недеља, септембар 24, 2017

Чекајући да председник почне да ради

„Овакав какав сам са тугом поздрављам себе онаквог какав бих могао бити.“ Ова мисао  би можда могла и најбоље да опише израз лица, а слободно судим и осећај новог српског председника након службене посете Бриселу и свега што му је за разлику од времена када је тамо одлазио као кандидат за председника Србије, сада и службено, као српском председнику речено, препоручено и наложено. И ако је знао да меденог месеца између њега и Брисела неће бити, Николић је насилно гурао у подсвест сећања на добро му познату сву суровост у обраћању коју су практиковали тамошњи политичари према Тадићу, а који им је сигурно био политички дражи од њега.

Николић је отишао у Брисел са својим синопсисом а вратио се са у руке уваљеним готовим европским сценариом, који је још као опозиционар претходно могао да види код Тадића, а на који се сада од њега ултимативно тражи да стави председнички потпис, без права на мењање и најмање ситнице у њему. На оно мало козметичких промена су по мишљењу Брисела већ пристали превише још за Тадићевог председниковања, тако да за нова привикавање више немају ни живаца а ни пара како сада стоје ствари у ЕУ.


После очигледно разоочаравајућих резултата посете Бриселу у смислу очекивања народа од Николића да за разлику од свог претходника тамо коначно макар почне снажније да брани српске ставове и захтеве, почела су од његових бирача да стижу и прва незгодна питања – да ли је народ у Србији гласањем за њега желео да на церемонији свечаног постављења за председника републике слуша поред своје химне и Оду радости? Да ли је народ са евроентузијастичким одушевљењем поздравио то што је, ако је већ морао, да пре а не после излагања свог председника слуша европског комесара, који узгред буди речено, не види ништа нелегално и неморално у радњама претходно наведених ратних злочинаца на Космету ? Коме Николић шаље искрене поруке, српском народу, Русима или Бриселу ? Зашто је током предизборне кампање прећутана могућност да у евентуалној Николићевој влади као министар седи и убица српске економије Динкић? Шта се дешава са покретањем питања изборне крађе ? Где се деде Николићево јавно обраћање јавности са свим детаљима разговора које води у наше име (за почетак разговори са Лајчаком) и где су на увид јавности записници Тадићевих приватних преговора са Западом око Космета? И на крају, где је у целој напредњачкој постизборној причи Коштуница?

За Николића време почиње да цури много брже и много раније него што је то пред изборе могао и да замисли и оно за њега не ради ни у Бриселу ни у Србији. Ако народ буде толико сатеран у угао те ће морати „да ради мотка“ онда народ у замасима сигурно неће водити рачуна да ли ће њоме жвајзнути и напредњаке. Напротив, када већ маше мотком, народ ће онда ићи редом а Николић можда буде имао само толико среће да он буде последњи у реду те ће замах бити слабији и неће много болети али ће га одувати са места на којем се тренутно налази без изгледа да се ту икада врати.

На Космету се припремају логори за Србе, КФОР, Еулекс и Роса заједнички увежбавају акције у циљу „интеграције севера „, пшеница је родила 30 од сто мање него лани, незапослоеност је висока и још расте, производња је у траговима, државна каса празна, стандард међу најнижима у Европи. Нико Николића одједном не мрзи већ са запрепашћењем и неверицом посматра његову спорост, страх и одсуство свесности ситуације у којој се народ истински налази, ситуацији која је много гора од оне коју је он у предизборној кампањи кудио. Он је изабран да ради, покреће, и оно најбитније, да мења а не у недоглед да опипава пулс непријатеља овог друштва јер како њихов пулс удара знамо већ двадесет и две године.

Николић мора одмах и неизоставно да постави патриоту за начелника генералштаба ВС. Да промени управљачке струкруре у БИА и ВБА. Да не диже преговоре са косметским Шиптарима на виши ниво него него да на највиши светски ниво покрене питања повратка 250 000 Срба на Космет и даље преговоре са Шиптарима услови „одрживим “ решењем те ситуације. Николић мора да на састанак позове тајкунски врх Србије и са њима успостави договор око повратка народу дела богатсва које су они стекли током претходних и садашњих мутних времена. Николић треба и мора да посети Србе на барикадама. Његово председниковање не мора да буде пуно сликовито изражених садржаја али мора да буде пуно брзих позитивних резултата применљивих у свакодневном животу народа јер времена нема пуно.

Он није производ уобразиље народа него његове жеље и поверења у брзе промене које је обећавао.Његова сададашња председничка форма без садржине, ослоњена само на срчано певање химне и шумадијско порекло није довољна за тако велики проблем као што је опстанак српског народа и државе. Ми од њега не очекујемо да ћемо ући у неко ново митско раздобље и да ће он бити тај који ће оживети народна предања али очекујемо брзе, прецизне и истински родољубиве политичке кораке а не лошу копију „четири стуба политике“ оличене у бриселско-руској мућкалици“ и исток и запад“коју неће да прогутају ни на истоку ни на западу. Николић би на крају морао да схвати да је његов избор за председника Србије последица лошег стања у којем се држава налази, а не народна награда њему лично за неки претходно добро урађен државни посао. Он је на том месту на основу обећања која је дао народу, тако да у име Бога и српског народа, Николићу почни да радиш свој посао. Стицање власти је равно љубавном проклетству. Мржња преблизу чека да љубав прође.

 

(Оливер Вуловић)



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*