субота, децембар 16, 2017

Писмо разочараног гласача патриотским интелектуалцима, сајтовима и странкама – На одговорност, господо!

Пошто су медији данас блокирани, цензурисани или самоцензурисани, а знамо да без слободних медија нема ни слободе, оно што ми можемо јесте да покренемо нека од ових питања на неким порталима и форумима којима имамо данас приступ. Писанија, преписке,свађе по форумима и порталима, свакојако блебетање итд. довела су нас у овакво стање да се издувамо за рачунаром, а онда упаднемо у летаргију без имало жеље да то преточимо у директну борбу. Стога, мислим да портали овог усмерења треба да одиграју кључну улогу у окупљању и профилисању будуће националне и државотворне опозиције.

 

 

pismo - pismo 1

 

 

Поштовани,

Обраћам Вам се у вези са oпозицијом у Србији и то оне које на жалост или на срећу нема у Парламенту. Наиме, долази тешко време безнађа, наступајуће не више скривeне него отворене диктатуре једног врло опасног, недораслог и неиживљеног типа, врлог нам вође Фекетићког. Искушења су велика, очекивања једног дела становништва велика, док код другог неизвесност и страх шта нас очекује, а да немамо нашег правог представника у Скупштини.

Припадам другој групи људи и морам признати да ме је хладан туш те недеље увече добро охладио и да сам био прилично разочаран резултатима избора. Народ не можемо мењати, али можемо политичаре и њихов однос према нама и држави у којој живимо. Куда даље, питамо се сви и свако од нас има неки свој одговор за који сматра да је једино исправан и могућ у датој ситуацији.

По мом скромном мишљењу прво морамо видети имамо ли уопште опозицију и каква је она данас? Затим какву опозицију желимо и да ли је имамо данас такву каква нам је потребна? И последње, ако је немамо, а сва је прилика да је тако, онда како је оформити и профилисати?

Пошто су медији данас блокирани, цензурисани или самоцензурисани, а знамо да без слободних медија нема ни слободе, оно што ми можемо јесте да покренемо нека од ових питања на неким порталима и форумама којима имамо данас приступ. У том контексту превасходно мислим на Српски културни клуб, Нови Стандард, Васељенска, Факти итд. где би се јавно изнео проблем, па да видимо где смо, шта бисмо и какве су перспективе. Писанија, преписке, свађе по форумима и порталима, свакојако блебетање итд. довела су нас у овакво стање да се издувамо за рачунаром, а онда упаднемо у летаргију без имало жеље да то преточимо у директну борбу.

Стога, мислим да портали овог усмерења треба да одиграју кључну улогу у окупљању и профилисању будуће националне и државотворне опозиције. Молио бих вас да у том контексту покренете акцију где ће се потпуно отворено, без икаквих скрупула и устезања јавно пред народом изаћи и дати одговор на нека врло једноставна и не знам из ког разлога проблематична питања.

1.    Зашто национални бирачи немају свог аутентичног представника у Скупштини Србије?

2.    
Ко је патриота и родољуб, а ко се тако самопрозвао?

3.    
Да ли су те самозване патриоте реално могле да се удруже и ако су имале реалну подлогу зашто нису?

4.    
Ко је ту вера, а ко невера?

5.  
 Ко је ту кукавичје јаје међу опцијама које се издају за патриотске?

6.    Зашто није дошло до удруживања интелектуалаца који мисле српски и који би били кохезиони фактор тог окупљања? Конкретно треба питати свакога и отворити карте да ли су се директно и контактима залагали за то окупљање и шта су у том циљу урадили.

Директна питања за Остоју Симетића, Бранка Павловића, Драгана Петровића, Бранка Драгаша, професора Комазец Слободана, Антонића, Вукадиновића, Мила Ломпара, Косту Чавошког и др.

Како то да се деси да су нас Бошко Обрадовић и Двери убеђивали две недеље пред изборе да је њихов резултат двоцифрен и да су далеко изнад цензуса а да онда дочекамо резултате где су Двери имале мање него на прошлим изборима и да из целе те приче Бошко и Двери изађу као да се ништа није десило. Покрећу неку причу о Новој Опозицији где су скупљени потпуно ирелевантни људи за неку озбиљнију политичку борбу а ни помена да су нас једноставно СЛАГАЛИ убеђујући нас да се ближе ДВОЦИФРЕНОМ резултату. Где су, Господо, оставке, повлачења? Ви сте или потпуни политички дилетанти или комплетни преваранти када сте тако убеђивали људе да за Вас гласају?

Ко је то и зашто саветаовао Коштуницу да сами или никако не излазе на изборе када се знало шта се спрема? Зашто се Вучић и издаја меко нападала чак некада толико дегутантно пролазило поред приче о Велеиздаји народа и државе (иако је из Устава избачено то је кривично дело које никада не застарева). Зашто се екипа око Коштунице, а ту мислим превасходно на Самарџића, Алигрудића и екипу из круга двојке толико отуђила од народа и није више била део те тихе скромне већине чија је ДСС била ударна песница. Оног финог и поштеног света који је пристојан и размишља српски и породично.

Како то да Коштуници сада смета залагање за Русију Радикала и Двери, а није му сметао Чанак у ДОС-у и људи који су отворено били антисрпски и антидржавно оријентисани (ОТПОР, шиптарски лобисти Свилановић, Чеда Јовановић, тада цела Друга Србија)?

Шта се десило на тим преговорима? Да ли их је уопште било? У којој форми? Ко је шта ту тражио, ко је шта ту условљавао, да ли је постојао обострани интерес да се преговара или не већ се унапред разговор осудио на пропаст?

Затим су Двери почеле независно саме да окупљају екипу интелектуалаца и неких покрета и то радили седам месеци веома истрајно да би одједном то пукло и онда су само објавили да самостално излазе? Шта се ту десило, ко је и ту затезао, око чега, какве последице би тај требало у будућности да сноси?

Наравно има ту још питања на која нам горе поменути актери па чак и доста других дугују одговоре и образложења шта је било, шта се десило, како смо до овога дошли, како даље и шта смо спремни да предузмемо?

Одговорите на ова питања, повежите се са проСрпским порталима и изнесите ова питања, тражите одговоре, интервјуишите, постављајте питања, организујте дебате, округле столове, отворите се Национални портали, форуми и нека истина победи јер „ко куца отвориће му се“.

У два изборна цикулса сам био гласач Двери за које сам искрено ширио причу и људе упознавао са њима. Уколико се настави ово њихово забијање главе у песак где су им сви други криви и сви су се нешто уротили против њих, за њих се више нећу залагати нити ћу о њима ширити причу. Ово је потпуно неозбиљно и то њихово скривање иза Старешинства (у двадесет првом веку говорити о институцији у којој су сви плаве крви и у којој су они вечити и најбољи а сви други испод њих и пролазни) је за мој укус НЕВАСПИТАНО И НЕКОРЕКТНО.

Њима прети оно што је задесило ДСС, да екипа људи при врху вуче све конце, да је потпуно одвојена од народа и његових потреба и да се не види да се прилике у Србији мењају. Потребно је признати грешку а то јесте Коштуница урадио, поднети највећи део одговорности, а то он јесте урадио и омогућити да странку узму у руке млади, образовани људи који поред политичке и моралне спремности имају и енергије за рад на терену, са људима, који разумеју данашња стремљења и потребе људи. За ДСС сигурно иду бољи дани, дани када ће ти млади људи узети своје место,  пре свега  Милош Јовановић и Борко Илић.

За Двери нажалост не видим перспективе од њихове самозаљубљености и свог лика у огледалу и мислим да ће их снаћи судбина Радикала. Да ће се дувати о морању да узму „трећину мандата“ да би спречили промену Устава, а да онда освоје једва два посто. Двери падају и уколико нешто не предузму у својој структури организовања, а ту пре свега мислим на учмало Старешинство које никоме није одговорно и које доноси неке одлуке о којима се само они питају, а они испод њих науче текст Бошка Обрадовића и само понављају без икакве могућности да утичу на рад покрета.

Извините на оволико одузетом времену али тема је озбиљна и захтева још дубљу анализу али за сада оволико.

Свако добро и хвала,

 

Владимир Илић

 

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*