недеља, септембар 24, 2017

Да ли је било крађе на изборима или кнежева вечера за све

Прича о крађи избора кнежева је вечера за све – и из опозиције, и из власти, и друштвене елите.

И сада више не говоримо о политици, јер на њу више немамо право, а плашим се да за неко време нећемо ни имати. Јер, сада одједном више није ни важно с ким ће Србија брже у Европу, с ким неће никако, а с ким не би ни требало; нема више никакве везе ко ће на власти опоравити привреду, а ко ће, исто на власти, опорављати себе. Сада је неважно чак и то ко је победио на изборима.

Ако ћу баш да терам мак на конац – а крађа избора јесте тема и за мак и за конац – неважно је и које су странке и колико покрадене на изборима – ако јесу – јер готово све, па и оне које су најгоре прошле, добиле су више него што заслужују. Јер овде данас говоримо о правном поретку и изборној вољи као једном од његових најважнијих темеља. А, када говоримо о томе, дакле када говоримо о темељним стварима државног система, тада смо – сви ми – или вино или вода, или принципијелни или никакви. И сасвим је тада исти онај који је изборе покрао – понављам: ако јесте – као и онај ко је спреман да на то под било којим условом пристане. Када се темељи поретка руше, тешко да има разлике између онога који их руши и онога који на то пристаје, настојећи да за себе извуче неку ситну корист.

Али да се не лажемо и не будемо француске собарице: изборни процес – помало сам и сам писао о томе – био је нерегуларан од самог почетка, толико да је водио исходу због кога данас неке странке протестују захтевајући нове изборе. Наравно, када се то догађало, сви који данас галаме су ћутали – и напредњаци, и ДСС, и Двери, о Мађарима и осталима да и не говорим. То, наравно, не значи да нису покрадени, као што не значи ни да јесу, али значи да је изборни процес у Србији био нерегуларан од самог почетка, и да он такав јесте и на крају, макар се утврдило да ниједан глас није украден.

Опет, све то што о опозицији не говори добро данас им не умањује ни легитимитет ни морално право да протестују и траже правду. Само их све скупа ставља у једну посебну позицију људи који су аминовали накарадни изборни процес, и то све док се није показало или им се учинило да су сами покрадени. Они, управо због тога, немају право више ни на једну грешку, док за то исто време грађанима дају свако право да – ако се опозиција помири са крађом њихове изборне воље и ако за себе у том хаосу покуша да извуче неку личну или политичку корист наспрам одбране поретка – да кажу дакле да нико на политичкој сцени данас не брани интерес грађана и да су сви исти – реченицу дакле којој сам се годинама толико противио на овом сајту. Елем, данас сви заједно високо подижемо лествицу, не зато што имамо своје хирове, него зато што то криминалне прилике налажу, тако да данас одговарамо на питање да ли смо цивилизован поредак или свет вођен моралом Хотентота. Идемо редом.

БИРАЧКИ СПИСАК Ако је укупан број становника Србије – према попису из октобра прошле године – 7,12 милиона, тада никако није било могуће да број уписаних у бирачки списак буде готово 6,75 милиона, а у претходној верзији чак више од седам милиона. Хајде да видимо за колико је бирачки списак надуван. Ако је попис утврдио да у Србији годишње нестаје око 30 хиљада људи – рођених 90 хиљада, умрлих 120 хиљада – како је било могуће да бирачки списак за изборе ове године буде већи за више од 20 хиљада људи него пре четири године? Ко су ти нови људи? Мртве душе? И ко је, ако је тако, Чичиков?

Идемо даље. Ако се пореде попис и бирачки списак, испада да у Србији живи само нешто више од 350 хиљада малолетних, што сугерише да у Србији сваке године пристигне нова генерација новорођених од нешто мање од 19,5 хиљада душа. Попис, међутим, тврди да се у Србији рађа 90 хиљада деце годишње, што, помножено са 17 малолетних годишта, износи више од 1,5 милион малолетних. Тај број може да се укрсти и са једном конзервативнијом проценом Министарства просвете, које ове године очекује упис 75 хиљада првака у школу. Ако је то једна просечна српска малолетна генерација – иако је познато да се сва рођена деца не упишу у први разред – то би значило да у Србији има 1,27 милиона малолетних. Ако наставимо да манипулишемо тим мањим бројем малолетника, тада постаје јасно да за бирачки списак имамо мање од 5,85 милиона људи. Да је то реална цифра, могао би да нас упути и податак да је Динкићеве бесплатне акције уписало нешто више од пет милиона људи и да се за акције других компанија пријавило још око пола милиона.

У сваком случају, разлика између бирачког списка (6,75 милиона) и реалне пројекције (највише 5,85 милиона) јесте простор за манипулацију и проверен темељ за крађу гласова (900 хиљада). Зашто то питање, ако већ власт није имала разлога, потребе ни савести, није уочи избора поставио нико из опозиције? Плашили су се да их медији не нападну уочи кампање? Напали су их и овако! Веровали су да ће им такав списак одговарати у борби са другим конкурентским опозиционим странкама? Нађите ми једну од њих која је заиста задовољна својим резултатом.

НОПО, РИК, МЕДИЈИ Идемо даље. Када је РИК прихватио листу НОПО као мањинску, односно влашку, ефективна изборна крађа се догодила већ тог тренутка. Наиме, тиме је грубо прекршен изборни закон, поред устава и уставног закона, темељни документ сваког правног поретка, темељ државе. Ако је једна београдска и српска странка могла да се прогласи мањинском и влашком, и да већ тиме њен изборни праг буде мањи од прага других странака, да ли је тај покушај шармантне субверзије изборног система – како то, мртви озбиљни, објашњавају дежурни обешењаци – могла да заврши свака већа странка правећи од својих чланова (и бирача) десет или 20 ромских, русинских и ко зна каквих странака. Отуда ми један свежи прекор Дверима да нису били довољно мудри да уђу парламент и поређење њиховог неуспеха са успехом НОПО, који је тамо ушао, изгледа као водич за први милион Ала Капонеа.

Али ни случај НОПО – као очигледно кршење изборног закона и крађа избора која се тиме догодила пре гласања – није узнемирио опозицију. Зашто? Можда нису хтели да нервирају РИК, РРА, Агенцију за борбу против корупције и остале независне контролне инстуције? Зашто, кад су ионако одреда током целог изборног процеса драстично и безобразно биле на страни власти, што је такође изборе чинило нерегуларним? Или да не подижу притисак Бошку Ристићу, реформатору српског правосуђа, које даје последњу реч у изборном процесу – да, баш оном Бошку Ристићу кога је за тај посао препоручило учешће у афери Бодрум, будући да се не сећам како се у нечем другом истакао.

Идемо даље. Улога медија у изборном процесу била је катастрофална: власт је стахановски бесомучно форсирана, медијски спин против опозиције био је одвратан и беспримеран. Посебна је прича понашање РРА у вези са негативном кампањом, што је било друго име за све оне кибле сасуте на главу једног од конкурената у изборној трци, и то не само кроз плаћене спотове него још више кроз немилосредне текстове и прилоге у новинама и на телевизијама.

Да ли је опозиција тада могла да седне за један сто и уцени власт да се ствари имају довести у ред или ће се изборни процес одвијати без њих? Нису могли, наравно, зато што је свако за себе знао да би онај други преверио, а и свако је у том бесомучном пљувању и понижавању Томе Николића видео шансу за себе. Док су многи опозиционо расположени – и у странкама, и међу елитом, па и међу читаоцима овог сајта – сеирили над тим како власт черечи конкурента, ретки су упозоравали како је то принципијелна ствар, изборна нерегуларност и самим тим и рушење поретка. А онда се све то показало само као артиљеријска припрема за упад пешадије – сасвим могућу крађу гласачких листића.

ПИТАЊА О ЛИСТИЋИМА
Хајде сада да наступимо са позиције да је Тома Николић један обичан губитник и лажов, и да гласачки листићи које смо видели у његовим рукама не значе ништа. Пристајем, али само да ми се пре тога одговори на неколико питања. Откуд гласачки листићи у његовим рукама? Донели су му их из Зајечара, где их је украо неки напредњак, тврди ноторни Оливер Дулић на Твитеру – медију који ваљда и треба да служи за вођење државе и овако важне поруке јавности? Одлично, откуд они у Зајечару, кад је требало да су одавну у РИК-у. Ко их је украо? Име и презиме? Коме? Исто тако, име и презиме? Да ли полиција нешто ради по том питању?

Идемо даље с питањима. Откуд у кутијама листићи без сувог жига и другачије грамаже? Ако је неко неовлашћено штампао листиће, зар је тако тешко утврдити ко, где су одштампани и како су се нашли на биралиштима? Колико је уопште одштампано листића у штампарији Ковнице новца, будући да закон прописује да их се може одштампати само 0,5 одсто више од броја потенцијалних бирача и да се чувају иза седам брава, на исти начин као што се чува и новац? Ако смо то утврдили, да ли је вишак листића раздужен? Ко га раздужио и коме?

Да би се та математика завршила, довољно је још само поново пребројати гласове и видети да ли међу листићима који су се појавили у кутијама има оних без сувог жига, који нису штампани где треба. И на крају, шта се догађа са неважећим листићима? Постоји ли нека правилност у томе, рецимо, да ли је на великој већини неважећих заокружен неко из странака које се сматрају оштећеним. Држим да су све то питања на која пет добрих полицајаца или једна независна комисија могу да одговоре за 48 сати.

То су једноставна питања, и ниједно од њих не тиче се постанка света, на које одговори могу да буду и овакви и онакви. Они морају да буду сасвим јасни. Јер управо су то ти одговори који су нам – и то у веома кратком року – неопходни да бисмо знали да ли нас власт бар мало сматра за грађане или за нишча бића, са којима могу да раде шта хоће. Ако власт одговори убедљиво, онда Тому Николића и Двери, које за сада најјасније и најенергичније показују свест о крађи, исписати из реда људи, уз све што по закону иде уз то, а Коштуницу и Пасторове Мађаре казнити последњом опоменом пред испис. Уколико пак власт буде одуговлачила са одговором – а време већ цури – то се има сматрати доказом да су крали, што нас не сме спречити да наставимо да инсистирамо на коначној истини.

Зато је важно рећи да се избегавањем одговора за сада мора сматрати и Тадићева прва одбрана како га, каже, гађају блатом док се њима блато већ 20 година слива низ лице, и РИК-ова игра као да је све у реду. Истина, Тадић се у петак поправио – ваљда му је неко рекао – захтевајући да се крађа истражи, мада је, баш онако државнички, дао и одговор да је на изборима било мањих неправилности, ваљда да би они који истражују знали докле да истражују. Истовремено, остаје да се надам како сви ови режимски аналитичари нису били вођени службеном, већ личном интелигенцијом, док су се, тврдећи да је изборна крађа немогућа, узбиљно кандидовали за нову генерацију витезова од коаксијалног кабла. Наравно да је могућа превара сваког система који је правио човек, и по томе се ваљда човек и разликује од Бога, бар колико, по истим аналитичарима, Николић од Тадића.

ИЗЛАЗАК ИЗ ИЗБОРА Ствар са власти овде се чини веома простом – или нису крали, па ће доказати, или су крали, па ће опет неко доказати. Зато се вратимо на опозицију. Када сам ономад написао да ће се одмах после избора показати ко је права опозција, а ко није, нисам ни сањао да ће се то доказивање обавити на овако драстичном тесту и на овако јасан начин. Наиме, свакоме ко је заинтересован за елементарни правни поредак и грађане тренутна ситуација одузима право на било какву политичку калкукацију. А то ће рећи да, ако је Тома Николић, уопште помислио да би изборна крађа могла да му помогне у другом кругу избора, онда он нема појма шта држи у својим рукама. Наравно, не мислим на фалсификоване листиће, већ на нешто много веће.

И биће да је сасвим тако судећи према Томиној изјави у петак, када је најавио велике протесте због изборне крађе, али не и излазак из изборног процеса. А то значи да, ако Николић искористи крађу избора за свој пласман у другом кругу председничких избора, да је то најобичније политикантско јајарење, разлог сасвим довољан да нестане са сцене, и то не као пропуштена прилика, већ као велика заблуда, нека врста Вука Драшковића из 2000-тих. Јер учешће на изборима за које тврдите да су покрадени јесте потпуно одсуство било какве свести о правном поретку, које може настати једино из уверења да се држава од киоска с пљескавицама разликује само по томе што је држава мало већи киоск.

А то ће рећи да Николић, уместо што прориче Тадићев политички крај, може само да постави озбиљна питања о крађи, да власти да време да на њих одговори и да, ако не буде задовољан одговорима, одустане од другог круга избора. Ако пак власт докаже да крађе није било, да опет одустане од другог круга избора јер је тешко погрешио. У свему другом, дакле у изласку на други круг у било којој варијанти, показаће се као бедни калкулант, који је за један још беднији мандат зазвао име божје (Vox populi, Vox Dei).

Јер, све док принципијелно инсистира на истини о изборима, одбијајући без ње и наставак избора (Николић) и улазак у парламент (Николић и Коштуница), опозиција се бори за интересе грађана, а, ако постоји иједан њен интерес који је у супротсности с тим, онда она није опозиција, онда није ништа. Зато је важно да опозиционе странке забораве на све политичке разлике и сумњичења и да формирају једно заједничко тело које ће у јавности инсистирати на том захтеву и истраживати шта се стварно догодило. Онај кога ту не буде – а већ сад ми се чини да нису сви једнако ту, као и да нису са истим мотивима, а радикали никако – тај се сам се исписао. Једино тако може да буде када у питању није политка, већ елемантарни правни поредак, оно што раздваја грађане од трибалне руље.

Наравно, прича о крађи избора показаће нам да ли нас је српска власт, гурајући нас у Европу, фактички све време изгуравала из европског поретка. Од понашања Европе у тој ствари, опет, зависиће хоће ли да сарађује са једном земљом поретка или са племенима којима ће узети сву плодну земљу, а заузврат им инсталирати две светлеће рекламе кока-коле и поглавицу људождера. И сазнаћемо, наравно, да ли су нам ови на власти толико претили 90-тим, само због тога да би нас у њих поново гурнуле.

На крају, веома је важно да – ако се крађа на било који начин покаже истинитом – то не буде увод у било какво „српско пролеће“ или нешто слично јер већ смо једном рушили владара тако што смо рушили државу, и то није било добро. Ако то буде цена Тадићеве смене, држим да је чак и Тадић у трећем мандату бољи од тога.

Елем, данас нам, да бисмо уопште ову кризу као држава преживели, елементарног грађанског поштења и основне политичке мудрости треба више него што смо их показали иједном у последњих 20 година. Зато, они – мислим на политичаре – који се плаше да би њихови мудрост и поштење данас могли да прођу непримећено, нека бар с тим буду мирни. Видеће се и са Месеца. Елем, нека буде да претерујем, али прича о крађи избора кнежева је вечера за свакога и из опозиције, и из власти, и међу представницима елите. Нека игре почну, сире, већ се молим да не буду крваве.

(Жељко Цвијановић)

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

2 коментара

  1. Comments  Снежана   |  понедељак, 14 мај 2012 16:36

    Јадни ми када смо глупи!
    Сада ће, после избора сви заједно живе да нас пеку!
    Тадић=Николић

  2. Comments  Драган   |  уторак, 15 мај 2012 10:01

    „ЗОРИЋ: ИЗБОРИ НИСУ ПОКРАДЕНИ“???

    Нису „покрадени“, али су на локалу
    КРАДУЦКАНИ, негде мање, негде више…
    Дакле, на локалу „МАЛО“, а то му на ГЛОБАЛУ
    дође ГОЛЕМО, таман толико да се формира пар-
    ламетарна већина „ЖУТОПЕТОКРАКИЈЕ“!
    Уосталом, у нашем, „реформисаном“, судству –
    ЗОРИЋ МОРА ДА КАЖE ОНО ШТА МУ „ГАЗДА“ НАРЕДИ,
    А НЕ КАКО ЈЕ ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ, ПО ПРАВУ,
    ПРАВДИ, МОРАЛУ И ЛИЧНЕ САВЕСТИ.
    Уосталом, ако је БРУНО ВЕКАРИЋ могао јавно на
    телевизији Б-92 да каже да је у СРЕБРЕНИЦИ
    БИО „ГЕНОЦИД“ над муслиманима /Бошњацима!/,
    онда му ова „СИТНА“ ЛАЖ – да није било
    ИЗБОРНЕ КРАЂЕ -доће као „ДОБРОЈУТРО, ГЛАСАЧКА
    ГУЛИJО, СИРОТИЊО…
    Ова изјава ТОМЕ ЗОРИЋА подсети ме на један
    афоризам с почетка 8о-тих „/ПОЛИТИКА“/:
    „ОД СВИХ СЕРАТОРА – ПЧЕЛА ЈЕ НАЈПРОДУКТИВНИЈА!“

    Драган Славнић

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*