субота, децембар 16, 2017

ХАРАДИНАЈ ПРИЗНАО: Убијао сам и Србе и Албанце

Хашки суд ослободио је Рамуша Харадинаја упркос томе што је и он сам признао да је чинио злочине! Иако је на суду ћутао, а готово сви сведоци против њега су побијени, он је много тога открио у књизи „Разговори са генералом: Приче о рату и слободи“.

 

 

Потписан примерак ове књиге од Харадинаја је добила  и швајцарска новинарка Марлен Шнипер, која је била једна од узданица Тужилаштва у постукпу доказивања злочина. Она каже да јој је Харадинај рекао да је књига истинита од корица до корица, али је Трибунал одбацио тај доказ, јер није могла да се потврди аутентичност исказа. Харадинај каже следеће:
– Ликвидирао сам српске полицајце, убијао српске цивиле, уклањао непослушне Албанце – признао је Харадинај у предговору своје књиге. – „Још као дете постао сам свестан да је решење албанског и косовског питања могуће само силом. Од малих ногу спремао сам се за обрачун са Србима, а у ОВК сам ступио 1994. године, када сам, до зуба наоружан, са својим истомишљеницима из Швајцарске, преко Албаније, стигао на Косово и Метохију „ пише Харадинај у тој књизи.

Швајцарска новинарка, у интервјуу каже да је зачуђена да је Харадинај на слободи.

Какве су ваше реакције на ослобађање Харадинаја?

– Већ у првом суђењу видело се да постоје проблеми да се докаже кривица, као и у случају хрватских генерала Готовине и Маркача. Разумем да су људи у Србији разочарани и да сматрају да правда није спроведена. Са друге стране, одлуке морају да се поштују. Међународно право је такво, није изнето довољно доказа. Мислим да ја нисам ни могла да нешто докажем.

Интервјуисали сте Харадинаја, од њега сте добили и потписану књигу…

– Разговарала сам са Харадинајем после рата. Он је тада рекао да је био главни човек на терену, да је био одговоран за оно што се дешавало. Био је поносан на то, зато што је био на врху ОВК. То је било пре него што се нашао у Хагу. Зато сам била зачуђена када је у Хагу рекао да не зна шта се дешавало, да је био са девојком, спавао или да је био на различитим местима. То ми је било чудно и због тога сам била спремна да сведочим у Хагу, али је књига одбијена као доказ.

Аутор књиге Бадр Хамзај је умро 2012. Какво је ваше мишљење о тој књизи? Да ли су догађаји истинити?

– Хамзај је био његов пријатељ. Он није могао да направи критички интервју са њим као ја. Ја сам га одмах после рата питала одакле му нова кућа, новац… Харадинај је о свему причао. Причао је онако како је хтео да представи себе. Ову књигу сам добила са потписом и датумом, ево сад је листам, било је то 2001.године.

Каква је била подела улога између Тачија и Харадинаја?

-За Харадинаја је Тачи био „Милки бој“, неко ко није хтео да прља руке, интелектуалац. Харадинај је био човек на терену. Ја нисам видела да је он починио злочине, али је јасно рекао да је он командат ОВК. То сам рекла и Тужилаштву. Знате шта ме је изненадило? Харадинај је годинама живео у Швајцарској, у близини Женеве, био је поносан на Црвени крст, позивао се на Женевску конвенцију, а онда се на суђењу правио као да о томе ништа није знао!

(ЕПК/Смедиа, Курир)

 

 

Сви сведоци УБИЈЕНИ

Чак 19 сведока против Рамуша Харадинаја,  који је ослобођен у Хагу,  брутално је убијено, уз накнадно оверавање хицем у главу. После њихових ликвидација, остали потенцијални сведоци су одустали од сведочења пред Трибуналом.

Српски тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић је, уочи доношења ослобађајуће пресуде, подсетио да су у Харадинајевом случају сведоци убијани или су одустајали од сведочења због бојазни за живот, окривљујући за такав епилог аљкавост хашких службеника.

Исмет Мусај убијен је 2001. непосредно пред почетак суђења групи за „случај Дукађини“ у Приштини.

Садик Мурићи, заштићени сведок, убијен је 2002. из ватреног оружја у Пећи.

Весељ Мурићи, заштићени сведок, убијен је 2002. из ватреног оружја.

Беким Мустафа и Авни Ељазај убијени су 2002. ватреним оружјем.

Смаиљ Хардарај убијен је 17. фебруара 2002. из ватреног оружја у заседи у месту Витомирица код Пећи.

Тахир Земај (убијени и син Енис и брат Хасан) убијен је 4. јануара 2003. у заседи ватреним оружјем у Пећи.

Иљир Сељимај и супруга његовог брата Ферида убијени су у заседи ватреним оружјем у Пећи.

Сабахете Тољај и Исуф Хакљај, припадници КПС, убијени су у заседи 24. новембра 2003.

Садик Мусај убијен је 1. фебруара 2005.

Синан Мусај нестао је 14. јуна 2005. за време сукоба на Косову и Метохији као припадник ФАРК.

Ђељадин Мусај убијен је 16. јуна 2005. ватреним оружјем у заседи код бензинске пумпе „Молика“ у селу Рашиц код Пећи.

Кујтим Бериша страдао је 17. јула 2007. у Подгорици у саобраћајној несрећи.

(Ало)

 

 

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*