петак, август 18, 2017

Гардиан (Лондон): Квислиншка улога Зорана Ђинђића и друго лице октобра 2000-те

Преносимо  превод и оригинал текста Нила Кларка објављеног у британском издању листа „Гардијан“, само дан након убиства Зорана Ђинђића.Текст носи наслов „Београдски квислинг“  и нико се није усудио да га цитира у домаћим медијима.

 

gardijan

 

Текст британског Гардијана о Ђинђићу који домаћи медији нису смели да објаве, јер говори о другом лицу октобарског пуча

Изван CNN-ове верзије светске историје, каријера Зорана Ђинђића изгледа прилично другачије. Они који се ограђују од доктрине промене режима требало би да се сете да Ирак није прва земља у којој су америчка и друге западне владе покушале организовати уклањање владе која није одговарала њиховим стратешким интересима. Пре три године, на реду је била Милошевићева Југославија.

На овом блогу су објављивани коментари у којима је демистификована позадина октобарских догађаја 2000. Године и улога самих актера. Најубедљивије доказе поузданости таквих оцена, представљали су сами ослонци ДОС-а, који се нису могли уздржати од описивања сопствене „историјске“ улоге у разарању СР Југославије, насилне смене „режима у Београду“ и успостављања марионетске окупационе власти.

Преносимо један од таквих прилога, превод и оригинал текста Нила Кларка објављеног у британском издању листа „Гардијан“, само дан након убиства Зорана Ђинђића. Текст носи наслов „Београдски квислинг“  и нико се није усудио да га цитира у домаћим медијима. У овом тексту аутор износи чињенице које говоре другачије о октобарским догађајима, о „реформатору“ Ђинђићу, о последицама пуча…

На крају текста можете пронаћи оригиналну  верзију текста на енглеском језику и линк.

Убијени српски премијер био је озлоглашени западни послушник чије су економске реформе донеле беду.

nil klarkПише: Нил Кларк

Петак, 14. март 2003.

Гардиан (Лондон)

Почасти Зорану Ђинђићу, убијеном српском премијеру, пљуште као киша. Први је почео председник Буш, хвалећи његово „снажно вођство“, док је портпарол канадске владе величао „весника демократије“, а Тони Блер говорио о енергији коју је Ђинђић посветио „реформисању Србије“.

У читуљама западних листова Ђинђић је скоро увек слављен као бивши студент-агитатор, који је храбро повео народни устанак против окрутног диктатора и покушао да уведе своју земљу у нову демократску еру.

Али изван CNN-ове верзије светске историје, каријера Зорана Ђинђића изгледа прилично другачије. Они који се ограђују од доктрине промене режима требало би да се сете да Ирак није прва земља у којој су америчка и друге западне владе покушале организовати уклањање владе која није одговарала њиховим стратешким интересима. Пре три године, на реду је била Милошевићева Југославија.

У својој недавној биографији Милошевића, Адам ЛеБор открива како су Сједињене Државе натрпале 70 милиона долара у кофере српске опозиције у њеном напору да збаци југословенског лидера 2000. године. По наређењу државног секретара Мадлен Олбрајт, тајна америчка канцеларија за југословенске послове била је припремљена да потпомогне организовање устанка који би збрисао аутократског Милошевића са власти.

Зоран Ђинђић, "весник демократије" по мери Запада

Зоран Ђинђић, „весник демократије“ по мери Запада

 

Истовремено, постоје докази да су подземне криминалне групе, контролисане од стране Зорана Ђинђића и повезане са америчком обавештајном службом, извеле серије успелих атентата кључних људи који су подржавали Милошевићев режим, укључујући министра одбране Павла Булатовића и Жику Петровића, шефа југословенског авиопревоза.

Када су С. Милошевић и његова Социјалистичка партија коначно пали, Сједињене Државе су добиле „реформистичку“ владу у Београду какву су желеле. Нови председник Војислав Коштуница је примио букете, али полуге моћи је држао човек Стејт Дипартмента Зоран Ђинђић – и он сигурно своје вашингтонске спонзоре није изневерио!

Први приоритет је био увођење програма „економских реформи“ – што је израз новог светског поретка за распродају државне имовине у бесцење мултинационалним компанијама. Преко 700 000 југословенских предузећа остало је у друштвеном власништву и углавном је било контролисано од стране радничких одбора, са свега 5% капитала у приватном власништву.

paljenje Skupstine...1

 

Компаније су могле бити продате ако је мање од 60% капитала припадало радницима. Ђинђић је брзо променио законе и распродаја је могла да почне. После две године у којима је хиљаде друштвених предузећа било продато, (многа компанијама које су учествовале у бомбардовању Југославије 1999.), прошломесечни извештај Светске банке је обиловао похвалама Ђинђићевој влади и њеном „ангажовању интернационалних банака у процесу приватизације“.

Али Ђинђићу није било наређено да прода само државну имовину. Милошевић је такође морао да оде, за обећану награду од сто милиона долара, чак ако је то значило и његово киднаповање у супротности са југословенским законима и слање авионом РАФ-а на амерички финансирано режирано суђење у Хаг. Кад је продао имовину своје земље, њеног бившег председника и своје политичке ривале, шта је јеш остало да се прода ? Једино још сама држава. И јануара ове године Ђинђић је управо то и урадио. Упркос супростављању већине њених грађана, „весник демократије“ следио је захтеве „међународне заједнице“ и после 74 године име Југославије нестало је са политичке мапе. Стратешки циљ њене замене серијом слабих, подељених протектората коначно је био постигнут.

bogatstvo KiM

 

Понекад, ипак, и најбоље изведени планови крену наопако. Упркос западним хвалоспевима, мало ће Срба оплакивати Ђинђића. За велику већину Срба, Ђинђић ће остати запамћен као квислинг који се обогатио продајући своју земљу онима који су тако немилосрдно водили рат против ње,свега неколико година раније. Ђинђићеве толико хваљене реформе подигле су цене комуналних услуга небу под облаке, незапосленост је оштро скочила на 30%, и скоро две трећине Срба сада живи испод линије сиромаштва.

Још није јасно ко је испалио хице који су убили Зорана Ђинђића. Вероватноћа је да је то била операција подземља, његове везе са организованим криминалом коначно су га сустигле. Али, ма како то сурово звучало, има много људи у Србији који би радо повукли обарач. У својој недавној посети Београду, био сам погођен не само разином економске неправде, него и мржњом скоро свакога кога сам срео према премијеру, чија је популарност у народу пала испод 10%. Лекција из Србије за данашње серијске мењаче режима је једноставна. Можете покушати да подјармите људе санкцијама, разарањем и бомбама. Можете, ако желите, да збаците владе које вам се не допадају, можете окушавати да наметнете своју вољу постављањем Хамида Карзаија, генерала Томија Френкса или Зорана Ђинђића да глуме империјалне конзуле. Али не замишљајте да можете натерати понижени народ да их поштуjе.

Tributes to Zoran Djindjic, the assassinated prime minister of Serbia, have been pouring in. President Bush led the way, praising his “strong leadership”, while the Canadian government’s spokesman extolled a “heralder of democracy” and Tony Blair spoke of the energy Djindjic had devoted to “reforming Serbia”.

In western newspaper obituaries Djindjic has been almost universally acclaimed as an ex-student agititator who bravely led a popular uprising against a tyrannical dictator and endeavoured to steer his country into a new democratic era.

But beyond the CNN version of world history, the career of Zoran Djindjic looks rather different. Those who rail against the doctrine of regime change should remember that Iraq is far from being the first country where the US and other western governments have tried to engineer the removal of a government that did not suit their strategic interests. Three years ago it was the turn of Slobodan Milosevic’s Yugoslavia.

In his recent biography of Milosevic, Adam LeBor reveals how the US poured $70m into the coffers of the Serb opposition in its efforts to oust the Yugoslav leader in 2000. On the orders of Secretary of State Madeleine Albright, a covert US Office of Yugoslav Affairs was set up to help organise the uprising that would sweep the autocratic Milosevic from power.

At the same time, there is evidence that underworld groups, controlled by Zoran Djindjic and linked to US intelligence, carried out a series of assassinations of key supporters of the Milosevic regime, including Defence Minister Pavle Bulatovic and Zika Petrovic, head of Yugoslav Airlines.

With Slobo and his socialist party finally toppled, the US got the “reforming” government in Belgrade it desired. The new President Vojislav Kostunica received the bouquets, but it was the State Department’s man, Zoran Djindjic, who held the levers of power – and he certainly did not let his Washington sponsors down.

The first priority was to embark on a programme of “economic reform” – new-world-order-speak for the selling of state assets at knockdown prices to western multinationals. Over 700,000 Yugoslav enterprises remained in social ownership and most were still controlled by employee-management committees, with only 5% of capital privately owned. Companies could only be sold if 60% of the shares were allocated to workers.

Djindjic moved swiftly to change the law and the great sell-off could now begin. After two years in which thousands of socially owned enterprises have been sold (many to companies from countries which took part in the 1999 bombing of Yugoslavia), last month’s World Bank report was lavish in its praise of the Djindjic government and its “engagement of international banks in the privatisation process”.

But it wasn’t just state assets that Djindjic was under orders to sell. Milosevic had to go too, for a promised $100m, even if it effectively meant kidnapping him in contravention of Yugoslav law, and sending him by RAF jet to a US-financed show trial at the Hague. When a man has sold his country’s assets, its ex-president and his main political rivals, what else is there to sell? Only the country itself. And in January this year Djindjic did just that. Despite the opposition of most of its citizens, the “heralder of democracy” followed the requirements of the “international community” and after 74 years the name of Yugoslavia disappeared off the political map. The strategic goal of its replacement with a series of weak and divided protectorates had finally been achieved.

Sometimes, though, even the best executed plans go awry. Despite the western eulogies, Djindjic will be mourned by few in Serbia. For the great majority of Serbs, he will be remembered as a quisling who enriched himself by selling his country to those who had waged war against it so mercilessly only a few years earlier. Djindjic’s much lauded reforms have led to soaring utility prices, unemployment has risen sharply to over 30%, real wages have fallen by up to 20% and over two-thirds of Serbs now live below the poverty line.

It is still unclear who fired the shots that killed Zoran Djindjic. The likelihood is that it was an underworld operation, his links to organised crime finally catching up with him. But, harsh though it sounds, there are many in Serbia who would willingly have pulled the trigger. On a recent visit to Belgrade, I was struck not only by the level of economic hardship, but by the hatred almost everyone I met felt towards their prime minister, whose poll ratings had fallen below 10%.

The lesson from Serbia for today’s serial regime changers is a simple one. You can try to subjugate a people by sanctions, subversion and bombs. You can, if you wish, overthrow governments you dislike and seek to impose your will by installing a Hamid Karzai, General Tommy Franks or a Zoran Djindjic to act as imperial consul. But do not imagine that you can then force a humiliated people to pay homage to them.

· Neil Clark is writing a book about the recent history of Yugoslavia

neil.clark@bushinternet.com

 

 

(Биљана Диковић, Фб Репортер)

 

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*