петак, јул 28, 2017

Евроилузије у функцији конфедерализације Србије

Шта се крије иза Динкићевог залагања за „регионализацију“ Србије и промену њеног устава и са тим симултаног, Зукорлићевог покретања питања аутономије Санџак, односно отвореног испољавања албанског сецесионизма на југу Србије?


Главни муфтија Исламске заједнице у Србији Муамер Зукорлић, у интервјуу катарској телевизији „Ал џазира“, рекао је да „нема сумње да је пројекат аутономије Санџака неопходан муслиманима који живе у Србији“. Нагласио је  и да је то у складу са Уставом, јер он „познаје аутономност“, тј. „унутар Србије постоји Војводина која је аутономна“.

Р-7 ПЛУС
Зукорлић је поручио – не само да жели аутономију за Санџак (Рашку област), већ нам је и појаснио како би она, бар у првој фази, требало да изгледа. А да би је Санџак добио, призвао је страни притисак пошто, како каже, Београд једино у таквим условима показује  кооперативност. Истакао је и да није од значаја одакле притисак долази, већ да је јак. Још даље од Зукорлића, и то приближно у исто време, отишао је Млађан Динкић. Док су муфтијини захтеви остали у постојећим уставним оквирима, председник Председништва Уједињених региона Србије (УРС) и лидер Г-17+, затражио је промену Устава.  То је, наводно, неопходно да би Србија постала држава седам региона.
Нацрт „Платформе за регионализацију и децентрализацију Србије“, који је у име УРС-а у недељу представио, предвиђа постојање следећих региона:  Војводине, Шумадије и Поморавља, Западне Србије, Београда, Источне Србије, Јужне Србије, Косова и Метохије. Како је Динкић рекао: „Сваки регион имао би статут којим се дефинишу организациони оквир и надлежности, број чланова регионалне скупштине и број чланова регионалне владе“. Но, и ту није крај преуређењу Србије. УРС се залаже и за стварање „Веђа региона“, у оквиру Скупштине Србије. Њега би чинило 35 чланова (представника региона а не посланика) и имали би право вета на одлуке Скупштине које се директно тичу региона. Да ли се ту ради само о регионализацији Србије?

ФЕУДАЛИЗАЦИЈА СРБИЈЕ
Како је наглашавао наш угледни правник и историограф Слободан Јовановић – правећи разлику између федерализма и онога што би ми данас назвали регионализмом – надлежност државица тј. федералних јединица „утврђена је уставом, докле је надлежност покрајина“ – од којих се састоји децентрализована унитарна држава – „одређена законом“. Уз то, савезне државе имају и други дом (веће), који је на неки начин представник „државица и њихових засебних организација“, док покрајине „нису представљене у горњем дому“. Што је још важније – према Јовановићевим речима – „при промени уставних закона, тражи се да на њих пристане већина државица“, док се пристанак покрајина не тражи за њихову промену.
Из овог кратког осврта на неке кључне елементе Јовановићевог есеја „О федерализму“, већ је јасно да Динкић & Цо. не предлажу никакву регионализацију наше земље, већ претварање Србије у савезну државу, и то са елементима државног савеза (конфедерације). Јер, у класичним федерацијама, у Скупштинском већу у којем су представљене њихове чланице одлуке се доносе већином гласова. Веће, ако се за то изјасни већина представника федералних јединица, може да онемогући усвајање појединих закона, али појединачно државице немају право вета. А према предлогу УРС, наводно тек региони на које би била подељена Србија, имали би такво право!
Јасно је шта у прикривеној форми Динкић нуди Србији. Најлакше би било рећи да иза тога стоји намера да се њеном својеврсном феудализацијом намире апетити друштва, које је он окупио у УРС. Међутим, ствари су много сложеније, а жеља да буду задовољени самозвани регионални кнезови, представља тек један њихов слој.

СРБИЈА ПО МЕРИ ВАШИНГТОНА
САД, као и низ држава које су путем НАТО-а и на друге начине подређене вољи Вашингтона, пре свега из геополитичких разлога (о којима сада нема потребе да говоримо), водиле су отворено непријатељску политику против Србије док је на њеном челу био неподобан режим. Међутим, суштински се ништа није променило ни од када Србијом владају пријатељи САД. Атлантистички блок и даље, тек нешто прикривеније, ради против интереса српског народа.
За њега смо опасан елемент, где, иако је наизглед укроћен, дубински тиња пламен непокорности и жеље да буде исправљена неправда, учињена комадањем нашег државног и етничког простора. Отуда, циљ Вашингтона је да будемо доведени у безизлазан положај, који ће осигурати његову дугорочну доминацију на нашем простору. У светлу тога може се гледати и на инсистирање појединих америчких и европских кругова на опсежној децентрализацији Србије, односно на што потпунијем повезивању појединих наших пограничних области са суседним државама, које се сматрају поузданијим западним савезницима.
У функцији тога је и асиметрично присуство капитала и институција разних западних и њима подређених регионалних земаља у појединим деловима Србије (нпр. аустријско и хрватско у Војводини, а турско у Рашкој области). Тако се, у околностима када слаби моћ Америке, пре него што Запад изгуби могућност да брутално споља контролише Србију, делује у прилог тога да њене снаге буду паралисане изнутра. Штавише, и да буде поткопан државни субјективитет српског народа. Ми често мислимо да је намера да Србија буде сведена на границе „Београдског пашалука“. То, макар формално, ипак не стоји.
И Београдски пашалук би имао капацитет да постане слободна, самосвојна српска држава. А наши непријатељи на основу историје добро знају да се из мале српске кнежевине изродила много већа краљевина, која је победила у Првом светском рату и на тим основама створила основ за уједињење Срба и других Југословена. Зато им се много више исплати да Срби и њихов државотворни дух, као у доба титоистичког (кон)федерализма, буду спутани унутрашњим партијско-црквено-републичко-међунационалним натезањима.

ФАЗНА РЕАЛИЗАЦИЈА ПЛАНА
Ево нас поново код Зукорлића. Док је Динкић наступио са опсежним пакетом захтева, он инсистира „само“ на санџачкој аутономији сличној оној коју сада има Војводина. Ствар је у томе што Динкић, изгледа, има задатак да се бори за уставни оквир који би омогућио (кон)федерализацију Србије без помињања етничко-верских критеријума за тако нешто, а накнадно би био наметнут модел разграничења који би и њих уважио. Ради тога Зукурлић већ увелико прича о аутономији Санџака.
Појачавање његове реторике није се поклопило само са Динкићевим (кон)федералистичким наступом, већ и отвореним испољавањем сепаратистичких намера од стране дела руководства Албанаца на југу Србије. Недавно је председник СО Прешево Рагми Мустафа, у Тирани подржао иницијативу да до 2013. године буде формирана Велика Албанија. Она би уз садашњу албанску државу требало да обухвати Косово и неке друге делове Србије (Прешево-Бујановац, Топлицу), као и поједине области Грчке (Епир), односно већи део Македоније.
У праву је бивши командант наших здружених снага безбедности на југу Србије генерал Нинослав Крстић, када каже да су екстремистички поступци Албанаца и Зукорлића координисани. Но, не треба у томе превидети и улогу руководства УРС-а. Такође, не мислим ни да се ради о покушајима да се дестабилише регион или отворено распарчава Србија, ма колико Зукорлић, Мустафа и многи амерички кругови то желели. Американци су и тако већ пренапрегли снаге, и последње што им сада треба то је нова кулминација кризе на Балкану.
Оно што Вашингтон хоће то је да дефинитивно очисти своје, како сматра,  балканско двориште. Уз (кон)федерализацију Србије то подразумева и њено увлачење у НАТО. Стога – тј. како би грађани били застрашени, и упркос својој вољи, прихватили НАТО као наводни гарант безбедности и опстанка Србије – диже се сепаратистичка прашина. Тако би моћни унутрашњи стуб окупације („регионализација“) који се сада гради, добио и паралелну спољну структуру. Владе се мењају, а наметнута сложена организација државе, утемељена на уставним решењима чија промена може да буде блокирана ветом тзв. „региона“, као и институционално цементирана атлантска оријентација земље, представљали би гарант вишедеценијског „савезништва“ Београда са Вашингтоном.
Још треба поменути и да дизање прашине око регионализације има функцију да се оконча предаја КиМ-а. Прво, са тог процеса преусмерава се пажња јавности. Друго, наметање промене Устава има за циљ и да се из његове преамбуле избаци, по актуелни режим и његове менторе, неугодан део, који гласи да је обавеза наших државних органа да заступају и штите „интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољно-политичким односима“.

УПОТРЕБА ЕВРОУНИЈАТСКОГ ЛУДИЛА
Наша власт је преломила да уради што је до ње, како би Србија дигла руке од Косова. Очито, спремна је и да (кон)федерализује земљу, али вероватно би и она хтела да избегне да „региони“, бар у једном делу, постану и националне републике унутар Србије. У складу са тим, покушава да задовољи муслиманске захтеве тако да не изађе из оквира грађанског модела прекомерне „регионализације“. Зато је, једино на простору Санџака, УСР предложио да границе будућих региона не уваже постојеће административне међе, односно да иако већи део Рашког округа треба да уђе у састав Шумадије и Поморавља, Нови Пазар и Тутин припадну Западној Србији.
Међутим, како би Београд утувио у главу шта се од њега очекује, већ озлоглашеном Јелку Кацину, из Брисела и Вашингтона поверено је да се позабави тзв. „санџачким питањем“. Он месецима говори о обесправљености Бошњака у Србији, и бахато поручује Београду – удовољите Зукорлићевима захтевима ако хоћете у ЕУ! То је почетак силовитог притиска, о којем је муфтија говорио, а у жељи да се докопа „европских фондова“ официјелни Београд је допустио да Србија добије имиџ бедног наркомана. Капитулација са резолуцијом поднетом ОУН била је завршни чин у стварању такве представе. А од наркомана се очекује да уради малтене било шта, и то само за пуко обећање да ће добити отров без којег мисле да не може да живи.
Тако је у криминалном свету, али, у метафоричном смислу, и у евроатлантском војно-политичком друштву, чији ће лидери од нас изгледа тражити да постанемо мала СФРЈ. И раније смо се прибојавали тога, али смо претпостављали да ће ограничавање нашег национално-државног субјективитета – користећи и нашу жељу да бар на неки начин обезбедимо институционалне везе са Јужном покрајином – покушати да изведу трансформацијом СР Југославије у тројну конфедерацију (Србије, Косова и Црне Горе). Но, од када је садашњи владајући круг асистирао у вези са одвајањем Црне Горе и занемарио одбрану КиМ, ствари су постале много горе. На ред је дошла, под плаштом „регионализације“ са асиметричним етничко-верским садржајем, (кон)федерализација преосталих делова Србије.
Да имамо нормалну власт, она би и начелно узела у обзир идеју на коју подсећа хрватски стручњак за област о којој говоримо др Анђелко Милардовић – да су постмодерне варијанте регионализма оријентисане против националне државе. Тим пре, ради магловитих евроинтеграција, у околностима када страни центри моћи раде на поништавању и остатака нашег суверенитета и капацитета за иоле функционално национално деловање, она се не би играла са (кон)федерализацијом државе. Но, шта је за паметног више него доста да схвати куда земља иде, за обневиделог од егоизма, па и генерално незрелог, изгледа није ни упозорење због којег би се озбиљно забринуо.

http://www.pecat.co.rs/2010/11/dragomir-andelkovic-evroiluzije-u-funkciji-konfederalizacije-srbije/



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

2 коментара

  1. Comments  Славиша Максимовић   |  понедељак, 09 мај 2011 16:50

    Све је већи број текстова који са правом указују на опасност по Србску државу па и сам идентитет и име тог народа. Велики је недостатак што су изузетно ретки тексови чији је циљ едукација младих људи како да користећи „демократске и ненасилне“ методе постигну циљ: знање и вештину за одбрану националног интереса. Нажалост, најчешће о трошку буџета Србије свакодневно имамо какве „јаничарске“ курсеве за школовање Евромуџахедина а анализа о методологије одбране готово да нема и8ли их пише власт како би следбеници таквих „наука “ задовољили стереотипе типа „зли четници“, „геноцидни Срби“ итд. Овим позивам писмене, способне, пре свега искусне и веште Србске родољубе да своја знања и искуства ставе у службу опстанка народа коме припадају!

  2. Comments  Стефан Његован   |  недеља, 29 мај 2011 11:47

    Управо то, све је више оваквих текстова, који указују на планове запада да федерализују Србију у циљу слабљења нашег националног деловања и организовања. Њима је изгледа и оволико скраћена Србија сметња. Данашња власт једноставно ради у прилог њиховим плановима. За Србију не важи што и за остале европске земље. Перманентно се ради на сузбијању српског утицаја на Балкану. Створили су нације које никада нису постојале, дали им језике који су у ствари Српски језик, сви национализми тик квази држава се заснивају на мржњи према неким стереотиптским “ злим Србима који живе у прошлости и који терају правду са светом“. Њима једноставно треба наша територија, а ми им не требамо, зато не треба да гајимо илузије да ћемо икада ући у ЕУ и да ћемо бити равноправни. Ова власт има још шансе да нас извуче јер на крају све зависи од нас самих. Могу они да планирају шта хоће ако се ми изнутра обновимо и утегнемо државу, зато памет у главу браћо, држимо се истока, на крају ће нам се то исплатити. Запад нес не жели, јер нам не верује, јер нисмо као они !

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*