недеља, септембар 24, 2017

Има ли бели зец времена за сопствену покрајину

Дотле је дошло. Један од лидера Срба са Косова и Метохије и посланик у Народној скупштини Републике Србије, др Марко Јакшић, дошао је у ситуацију да мора да јавно, преко медија, позива „сопствену“ власт у престоном Београду да „призна“ Привремену скупштину Аутономне покрајине Косово и Метохија, бирану на основу закона о локалној самоуправи државе Србије, а не, као што упорно ради, да признаје „сепаратистичку, монструм творевину која се зове независно Косово“. (1) Тешко да би се нашла изјава која сликовитије приказује данашњу стварност у Србији од ове.

Наравно, Марку Јакшићу нико од надлежних званичника није одговорио.
А зашто и би? Зашто, кад им је фрка, када „Србија више нема времена за чекање“, (2) како тврди њен премијер, гледајући у сат попут белог зеца из Алисе у земљи чуда,

beli zec 1...

 

да случајно не закасни на нови сусрет са „будућношћу“ – у виду ни мање ни више него „премијера“ те исте „сепаратистичке монструм творевине која се зове независно Косово“. Изненађујуће, с премијером се слаже и „његова“ министарка за енергетику, (3) она иста која тврди да „реконструкција владе може да буде потпуна једино ако лидер СНС и први потпредседник владе Александар Вучић постане премијер и да премијер Ивица Дачић треба да размисли о оставци“. (4) Мада, можда и није изненађујуће, с обзиром да су то речи њеног фаворита за премијерско место, садашњег Првог потпредседника Владе. (5) Са своје стране, ништа мању журбу ни од белог зеца ни од Првог потпредседника не показује један од „осталих“ потпредседника Владе, Расим Љајић. (6) На крају крајева, зашто би сви они били гори од самог председника државе, коме се и самом жури, с обзиром да нам „време цури као песак кроз прсте“. (7) А да ће то бити и будући критеријум за обављање најодговорнијих државних послова, потврђује нам и предложени министар за регионални развој и локалну самоуправу, Игор Мировић. (8 )

Дакле, уз сву ову глајхшталтовану „журбу“ – ко још има времена да обраћа пажњу на тамо неког лидера са севера Косова и Метохије, макар био и народни посланик, па још и један од најзаслужнијих што данас око севера КиМ морају да се бакћу најпре ови којима време цури кроз прсте. (9) А то што је био други на изборној листи ДОС-а 2000. године му је посебан минус. Како ћемо да гледамо у светлу будућност ако стално морамо да се осврћемо уназад и подсећамо се ко се зашта залагао колико јуче, ко нас је довео у ситуацију из које сада треба да нас „спасава“? А још ако морамо да размишљамо о томе чиме су се, колико јуче, бавили наши данашњи преговарачки партнери, и да се поново подсећамо на оног кваритеља будућег суживота, Дика Мартија… (10) Заиста, било би превише.

„Признати“ да је Аутономна покрајина Косово и Метохија уставна категорија, и да та територија мора да има и своју покрајинску скупштину – значило би признати да је све најважније што је урађено за мандата садашње владе, било неуставно, противзаконито. Значило би да је „борба против криминала и корупције“ највећа шарена лажа у држави, јер њени наводни предводници свакодневно крше највиши правни акт земље, па су стога заправо и највећи преступници у земљи. Значило би огољавање циничне хипокризије Европске уније, која свечано најављује да ће да започне преговоре са Србијом поглављима која се тичу управо владавине права, независности правосуђа, сузбијања корупције и организованог криминала (11) – али не пре него што Србија не спроведе противуставни Бриселски споразум, жмурећи, у процесу, не само на кршење Устава, већ и на ништа мање очигледна мешања у рад Уставног суда Србије, тј. на притиске извршне власти на УСС да одложи доношење оцена уставности о тзв. Бриселском споразуму и владиним уредбама које су му претходиле. (12)

А шта би тек за „слободне и независне медије“ у Србији – о „јавном сервису“ и да не говоримо – значило ово „признање“? Значило би, између осталог, да ти исти медији већ више од годину дана упорно и систематски игноришу највећу и најважнију вест у Србији – да новоизабрана влада, председник и парламент крше Устав на који су положили заклетву и да, у склопу тога, покушавају да 15% територије земље и више десетина хиљада њених грађана изместе из правног поретка државе и гурну их у „правни поредак“ једне непостојеће, једнострано проглашене „монструм државе“, предвођене лицима са још увек важећих потерница. (13)

Стога се чини да бели зечеви који су се намножили у највишим државним органима једноставно неће наћи времена да признају сопствену аутономну покрајину. Време им „цури“. Сат одзвања. У својој журби да побегну од самих себе, заборављају за ким звоно звони. Кад се коначно, све журећи, сете – биће касно.

 

(Александар Павић)



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*