недеља, септембар 24, 2017

Черчилово проклетство

А ми, Срби? Колико год испуњавали услове ултиматума из 1908., никада неће бити довољно. Имамо власти и умне људе около који, међутим, увек могу још више да нас понизе. Ништа ни од Черчила нису научили. Са друге стране, Гаврило Принцип, док му се кида месо од окова, нешто нам шапуће.

 

winstonchurchill...

 

 

 

 

„Заиста, Немци, ако је и за историју, доста је!“ВИНСТОН ЧЕРЧИЛ

 

Кад уличног пса осакате локални дрипци, дигне се васколики овдашњи „невладин сектор“ да се згрозе и осуде садизам, нагласив да такав садизам може потицати само из зла деведесетих, српског фашизма, и никако друкчије. Као да невладнике прогони коб „пасјих гробаља“ њихових отаца, па хоће да покажу да нису у злу једини.

Гаврило Принцип је умро тако што му је на крају отпадало месо са костију испод окова, у бунилу туберкулозе. Стара царевина га, сходно свом духовном и етичком еталону, није удостојила ни милосрдне и брзе смрти. Наши невладници ево, тако распетог Принципа, како ни Христ није био распет, наново разапињу.

Шта нам то, двапут распети Гаврило, тихо шапуће у срце?

Сувише је његова порука узвишена за глиб политичке покварености у који дубље ваља заронити.

Енглеска опорука

У одиста супериорном напису (1), писаном маестралном лакоћом, Др. Мирослав Свирчевић је неумољивом логиком и историјском аргументацијом показао да је СФРЈ каквом је знамо заправо продукт енглеске политичке стратегије. За Енглезе је српски национализам Драгише Васића, па тако и ЈВуО био неприхватљив. Отуда је Черчил (иначе патолошки србомрзац) нашао савезника у Аустроугарском каплару, против чијих се свјетоназора, колико јуче, свим силама под заклетвом борио. Др. Свирчевић је закључио још 2009. да ће у „Хашком трибуналу“ бити кажњени не они који су чинили злочине, већ они који су хтели да наруше енглески југословенски пројекат, било Срби или Хрвати. Ни за јоту, ни у запети, није погрешио у антиципацији хашке правде.

Политички и историјски токови су, међутим, вишедимензионални, често контрадикторни, груби и зли.

Прилика је да Енглези на рубу двадесетог и двадесетпрвог века, пропадају. Од империје у којој сунце никад не залази лагано се повлаче у сигурни сумрак „непотопивог носача авиона“ (Орвел). Још се питају, али све мање.

Засигурно, ево за мање од годину, биће обележен почетак Првог светског рата. Енглези ће се у Сарајеву поклонити Немцима. То ће бити крај енглеске препредености, гордост да им се помиње више није џентлменски. Србе ће бацити пред Тевтонце као отарак. Нећемо улазити у то су чим ће модeрени Енглези изаћ` пред тврдокорног енглелског империјалисту Черчила, биће довољно да констатујемо да је у основи глупи Черчил, бездушно жртвујући Србе, избио угаони камен сопствене доминације у Европи.

Истина о  ултиматуму

„Три пута у три различита века , спасио је британски народ Европу од војних завојевача.“
Вели, ни мало скромно, Винстон Черчил у уводу свог епохалног скрибоманско-лажљивог дела „Светски рат“ (2) . Како је све Енглеска спасавала свет, сувише је опширно градиво па ћемо, уз дужно поштовање, уљудно заобићи.

За Черчила, а по свему судећи и за остатак Европе, зло је почело 1908. године анексијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске. Сачувај Боже да Черчил види акт Аустроугарске друкчије него као чисто насиље, али никако не види да су тиме угрожени може-бити британски интереси, већ, пазите шта пише: „Огорчење и мржња против Аустрије бацили су у узбуђење целу Русију; то је постао један од главних узрока светског рата.“

Па даље појашњава, а ми како разумемо:

„Аустријанци су били одлучни да Србији пошаљу ултиматум и да јој објаве рат, ако не буде одмах признала  анексију Босне и Херцеговине… Силе су имале да признају званично анексију, и без сазива конференције,  и без икакве одштете Србији…Русија је пристала на те услове…Да Русија није то учинила, Аустрија би објавила рат Србији са пуном и свестраном помоћи Немачке. Русија, нашавши се тако отворено пред ратом са Аустријом и Немачком, пала је под теретом опасности,  као што је то већ учинила Француска пре три године.  Енглеска је остала усамљена у одбрани светиње уговора и закона народа. Тевтонци су пливали у пуној победи“. (3)

Черчил не објашњава како је то Енглеска бранила сва поменута права и светиње, или како је била намерна да их брани у случају још већег „тевтонског“ безобразлука.

Оно о чему Черчил нашироко одмах за тим пише је да је након дрске „анексионе кризе“ у Босни и Херцеговини настало убрзано опште наоружавање и милитаризација Европе „до огромних размера“.  И шта је мучена заштитница народних права, Британска империја, могла друго да ради него и да се сама застрашујуће наоружава особито „због наглог јачања немачке флоте“.

И, гле, 19. јула 1914. године, након опсежних вишемесечних припрема, као кулминација пробне мобилизације и војних вежби, прича Черчил, испловила је војно–бојна армада какву до тада свет није видео.

Сам Черчил тај догађај описује овако:

„Требало је више од шест часова да ова ратна сила, и у њој сваки брод, накрцан морнарима у плавим блузама и окићен заставама,  са музикама које су свирале, пловећи брзином од 15 чворова, продефилује испред краљеве јахте, док су изнад глава свију непрестано кружили поморски хидроавиони и аероплани.“ (4)

Челни брод је био 150 километара на пучини, када је последње војно пловило проминуло наспрам царске галије. Све то зарад „пробне мобилизације“ и егзерцира? Замислите Вука Драшковића и Ненада Прокића да су, како им приликује по заслугама, у тај мах  као особити гости краља Ђорђа пратили дефиле бојних бродова. Какву би тада памет имали о Сарајевском атентату, будући да накнадна памет захтева и памет у напред, ако је памет?

Изгледа да је цео свет чекао само на Гаврилов хитац?

Нетом затим, Черчил описује неописиво досадну седницу Владе, након које је Едвард Греј устаљено досадним гласом прочитао ноту коју је Аустроугарска упутила Србији. Сморени Черчил констатује дремљиво и мрзовољно, као да све то нема везе са флотом Британске империје у бојном покрету:
„Ова нота очигледно је била ултиматум; и то врста ултиматума каквог, по начину како је састављен, није било у савременој историји. У току даљег читања изгледало је апсолутно немогуће да ће га икаква савремена држава на свету прихватити или да ће нападач бити задовољан, ако би га прихватила и поред највећег унижења.“ (5)

Дуси Драшковића и Прокића заузеше ретроактвно супротну, умнију, диспозицију.

Истом, британска флота и војска се нађоше провиђењем тачно на ратном распореду.

Патетика

Оставићемо украј све Черчилове глупости и стратешке промашаје. Пропустићемо десетине прашњавих страница које је утрошио да се оправда. Рецимо, упорно омаловажавање Солунског фронта, који је сматрао за „слепо црево“, па кад су ту сломљене силе осовине, онда је објашњење било да његови фаворити Бугари нису хтели више да се боре јер је било време „убирања летине“. Узгред, сазнајемо да су УСА ушле у рат, али не и против Бугарске, где су сво време рата имале амбасаду, и где су, на задовољство Черчила, „маестрално одрадиле дипломатски посао“.

Дрско ћемо поставити само последње реченице из поменутих Черчилових мемоара:

„Па да ли је то крај? Или, да није и ово можда само једно поглавље у крвавој и безумној историји? Хоће ли бити потребно жртвовати још једно поколење да се изравнају мрачни рачуни између Теутонаца и Гала? Да ли ће и наша деца бити осуђена да просипају своју крв и да умиру на опустошеним пољима? Или ће се баш из огња ове борбе родити оно измирење између три горостасна противника која ће ујединити њихове духове и осигурати свакоме од њих да у слободи и сигурности врши своју улогу у преображају славе Европе?“

То што у грандиозном светском сукобу прескаче да помене Британце који су на почетку испловили с оноликом армадом, да ли да бране своју империју или велечаствене узвишене циљеве народних самобитности, тешко је доказиво, али да су се жестоко тукли, нема збора. Отуда, инфантилно је сукоб сводити на „Гале и Тевтонце“.

За нас је  битно да се нигде, једном речју, ни Срби ни Гаврило Принцип, не терете за рат. У осталом, атентати су пратећи колорит бахате бечке династије (6). Посебно је симпатичан, храбар, али нестручно изведен покушај нашег тако рекућ` земљака:

„Године 1879. италијански националиста Донато Рагоза (иначе апотекар из Истре) извео је атентат на оног истог Франца Јозефа за време његове посете Удинама, и то бацањем две бомбе на њега. Цар је остао неповређен, атентатор ухапшен и суд у Удинама га је ослободио са образложењем да је деловао из патриотских побуда!“

Сурова реалност

Све што је Енглеска остварила у рату, изгубила је у миру. Исто и Гали. Ето, нисмо једини.

Када је Черчил поручио Немцима после „Великог рата“ да су дали довољно за историју, очигледно их је подценио.

Вероватно би свет изгледао друкчије да Енглеска није у Првом светском рату подржавала екстрапрофитну ратну економију УСА. Или да су Черчилу били дражи савезници Срби од непријатеља Бугара. Вероватно би Европа данас дукчије изгледала да Черчил није цинцулирао са Стаљином око Југославије.

Али, да је Черчил жив, сигурно се Енглези не би клањали сени Франца Фердинанда у Сарајеву. Енглези, међутим, морају тако, јер су Тевтонци поразили Гале, а за савезника имају УСА.

Што је Черчил мислио да не могу ни у рату, Тевтонци су постигли у миру.

Али, има и неприлика којима горди Енглези нису  равни, јер су их сами створили. Данас, у Лондону, већина житеља је „обојена“. Неумитном природом, можемо чекати смо час када ће Индус, можда махараџа, са перфектним изговором компликованих речи, постати градоначелник Лондона. У славу Албиона.


А ми, Срби?

Колико год испуњавали услове ултиматума из 1908., никада неће бити довољно. Имамо власти и умне људе около који, међутим, увек могу још више да нас понизе. Ништа ни од Черчила нису научили.

Са друге стране, Гаврило Принцип, док му се кида месо од окова, нешто нам шапуће.

(2) Винстон Черчил „Светски рат“ изд. Геца Кон, 1936. (Наслов оригинала: THE WORLD CRISIS 1911 – 1918)

(3) Исто (Стр. 49-50)

(4) Исто (Стр. 170.)

(5) Исто (Стр.172.)

 

 

( Ђорђе Ивковић )



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*