петак, децембар 15, 2017

„Безалтернативни“ ЕУропски пут Србију довео до терминалног стања

 

Jавност у Србији је већ извесно време под врло агресивном медијском кампањом или ЕУ или крај: „С једне стране, последњих месеци је, кроз ове преговоре са Приштином и еуфоријом око (не)добијања датума почетка преговора, тема ЕУ непрекидно у врху медијске пажње и буквално се не скида са насловних страна и са усана водећих политичара, што је поново допринело утиску о `безалтернативности` нашег европског пута…

 

DOBIJANJE ZELENOG-SVETLA

 

 

Уочи једног од значајнијих српских датума Видовдана (27.јун), часопис Нова српска политичка мисао (НСПМ) провео је истраживање јавног мњења у Србији покушавајући да сазна какво је расположење грађана Србије поводом (не)добијања датума за почетак преговора о придруживању Србије ЕУ. Резултати истраживања показали су потпуну конфузију јавног мњења коју главни и одговорни уредник НСПМ Ђорђе Вукадиновић назива и „шизофреном подвојеношћу унутар српског јавног мњења“.(1) С једне стране, у порасту је проценат присталица ЕУ. На питање: Да ли подржавате улазак Србије у ЕУ – 56, 3 одсто испитаника одговорило је са ДА. С друге стране, на питање: Да ли бисте прихватили да се Србија трајно одрекне Косова и Метохије у замену за чланство у Европској Унији – 67,4 одсто испитаника одговорило је са НЕ.(2) Овакву слику јавног мњења Србије које се, према истом истраживању, информише у највећем делу преко РТС (31, 5 одсто испитаника), ТВ Пинка (20, 0), ТВ Прва (19, 9 ), Б92 (17, 7) тешко је рационално објаснити, али не и немогуће. Заправо, јавност у Србији је већ извесно време под врло агресивном медијском кампањом или ЕУ или крај: „С једне стране, последњих месеци је, кроз ове преговоре са Приштином и еуфоријом око (не)добијања датума почетка преговора, тема ЕУ непрекидно у врху медијске пажње и буквално се не скида са насловних страна и са усана водећих политичара, што је поново допринело утиску о `безалтернативности` нашег европског пута. А оно што се непрекидно врти по медијима на крају се уреже и у свест људи (…) Укратко Дачић, Николић и Вучић су, током последњих месеци, за ЕУ и западну ствар у Србији урадили више него Зоран Ђинђић, Борис Тадић, Чедомир Јовановић, Весна Пешић и све невладине организације заједно“, тврди Ђорђе Вукадиновић.(3)

Превођење евроскептика у еврофиле процес је који је врло озбиљно Запад планирао. Без значајних персоналних ексклузивитета, Западу је било најважније да српско бирачко тело у проценту већем од шеседесет одсто слави Брисел а не Београд, и у томе је (мора се признати) успео. Српска радикална странка је демонтирана и некадашњи радикални противници Уније постали су њене најватреније присталице. Неколико година пре тога Ивица Дачић такође је од жестоког критичара ЕУропске догме постао (такође) ватрени навијач ЕУропе. Данас, када слушате оно што актуални премијер говори скоро као да слушате Чедомира Јовановића-разлике готово да и нема. Тако су западне архитекте неолибералног поретка провеле процес (скоро) до краја-имплементирали су ЕУ мантру у српско бирачко тело. Међутим, када прође еуфорија око „датума“ и када аплаузи с почетка освајања власти стожерне и далеко најпопуларније странке у Србији Српске напредне странке, утихну- велико је питање како ће се расположење грађана кретати. Прво, актуални први потпредсеник Владе наметнуо је себе за „локомотиву“ новог/старог  „курса“. Уколико се деси, рецимо, да датума не буде како је френетично најављивано за Видовдан и уколико се деси да Немачка извади из рукава још по неки услов када је примена бриселског споразума у питању, уз све дубљу економску и социјалну кризу у Србији, најпопуларнији биће и најодговорнији. Толико пута виђено и доживљено искуство у Србији очито није подучило носиоце политичке моћи да штафета у рукама убрзо може прерасти у „штап по глави“. Изневерена очекивања су прескупа авантура у сиромашној и бесперспективној држави каква је данас Србија.

Невероватно је да данас у таквом мноштву техничких па тако и информативних канала, грађани Србије не умеју своје дилеме да реше тако што ће само погледати шта се заправо дешава у тој ЕУропи ка којој толико желе а која их толико, у ствари, неће. ЕУропа кључа под све већим социјалним тензијама, привредно докрајчена огромним апетитима финансијских олигарха и корумпираних локалних елита. Она сама нема решења за кризу која прети да је протресе попут цунамија, а Србија очекује препород у оквиру заједнице држава које су, итекако, одговорне за све оно што се Србији деценијама уназад дешавало. Светске елите немају више начина како да разоноде народ који одржавју у ропству толико дуго: чак и у Бразилу у коме је фудбал више од религије, народ који у рекама плови и протествује улицама Бразила урликнуо је: Доста! Нема више игара! Њиховог тотема светске класе какав је Пеле почели су извлачити на стуб срама јер више од четири деценије подржава сваку власт. Дакле, превару „хлеба и игара“ која потиче управо из Западног римског царства платиће управо њени творци.

 

Cekajuci-datum....

 

Сви они који стоје иза разних опскурних ријалитија и других манифестација заборављају да је маса (организована или не), управо она „критична маса“ која (баш управо због тог осећаја моћи генерисаног из огромне количине енергије с којом улази на „трибине“ а за које место плати), уме да изненади и саме организаторе „општенародног весеља“ и направи сопствени „спектакл“. То су слике аутентичне европске и светске реалности. Свет каквог смо до скора знали пропада а најутицајнији српски медији га представљају попут једине одрживе и успешне заједнице. ЕУропа није Немачка. Али зато Немачка јесте ЕУропа, и с тим ће се проблемом кадтад морати да суоче и Француска и Велика Британија и најистакнутији члан ЕУ Сједињене државе. Ово се наравно не може ни чути ни видети на најутицајнијим српским медијима. Истине ради, нису они једини одговорни за актуалну (ауто)цензуру: „Пасивност ДСС-а и неорганизованост патриотских снага, основни су разлог због којег је, упркос свему, данас у Србији више присталица него противника уласка Србије у ЕУ“, закључује Вукадиновић у покушају детектовања рационалног објашњења налаза последње анкете јавног мњења у Србији.

Више него јасно је да сви друштвени актери сносе и кривицу и одговорност за стање друштва у Србији: оно је толико оболело, исцрпљено преживљавањем и егзистенцијом која је на ивици, да сада можемо да говоримо о терминалној фази канцерогеног процеса који је метастазирао у све делове српског бића. Жалосно али истинито. Грађани Србије из месеца у месец: раде за све мање приходе од којих не могу (иако троше тек три евра дневно)(4) ни да прехране породице а о осталим трошковима да и не говоримо; пензионери су прошли реформу за осам година какву пензионери у другим земљама пролазе за две до три деценије(5) – покрадени, болесни и понижени они данас у Србији издржавају децу која не могу да нађу (или задрже) посао; пију штетно млеко уз оправдану сумњу да конзумирају и храну упитног квалитета а када им се здравље погорша немају начина да учине нешто у корист свога здравља; воде свакодневне битке са страним (зеленашким) банкама које и даље остварују своје профите, јер им је то омогућено; плаћају највише камате у ЕУропи; деци организују додатну прескупу наставу за полагање тестова у оквиру мале матуре која  се после скандала („цурења“ тестова у јавност и пре њиховог полагања) поништи…и ником ништа. Нема одговорних, нема протеста-идемо даље. То даље, у ствари је, све дубље у дно егзистенције и морала. Докле?  Увек и само до краја, до издисаја. Да ли ће Србија преживети реанимацију-питање је. Као што је и питање ко ће тај удар струје у предео око срца Србије да проведе. Можда одговор лежи у још једном резултату поменутог истраживања ког смо оставили, с намером, за крај: иако су питања која се односе на ЕУ резултирали (не)логичним одговорима; део истраживања који се бавио односом испитаника према НАТО и Руској Федерацији дала су следеће одговоре: уласку Србије у НАТО противи се 76,6 одсто испитаника(6) док 77 одсто испитаника гласа за савез са Руском Федерацијом.(7) Иако званична Русија не може да уради било шта противно вољи актуалне прозападне политичке „елите“, јер би то било: прво, грубо мешање у унутрашње ствари једне земље; друго, напуштање руске спољнополитичке методологије по којој су на међународној сцени препознатљиви – народ Србије који је за разлику од свог руководства братски наклоњен Русији је већ нешто сасвим друго, зар не? И његов ген памти, да сваки пут кад је доведен до самог краја свог опстанка братска рука с Истока би га придигла и повратила међу живе – ово су ти дани као и некада пре много векова…начина и воље има! Надајмо се само да ће се све посложити на време, а њега је још тако мало остало!

—————————————————————————–

(1) Сведок, број 884-885, 25. Јун 2013, страна 2
(2) Исто, страна 3
(3) Исто страна 2
(4) http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/ekonomija/aktuelno.239.html:441029-Za-zivot-dnevno-trosimo-tri-evra
(5) danas.rs
(6) Сведок, број 884-885, 25. Јун 2013, страна 3
(7) исто

 

( Марина Рагуш )



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*