Чекајући да председник почне да ради

понедељак, 3 септембар 2012 01:30 Рубрика: Политика

„Овакав какав сам са тугом поздрављам себе онаквог какав бих могао бити.“ Ова мисао би можда могла и најбоље да опише израз лица, а слободно судим и осећај новог српског председника након службене посете Бриселу и свега што му је за разлику од времена када је тамо одлазио као кандидат за председника Србије, сада и службено, као српском председнику речено, препоручено и наложено. И ако је знао да меденог месеца између њега и Брисела неће бити, Николић је насилно гурао у подсвест сећања на добро му познату сву суровост у обраћању коју су практиковали тамошњи политичари према Тадићу, а који им је сигурно био политички дражи од њега.

Николић је отишао у Брисел са својим синопсисом а вратио се са у руке уваљеним готовим европским сценариом, који је још као опозиционар претходно могао да види код Тадића, а на који се сада од њега ултимативно тражи да стави председнички потпис, без права на мењање и најмање ситнице у њему. На оно мало козметичких промена су по мишљењу Брисела већ пристали превише још за Тадићевог председниковања, тако да за нова привикавање више немају ни живаца а ни пара како сада стоје ствари у ЕУ.

После очигледно разоочаравајућих резултата посете Бриселу у смислу очекивања народа од Николића да за разлику од свог претходника тамо коначно макар почне снажније да брани српске ставове и захтеве, почела су од његових бирача да стижу и прва незгодна питања – да ли је народ у Србији гласањем за њега желео да на церемонији свечаног постављења за председника републике слуша поред своје химне и Оду радости? Да ли је народ са евроентузијастичким одушевљењем поздравио то што је, ако је већ морао, да пре а не после излагања свог председника слуша европског комесара, који узгред буди речено, не види ништа нелегално и неморално у радњама претходно наведених ратних злочинаца на Космету ? Коме Николић шаље искрене поруке, српском народу, Русима или Бриселу ? Зашто је током предизборне кампање прећутана могућност да у евентуалној Николићевој влади као министар седи и убица српске економије Динкић? Шта се дешава са покретањем питања изборне крађе ? Где се деде Николићево јавно обраћање јавности са свим детаљима разговора које води у наше име (за почетак разговори са Лајчаком) и где су на увид јавности записници Тадићевих приватних преговора са Западом око Космета? И на крају, где је у целој напредњачкој постизборној причи Коштуница?

За Николића време почиње да цури много брже и много раније него што је то пред изборе могао и да замисли и оно за њега не ради ни у Бриселу ни у Србији. Ако народ буде толико сатеран у угао те ће морати „да ради мотка“ онда народ у замасима сигурно неће водити рачуна да ли ће њоме жвајзнути и напредњаке. Напротив, када већ маше мотком, народ ће онда ићи редом а Николић можда буде имао само толико среће да он буде последњи у реду те ће замах бити слабији и неће много болети али ће га одувати са места на којем се тренутно налази без изгледа да се ту икада врати.

На Космету се припремају логори за Србе, КФОР, Еулекс и Роса заједнички увежбавају акције у циљу „интеграције севера „, пшеница је родила 30 од сто мање него лани, незапослоеност је висока и још расте, производња је у траговима, државна каса празна, стандард међу најнижима у Европи. Нико Николића одједном не мрзи већ са запрепашћењем и неверицом посматра његову спорост, страх и одсуство свесности ситуације у којој се народ истински налази, ситуацији која је много гора од оне коју је он у предизборној кампањи кудио. Он је изабран да ради, покреће, и оно најбитније, да мења а не у недоглед да опипава пулс непријатеља овог друштва јер како њихов пулс удара знамо већ двадесет и две године.

Николић мора одмах и неизоставно да постави патриоту за начелника генералштаба ВС. Да промени управљачке струкруре у БИА и ВБА. Да не диже преговоре са косметским Шиптарима на виши ниво него него да на највиши светски ниво покрене питања повратка 250 000 Срба на Космет и даље преговоре са Шиптарима услови „одрживим “ решењем те ситуације. Николић мора да на састанак позове тајкунски врх Србије и са њима успостави договор око повратка народу дела богатсва које су они стекли током претходних и садашњих мутних времена. Николић треба и мора да посети Србе на барикадама. Његово председниковање не мора да буде пуно сликовито изражених садржаја али мора да буде пуно брзих позитивних резултата применљивих у свакодневном животу народа јер времена нема пуно.

Он није производ уобразиље народа него његове жеље и поверења у брзе промене које је обећавао.Његова сададашња председничка форма без садржине, ослоњена само на срчано певање химне и шумадијско порекло није довољна за тако велики проблем као што је опстанак српског народа и државе. Ми од њега не очекујемо да ћемо ући у неко ново митско раздобље и да ће он бити тај који ће оживети народна предања али очекујемо брзе, прецизне и истински родољубиве политичке кораке а не лошу копију „четири стуба политике“ оличене у бриселско-руској мућкалици“ и исток и запад“коју неће да прогутају ни на истоку ни на западу. Николић би на крају морао да схвати да је његов избор за председника Србије последица лошег стања у којем се држава налази, а не народна награда њему лично за неки претходно добро урађен државни посао. Он је на том месту на основу обећања која је дао народу, тако да у име Бога и српског народа, Николићу почни да радиш свој посао. Стицање власти је равно љубавном проклетству. Мржња преблизу чека да љубав прође.

(Оливер Вуловић)

Придружите се дискусијама на форуму

Одштампајте текст