subota, avgust 24, 2019

In memoriam: Zorica Sentić

Rođena u Skoplju, odrasla u selu Levosoje, odakle je sa roditeljima, sa 11 godina, krenula u svet. Živela je i pisala u Francuskoj. Pisala je  i mislila na francuskom, a onda, kasnije, i na srpskom. Govorila je da se već dva puta rodila, da je ovo njeno treće rođenje, a da će samo jednom umreti! „Neka reči ostanu da žive i posle mene“!

 

 

 

 

 Zorica Sentić

 

Zorica Sentic ...

Rođena je u Skoplju jednog 10. septembra, na 200m od kuće majke Tereze. Odrasla u selu Levosoje, odakle su joj roditelji. Iz Levosoja je sa roditeljima, sa 11 godina, krenula u svet. Živela je i pisala u Francuskoj. Pisala je  i mislila na francuskom, a onda, kasnije, i na srpskom.

2005. godine je objavila prvu zbirku poezije „Ugasi tišinu“.  Drugu, „Ugasi tišinu br. 2 – Ja nas volim“, 2008. u Beogradu. Sve njene buduće knjige poezije zvaće se „Ugasi tišinu“ sa različitim podnaslovima.

2007. je  došla je u svoju Srbiju s velikom namerom da pokrene veliku akciju „Darujmo reč – da svako selo u Srbiji dobije biblioteku“. Nije mogla da nađe bolji trenutak da učini nešto, veliko nešto za svoju zemlju, čija se sela svakim danom osipaju, nestaju.

Martin Luter King je rekao: I have a dream – Ja imam jedan san.

Darujmo rec - akcija...
Ja nemam samo jedan. Imam ih više. Možda i previše. Poslednji put kada sam brojala na prstima beše ih hiljadu devetsto pedeset i pet, i sve ih zapisujem. Imam jedan veliki san, jedan nadsan, supersan, san snova… toliko veliki da je potrebno da ga više nas odsanja da bi se ostvario. Sanjajte ga sa mnom… … da sva sela u Srbiji imaju svoju BIBLIOTEKU! …a znamo svi, ako sanjamo jako i glasno, pametno i otvorenih očiju, čarobnjaci svih mogoućih i lepih uspeha biće sa nama… i i ostvarićemo san. Verujte. Verujte u mene, a ja ću u vas!

Zorica Sentić

 

Izdavača je prestala da traži. Čekala je da on pronađe nju, a pošto nije, rešila je da svoje knjige štampa sa sve greškama. Jer, govorila je ona: „I u najvećim svetskim muzejima ima velikih i lepih grešaka“.

Poezija joj je prevedena na više svetskih jezika, pisala je priče i kratke priče, romane, bajke, a zapisivala i misli koje je nazvala „Neka zrna reči“ i „Ispod tuša“. Pisala je  „Posvete“ namenjene autorima kojima nedostaju ideje i knjigu „Vitamini za autore“.

Govorila je da se već dva puta rodila, da je ovo njeno treće rođenje, a da će samo jednom umreti!

„Neka reči ostanu da žive i posle mene“!

U životu je dobila neke male nagrade na koje je bila ponosna, ali je govorila da ne vidi razlog da ih okači na zid, sve dok ne dobije i NOBELOVU nagradu. Ostale nisu vredne hvale. A ono što zaista vredi, govorila je, da su to njena dva najlepša romana u po jednom primerku koje je izdala, 1976. – DAVID, i 1982. – MIKAEL. Njih dvojica su UNIKATI.

 

(preuzeti  delovi iz teksta „Pisci i prevodioci – Zorica Sentić“, autora Zorana Đurića)

 

 

 

 

***

 

In memoriam: Zorica Sentić

 

Zorica Sentic .

Zorica Sentić
Nica, 10 septembar 2013.

Skoplje, Jugoslavija, 10. septembar 1955 – 4. maj 2014, Nica, Francuska

Odrasla u selu Levosoju, odakle su joj roditelji i gde su živeli.

Iz Levosoja je –„Moje malo selo Levosoje“

sa roditeljima, sa 11 godina, krenula u svet, u Francusku.

Vraća se u svoje Levosoje, u svoju Srbiju, svojoj majci (1932), i da bude pored

svoga oca (1932–1998).

*

 

BOLUJEM OD SMRTI…

Draga Vesela,

Možda je sada vreme da kažem da se borim od 2007. godine

Ćutala sam i vodila akciju „Darujmo reč“ ne bih li zaboravila rak, ali rak nije mene

Šaljem ti slike sa mog rođendana da si malo sa mnom toga dana

Da podelim moju sreću sa tobom

Mada sam je podelila i na facebook-u (na mnoge zahteve)

Zamisli, dobila sam više od 1ooo pisama

Plus na e-mail-u

Svima sam odgovorila

Želela sam da taj dan provedem sa dragim prijateljima

Ali, eto, tako je život hteo, provela sam ga samo sa jednim, ali velikim

Prijateljem!

Dan je bio divan, sunčan, pun osmeha

Prepun sećanja

Dugo se nismo videli

Predugo

Ostali su, ostali ste svi vi daleko

Želela sam da ste tu … eh, mnogo ste da vas nabrajam

Ali znam da se znate

I da ćete pogoditi koga sam se uželela

Ima vas u Beogradu, Levosoju, Vranju, na Zlatiboru, u Sloveniji

U Grčkoj, Belgiji, u Parizu… Torontu, Njujorku, Bordeaux…

U Poljskoj… u Nemačkoj, Švajcarskoj, Austriji, Rumuniji, Makedoniji, Danskoj

U Srbiji po selima, sva deca koju sam srela u akciji „Darujmo reč“ su tamo

I ona koju nisam srela

I ona koja govore moje pesme, a nismo se sreli

Ima ih još i još… dragih duša, ne samo u Srbiji, vec i u svetu

Znaš da sam bolesna

Znaš da ne izgledam baš kao na slikama

Ako ne upotrebim bar pola sata do sat vremena da se malo našminkam

A ja umem da sakrijem ono sto treba

Treba da smo lepi za prijatelje, lepi i nasmejani

Dakle, našminkala sam se i okačila najlepši i najveći osmeh

Znaš da za moju bolest ne pričam

Ne vidim šta bih mogla da kažem

Jeste, bolujem od opasne bolesti

Bolujem od smrti, Bolujem od RAKA

Ali sam devica sa podznakom rak, morala sam ga dobiti

Volim da mu se nasmešim i ovde se molim da se nasmeši svako, da, da!

I … ali ja nisam bolesna!?

To kažu ljudi koji nose bele mantile

Ali mene ne boli ništa

I kad boli, ja neću da boli

Ja radim

Ja stvaram

Ja sanjam da sva sela imaju biblioteku

Sada sanjam da milijardu ljudi zasadi po jedno drvo

To je idući projekat

Da, a posle ide jedan još veći

Videćeš

Ako uspem da pokrenem taj treći, onda onu Nobelovu

Za koju ste me svi zadirkivali, onda ću je stvarno zavrediti

Ali taj treći projekat biće ako svako od vas zasadi jedno drvo

Tada ću moći da tražim to…

To… to je nešto lepo za svu decu sveta koja su bolesna

Potrebni ste mi svi

A moju bolest… ostavljam da ti kazeš o njoj što želiš

Ja imam rak… a rak neće imati mene

Bitke dobijam

Imam namere da i ovaj rat dobijem

Draga, bacila sam ti reči

Sada ti piši šta želiš

Dajem ti pravo da pišeš o mojoj bolesti

Iako se ja sa njom nosim

Na kraju

I piši šta jedem svakoga dana

Tu je

Paradajz

Paprika

Dva različita sira, najbolji je kozji

Ali nemam onog svežeg iz sela

Beli luk

To je lek za sve

Jabuka

Jedna obavezno na dan

Grožđe

Brokoli

Ulje maslinovo

Otvori ovo, videćeš šta je

Stavim orahe

Ali sada nisam

Danas sam zaboravila

I stavim maslinke

Ali nemam ih danas

Stavim sve što imam u frižideru

I slatko i slano

Eto, to je moj ručak u velikom tanjiru

Jedan limunov sok na dan

I puna čaša vode ujutru

Dala sam ti da i ti to radiš

Jer to je najbolji lek za sve

Ako tome svemu dodaš i osmeh

I slušaš lepu muziku…

Ja nekad slušam Vivaldija

Nekad Bartoka

Ali često sada slušam naše starogradske pesme

A volim da čujem Ne može nam niko ništa

A slušam i Pariske kapije

I onu, ne sećam se naslova, Sedim u jednom pariskom lokalu

Slušam je često

U snovima

Ja sanjam

Sanjam da se sva deca sveta leče besplatno

Sanjam da sva deca sveta imaju bar jednu igračku

Sanjam da sva deca sveta čitaju Malog princa

Sanjam 1955 snova

Ali sanjam i jedan veliki san: da naučim prefektno srpski jezik

I da možda napišem knjigu o tome kako sam se ja izborila sa rakom

MOŽDA JE SVE OVO MENI POMOGLO I POMAŽE MI JOS

OSMEH ZA SVE

I BEZ PANIKE…

Nemam ja ništa

To samo doktori kažu da imam

A nemam

Boriti se sa doktorima treba svom snagom

I SA VEROM U SEBE I U BOGA

Bog i ja često razgovaramo

Sada ja čujem nečujno…

Bog je sa mnom

Sa svima nama je Bog

A SVE ŠTO BUDE

MORALO JE BITI

Možda je sada bilo vreme da kažem ili ne kažem

Da kažem bez da kažem

Da se borim od 2007. godine

Ćutala sam i vodila akciju „Darujmo reč“

Ne bih li zaboravilataj rakčić

Da, draga,

Ali rakčić mene nije

Setio se da treba malo i mene da gricka

Da samo znaš koliko sam rakčića ja pojela

Sa školjkama

Uz razno MORSKO VOĆE

To je bila moja omiljena večera

Eh… sve nas na kraju večere života isto čeka…

KO OD NAS NE BOLUJE OD SMRTI?

 

Osmeh

Ljubim te

 

Zorica Sentić

Nica, septembar 2013.

( Veselinka Stojković )

 



Pridružite se diskusijama na forumu
Odštampajte tekst

3 komentara

  1. Comments  Zeka   |  ponedeljak, 05 maj 2014 11:15

    Anđeli su dobili družbenicu koja će im pevati pesme večno.
    Mi smo izgubili poetu, ženu, Srpkinju, druga, rodoljuba, humanistu.

    Neka joj je Vječnaja Pamjat!

  2. Comments  Ekana   |  utorak, 06 maj 2014 00:19

    Secanje na poetesu…

    Zasto dobri i plemeniti ljudi, kao Zorica, prerano odlaze?
    A toliko toga je zelela i htela…

    Imala je toplu dusu i siroko srce da primi hiljade dece iz sela sirom Srbije, koja su se – zahvaljujuci njenom zalaganju – prvi put susrela sa carstvom knjiga, uzvracajuci joj na tim darovima svojim veselim iskrenim osmesima…

    Upravo ti osmesi su bili njen najkvalitetniji lek u borbi sa bolescu, kojoj se suprotstavljala punih 7 godina…No, na zalost, izgubila je bitku i napokon je nasla smiraj duse u svom Levosoju, carstvu snova, medj’ korenima svojih pradedova …

    Iako je zivela u Francuskoj, bila je veca Srpkinja od nas koji zivimo u zemlji njenih predaka. Za sve ovo vreme uspela je oko sebe da isplete mrezu humanih ljudi, koordinatora u brojnim gradovima i naseljima, ali i donatora knjiga, pa su mnoga sela danas opremljena bibliotekama, o kojima su do tada mogli samo da sanjaju…

    Ovakvim entuzijazmom i radom pomenutih, predvodjenih neumornom Zoricom, dokazano je da cak i tako velika akcija, kao sto je Darujmo rec, moze da se odvija u kontinuitetu i bez ulozenog dinara, zahvaljujuci iskljucivo dobroj volji svih ucesnika sirom Srbije…

    Nedosanjani Zoricin san nastavice, verujem, da ostvaruju svi oni koje je ona darivala svojim osmehom, iskrenim, toplim i od srca…
    Akcija „Darujmo rec“ nastavice i dalje da zivi, i bilo bi dobro da u svom nazivu ima i ime svog zacetnika – Zorice Sentic…

  3. Comments  Milan S. Kosović   |  petak, 16 maj 2014 12:06

    Zbogom draga ZO !!! Ostavila si veliko delo za sobom !!! Počivaj u miru. Zadesila nas je velika nesreća, Srbija je pod vodom !!!
    Da si ovde, znam da bi celu sebe dala da pomogneš svima u nevolji !!!
    KAKO JE TIHO BEZ KIŠE !!!

Ostavite komentar

(molimo ne ostavljajte predugačke komentare koji imaju više od 100 reči)



CAPTCHA
*