaš i osmeh
I slušaš lepu muziku…
Ja nekad slušam Vivaldija
Nekad Bartoka
Ali često sada slušam naše starogradske pesme
A volim da čujem Ne može nam niko ništa
A slušam i Pariske kapije
I onu, ne sećam se naslova, Sedim u jednom pariskom lokalu
Slušam je često
U snovima
Ja sanjam
Sanjam da se sva deca sveta leče besplatno
Sanjam da sva deca sveta imaju bar jednu igračku
Sanjam da sva deca sveta čitaju Malog princa
Sanjam 1955 snova
Ali sanjam i jedan veliki san: da naučim prefektno srpski jezik
I da možda napišem knjigu o tome kako sam se ja izborila sa rakom
MOŽDA JE SVE OVO MENI POMOGLO I POMAŽE MI JOS
OSMEH ZA SVE
I BEZ PANIKE…
Nemam ja ništa
To samo doktori kažu da imam
A nemam
Boriti se sa doktorima treba svom snagom
I SA VEROM U SEBE I U BOGA
Bog i ja često razgovaramo
Sada ja čujem nečujno…
Bog je sa mnom
Sa svima nama je Bog
A SVE ŠTO BUDE
MORALO JE BITI
Možda je sada bilo vreme da kažem ili ne kažem
Da kažem bez da kažem
Da se borim od 2007. godine
Ćutala sam i vodila akciju „Darujmo reč“
Ne bih li zaboravilataj rakčić
Da, draga,
Ali rakčić mene nije
Setio se da treba malo i mene da gricka
Da samo znaš koliko sam rakčića ja pojela
Sa školjkama
Uz razno MORSKO VOĆE
To je bila moja omiljena večera
Eh… sve nas na kraju večere života isto čeka…
KO OD NAS NE BOLUJE OD SMRTI?
Osmeh
Ljubim te
Zorica Sentić
Nica, septembar 2013.
( Веселинка Стојковић )
Придружите се дискусијама на форуму Одштампајте текст
Анђели су добили дружбеницу која ће им певати песме вечно.
Ми смо изгубили поету, жену, Српкињу, друга, родољуба, хуманисту.
Нека јој је Вјечнаја Памјат!
Secanje na poetesu…
Zasto dobri i plemeniti ljudi, kao Zorica, prerano odlaze?
A toliko toga je zelela i htela…
Imala je toplu dusu i siroko srce da primi hiljade dece iz sela sirom Srbije, koja su se – zahvaljujuci njenom zalaganju – prvi put susrela sa carstvom knjiga, uzvracajuci joj na tim darovima svojim veselim iskrenim osmesima…
Upravo ti osmesi su bili njen najkvalitetniji lek u borbi sa bolescu, kojoj se suprotstavljala punih 7 godina…No, na zalost, izgubila je bitku i napokon je nasla smiraj duse u svom Levosoju, carstvu snova, medj’ korenima svojih pradedova …
Iako je zivela u Francuskoj, bila je veca Srpkinja od nas koji zivimo u zemlji njenih predaka. Za sve ovo vreme uspela je oko sebe da isplete mrezu humanih ljudi, koordinatora u brojnim gradovima i naseljima, ali i donatora knjiga, pa su mnoga sela danas opremljena bibliotekama, o kojima su do tada mogli samo da sanjaju…
Ovakvim entuzijazmom i radom pomenutih, predvodjenih neumornom Zoricom, dokazano je da cak i tako velika akcija, kao sto je Darujmo rec, moze da se odvija u kontinuitetu i bez ulozenog dinara, zahvaljujuci iskljucivo dobroj volji svih ucesnika sirom Srbije…
Nedosanjani Zoricin san nastavice, verujem, da ostvaruju svi oni koje je ona darivala svojim osmehom, iskrenim, toplim i od srca…
Akcija „Darujmo rec“ nastavice i dalje da zivi, i bilo bi dobro da u svom nazivu ima i ime svog zacetnika – Zorice Sentic…
Збогом драга ЗО !!! Оставила си велико дело за собом !!! Почивај у миру. Задесила нас је велика несрећа, Србија је под водом !!!
Да си овде, знам да би целу себе дала да помогнеш свима у невољи !!!
КАКО ЈЕ ТИХО БЕЗ КИШЕ !!!